Zombie Geek

Jedan, jedini post o RPG igrama bio je dovoljan da se oplete po kuknjavi o jadnom stanju žanra! Da, o da - poslednjih deset, petnaest godina žanr jeste u opadanju, dok najekstremniji fanovi i puristi tvrde da je on zapravo umro, davno. Razne krivce možemo tražiti, kako za propast pojedinačnih timova, tako i scene u globalu, ali suštinski jeste to da cRPG nije mogao da isprati masovnu popularizaciju igara, njihov izlazak iz sveta zaljubljenih entuzijasta i ulazak u klinačku svakodnevinicu. Kompjuteri su postajali jeftiniji i bolji i potencijalna publika se širila u smeru ljudi koji jednostavno nisu imali strpljenja za kompleksne igre prepune zagonetki, po mozak zahtevnih borbi i priče koja se prostirala na desetine i stotine sati... RPG igre su postajale kraće, gluplje... ali svakako šarenije, krvavije, akcijom nabijene, sa silinom sinematika i linijama odglumljenih dijaloga (to što su u pitanju književni mediokriteti na nivou pisanija napaljenog klinca, nema veze). Pravi RPG je brzo nestao i sve što je iza njega preživelo je akcioni mu polu-brat. Ovde moram reći da protiv akcionog izvođenja nemam ništa (iako pravi cRPG zahteva potezno igranje) i da je sredina "dvehiljaditih" podarila nekoliko rasnih pripadnika žanra, ali... sve je to delovalo kao labudova pesma \anra - sa svakim sledećim nastavkom serijala koji su nastali u to vreme gubio se kvalitet i/ili RPG identitet. Naravno, proces zaglupljivanja tu nije mogao stati, pa su igre svrstavane u ovaj žanr sve više ličile na konzolne h&s seckalice ili pucačine iz prvog/trećeg lica... Vremenom je čak i za takve igre interesovanje toliko opalo da se broj ikakvih RPG-a na godišnjem nivou mogao prebrojati na prste jedne ruke i da su fanovi počeli da isčekuju čak i najprimitivnije izrode modernog doba. I tu dolazimo do Reckoning-a. Igre koju sam čekao, doduše sa zebnjom, ali makar nadom da će žanr dobiti još jedan igranja vredan naslov i pažnje vredan razvojni tim. Nada zaista umire poslednja.  

Prvobitno zamišljen kao MMO(rpg) u stilu globalno popularnog WoW-a - fenomen za neki drugi smarački uvod - tokom razvoja je ipak prebačen u offline mod igranja... i posle siline sati provedenih uz igru nisam siguran da li je to bila ispravna odluka. 

Na priču mi se ne da trošiti reči - ima na netu sasvim dovoljno podataka o tome. Suštinski, igra je smeštena u sasvim generični vanila fantasy setting, generičan toliko da se graniči sa parodijom, mada to, nažalost, nije. Prosto nije jasno zbog čega i za koga je ova igra tako pravljena? Za decu koja još ni do osnova fantasy žanra (u bilo kojem popularnom mediju) nisu stigla? Za totalne zaljubljenike u isti? Da li je pokušan povratak bajkovite nevinosti  u doba mature, dark fantasy igara/knjiga? Šta god da je pokušano, okončano je fail-om. Čak iako je poneki quest ili čitavi quest line fino napisan (poput onog za vilenjačku frakciju), sve, apsolutno sve se može opisati kao dvestotinjak pripovedačkih klišea skupljenih i potrpanih u jedan globalni kliše. Osnovni okidač priče ste vi kao jedini u tom svetu koji nema predodređenu sudbinu i tako može da menja i utiče na budućnost tog sveta, naravno, prave motivacije za tako nešto fali, jer je glavni quest line katastrofalan! Koliko god u globalu open-world RPG igre kuburile sa pričom i istu donekle stavljale u drugi plan (pre svega mislim na TES serijal), ovde je to dovedeno do ekstrema  - tek nekolicina zadataka u glavnoj quest putanju, povezanih haotičnom, nejasnom, katastrofalno loše napisanom pričom su trn u oku, kamen u želudcu i crni polni organ u anusima svih ljubitelja ovog žanra. Deset godina devolucije dovelo nas je do tačke gde je naznaka smisla i potrebe puka želja, a vanredne lepote i istinske umetničke vrednosti jednog Planescape: Tormenta deluju nedostižnije od Alfe Kentauri. Frakcijske/esnafske potrage su, kao što rekoh već, užasno klišeizirane, ali generalno deluju zaokruženije i smislenije od glavne priče... dok na preterano veliki broj sporednih kvestova koji se svode na putovanje od tačke A do tačke B i natrag (mada, takvi su i glavni kvestovi)  i stupidnih MMO zadataka koji će od vas zahtevati, na primer, pet glava antilopa i deset cvetova belih rada, ne vredi trošiti ni vreme ni nerve.
Srećom, priča je apsolutno najslabiji pojedinačni činilac svekupnog magičnog tkanja ove igre. Ono gde igra apsolutno rula jeste borbeni model! Istinski bliži PoP/AC serijalima ili adrenalinskim, konzolaškim H&S naslovima, sa tom razlikom i kvalitetom da do tančina možete način igranja podesiti svojim afinitetima - čistokrvni fighter, mage ili assasin ili volšebna kombinacija dva ili čak sva tri karaktera? Zaista zavisi samo od vas. Jeste da su u najavama autori sistem sudbinskih karti reklamirali kao element koji će konačno dozvoliti igraču da bezbrižno kombinuje, dozvoliti mu da razvija svakakve skillove i opet bude jednako ubitačan, kao i onaj koji se koncentriše na samo nekoliko v(način igranja koji, recimo, TES serijal izrzaito forsira), taj sistem to suštinski nije doneo - jeste da famozne karte donose bonuse hibridnim klasama, ali jednako poboljašavaju i one čistokrvne, pa ostaje prosta činjenic ada ako želite izučiti vrhunke magije ili talente neke klase, prosto morate biti koncentrisani upravo na tu klasu . Ipak, igrajući kao kombinacija dve slabije klase (pošto je klasični tupadžija mahač buzdovanom ubedljivo najjači) - vrlo dobar ubica sa solidnom potporom u magiji bio sam opremljen spellovima i napadima svih prirodnih elemenata (vatra, led, elektricitet...), kao i onim koji su nanosili poison ili bliding štetu neprijateljima, pa skapirajući koje su beštije osetljiva na koje napade mogao sam lako jebati mater svima... situacija u kojoj se šunjam ka grupi neprijatelja (sa stealth skill-om razvijenim do maksimuma), neprimećen ubijam troje, tek tada bivam otkriven, iskorišćavam abilitie koji me privremeno čini nevidiljvim, ubijam još jednog i onda ostatak nesretnika života lišavam baražima ledenica i  munjevitim napadima noževima ili neka slična jeste sasvim neprocenjiva. Ipak, igra čak ni na početku na normalnoj (ili čak hard) nivou težine nije preterano izazovna, bivajući nabijena monstrumima i kvestovima, imajući takozvani fate mod koji usporava vreme, olakšava ubijanje i najvećih, najzaguljenijih protivnika i još duplirajući broj exp. poena koje za njihovu smrt dobijate, brzo ćete napredovati po levelima, još znajući da za svaki dobijate po jedan skill i čak tri abilities poena za investiranje već do nekog 15-20 nivoa vaš heroj/heroina biće nezaustavljiva mašina za silovanje nesretnih fantazijskih monstruma,dodajte tu i neograničene količine keša za napitke i zaista dobijate sve osim pravog igračkog izazova.
Igra izgleda jako lepo, stilizovanog vizuelnog identiteta u stilu WoW-a, samo, naravno, daleko modernije (opet ništa preterano hardverski zahtevno). ogroman svet igre vodiće vas kroz šume, bajkovite predele, pustinje... sasvim dovoljno često menjajući svoj okoliš da ne smori. Takođe, postoji i više od nekoliko momenta na kojima su dizajneri pokazali svoje znanje - svi gradovi su prelepi, kao i pojedini prirodni pejzaži... Jedino na nerv idu generičke pećine i grobnice, mada je i tu situacija daleko raznovrsnija od TES serijala.
Šta za kraj reći? Čak i da se odmah pomirite sa činjenicom da je igra primitivna i nedostojna velikana žanra kojem želi da pripada i da od iste očekujete samo dobar model razvoja lika , odličnu borbu i samim tim vrhunsku zabavu,. čak ni tada nećete biti zadovoljni. Zaista, u prvih 20-25 sati igra dobro, čak odlično funkcioniše - tu sve podseća na veseliju, gej varijantu Diabla, drmaće vas hrčak sindrom u vidu potrage sza sve boljom opremom, još ćete uživatu u zaista uzbudljivim i zabavnim borbama... a, onda... sve će se pretvoriti u TES kojem je oduzeta sva dubina sveta (ostala samo repetitivnost gejmpelja i loša priča), Fable koji  je izgubio sav šarm i WoW kojem fale živi igrači, Dibalo koji nije adiktivan koliko i heroin, Devil May Cry bez svoje težine i kraja na vidiku - pretvarajući se u mučno iskustvo preskakanja dijaloga i jurcanja ka kraju priče samo da 40 -50 sati igre ne propadne.
Smeće.