Zombie Geek

Kako se kraj godine bliži, tako dolazi vreme za obligatorne liste svakojakih sadržina. Na ovom ili onom sajtu ili blogu postalo je uobičajno da sastavljam top liste (prevashodno) metal izdanja, pa malenu tradiciju ne treba kvariti.

Ova godina je bila posebno teška za sumiranje iz jednog prostog razloga - previše vrlo dobrih albuma. Ne! Ne onih odličnih i vanvremenskih, već vrlo dobrih. Zaista je brdo hardkor, metal i prog. rok izdanja bilo vredno slušanja i u širem poretku stvari prilično uravnoteženog kvaliteta. Neka preliminarna lista je sadržala preko sedamdeset albuma, što je mislim moj lični, neslavni rekord. Palo je teško svođenje liste i brojka na kojoj sam se zadržao jeste - četrdeset. Moglo je i manje, dosta manje, ali mi se to ne bi činilo pošteno, jer četrdeseti i deseti album na ovoj listi dele tek sitnice. Vrh je zagarantovan za albume koje sam najviše slušao, ostalo je proizvoljno i ne posebno do kraja promišljeno. 

Lista je krajnje objektivna i svakako reflektuje podžanrovske afinitete autora (ove godine su se dosta slušale razne -core varijante).

Pre početka liste osvrnućemo se na počasna pominjanja:

Nile, Melechesh (posle nekoliko nah albuma, ovogodišnji pokušaj je pucanj u pravom smeru), Shining (malko predosadan album, iako neosporno lep i kvalitetan), Sarpanitum (UK det metalci nastavljaju da dostavljaju muziku visokih kvaliteta, atmosferično i lepo), Carach Angren (melodični blek metalci ovde možda ne ubadaju sasvim hitičnost već idu više u progi vode), Solefald (stari čudaci... čudni kao i uvek), Acherontas (grčki blek metal), Alkaloid (progresivni det metal u maniru Obscure i sličnih, kvalitetan zvuk, iako možda nedovoljno dobro sklopljeno u album), Boysetsfire, Enforcer (odavno hevci metal nije zvučao ovako sveže), Pyramids (pederski blek metal <3), Negura Bunget (album koji nije ni upola loš kakav je mogao biti), Sorcerer (sjajan trad. doom album), Chon (prog rok/metal), Leviathan (ambijentalni blek metal vrhunskih dometa), Sigh (japanski morbidni čudaci i ovde bruiljiraju, iako ne odstićžu visine koje su postavili prethodnim izdanjima), Drudkh (solidan povratak formi), Dopethrone (sladž baj d buk, ali hitično i lepo zaokruženo), Peste Noir (francuski devijant i vandal nastavlja svoju blek metal storiju), Satyrasis (vrlo dobro!), Shape of Dispair (funeral doom), Dødheimsgard (ni blizu starim albuma, ali i dalje veoma dobar), Death Karma (kvalitetan konceptualni death metal album), Maranatha, Special Providence (instrumentalni progresivni rok/metal), Native Construct (progresivni metal avangardnog pristupa pomalo, jako, jako dobro), Kult of Taurus, Blind Guardian (veoma dobar progresivni pokušaj germanskih metal veterana) Pyramaze (možda i najbolji prog/power album godine), Between The Buried And Me (mnogo su smekšali ovde, ali i dalje su zanimljiv komad progresivne muzike muzike), Kingcrow (lep prog metal album), Agent Fresco (pod jakim uticajem Leprousa), Ketha, Ereb Altor (pagan/folk metal, doličan) Enabler (cela fama oko seksualnog nasilja je bacila ljagu na bend, ali je album ipak jako dobar, iako ne kao prošlogodišnji) Krallice, Haar (progresivni/tehnički blek metal), Oblivionized (tehnički grajnd/met, sjajan album) Ad Nauseam, Perfecitizen (jedan od mojih slušanijih albuma godine, pamtljivi grajnd), Maruta, Alustrium, Steven Wilson, Svffer (kratak i ubitačan komad metalizovanog hardkora), Acrania (spoj tehničkog metala i latino muzike i džeza, obećava još i bolja izdanja u budućnosti), Okazaki Fragments (jako dobar tehnički grajndkor), Witch of the Waste (math i grindcore EP), Öxxö Xööx, Cruciamentum (old skul det metal album godine), Vreid (možda i najbolji album ovih melodičnih blek metalaca), Slayer, God Mother (vrhunski grajnd), Die Choking (brutalno dobar grajnd), Antigama, Loch Vostok (nastavljaju prog/power priču), Naumachia, Black Breath, Griever...

40.
Crypt Sermon - Out of the Garden
Doom Metal
Da je izašao pre desetak godina voršipovao bih do tačke ludila, ova godina jednostavjno mi nije bila za tradicionalni dum. Šteta, jer je u pitanju jedno od najboljih izdanja pomenutog podžanra u dugo, dugo godina unazad. U pitanju je prvenac benda iz Filadelfije, ali zrelost ovde prikazana je bez premca. Od prve do poslednje sekunde album će vas podsećati na zlatnu eru hevi metala.


39
Sulphur Aeon - Gateway To The Antisphere
Death Metal
Jedan od nestrpljivije čekanih albuma tokom godine nije razočarao. Mladi nemački bend ovde nastavlja sa svojom vizijom atmosferičnog, mračnog death metala konceptualno pod uticajem Lavkrafta i Ktulu mitologije. Produkcija je ono prov što primećujemo - zamuljan, prigušen zvuk je upravo onaj deo atmosferičnosti, daje poseban šmek i stisak oko grla, iako je siprva možda malko odbijajuć. Ispod svega toga imamo perfektan, moderan death metal.


38.
Misþyrming - Söngvar elds og óreiðu
Black Metal

37.

Rolo Tomassi - Grievances
Mathcore
Britanski mathcore bend Rolo Tomassi je za realtivno kratko vreme zapljusnuo scenu sa nekolicinom kvalitetnih albuma, a najnoviji - Grievances je možda i najzreliji do današnjeg dana. Svakako je agresivna oštrica iz mladih dana donekle otupela, ali bend došavši do tačke potpune kreativne zrelosti krajnje uspešno spaja dva aspekta sopstvenog zvuka - agresiju sa jedne i eteričnije, mekše momente sa druge strane. Vrišteći vokali se prepliću sa izuzetno lepim i nežnim ženskim linijama. Uz korovski bes imamo i gudačke momente, dok celokupan album oduše određenom džez podlinijom. I dok je žanr postao doavno umoran, ova skupina je pronašla načina da ostane sveža i zanimljiva.


36.
The Antichrist Imperium - The Antichrist Imperium
Prog. Death/Black Metal
Dok je prošlu godinu za mnoge sasvim obeležio sjajni Voices, ove godine još jedan album koji je izgrađen na lišini kultnog Akercocke-a je išamarao scenu. Naime i navodno jeste album koji je baziran na idejama za nikada snimljeni šesti album pomenutog benda, većina bivših članova je tu. krajnji domet nije na nivou Voices-a, ni približno, ali je svakako u pitanju respektabilni progresivni i lucidni atak na ustaljenu formu ekstremnog metala kakav i jesmo očekivali.


35. 
Ahab - The Boats Of The Glen Carrig
Funeral Doom Metal
Da se razumemo, majstori pogrebnog, okeanskog dum metala ovde ne mrdaju posebno van svojih morskih struja mraka i beznađa. S obzirom da su možda i najbolji u žanru danas, nikakva dodatna eksperimentisanja se i ne očekuju. Pesme su duge, slamajući spore, atmosfera je beznadežna i sveobuhvatna, teška. Zvuk vas grli i vuče na dole... u zagrljaj ledenog okeana.


34.
The Beautiful Ones - Jaded Love
Hardcore/Punk
Jedno od baš dražih albuma ove godine. Nije u pitanju posebno originalno ili posebno kompleksno izdanje, koliko lepo id rago. Debi album ovih momaka je zanimljiv spoj njujorškog hardkora, laganijeg panka sa prizvucima metala devedesetih i (post-)grunge zvuka. Nešto ovde me čini veselim i mlađim nego što jesam. Komponovanje nije kompleksno, rifovi često zvuče poznato, ali ništa to ne smeta. Mogu da podsete na sve i svašta: od legendi NYHC zvuka, preko Pantere i Metalike, pa do nekih modernih vrućih aktera žanra, poput Twitching Tongues. No, "Prelepi" su na dobrom putu da izgrade nišu za sebe.


33.
VOLA - Inmazes
Progressive Metal/Djent
Kako bi zvučao djent kada ne bi bio jeftin i infantilan? Upravo ovako. Dok nas uobičajni djenteri pokušavaju zadiviti tehničkim dometima (koju su često sumnjivih visina)) sa jedne strane i razoriti težinom rifova (koja nije sporna, baš kao što nije ni uzbudljiva) sa druge, VOLA djent momente koristi krajnje dozirano i u spoju sa... pa jako laganim zvucima koji su često reminiscent na eterični novi talas, ambijentalnu muziku, elektro, pop... Ne znam najbolje opisati. U jednom trenu bend je uobičajno tvrd moderni metal u drugom nešto najmekše što ste čuli još od Dipiš Mouda. Mnogo, mnogo ovde još ima prostora za napredak i eksperimentisanje, ali i sada su već dovoljno zreli da ih shvatimo ozbiljno i posvetimo svoje vreme.


32.
Maladie - ...Still...
Prog. Black/Tech. Death Metal
Kada bend spoji dva moja omiljena metalska (pod)podžanra teško da mogu ostati ravnodušan, kada to uradi ovako doktorski dobro i zabavno - moram biti oduševljen. Drugi album devetočlane(!) ekipe iz Nemačke je ništa do teško, inteligentno metalsko kidanje. Zvuče kao modernizovani Borknagar ili Arcturus, sa slojem agresivnog metala visokih tehničkih kvaliteta. Imaju energiju bezmalo -core bendova, ali bogatstvo i širinu najvećih legendi žanra. Sjajno. Sjajno!


31.
VI - De Praestigiis Angelorum
Black Metal
VI je sastavljen ljudima iz bendova koji važe za velikane francuske blek metal scene (Anteus, Merrimack...) i nije čudo da donosi baš ono što je nekako falilo u poslednje vrem - punokrvno FBM izdanje. Izrazito brzo, grubo, "hrapavo" i zlo. Jednostavno, ako ste tokom minulih godina zavoleli zvuk pomenutih bendova, kao i mnogih drugih imaćete dosta toga za voleti i ovde,.


30.
Panopticon - Autumn Eternal
Atmospheric Black/Folk Metal
Zvukovi hladnih i pustih prostranstava severne amerike i dalje su prelepi i ubedljivi. Panopticon je toko poslednjih godina izrastao u jednog od jačih predstavnika prekookeanskog blek metala i novim albumom samo nastavlja da gradi reputaciju. Čini se da je album čak i bolji od prethodnog - bez obzira da li su u pitanju atmosferičniji momenti, melodije, elementi koji šire blek metal spolja ili klasičniji metalno krljanje sve je na visokom nivou.


29.
Gorod - A Maze of Recycled Creeds
Tech. Death Metal
Kao veliki ljubitelj tehničkog det metala ove godine baš i nisam posebno omrsio brke. Gorod ako je nekada i obećavao veliku karijeru je negde nizput potopuno u sivilo scene i mediopkritet. "A Maze of Recycled Creeds" je svakako za nekoliko dužina ispred svojih prethodnika i predstavlja ubedljivije izdanje. Ništa ovde nije za potrese metal sveta, ali jeste jako zabavno, progresivno i dobro osmišljeno i sprovedeno u delo. Brutalni rifovi i bubnjevi smenjuju se sa progresivnim i džez deonica jako prirodno i skladno. Iako možda i dalje ne pišu ubedljive pesme, hitove, album u celini zaista drži vodu i  sjajno vozi. Preporuka za svakog ljubitelja podžanra.


28.
Xibalba - Tierra Y Libertad
Hardcore/Metal
Prethodni Xibalba album je bio, za mene, jedno veliko iznenađenje i razbijanje. Novi pokušaj nije toliko razoran, rekao bih, posebno što bend ne mrda posebno daleko od do sada ustaljenog zvuka. No, ono što nam donosi je jebeno razorno! Slušajući "Tierra Y Libertad" osećate se kao padobranac izbačen usred neke furozne, haotične bitke u ne tako dalkeoj budućnosti na zemlji ili još bolje nekoj sasvim stranoj planeti. Kao saundtrek za "Svemirske Vojnike". Teški det metal rifovi, brutalni vokali, hardkor za drobljenje vilica i lomljenje kostiju i poneki doom momenti samo da pojačaju očajanje. Možda je sve ovo u mojoj glavi, ali HC albumi su retko kada istinski atmosferični i tripozni, ovaj je upravo takav.


27.
Lamb of God - VII Sturm und Drang
Groove Metal
Bend je duboko u svojoj karijeri, prepunoj para i uspeha, snimio svoj najbolji album! Oduvek su za mene bili kvalitetna skupina, ali sa po nekoliko odličnih pesama po albumu i ostalim filerima ili jednostavno nedovoljno kreacije i umeća da skupe desetak hitičnih i raznolikih komada po disku.Ovogodišnji pokušaj je nešto najbliže vrhunskom metal albumu za almanahe žanra. Hitovi albuma su neverovatno zarazni - 512 u prvu ruku, ali i sve ostale pesme drže pažnju i visok nivo kvaliteta. Pojavljuje se i Čino Moreno i naravno čini dobar posao i još jednu pesmu koja se posebno izdvaja - Embers.


26.
High on Fire - Carcosa
Stoner Metal
High on Fire je već veliko ime metalnog podzemlja, visokoćenjeno među raznim podžanrovskim fanaticima - klasični hevi metal, dum, stoner, det, hardkore... Jednostavno njihovh prljav, varvarski, sirov, agresivan zvuk, hitične i jednostavne kompozicije jesu univerzalne poput Motorheda i sličnih velikana gitarske muzike -  može i treba da se dopadne raznolikoj i široj masi.


25. 
A Forest of Stars - Beware the Sword You Cannot See
Psychedelic Black Metal
Četvrti album britanskih psihodeličnih metalaca zaista deluje kao preobiman, prebogat obrok koji dugo jedete i varite ceo dan u nemogućnosti da se sastavite. Iako trajanjeod sat vremena i nije nešto čudno u današnje vreme, ovde je u tih sat vremena spakovana mnogo, mnogo toga. Brz, divljački metal sa raznolikim melodijama, pasažima, čudnim vokalima, promenima ritma i toka pesme. Psihodelični BM je tokom godina izrastao u malu, slatku nišu koju predvodi svega šačica bendova ali su svi redom zaista odlični i posebni, A Forest of Stars je jedan od njih,


24. 
Raised Fist - From the North
Hardcore
Švedski HC veterani su tokom godina došli do svog jedinstvenog i lako prepoznatljivog zvuka, bez da značajno idu van strogih granica žanra. To nije mala stvar. Iskustvo i umeće ukreaciji pesama i celokupnog aluma i zvuka donose još jedno remek-delo. Već od prve pesme - Flow - koja je jedna od hitova ove godine, bend postavlja visoke standarde i uspešno ih održava do samog kraja. Jednostavno, hardkor koji nije ni najbrži, ni najteži, ni najagresivniji, samo hardkor koji je lepo slušati.

23.
Infernal War - Axiom
Black Metal
Ovde nema ničeg inteligentnog i prefinjenog. Ovo je burtalni, ratni blek metal kakvog retko možemo poslušati. Vaistinu retko, jer i sam bend snima jedan album po dkeadi. Suštinski ništa se zabezmalo deset godina nije promenilo - jako agresivan i linearan blek metal nam donose i ovde, možda malo manje besan, uz određene "entombedcore" momente u provoj pesmi, ali to je sve od novina. Kao artiljerijske baterije kraljevske armije, kao horde orkova, kao... šta god ratno i  mračno. Rifovi su bogati i raznoliki, blast bitovi na sve strane, vokali ubedljivi, produkcijski je zvuk taman dovoljno zamuljan da pojača atmosferu, iako se sve savršeno čuje. Jedan od albuma koji sam najviše slušao.


22.
Noisem - Blossoming Decay
Thrash Metal
Treš metal je ovde osnova tek. U svega 24 minuta mladi bend uspeva da spakuje brdo svojih uticaja - grjadn, pank, det, pa čak i malo dum momenata. Retko kada ekstremni metal, a posebno onaj ukorenjen u trešu zvuči ovako sveže i poletno. Energija je ovde u prvom planu. Širina u zvuku je neverovatna, pa će se bend lako dopasti old skul ratnicima, ali i  raznim -core pederašima i hipsterima. Velika preporuka.


21.
Akhlys - The Dreaming I
Ambient Black Metal
Nastavak Nightbringer priče.
Dok mnogi atmosferični i ambijentalni blek metal bendovi te spoljne elemente koriste kako bi se zapravo udaljili od žanra, doneli neke nove elemente, Akhyls sve štop radi radi da bi snimio najmračniji album godine. Mračni ambijent vrhunske horor grozote i more. Ne jeftinog treš horora, već pakla koji nikada nije bio stvarniji. Ne pakla obasjanog vatrama i crvenkastim đavolcima. Pakla najmračnije ljudske duše. I u svoj toj teskobnoj, bezizlaznoj atmosferi koja guši, bend ne zaboravlja da donese vrhunsko blek metal koji kida ono malo mesa na kostima svakog jadnika i prokletnika.

20.
Wild throne - Harvest Of Darkness
Prog Rok/Metal/HC/Thrash 
Zaista je teško kategorizovati ovaj bend. Prošle godine su opičili svcenu sa sjajnim EP izdanjem, ove godine smo teško dočekali dugosvirajući pokušaj koji je valjano raspičio. Širok dijapazon uticaja se ipak sklapa ponajviše u neku At the Drive-In priču, mada možda je to zbog vokala samo. Vraća nazad u dane, istovremeno vuče muziku napred. Nije slučajno izabran za kraj prvog dela liste.

Verovatno odmah na početku treba reći da, bez obzira na naslov, nije muzika mrtva. Samo je... mrtva. Na određeni način. Zauvek. 

Zvuk, muzika i bilo kakvo umetničko stvaralaštvo neraskidivi su deo ljudskog bića. Potreba čoveka da stvara nešto što nema praktičnu upotrebu, suštinski ne pomaže teškoj svakodnevnici (koja je teška bila i našim pradavnim precima i nama danas, iako čini se na sasvim drugačije načine) je u najmanju ruku čarobna. Sesti i misliti o prostoj potrebi čoveka, strpljenju i posvećenosti da stvori sliku, skulpturu, knjigu ili kompoziciju i nekada na jednom delu provesti godine ili čak i čitav svoj, jedinstveni i neponovljivi vek može Vas daleko odvesti u metafiziku. 

Ovde ćemo se baviti muzikom.

Jedno od pitanja koje nam se nekako ubrzano nameće jeste da li je ikada u muzici razvoj zapravo bio putem revolucije? Ili je sve to bila logična evolucija? Drugo pitanje jeste da li je muzika ikada bila više od muzike? Da li je muzika ikada mogla biti način života ili život sama? 

Mogla je i bila je.

Drugo... Uglavnom je to logičan proces evolucije, nadgradnje, reakcije na ono aktuelno ili prevaziđeno. Pa, ipak pronalazak električne gitare je u mnogome promenio svet. Duboko verujući da je to uz film, fudbal i internet najviše dostignuće minulog nam veka - ona svakako jeste promenila muziku i to revolucionarno, stvarajući čitavu jednu granu koja je vremenom postala predominantni zvuk ovog sveta. 

Bez želje da detaljišemo i rasplinjavamo se...

Zapravo, nije gitari i rok muzici bilo potrebno previše da bi osvojila i potresla svet. Rani počeci su vezani za američko tlo, jednostavne, zapaljive ritmove i rifove i hitove za igru. Da bi već kroz jednu deceniju svet zahvatila prava muzička revolucija, pokret nezapamćen ikada pre i posle njega. Nije psihodelični rok nastao sam za sebe, ali jeste bio vezivno tkivo i sauntrek za jednu širu priču. Tih poznih šezdesetih svet je bio spreman za promenu - rok je bio tu, televizija, radio spojio je ljude, svi su bili spremni, osim establišmenta. Zato čitav pokret i jeste ostavio traga. Muzička industrija nije bila spremna, nije imala iskustva, nije prokleto znala šta će sa svim tim. Sa Dilanom, Lenonom sa svom tom ekipom. Bilo joj potrebno vreme da shvati, da zloupotrebi, iskoristi i uništi.

Nakon psihodelije došao nam je progresivni rok. To je već završna faza razvoja jednog zvuka, vrhunac žanra.. U bogatstvu, kompeleksnosti predivne muzike lako je uživati. Bile su to simfonije novog doba, period koji rok muzika više nikada neće dostići. 

Kao reakcija (mada je to, naravno, uprošćen pogled) usledio je pank i... pa, pank je umro vrlo brzo. Već tu je industrija zabave znala kako da se ponaša, šta da čini, kako da od bunta i mladalačke energije pravi pare. I to je bio poslednji put da je muzika živela na globalnom nivou. Da je dašak svežeg vazduha značio nešto, da se osetio diljem sveta.

 I nikad više. 

Preskočićemo čitavu jednu deceniju i naći se na početku devedesetih. Na globalnom nivou nova priča. Grandž. No, toliko tunjava, isforsirana, korporativna da boli. Vrišti na sve strane - laž. Hipsteri novog doba puše gluposti, ali kada je sve prošlo, jasna je mizerija čitavog "pokreta" stvorenog u nekoj kancelariji, sa okupljenim kreativnim menadžerima i sličnima. Nakon decenijske dominacije glam roka, bio je potreban oštar zaokret, revolucija. Kada već nema prave, dobra je i isforsirana, projektovana. 

Nešto pre toga na obalama Sjedinjenih Američkih Država pojavljuje se jedan autentični krik mladosti - gangsta rap. Na zapadnoj obali oličen pre svega u N.W.A. pionirima i kasniju u 2Pac-u, na istoku, sa zapaljivim Public Enemy-jem. Kroz devedesete pojaviće se još nekolicina značajnih imena, no iako će rep i čitava hip hop kultura postati globalni fenomen - snaga je prebrzo izgubljena.

I tu dolazimo do centra naše priče. Daleko na drugoj strani okeana, usred stare Evrope, učmale i mrtve, rađa se poslednji autentični krik muzike - black metal. Iako svoje korene može locirati u osamdesetim i velikanima metal muzika kao što su Bathory i Celtic Forst, tek će se takozvani drugi talas norveškog blek metala (baš kao i u slučaju britanskog hevi zvuka deceniju ranije) koji se formira početkom devedesetih godina prošlog veka, zaokružiti u poslednji autentični muzički pokret sa značajem jednakom životu samom ili čak i nečemu višem.
To je muzički žanr, ali i nije muzički žanr. To jeste osnova međusobnih soničnih bliskosti (brzi tempo, balst bitovi, nekonvencionalne strukture pesama, visoke i distorzirane gitare, vrišteći vokali...), ali i isforsiranih različitosti u potrazi za originalnošću i svojim putem. To je scena, ali je istovremeno i najusamljeniji zvuk na svetu. Ideološki to je anti-žanr. To je način života, to su filozofska ubeđenja, pogledi na svet, to je usamljena, mizantropična šetnja kroz trnovitu stazu koja je samo tvoja, najteža, najružnija, najmračnija, ali tvoja. 

Gotovo sva velika imena norveškog metala devedesetih jeste pronašla sopstveni razvojni put sa krajem koji vodi daleko od svih ostalih. Spektrum zvučnih mutacija, devijacija i svojstvenosti od benda do benda je neverovatno širok i uzbudljiv.
Suštinski, iako ne osećamo potrebu da se odričemo ili pravdamo, čitav satanistički imidž i fama koja je postojala oko same scene je momenat mladalačkog bunta, potrebe da se distancira od ostatka sveta, gurne prst u oko i kurcem lupi po čelu. Mladi ljudi odrasli na Ničeu, Krouliju, okultnom, paganskom, a pritisnuti tradicionalnim i strogim protestanstkim stegama, osetili su jak anti-hrišćanski sentiment i potrebu da ga jednostavno pokažu. Prvobitna uniformisanost scene je, pak, u suštini kontradiktorna sa samom ideologijom posebnosti, pa zaista možemo reći da je žanr odrastao tek kada su maske pale.
I da, blek metal je odrastao. Toliko drugačiji, agresivan, za mejnstrim savršeno neupotrebljiv, jeziv i odbojan, imao je vremena da procveta i raznese svoje đavlje seme, da se raširi. Iako su sami prvobitni akteri tek u decenijama što su usledile dostigli sve svoje potencijale, sazreli kao umetnici i redom počeli da pružaju vanvremenska dela blek metal, metala i muzika uopšte, već su kao klinci ostavili neizbrisivi trag, o kojem mi ovde i pišemo.
Nemamo potrebu uopše detaljisati oko sve agresije vezane za početke drugog talasa. Paljenje crkava, ubistva i samoubistva, sve misterije, abrove, dokazane i nedokazane priče. To je tako. Kao što su se američki reperi ubijali, kao što je dobar deo psihodelične scene šezdesetih završio kako je završio, kao što su se pankeri poraspadali od narkotika... To je tako kada je muzika sve, kada je veća od života. Tako i mora biti.

Samo ćemo ukratko nabrojati neke od velikana scene, njihove najznačajnije albume u ranom periodu formiranja čitave priče i njihove dalje razvojne puteve.
Mayhem je još krajem osamdesetih (1987) izdao svoj debi albuim - Deathcrush - koji je imao silovit uticaj na žanr, ali je ipak tek sa De Mysteriis Dom Sathanas zauvek ispisan krvavim slovima u istoriji muzike. Karakterističan zvuk ostao je vezivna crta svih njihovih izdanja, iako suštinski nikada nisu snimili dva ista albuma. ostajući verni večitom potragom za originalnošću. Godinama kasnije snimiće još jedno remek delo - Ordo Ad Chao, spektakl poremećenih umova, makabre i užasa. Ostajući kreativna sila kroz čitavu svoju karijeru.
Prvih par minuta A Blaze In The Northern Sky... tako zvuči revolucija. Pankerska, korovska energija zavijena u krajnji mrak mlade duše kojoj će slavni Darkthrone, uprkos stiliskim promenama, zauvek ostati verni, uvek tera na mlaćenje glavom, urlanje i sve moguće ostale vidove izliva besa.
Satyricon je 1993. izdao svoj dugosvirajući debi - Dark Medievel Times koji pretstavlja saundtrek umobolnog, razigranog i jezivog srednjevekovnog putujućeg cirkusa. Splet izrazito "zujećeg" blek metala i predivnih folk melodija.
Ulver i njihov debi Bergtatt - Et Eeventyr i 5 Capitler je u relativno sličnom ideološkom maniru, iako je sama egzekucija daleko suptilnija, razrađenija. Mada, istina je, album dolazi već relativn kasno u fazi razvoja žanra (1995. godine). Sa nikako sramežljivom pojavom predivnih čistih vokala, lepih melodija isprepletenih sa klasičnijom (ali ne i klasičnom) bm žestinom. Ono u šta će Ulver izrasti tokom godina, o tome je suvišno govoriti.
U svoj toj priči Burzum je drugačiji među drugačijim. Naš Varg je usmaljen i svoj, hodao je atmosferičnijim, zatvorenijim, umetničkijim vizijama. Njegovo nikako savršeno vladanje instrumentima postajalo je abitno pred nemilosrdnom snagom atmosfere njegovih kompozicija. Svojevrsni umetnik modernog doba, ličnost koja bi u prošlosti stajala rame uz rame sa Vagnerom ili Betovenom, sasvim moguće nadvisila ih. Det som engang var, Hvis lyset tar oss i Filosofem čine trilogiju koja je nezaobilazno štivo svakog iskrenog ljubitelja muzike. Sve ono što se izdešavalo, sve ono kroz šta je Varg (zasluženo) prošao osakatilo je i unazadilo njegovu karijeru. No, poslednjih nekoliko godina jeste krajnje diskografski aktivan, čini se hermetičan, autističan i ne posebno inspirativan. 

Thorns možda nije u vreme eksplozije zvuka bio preaktivan diskografski, nije dovoljno ni poživeo. Tek dosta godina kasnije izdaje svoje do sada jedini full-lenght album, koji ponosno stoji na samom vrhu žanrovskog panteona. No, i tih malo demo snimaka sa početka devedesetih jesu suvo zlato. Produkcijsko, rifovsko i vokalno čudo, zaista!
Emperor je čudovište blek metala. I danas razmišljati o tome šta su tada Ihsahn i Samoth stvorili, te davne '94. godine, kao klinci sa nepunih dvadeset godina ostavlja samo mesta čistom divljenju i čuđenju. Iako se čini da je čitav ovaj pregled nepotreban, taj osećaj posebno mori kada je reč o debi albumu ovog benda - In the Nightside Eclipse. Još manje je potrebno pričati da će bend tek u godina što su usledile dostići vrhunac kreativne moći. Još tri albuma su snimljena, svaki ambicionzniji i veći od prethodnog. Dok je Ihsahn i nakon raspada benda ostao motor čitavog metala.
Enslaved je još jedan od bendova koji će tek sa protokom godina sasvim umetnički eksplodirati. Iako su njihovi radovi objavljivani sredinom i krajem devedesetih i više nego zabavni i značajni, vikinškom istorijom inspirisani pre svega, tek ono što će se dešavati nakon smene mileniju je posebno značajno i nešto što će ove norvežane lagano postaviti na sam tron modernog progresivnog zvuka. Savremeni King Crimson!

Tu negde zatvaramo priču. Ubrzo će se pojaviti noviji bendovi, osnovani sredinom devedesetih godina norveški velikani poput Borknagara (možda i omiljeni bm bend autora ovog teksta), Vintersorga, Solefalda, In the Woods... ili Arcturusa koji jeste osnovan nešto ranije, ali do pune afirmacije dolazi u drugoj polovini dekade.

Uporedo će se žanr širiti i nastajati i van granica Norveške. Ne možemo i ne želimo ga na bilo koji način ograničiti na podneblje dotične skandinavske zemlje. U Grčkoj (Rotting Christ u prvom planu), Češkoj, Japanu (suludi, avangardni Sigh), Francuskoj (Blut Aus Nord, npr.) ili Americi nastajaće siloviti bendovi, jednako drugačiji i kreativni. Žanr će godinama postojano evoluirati, mutirati, širiti se.
Naravno i nažalost, bezvrednih kopija će vremenom biti sve više i više. Ljudi nesposobnih da uvide osnosvnu nit žanra, ljudi koji žele da sviraju i stvaraju, ali jednostavno nemaju genij potreban za to. Kao i uvek, priča će biti razvodnjena, zaprljana, ali retki će uvek shvatiti suštinu blek metala, tu večnu potrebu za osamom, iskazivanjem čoveka kroz muziku. I baš kao što bi svaki čovek morao biti drugačiji, tako i njegova muzika (kao ogledalo duše, intelekta i talenta) mora biti drugačija i samo takva ona ima pravo da nosi naziv crnog metala.
Lirički blek metal je isprva stajao jasno nasuprot grandž i alternativ trendovima koji su bili okrenuti unutrašnjim, nižim, introspektivnim temama čovekovih osećanja i svakodnevnice. Tadašnji norveški klinci se bore sa naturalističkim, (anti)teističkim, istorijskim, paganski i duboko filozofskim temamam koje su veće od života, od njih samih. Nije bilo mesta u zvuku samog kosmosa za jednostavne i plačljive, samosažaljive tirade ružnih tinejdžera.

Za kraj, nameće se pitanje zašto više ne postoje ovakvi novi muzički pokreti? Oni u smislu regionalne pojave zaista više neće postojati. svet je brži, informacije putuju brže i bilo kakve mogućnosti za lokalnu i izolovanu scenu gotovo da ne postoje. A, jasno je kao dan da su upravo lokalne scene uvek bile pokretačka sila muzike (rok i uopšte) bez obzira da li pričamo o britanskom panku, detroitskom tehnu, bay area treš metalu ili londonskom dubstepu.
Takođe, čini se sa ove distance, bila je to ipak svesna odluka, inteligentno poimanje aktera same scene, da se ide u krajnji ekstrem, da se samo tako može ostaviti trag, promeniti nešto, zbuniti industrija, društvo i elita. Svaki od tri pokreta koje smo ovde obradili (60s rok, pank i potonji) jesu bili progresivno agresivniji i nakon blek metala jednostavno nije ostalo prostora - ekstremnije nije moglo.

Muzika je živa u svima nama. Muzika i naša nezasita potreba za njom objašnjiva je samo onostranim, božanskim. Muzika nikada neće umreti, ali čini se nikada više za čitavu jednu generaciju neće biti više od života.
Slušajte svoju muziku, volite je, osećaj te je. Ne dozvolite da to bude samo muzika. Može se uz nju i samo igrati, u klubu, na splavu, ali ni igranje ne bi trebalo biti samo igranje...
Nemojte samo živeti.
Krajnja poruka blek metala.