Zombie Geek

Ako mangu od devet tomova, što je okvirno oko dve hiljade stranica, pročitate za neka tri dana i to jureći slobodne minute tokom desetočasovnih smena, čitajući pre spavanja, posle spavanja, u WC-u, tokom jela, a onda čak i sanjajući - ne možete zaista učiniti ništa nego hvaliti delo?
Da!

Oh,
Alita.
Zgrabio sam te pohlepno, požudno, željno i nisam te pustio dok te nisam dokrajčio.
"Alita" očarala si me, zabavila, odnela u svet Otpada, naterala me na trenutak da zaboravim na svoj, čistiji i lepši od tvog, no svakako i dosadniji. Čak sam se malo i zaljubio u tebe.
No, oh,
 Alita,
 ne zanosi se!
 Svestan sam svake tvoje varke, svake tvoje žvake, svakog tvog bezobraznog i beskrupuloznog flerta s mojim bićem. Znam te, o Alita, uzduž i popreko, bolje nego tijelo bivše devojke! Prozreo sam tvoje čari! Znao sam da si već prosanjani san, no pustio sam da traje, uživajući u tebi. Ne razmišljajući, upustio sam se u avanturu.


Čitajući dela Karla Gustava Junga i Vladimira Propa (autora sjajne "Morfologije bajki"), kao i ljudi koji su došli nakon njih - Džozefa Kembela, Džordana Pitersona... u mnogome se moje razumevanje priča, pripovedanja promenilo. Kao klinac, pretenciozan i nesvestan sopstvenog neznanja, odveć sam cenio originalnost, post-moderno rasturanje linearnosti priče i smisla, avangardu i eksperimentalizam u pisanju i narativnoj umetnosti generalno... No, sa pomenutim ljudima ponovo, poput feniksa, u meni se rodila ljubav za jednostavnost i večnost mitova i bajki o vilenjacima i vilama, bogovima i boginjama, epovima o junacima i junakinjama sveta našeg, svetova prošlih i svetova što nikada bili nisu.
Previše bi bilo reći da su te knjige nešto odveć mnogo promenile u mom životu, samo su probudile davno izgubljeno, a praiskonsko sećanje koje je ubrzo postalo živo osećanje novootkrivene ispunjenosti i smisla - ono što drogama i alkoholom zamagljena moderna dela (koja sam do tada čitao) nikako nisu mogla da pruže.
Hoću da kažem, nebitno je da li su Isus, Buda, Shiva, Perun, Frodo, Luk Skajvoker postojali, ali su čak i tako izmišljeni mnogo veće baje od Bukovskog; Tompsona i Fantea.



Klasična storija o Junaku postala je moje omiljeno štivo, štivo koje na tako dubok način komunicira sa mojim bićem, hrani ga i jača - ne samo da izgura dan, mesec ili godinu, već da se usudi da mašta i zamišlja najbolju moguću verziju (inkarnaciju) sebe negde daleko u neizvesnoj vetrometini i ništavilu, još iz primordijalnog haosa nedefinisane, budućnosti.
"Alita" je upravo to.

Iako kreće kao (i dobrim delom ostaje to do samog kraja) niz fan servisa, sajberpank i naučnofantastičnih klišea, "Borbeni Anđeo Alita" u sebi, zapravo, krije Isusovski mit u punoj svojoj lepoti i snazi.

Kroz pomenute dve hiljade lepo iscrtanih stranica pratićemno našu Alitu, našu bujnu android ratnicu, u potrazi za smislom.
Ta će potraga konstatno biti toliko teška i surova, da nećemo moći no da osetimo tugu zbog nje. Od prvog dana kada je doktor Ido pronađe na smetlištu i skrpi je dovoljno da postane funkcionalna ponovo - no bez sećanja na svoje ranije postojanje - pa praktičćno do samog kraja ona neće imati mira i sreće dalje od samo par momenata. Njene će muke i boli progresivno bivati sve grđe, pa će se jadnica često sećate minulih dana kao idiličnih (iako nikada ni u njima srećna nije bila, no samo malo manje očajna).

Bežeći od prošlosti, od sebe, od praznine ona će se okušati kao lovac na ucenjene glave, kao učesnik u spektakularnom futurističkom sportu, učitelj borbenih veština... Kao što vidite - sve sami klišei. Ništa neće doneti previše sreće, a ako nešto i priđe tome, vrlo brzo će se njena prošlost (karma) vratiti po nju i sve rasturiti u parčiće.
Ni svet u kome je probuđena nije ništa manje tužan i ispunjen bolom. Deponija je stracište alkoholičara, narkomana, kurvi, sirotinje, kriminalaca, lovaca na glave istih... Većina ipak samo radi u fabrikama koje proizvode hranu i ostale potrepštine za veliki grad koji lebdi iznad njihovih glava - grad koji je za elitu, za izabrane, za one koji nisu stanovnici Deponije.
Ovaj takođe sveprisutan i popularan kliše (odnosno, bezmalo glavna postavka sajberpank žanra) takođe ne smeta.
Mislim, ništa od ovoga ne smeta!
Prokleto je kul gledati kako Alita odseca glave kriminalcima i uzima novnčanu nagradu za to, kako juri po ogromnim futurističkim stadionima u nekakvim nasilnim trkama koje su često na život i smrt, kako napreduje po ligama i (naravno) osvaja titulu šampiona... Sve je to poznato, ali i zabavno.
Pa tako i ova podela na sirotinju obespravljenu i elitu na nebu (no, kasnije će se otkriti i prava istina o toj nebeskoj utopiji) stvara tenziju koja je ugušena agresivnošću robota-policajaca na zemlji, kao i pomenutim igrama i drogama, alkoholom... tokom radnje stripa, situacija eskalira u sve dublju mržnju, a onda i otvoreni rat.
Rat koji donosi samo još više patnje...

Jedini klišei koji su zapravo ovde smetali jesu oni vezani za samu Alitu i to oni koji su komercijalne prirode. Japanci ili ne znaju ili nemaju potrebe da malo lepše maskiraju targetiranje određene publike. Blatantno tangiranje vlažnih snova mlađanih tinejdžera je još i podnošljivo, koliko je i očekivano, ali jasno je da je autor nije želeo samo da publika ponekad olabavi seksualnu tenziju uz Alitu, već i da se zaljubi u nju. I sve to je uglavnom uvek ispadalo jeftino, patetično i bolno očigledno i što je najveća greota - na uštrb toka i kvaliteta priče.


Alita je nesrećna, slomljena, izgubljena. U neko momentu čak nalazi nekog momka kojeg bi možda mogla da voli i koji bi voleo nju. No, nekako, ni u jednom trenutku nisam poverovao u to. Bilo je tako loše nakalemljeno, usiljeno. Smatrao sam da je to do nespretnosti autora s tim da je takve situacije bilo i na samom početku priče, ali Alita je tada bila tek rođena, čista i neuprljana tim užasnim svetom, pa je svemu tome to davalo jednu nevinu i lepu notu devojčice koja se prvi put zaljubljuje, ali ova druga romansa je prosto vrištala da je nebitna. I jeste bila.
Ona nije dovoljni motiv za Alitu!

Poneti teret celog sveta na svojim leđima.

U pradavna vremena ta ideja još je zamišljana kao kazna, pa tako Atlas koji teret nebesa nosi na svojim leđima jeste kažnjen zbog proste činjenice da je u božanskom ratu stao na stranu onih koji su na kraju poraženi.
No, vremenom se rodila duboko produhovljena spoznaja - poneti sav teret ovog sveta je blagoslov i jedini put ka smislu i ispunjenosti života. Buda iako prosvetljen odbacuje da bude spašen odmah, već svestan da svi ljudi moraju biti prosvetljeni on im se vraća i podučava ih. Mit o Isusu nam pripoveda kako je jedan (bogo)čovek poneo svu težinu sveta na svojim leđima u simbolu krsta i uspona na Golgutu i kako je na vrhu tog brda propatio za sav greh vascelog čovečanstva.

Ili kako je Dostojevski napisao:
"Ако те злочин људски збуни до негодовања и несавладљиве жалости, тако да зажелиш и да се светиш злочинцима - највише се бој тог осећања, одмах иди и потражи себи мука, тако као да си ти крив за онај злочин људски. Прими муке и отрпи их, умириће се срце твоје, и појмићеш да си и сам крив јер си могао сијати злочинцима као једини безгрешан, а ниси им сијао. Да си сијао; ти би светлошћу својом и другима обасјао пут..."

Vizantijci su sve do pada svog carstva kao centar svoje pravoslavne vere imali čak i više "život u Hristu", odnosno imitaciju Hrista, nego li molitve njemu. Monasi se i danas u manastirima ne mole za sebe, već za sve nas. Ideja da svako mora da ponese svoj krst, bez samosažaljenja, kuknjave ili daleko bilo ogorčenosti, jeste duboko i sveprožimajuće otkrovenje čovečanstvu.

Alita prolazi kroz duhovno buđenje tokom svoje priče. U momentu nesvesne meditacije (dugog posmatranja nebesa) ima mističko iskustvo "jedinstva sa svemira" koje će je vrlo ubrzo nakon toga dovesti i do konačne spoznaje. Negde na sredini storije imamo naslućivanje budućnosti: masa bednika traže od Alite da se žrtvuje za njih, da izađe pred čudovište koje razara njihove domove upravo tražeću nju, da joj se osveti.
Alita isprva biva uvređena, povređena, začuđena bednošću tih malih ljudi, ali na kraju ipak odlazi na megdan čudovištu - no, to nije bila iskonska žrtva. Borba je i onako bila njena priroda. To nije bila ultimativna žrtva.

O čudnovato baksuznoj istoriji Prey franšize mogla bi lako da se napiše knjiga, a i kvalitetan dvočasovni dokumentarac da se snimi onako pride. Svet je prvi put taj naslov čuo daleke 1995. godine, projekat je nekoliko puta pokretan, pauziran, vraćan na početak, menjani su razni grafički motori, priče, pisci... ukratko, doživeo je pravi pakao, baš kao i njegov stariji brat u istoj izdavačkoj kući (3D Realms) - Duke Nukem: Forever.

 Sve to je trajalo do 2006. godine kada konačno ljudi širom sveta imaju tu čast da zaigraju toliko mučen komad softvera. Originalni Prey bio je solidna, čak odlična "hodnik" pucačina karakteristična za to doba AAA industrije - koristio je modifikovanu id Tech 4 tehnologiju, koja je debitantno predstavljena u Doom 3 (i ukupno korišćena u još svega nekoliko igara) i iako u srži do te mere klasičan šuter da je čak delovao i pomalo arhaično (i ne na dobar način), ipak je doneo dovoljno sitnih zanimljivosti i novina - korišćenje portala, zanimljiv organski dizajn oružja i svemirskog broda, akcenat na Čiroki kulturu i povrh svega sasvim dobru pulpičnu SF storiju...
Razvojni studio koji je stajao iza igre, Human Head Studios, je ubrzo najavio i nastavak. Fast forward to 2014. franšiza je u vlasništvu velike Bethesda-e i objavljeno je da je dalji rad na igri zaustavljen, da je Prey 2 otkazan, ali da, eto, još uvek postoji nada da se nešto sa tim intelektualnim vlasništvom može nešto uraditi. Dve godine kasnije najavljen je novi Prey, ovog puta u režiji sve vrednijeg Arkane Studios (Dark Messiah of Might and Magic, Dishonored), izlazi 2017. godine, tavori godinu dana na mom kompjutera, da bi konačno sada bio odigran i ostavio mene potpuno oduševljenog, no o tome u daljem tekstu.
I tako, dvadeset i tri godine od prvog pomena, od toga možda tek pet nije u razvoju bila makar neka verzija, od kojih je tri (triii!) bačeno, svega dve objavljene, od kojih je prva zaboravljeni kult koji je ostao bez pravog nastavka (usled gadnih stvari između autora i Bethesde, ostao je i bez digitalne distribucije, tako da ga je moguće legalno kupiti samo u originalnoj "tvrdoj" verziji na diskovima), a slična sudbina kao da čeka i ovaj, najnoviji. No, i o tome u daljem tekstu.

Prey Arkane Studija sa originalnom vizijom (koja potiče još od Toma Hola, jednog od osnivača i bivšeg člana id Software-a) maltene da nema dodirnih tačaka i već tu leži jedan od najvećiih problema same igre - osim toga što se glavni protagonista nalazi u svemiru na brodu (u slučaju ove verzije, svemirskoj stanici) preprlavljenog neprijateljskim življem, uz osećaj da je od istih lovljen i to je baš sve, dalje svaka sličnost prestaje. Originalni Prey bi u današnjoj izvedbi morao biti nasilan, nabijen akcijom, adrenalinom, krvlju, prosutim drobom, dobrom, ali verovatno jednostavnom, pravolinijskom pričom. I to je sve što ovaj Prey nije i ne samo to, on jeste na sasvim drugom kraju bogatog FPS spektra. Arkane Studios je ovim naslovom odao neverovatan omaž kultnim "Sistem Šok" igrama, toliko posvećen i kvalitetan da je ovo lako mogao biti treći naslov u toj trenutno mrtvoj franšizi.
Dakle, u pitanju je u suštini hibrid FPS i RPG žanra, iako danas to ne znači mnogo - maltene svaka igra ima neki sistem progresije, skupljanje XP, prelazak nivoa, otključvanje skilova i šta sve ne - Prey zaista to jeste, zapravo ne postoji klasični leveling sistem. I tako... i ono malo interesovanja koje je ova igra na izlasku izazvala pretvorilo se u iznerviranost fanova originalnog naslova, njihov bes što umesto punokrvne nasilne fešte pulp fikcije imamo ovo sporo i dosadno čudo. Kriitka često nije imala ni vremena, niti šlifa da razume ovakve igre i za krajnji rezultat imamo naslov koji je odmah po izlasku, čini se, potonuo u anonimnost. Čak ni sam izdavač kao da nije odveć verovao u ovaj komad, pa ni sa marketinške strane nije se baš pretrgao. O ovome pišem odmah i sada zato što sam se zaljubio u ovu igru i što me njen relativni neuspeh rastužuje, ako ništa drugo, a onda zbog velike opasnosti da Prey još jednom ostane bez nastavka kojeg i više nego zaslužuje.

Na samom početku birate pol vašeg karaktera, što s obzirom na činjenicu da se igra iz prvog lica uopšte nije ni bitno, ali je eto fin detalj. Kako god bilo, on/ona će se svakako zvati Morgan Yu. Na početku prolazite kroz niz testova, koji su zapravo fino spakovan tutorijal. Vrlo brzo, kako to već u kvalitetnoj SF priči, odlazi dođavola.
Nalazite se na svemirskoj stanici Talos I koja je preplavljena čudnovatim Tajfun bićima koji su sačinjeni od tamne materije i energije i sve što u početku radite jeste pokušavate da preživite i dođete k sebi.


Vrlo brzo pred vama se otvara čitava ogromna svemirska stanica koja je jedna od najvećih zvezda ove igre i njena najviša vrednost. Talos I je raskošna pobeda kapitalizma 21. veka sa svojim prostranim lobijima, delovima za posadu sa bioskopima, restoranima, teretanama, medicinskim prostorijama, čak i zastakljenom baštom, ali i industrijskim, inženjerskim delovima koji su tu samo zbog svoje funkcionalnosti: pogoni za pročišćavanje vode i vazuha, laboratorije, pogoni za utovar i istovar robe i tako dalje. I sve je to ostavljeno nama igračima za istraživanje. Prey je zaista hibridna igra koja u sebe usisava decenijsko iskustvo industrije, tako da izjaviti da je to samo prosti grafički reskin System Shock igara je greška. Najviše nalik pucačinama i stelt igara iz prvog lica, avanturističke i RPG elemente, ovde su implementirani i popularni survival momenti modernih video igara i to tako da je, lično meni, ovo najbolji primer i tog žanra.

Neuromodovi su važan momenat kako u storiji, tako i u gejmpleju - naime to je vrsta injekcije koja se ubrizgava u oko i koja sadrži iskustvo, umeće nekog uspešnog pojedinca, tako da teorijski postaje moguće da bilo ko sa dovoljno novca "nauči" da svira klavir kao vrhunski majstor, igra šah ili bilo šta treće. Čitava Talos I stanica je, između ostalog, i razvijena sa idejom proizvodnje i prodaje te tehnologije. Morgan Yu je upravo i bio deo testova vezanih za neuromodove. Zbog spojlera neću ulaziti dalje u priču o njima sa strane samog sveta igre.
Što se gejmpleja tiče, oni služe kao zamena za iskustvene poene. Neuromodove ćete skupljati po čitavoj stanici i koristiti ih za unapređivanje raznih umeća i veština podeljenih u šest grana: od kojih su tri ljudske, a tri tajfunske.

Možda kao retko kada u istoriji medija na početku igre naš protagonista je limitiran na svim poljima i u veoma nezavidnoj situaciji: Morgan Yu je naučnik, iako u ok formi, ipak neznalica u borbi. Takođe, Talos I je civilna stanica na kojoj vatreno oružje jeste retkost, a nije ni posebno raznoliko: praktično sve što ćemo od toga moći tokom čitave igre da koristimo jesu tihi pištolj koji nanosi veoma malo štete i sačmarica koja je relativno efektna tek u krajnjoj blizini neprijatelju. Da radost bude veća, municija je veoma retka takođe.
Prey na početku zaista jeste zaguljena igra. čak i na nižim nivoima težine i to jeste još jedan momenat koji otuđuje igrače. No, vrlo brzo stvari se menjaju i bivamo uvučeni u svet igre i naučeni kako on funkcioniše. Prey nije klasični šuter i akcenat na same borbe zapravo nikada i nije stavljen. Gotovo i u startu je veliki broj okršaja moguće izbeći, a oni koje i moramo zagristi možemo i moramo rešavati kreativno. Igra nam odmah na početku pruža veoma zanimljivu alatku: gloo gun, inženjersku pištoljčinu koja ispaljuje grumen brzostežućeg lepka kojim možemo usporiti neprijatelja i onda ga razvaliti francuskim ključem, recimo. Bacanje zapaljivih kanistera, nameštaja, kasnije je moguće naći i maleni pištolj što ispaljuje elektro šokove... Opcije za borbu se sve vreme povećavaju čineći okršaje istovremeno lakšim, ali i uzbudljivijim, nikada ne dolazeći u onu tačku da smo već sve videli i da se samo puškaranje ponavlja kao na traci.


Istraživanje je ključ uspeha. Guranje nosa u svaki kutak stanice i potrage za resursima i preko potrebnim neuromodovima. Ulaganje istih u bilo koju granu će vas neminovno činiti jačim i sposobnijim za dalju igru, ostavljajući na vama izbor vašeg stila igranja. Ulaganje u hakovanje, stelt, umeće rukovanja naoružanjem, zdravlje, psi poene, inženjersko umeće (koje će podići nivo do kojeg možete apgrejdovati oružja), snagu kojom možete podizati teške predmete kako bi mogli proći kroz blokirana vrata ili jednostavno taj isti predmet zavrljačiti na neprijatelja.. vremenom se otključavaju i razne tajfunske moći koje su tek poslastica: psi udari, podizanje tajfunskih saveznika iz ljudskih leševa. elektro šokovi, pretvaranje u sitne predmete kao što su šolje i piksle(?), da zaista i to potonje ima svoju upotrebnu vrednost.

Teško je zapravo rečima dočarati sve što Prey jeste i kako se sve idealno uklapa u jedan zaprepašćujuće imerzivni i adiktivni sistem koji nas odnosi od realnosti daleko, daleko. Taj prokleti Talos I! Mnogim igrama fali upravo ono što ova igra ima - vertikalnost. U Preju nikada niste zakucani za pod, jer (zaboga) u svemiru ste i na svemirskoj stanici koja je sva u nivoima i spratovima, a često se možemo naći i u bestežinskom stanju. Igra nas brzo uči da uvek gledamo dole i gore u cilju prevazilaženja prepreka. Glu gan ne samo da je zanimljiva ispomoć u borbi, on je pre svega tu za prevazilaženje terenskih prepreka: zapušava bušne cevi iz kojih šiklja otrov ili vatra, razlupane kontrolne table iz kojih šiba elektricitet, i najzabavnije - ispaljen lepak ostaje na zivodima i služi kao svojevrsni alternativni način kretanja po vertikali, ukomponovan sa glajd  opcijom (koji možete da nađete, a ne morate) vas čini daleko pokretljivijim i slobodnijim.
 Kada god naletimo na zaključana vrata pred nama je makar dva ili tri načina da prevaziđemo prepreku - svaka vrata, sef, kompjuter ima odgovarajuću karticu ili šifru smeštenu negde u svet, no imamo i niz drugih načina da napredujemo. Kao što rekoh,  glu ganom možem oprobati da se popnemo i vidimo da li postoji neki alternativni ulaz, možemo hakovati vrata, na malenom šalteru se pretvoriti u šolju i provući se, samostrelom koji ispaljuje bezopasne strelice pogoditi taster za otključavanje koji je sa druge strane, podići sofu koja blokira ulaz ili je reciklirati specijalnom napravom. Ili naći čak i još po neki način!

Dizajn stanice ne da je samo detaljan, već je zaista realan. Moguće je izaći u otvoreni svemir i videti da spoljašnji izgled u metar odgovara unutrašnjem. Za brzo kretanje između raznih delova stanice (a što će biti potrebno često) možemo koristiti sistem lifotva unutar, ili zapravo izaći sa stanice i u relativnoj bezbednosti svemira (gde možemo naleteti na ponekog tajfuna, ali daleko ređe) brzo doći do željenog dela. Neprijatelji se "rispovnuju" u oblastima koje ste već očistili, dok sve ostalo ostaje isto kao i tokom vaše poslednje posete, sa sve improvizovanim stepenicama napravljenim glu ganom.
Dalje, svaki član posade ima svoje ime i prezime i svakog (svakog!) je moguće naći negde na stanici ili u njenoj okolini, bili oni mrtvi, živi , pretvoreni u tajfune ili neku vrstu zombija (koje ukoliko imate potrebni skill, možete izlečiti i spasiti). Koliko god da je priča na mestu, sa svojim postavkama,
zapletima, karakterima, obrtima... ono što je za dva koplja vrednije jeste upravo pripovednaje kroz okruženje. Na sve strane su knjige, mejlovi, audiologovi, upoznaćete kroz njih desetine ljudi, neke ćete uspeti da spasite, neke ne jer nećete u momentu pronalaska imati odgovarajući skil ili predmet (recimo lek), većinu ćete zateči odavno hladne i mrtve... ali niko od njih nije anonimus. Nalazićete njihove šaljive prepiske, čestitke njihove dece poslate za rođendane, flertovanje, društvene igre vođene  u slobodno vreme...

U svom tom istraživanju kupiće te razne resurse: organe tajfuna, hranu, piće, čupati cvetove sa ukrasnih biljki, žice, električna kola, alkohol, municiju... nešto od toga možete koristiti, ali i reciklirati i onda sa tako dobijenim materijalima fabrikovati ono što vam je potrebnije. Kada konačno dođete do plana za neuromodove i u sporednom kvestu otključate zabranu sa njihove fabrikacije, ako ste pametni, većinu resursa ćete koristiti za proizvodnju njih i dalji razvoj vašeg lika. i tek tada postaje jasno koliko je ovaj način bolji od klasičnog, rigidnog level sistema. Doduše, meni se u toj pohlepi desilo da iz prilično lagodne pozicije, u jednom momentu, zaglibim ponovo u krpljenje sa resursima, u nedostatku municije i psi paketa.


Dizajn neprijatelja se meni lično dopada, iako mnogi imaju zamerke. Nedefinisane, crne, promenljive gomile crnila koje se uvijaju i valjaju, jurišaju i teleportuju u vašem pravcima. iako najslabija i najranija vrsta tajfuna jeste maleni mimik - paukoliko stvorenjce koje će skakati na vas, ali koje ima sposobnost da se maskira u bilo koji manji predmet i čeka u zasedi. Neverovatno je koliko ovaj sitni detalj menja čitavu dinamiku rane igre, menja sve ono što smo navikli u decenijama iza nas: do sada je bilo prirodno upasti u sobu, očistiti neprijatelje i onda na miru istraživati i kupiti šta vam je već potrebno, no sada u svakom momentu može da vam to malo čudo skoči na glavu i otkine nemali deo zdravlja. Kasnije je moguće naći šlem koji između ostalog ima i mogućnost pronalaženja skrivenih mimika, kao i skeniranja neprijatelja koje će pružiti lore informacije, kao i slabosti neprijatelja, takođe i niz drugih čipova koji nam može pomoći u daljem igranju.

Sporedni kvestovi takođe su odrađeni na vrhunski način. Često nagrada nije u resursima, već u nekoj globalnoj i veoma bitnoj olakšici za samog igrača - kao što rekoh otključavanje fabrikacije neuromodova, skidanje uređaja za praćenje koji je na vama ili recimo ubacivanje psi agensa u sistem za preradu vode na stanici, što će učiniti da pijenje vode sa bilo koje česme  punite svoje psi poene, koje trošite korišćenjem tajfunskih moći, posle ove tačke u kampanji igra je i na hard bila prelaka - razoran i do kraja razvijen šok udar ostavljao mi je brdo municije za raskalašnu i laganu vožnju kroz igru.

Mnogi sporedni kvestovi se vrte oko toga da li ćete ili nećete spasiti ljude sa stanice, koji često i nemaju pozitivno mišljenje o vama. Veliki stepen slobode ovde je takođe za poštovanje, primer je situacija u kargo beju gde se skupila grupica preživelih i njihova liderka vas moli da joj pomognete u pripremi odbrane od tajfuna tako što ćete ispred nekih vrata postaviti automatske mitraljeze, možete to uraditi, a možete nasilno otvoriti vrata i pustiti da tajfuni pobiju sve njih, na kraju krajeva, možete ih i sami pobiti. Moj šok kada sam slučajno bacio granatu za recikliranje... i video kako ista uvlači u sebe karaktera bitnog za storiju i sledeći sekund izbacuje brdo recikliranih organskih materijala.
Sam kraj predstavlja, da ne ulazimo u detalje, evaluaciju vaše moralnosti, ali sve to bez konačnih zaključaka, skala, dualnosti kakvu smo imali u recimo starijim Bioware naslovima.

Tokom igranja, vaš cilj će postati uništenje čitave stanice, ali će se kasnije otvoriti i druge mogućnosti. Jedna od njih je da preskočite dobar deo kraja, batalite sve i tajfunsku pretnju, i ostale preživele i jednostavno pobegnete sami, kao pravo đubre i sebičnjak.

 Vizuelno igra jeste upečatljiva i lepa, iako ne baš na poziciji koja pomera granice. Arkane je za ovu priliku koristio Cry grafički motor, što je zanimljivi kuriozitet - ovaj studio je praktično za svaku svoj naslov upotrebio drugačiju tehnologiju (Source, Unreal 3, Void). Kao što već navedoh, sam dizajn nivoa je velika vrednost, a osvetljenje, teksture i ostale tehničke zavrzlame su ipak ovde sporedne. Stil je ono što mi se dopalo, Prey jeste smešten u laternativn ubudućnost koja nije moguća iz ove naše sadašnjosti, već su se neke ključne razlike sredinom dvadesetog veka (Kenedi nije ubijen, na primer), tako da svet Preya nije neki hladna Apple svedenost, već više neka čudnovata mešavina raznih retro futurizama. Muzika često donosi 80s osećaj i to mi se jako, jako dopada.


Igra je tokom 2018. godine dobila znatna besplanta unapređenja kroz "zakrpe" - pre svega tu je NG+ mod koji omogućava igranje sa ranije otključanim skilovima, doduše ne prenose se apgrejdovi oružja, još niži story mode nivo težine, kao i survival mode koji dodatno podiže realnost vezano za određene opasnosti iz okruženja, negativne uticaje bolesti itd.
Mooncrash je masni DLC koji je takođe stigao ove godine, ali njega još ne odigrah, svakako sam o njemu samo pozitivne stvari čuo.  U svakom slučaju, igra jeste dobila pošten nivo razvoja i nakon izlaska.

Prey je za mene jedna od najboljih igara decenije, bez mnogo razmišljanja, naročito u AAA kategoriji. Iskustvo koje je tako retko u ovom mediju ili životu uopšte.

Wolf's Rain odavno stoji na mojoj (inače spektakularno dugoj) listi "anime za gledati". No, usled nedovoljno slobodnog vremena i želje da se prati sve i svašta, eto tek je sada došao na red.
U tekstu jesu prisutni spojleri.
Na pojedinim mestima možemo pročitati kako je u pitanju post-apokaliptična storija, no to je pogrešno - u pitanju je apokaliptična postavka. Svakako se nekome primedba može činiti ništa većom od klasičnog štreberskog cepidlačenja - kakvo jeste često na ovom blogu - ali ona jeste  krajnje suštinska za ovu priču, ne predstavlja samo razliku u atmosferi koja je postavljena tokom serijala.
U svetu koji je doživeo svoju propast i čiji dronjci i kusur sada pokušava da preživi, ipak vidimo određenu svetlost u budućnosti - jer, avaj, gore od smaka sveta ne može biti. Svet Wolf's Raina tek čeka svoj kraj, to nije od samog početka najjasnije, ali se brzo otkriva, vidimo umiruću civilizaciju i čitavu planetu pred sobom. Vidimo Zemlju - ili planetu nalik njoj - koja bukvalno vene.
Ipak, postoji neka nada...

Iako većina plebsa veruje da su vuci istrebljeni još pre dva veka, mi upravo pratimo maleni čopor - od svega četiri jedinki- na istrajnoj i očajničkoj potrazi za Rajem.
Legenda i mistična, zabranjena, paganska "Knjiga Meseca" kazuje da će na kraju sveta samo vuci i mesečevi cvetovi naći put i uspeti da otvore Raj, to je ubeđenje nekolicine fanatika, ludaka, ali i par učenijih koji znaju bolje - vukovi nisu istrebljeni. U svetu ove anime oni nikako nisu prosta biološka bića - oni su metafizički, u stanju da uzmu oblik čoveka i tako izbegnu posvećeni progon koji ih je doveo maltene do istrebljenja. Oni su, povrh te zgodne kamuflaže, zapravo prva živa bića i bića iz kojih su potekli i sami ljudi.
Njih napred vuče pre svega neopisivo jak i prijatan miris... cveća. Vrlo brzo u priču se uključuje Cvetna Deva - veštački stvoren spoj mesečevog cveta i žene (čime serija dobija elemente biopunka), koja će postati i okosnica daljeg zapleta, pošto će se još nekoliko frakcija uključiti u potragu i borbu za nju.

Kako serija bude tekla, tako sama potraga za rajem postaje sve tragičnija i mučnija za gledanje. Nailazičće naši vukovi na starije od sebe koje je baš ta potraga slomila, razočarala, ispila, čuće i onima koji su u toj potrazi i živote izgubili, ali naši će vukovi nastavljati dalje. Često izranjavani, maltene na ivici smrti, premoreni, večito gladni i suštinski izgubljeni, guraće napred, iako ne znaju šta je to napred i da li uopšte idu u pravom smeru.
Uz to imamo i nekoliko sporednih radnji, koje su više ili manje uspešne i zanimljive - jednog ostrašćenog lovca na vukove, matorog, gorkog i alkoholu odanog, zadojenog mržnjom i glađu za osvetom, s asvojim vernim psom koji deluje da mrzi vukove jednako koliko i  gazda... Kao i storiju naučnice koja je radila na stvaranju Cvetne Deve i njenog bivšeg muža tupavog detektiva koji je očajnički juri i želi pomirenje - što je ujedno i najslabiji deo serije i ostaje žal što su toliko (ako i uopšte) prostora dobili.

Nećemo Wolf's Rain gledati ni zbog toka radnje, niti zbog karaktera. Radnja teče sporo, ne baš najsmišljenije, niti najuzbudljivije - nećete baš biti na vrhovima prstiju čekajući šta će biti dalje. Karakteri su... pa u najboljem slučaju dvodimenzionalni. Naša četiri vuka imaju svoje kvalitete i mane, ali su suštinski arhetipovi: Kiba kao vođa čopora, istrajan i tvrdoglav poput mazge, Cume je naš klasični antiheroj, bed boiiii, Hige je krme u krznu vuka...
Gledaćemo ovu seriju zbog atmosfere, zbog animacije, muzike i opšte poruke koju nosi, simbolima kojima se bavi, a koji su suptilni.

Zaista, iako od samog starta mračna i melanholična, svakim korakom serija postaje sve teža i tužnija, ravno tragična. Unosi jake elemente različitih svestkih religija i stapa ih u jednu univerzalnu priču. Tragičan put vukova i njihovo stradanje može biti osvrt na sve naše živote i ambicije. Njihovi kratki trenuci sreće u sada i danas su možda i sav raj koji postoji, a koji prolazi dok jurimo za nečim većim što je u daljini. Najtragičnije tumačenje kraja jeste to da je smrt jedini raj, kraj postojanja.
Wolf's Rain u sebe unosi elemente nordijske mitlogije, hrišćanstva - gde možemo vođu čopora gledati kao hristoliku figuru stradalnika - ili pak videti je kao inspirisanu tragičnom sudbinom likova iz grčkih mitova koji su osuđeni da večito izvršavanje svojih surovih kazni.
Možda je i najveći uticaj koji ovde primećujemo, upravo uticaj hinduizma i budizma, jer sve je ovde posvećeno večnom, mučnom kruženju, kao i insistiranju na dvodimenzionalnosti i nesavršenosti svega, na jingu i jangu. Čak i naša četiri vuka možemo videti kao predstavljena četiri osnovna životna cilja u hinduizmu:  kamu, arthu, dharmu i mokshu, gde svaki predstavlja jedno od četiri stremljenja.
Na početku teksta smo rekli da vidimo Zemlju koja vene i to je tako i jasno prikazano i suštinski bitno. Vraćamo se sada na onu razliku između post- i apokaliptičnog sveta. Shvatamo da su Kiba i njegova Cvetna Deva večni i večno tragični likovi, da su se sretali i da će se sretati bezbroj puta u budućnosti, da su otvarali rajeve i uništavali svetove. Shvatamo da je planeta Zemlja je raj. Da je priroda raj. Da je čovek taj koji degeneriše taj raj, uništava ga, bezbroj puta ga je uništio i pre. Njih dvoje otvaraju novi raj. Privremeni raj, raj kratkog daha, procvetalu i oslobođenu, ponovo probuđenu prirodu, novi edenski vrt, ako hoćete, koji će potrajati samo dok ga ljudi ponovo ne unište i onda će Kiba i Deva ponovo odigrati svoje tragične uloge.
Sve je krug smrti i preporoda.

Sredina prve dekade 21. veka.

Ja, kao i ostatak inteligentnijeg dela moje generacije (oh, skromnosti), zaluđen do koske grandioznim strategijama na kućnim računarima. bez obzira da li se radilo o  Total War serijalu, ludačkim, obimnim i kompleksnim delima iz kuhinje švedskog Paradox Interactivea (Hearts of Iron, Europa Universalis...), HoMM serijal i njegovi klonovi i surogati ili pak Sid Mejerova "Civilizacija", sa desetinama svojih 4x poteznih sledbenima (Master of Orion, Galactic Civilization...). Još uvek je tada bila jaka i RTS scena, iako se osećao već lagano zamor materijala, ali igrali su se i dalje uvek prisutni C&C, Star/Warcraft, kao i širok dijapazon naslova koji se kretao od obrađivanja realnih, istorijskih sukoba, pa sve do raznih fantastičnih po tematici: WH40k, Kohan, "Blickrig", "Kozaci" i strategije smeštene u svetove Srednje Zemlje i Zvezdanih ratova...  Na sve to dodati i upravljačke simulacije nalik Anno serijalu, Tropico, SimCity...

I tu dolazimo do jednog imena - Will Wright, upravo tvorac poslednje navedenog SimCity serijala, kao i opšte popularnih Simsa, ali i drugih simulacijskih dela (SimEarth, kao možda najbitnija, iako danas nažalost zaboravljena). I to neko vreme upravo najavljuje igru koja bi trebala da zagospodari svim ostalim - Spore. Igra koja jeste bila ostvarenje svih mojih dečačkih snova. Sve te nevedene i još desetine ne spomenutih naslova jesu pružali brdo zabave i uzbuđenja i slasti i radosti, ali je uvek ostajala želja za nečim većim. Rome Total War je ostavljao čitav svet van Evrope da o njmu maštamo, Civilizacija je ostavljala želju da je nastavimo igrati u svemiru, svemirske igre su zahtevale prolog na površini matične planete... Spore je trebao da bude zlatno runo strateških igara, ultimativni uspeh volšebne dizajnerske alhemije, jedini prsten i sve što će nam trebati do kraja naših života. Spore je trebao sve da objedini. Sve. To je bila igra koja je počinjala od jednoćelijskog organizma i pratila razvoj vrste sve do zvezdanih putovanja, kolonizacije dalekih svetova i osvajanja čitavog univerzuma. 

I onda je krenuo hajp. Nije bilo zaista potrebno mnogo. Mislim, samo ponudiš čitavoj jednoj gejmerskoj generaciji sve o čemu su deceniju+ maštali. 

Znamo kako se ta priča završila. Čak i tada sam sumnjao u sve to. Pitao se da li će zaista sve to biti moguće, odnosno da li će finalni produkt zadovoljiti moje strateške, taktičke i potrebe Boga meni. Da li će svaka pojedinačna etapa biti dovoljno kompleksna ili će sve to biti samo kompilacija zatupljenih verzija igara koje već imamo. Strahovao sam, ali se istovremeno pakleno nadao i jedva čekao. Da bih ostao ipak tragično razočaran - samo zato što su se baš svi moji strahovi u potpunosti obistinili.

Tada sam čekao igru i nikada više.

Deset godina kasnije.

Nova generacije uživaju u nekim drugačijim igrama, onim o preživljavanju i israživanju. Igre nekih novih klinaca više nisu "Heroji Moći i Magije", već Minecraft, Terraria, Don't Starve i njima nalik. I situacija je simpatično slična. Svi ti naslovi imaju objektivnih kvaliteta - iako nisu suštinski meni blikse i simpatične - ali su jednostavno preuski u svom obimu (iako je njihov obim jako širok i dubok, zapravo), ostavljaju toliko toga za čim igrači čeznu i žele i o čemu maštaju. Kao što je nas kopkala ideja da gledamo razvoj čitavog univerzuma i na isti utičemo, tako današnji klinci maštaju o univerzumu koji je njihov za istraživanje. Da u njemu preživljavaju, bore se, trguju, idu gde hoće, kako hoće. Apsolutna sloboda. 

I tu dolazi maleni studio od ni ukupno dvadeset ljudi i upravo obeća tako nešto. 

Retroativno gledajući intervjue u kojima su pričali o njihovoj nadolazećoj igri zaista ostajem bez reči i komentara. Ljudi su bili u stanju da obećaju - sve. Poput jeftine šiparice ne uspevajući baš nikada da kažu ne. Najluđe maštarenje novinara ili fanova, za koje su i tada znali da neće biti deo igre - "da", "možda", "na neki način". No Man Sky je postala tabula rasa u koju je svaki igrač lako ubacio svoje potrebe i želje. Milijarde zvezda i planeta za istraživanje, svaka unikatna, sa svojevrsnim ekološkim sistemima, živ i dinamični svemir koji je podrazumevao nekolicinu suprostavljenih, čak i zaraćenih frakcija, spektakularne svemirske borbe, razvijene sisteme trgovine, multiplejer komponentu... Bukvalno ljudi su očekivali spoj Terrarie, Freelancera, X serijala, Sporea, sve to zavijeno u kompleksnu space operu nalik Mass Effectu i šta sve ne još preko toga.

Šta smo dobili?

Možda i najdosadniju igru u istoriji medija.

Sa prosto tehničke strane mora se odati jedno priznanje - jedan ovako mali studio jeste pomerio granice u sirovom obimu igre. Ovo je najveće sandbox čudovište ikada. 18,446,744,073,709,551,616 planeta za čije bi potpuno istraživanje bile potrebne milijarde godina. 

Ali šta istraživati? 

Iza svega toga stoji limitirani algoritam za proceduralno generisanje sa jako malim brojem ranije napravljnih modela koji se nasumično kombinuju. Planete se razlikuju u izboru boja i opštim geografskim pejsažima, kao i parametrima po kojima su nešto manje ili više gostoljubive. Životinje po rasporedu udova i veličini i to je sve. Nema tu nikakvog kompleksnog lanca ishrane.Samo će blentavo šetati okolo ili vas eventualno napasti. 

I sve je prazno i mrtvo i statično. Idete od planete do planete, skupljate resurse u maniru bilo koje survival igre iz poslednjih nekoliko godina, da bi ste unapredili svoj brod i dopunili gorivo, da biste otišli na sledeću planetu, da bi ste dopunili gorivo. 

Razmišljajući o svemu tome gotovo da ne mogu da ignorišem tumačenje svega ovog. No Man's Sky je brutalan komentar na čitav moderni život. Slučajan ili nameran, od samog starta svog života (najava i lažnih obećanja), pa sve do izlaska na tržište i konačnog kraja same igre - sve savršeno ocrtava moderno društvo. Marketing, kapitalizam, dosada i ultimativni besmisao. 

Odavno je svet mejnstrim igramnja za mene stran i odbojan. Sa godinama je sve manje vremena i strpljenja za igre koje zahtevaju da u ništa sprcam 100+ sati. Sa jedne strane multiplejer naslovi koji iziskuju mnogo vežbanja i nadmetanja sa korejancima, sa druge preglomazne open world nalsovi koji iako sve što imaju pokažu u svojih prvih 5 sati iz nekog razloga traju trideset puta toliko do potpunog kompletiranja. Ali, No Man's Sky prosečnu formulu Ubisofta zaista odnosi do ultimativnog nivo, jednostavno ne može biti dosadnije od ovoga. 

Kada je i igranje počelo da se vaga brojem sati, a ne... pa... igranjem? Zabava. Da li ta reč išta više znači u ovom mediju? Originalni Mario, Zelda, Contra su mogli da se pređu za pola sata-sat i donosili su više sadržaja od ove gomile sranja.

To što ona čak i ne radi kako treba jeste i najmanji problem. To što je ružna i ružnija nego na slikama i trejlerima, to što se vuče u nestabilnom broju sličica po sekundi, to što iskače u desktop, to što ima sitnih bagova pet hljada puta koliki je broj planeta - sve to je očekivano i u redu čak. Što se mene tiče i lažni marketing mi ne smeta. Jasno je da je u pitanju krivično delo, da su ravno, u nekoliko prilika, lagali. To što se ponovila sudbina Sporea - svaki pojedinačni momenat je pojednostavljen izatupljen i loše izveden - FPS je nezgrapan i užasno jadan, svemirske borbe su iste takve samo sa dodatkom odvratnih kontrola, krafting je primitivan i ne vodi ničemu uzbudljivom... 

Ma sve bi to bilo oprostivo, da ima makar neku vrednost u sebi (što Spore svakako jeste imao)... osim, naravno, činjenice da je u pitanju najdosadnija igra u istoriji civilizacije. Od momenta kada je neko pećinsko dete bacilo kamen i reklo drugom pećinskom detetu da ga i ono baci, pa sve do današnjeg dana, ovo predstavlja samo dno. 

Zaista ću pokušati da ga smatram temeljnim komentarom kapitalizma, tako ću makar videti u njemu ingeniozni, subverzivni komad umetnosti... mada ga ni to neće učiniti vrednim igranja.

Iza nas je ostala solidna, iako ne baš sjajna godina za filmove. Bez nekih preteranih promena u onome što gledamo - sa svojom dozom bledih superherojskih filmova, dosta animiranih 3D limunada, pun ceger patetičnih drama koje ciljaju oskare, ponekim sci-fi biserom i užasnom, jeftinom i kvantitativno glomaznom horor produkcijom. Početak godine i njen dalji tok zaista nije previše obećavao, ali je sam kraj - tradicionalno - izvukao stvar donekle. Sve ukupno rekli bi smo ipak slabija godina od recimo prethodne dve...

Lista je kao i uvek subjektivna i odražava moje lične afinitete. Većinu blokbastera zaobilazimo, kao i već pomenute srceparajuće, monotone drame za malograđanštinu. Pojedine filmove iz 2014. smo imali priliku da pogledamo tek minule godine (što na festivalima, što u digitačlnom formatu na računaru) pa će se poneki takav naći na listi. 

Prvo ćemo bez nekog posebnog redosleda pomenuti nekolicinu odličnih filmova, sa određenim manama doduše, da bi na kraju izdvojili pet najboljih. Između podeliti filmsko razočarenje godine, kao i filmski događaj 2015. Počnimo.

Relatos salvajes (2014, Damián Szifrón)

Film sačinjen iz šest suludih segmenata koji izazivaju čuđenje, strah, smeh, gađenje. Pre svega odrađuje tematike modernog života kojim preovlađuje stres, konstantna napetost koja je uvek samo na korak do pucanja. Segment suludo propalog venčanja će verovatno ostati zapamćen u istoriji kinematografije. Mada, niostali delovi: poput svojevrsnog kaubojskog dvoboja novog doba preoblikovan u sukob dva nervozna vozača na otvorenom drumu, pa i samo genijalno otvaranje filma u avionu neće vas ostaviti ravnodušnim i smorenim. Film za sve koji vole isčašenu komediju Kventina Tarantina, pre svega, cene zabavu na filmu, ali istovremeno i  originalnost.

Inside Out (2015, Pete Docter, Ronnie Del Carmen)

Iako je neko uspešno sve piksareve filmove sveo na jednostavnu formulu: šta bi bilo kada bi xyz stvar imala emocije, iako ni najnoviji film proslavljenog studija ne prevazilazi tu osnovnu premisu (uz neke druge osnove zapleta), čak ide u poseban paradoks pa nepoznatu, odnosno promenljivu u jednačini upravo čine - emocije. No, sve to je lako ostaviti po strani, jer u pitanju jeste jedno pravo malo remek-delo! O devojčici i njenim emocijama jednostavno, plastično i tako preslatko i genijalno
predstavljenim

Pametno napisano, lepo animirano, duhovito, dirljivo, poučno.

Sam kraj nagoveštava nastavak koji jedva čekamo.

Plemya (2014, Miroslav Slaboshpitsky)

Ukrajinski film Pleme koji sam dobar deo 2014. nestrpljivo čekao, mogao sam pogledati tek ove godine. U pitanju je jednostavna priča o odrastanju adolescenata u političkim neprilikama osiromašenoj državi. Sve poznate i sumorne teme su tu: prostitucija, vršnjačko nasilje, nezgrapno, nedozrelo shvatanje ljubavi, ilegalni abortusi... i sve prisutno obrađivanje zakona jačeg u izolovanim grupama. Priča jeste jednostavna i laka zapraćenje iz prostog razloga - ceo film je nem. Likovi se sporazumevaju znakovnim jezikom. Jako je čudno ptatiti takav film, čudno i duboko potresa i daje sasvim novu dimenziju onome što bi i inače bio solidan film.

Mad Max: Fury Road (2015, George Miller)

Uf.

Da mi je neko pričao da će mi se makar imalo dopasti ribut Pobesnelog Maksa iz 2015. godine, ne bih verovao, a da ću ga čak i  na listu najboljih staviti? Nemoguće.

Akciona ekstrevaganca kakvu holivud nije video dugo, dugo. Majstorski režinar, montiran komad zabave koji ostavlja bez daha i drži svu pažnju. Genijalno shvatajući akcioni film kao žanr, Miller montira ceo film, kadrira i seče tako da je pažnja gledaoca maltene uvek na samoj sredini velikog ekrana ili idealno platna, tako da silovite i brze promene ne zbunjuju, ne ostavljaju nešto bitno van
domašaja oka. To vam, pak, ne dozvoljava oko da sklonite sa filma makar i na trenutak jer se plašite da ćete nešto propustiti. Takođe treba pomenuti sjajne specijalne efekte, kostime, šminku, pejsaže...

Da je uz sve ovo do[ao i malo smisleniji scenario mogli bi da pričamo o holivudskom filmu godine u najmanju ruku,

Pod elektricheskimi oblakami (2015, Aleksey German)

Aleksej German mlađi je minulih nekoliko godina svog života proveo radeći uporedo na dva projekta - završavanju magnum opusa svog pokojinog oca - "Teško je biti Bog", koji je obeležio prethodne godine ruske kinematografije, kao i radeći na svom filmu - "Pod Električnim Oblacima", U pitanju je sasvim drugačija zverka od filma pokojnog seniora koji je u "Bogu" pokušao da prkosi ustaljenim formama ruskog filma, koji je svoje kadrove pretrpavao ljudima prljavim i glupim u toj meri da je podsećao na slike Hijeronima Boša i  sve to u crno-beloj tehnici. Njegov sin, sa druge strane, dostavlja toliko spor film da mu mogu pozavideti i  Tarkovski i recimo Zvjagintsev. Ljudi je malo. Boje su pastelne i tople. 

Film je sačinjen iz sedam slabo povezanih priča koje se sve redom odvijaju u podnožju velike, nedovršene zgradurine koja nalikuje nečemu u arapskim zemljama ili "Beogradu na vodi" i sve to u vreme pred samo izbijanje trećeg svetskog rata. Tokom celog filma German se bavi visokim, egzistencijalističkim temama, ustaljenim strahovima čoveka nakon pada atomske bombe na Hirošimu, esencijalnim neuspehu globalizacije, nadolazećem krahu sveta kakvog znamo - što podseća pomalo na "Žrtvu" Tarkovskog. Uz sve to on uspeva da ubaci i trunčice drame i briga malih ljudi. 

Atmosfera i filmografija su ono što ovde oduzima dah. Prazna scenografija onoga što je zapravo u stvarnom svetu napušteni filmski studio, magla, mrtvo more ili jezero, roze i ljubičaste boje, kostur zgrade u daljini, spori, prazni, statični ljudi po okolišu, ornula statua Lenjina... sve deluje kao da se taj smak sveta zapravo već dogodio, a da su ovo u pitanju duše umrlih.

No, uz sve ono što savršeno gudi po mojim talasnim dužinama, ovo je jedini film na listi koji ne mogu bez rezerve da preporučim. Ako podnosite izrazito spore ruske filmove - pogledjate, u suprotnom, zaobiđite, spasite se muka.

Takođe, ove godine nam je postao dostupan "Durak" Jurija Bikova kojim nastavlja da dočarava sumornost moderne Rusije.

Čekali smo i "Hardcore" ruski akcioni film iz prvog lica, ali nažalost nismo ga dočekali još uvek.

Omoide no Mânî (2014.  Hiromasa Yonebayashi)

Dinamika rada čuvenog japanskog Studio Ghibli podrazumeva da zapadnjaci imaju prilike da uživaju u njihovim filmovima sa godinu dana kašnjenja, tako da smo morali i ovaj film staviti na listu - sasvim je prirodno i očekivano. Još je u pitanju poslednji pred neodređeno dugu pauzu, a možda i zaista poslednji film studija koji nam je podario neke od najlepših animiranih filmova svih vremena.

Pod rediteljskom palicom Jonebajašija (valjda nisam previše izmasakrirao prezime visokopoštovanog) koji je takođe odgovarona za neloš "Kari-gurashi no Arietti", dolazi nam divna mala priča o devojci koja izmišlja svoju najbolju drugaricu Marni kako bi preživela dugo, ispostaviće se prelepo i magično leto na selu. 

Možda i nije u pitanju rad koji može da stoji ni u prvih deset Ghibli filmova ili eventualno jedva na dnu takve liste, nije bolji ni od prethodnog filma istog studija - "Kaguyahime no monogatari", ali je i dalje prelep. Uz karakterističnu, prepoznatljivu animaciju i  estetski stil, uz opštu magijsku atmosferu i priču koja kako se kraj bliži postaje sve zanimljivija i dirljivija, uspevajući  i neku suzu da izmami, "Marni" nikako ne razočarava.

Nadajmo se ipak da ovo nije poslednje što ćemo videti od Ghiblija.

Sicario (2015, Denis Villeneuve)

Dok je poslednji film Denisa Vilenueve - Enemy, bio među kritičarima precenjeno parče naivne, srednjoškolske filozofije i opšte kafkavštine, njegov novi film - Sicario je pogodak posred mete. Ostavljajući prefinjene, uzvišene teme i duboke misli nekome sposobnije, Denis se bavi ratom narko kartela i policije na granici Meksika i SAD. Proizvodi vrhunski moderni triler koji će se dopasti širokoj publici - kako ljubiteljima tradionalnijih filmova, tako i fanovima HBO serija kao što su "Breaking Bad" i "True Detective". Uz fenomenalnu fotografiju, dobar tempo, dobru priču, ovde nema greške.

Shaun the Sheep Movie (2015, Mark Burton, Richard Starzak)

Serija kratkometražnih eskapada ovčice Šona, farmera, psa i ostalih živuljki sa malene farme je dobila i svoju bioskopsku varijantu. Iako sa trajanjem od osamdesetak minuta jedva da se kvalifikuje kao dugometražni film - posebno u ovo suludo moderno doba preglomaznih krševa - ipak, u skromnu minutažu je uspešno spakovano toliko ljubavi i pažnje da ostajemo bez daha. Predivna stop-motion animacija je toliko detaljna i tečna da možemo samo zamisliti sav trud, znoj i  muku prilikom
snimanja ovog filma. 

Ovčice nakon šišanja bvune postaju besne i rešavaju da se otarase zlog farmera - uspevaju u tome. farmer završava u gradu, udarene glave, pomućenog pamćenja. No, ovčice brzo shvataju da život na farmi bez gazde i nije baš idealan i kreću po njega. Iako su nestašne avanture vunenih stvorenja centar svega, između njih autori uspevaju da provuku toliko ozbiljnih, čak i mračnih, zlokobnih tema - od surovosti nad životinjama u svim oblicima, preko bolno ubijajuće monotonije svakodnevnog života, odnosa prema spoljašnjem izgledu i to ne samo ljudi, već čak i životinja, pa sve do savremenog doba socijalnih mreža, viralnog šerovanja, ekspresnog nastanka trenda i mode kratkog daha. No, sve je to tek usput provučeno, zabava je ovde primarna sve vreme.

Ich seh ich seh (2014, Severin Fiala, Veronika Franz)

"Laku noć, Mama" je po mnogima jedan od najboljih filmova prikazanih na prošlogodišnjem Festu, a svakako i jedan od najboljih kojih smo mogli gledati u čitavoj minuloj godini. 

Triler misterije i horora o dva brata blizanca i majci izlovanim u luksuznoj i modernoj kući u nemačkoj prirodi, na ivici šume. Majka je doživela saobraćajnu nesreću, u zavojima je, ali blizanci sumnjaju da je to uopšte njihova majka, pošto se ne ponaša kao pre, nervozna je i stroga... vremenom odlučuju da saznaju za sigurno. Tenzija i žmarci pod kožom su konstatni, a zgađenost i strah raste ka kraju filma. Fotografija, dugi kadrovi, gluma su na nivou. 

Dok se većina ovakvih filmova dešava u oronulim, rustičnim kućama, ovaj je snimljen u uređenoj, modernoj kući sa dosta stakla, belih i oblih površina što svemu daje jednu novu dimenzije nelagode. 

Pred sam kraj filma dolazi veliki plot twist, uverljivost istog je upitna, ali je svakako odrađeno ubedljivije od sličnih filmova iz relativne skorašnjosti.

Eisenstein in Guanajuato (2015, Peter Greenaway)

Veteran Piter Grinvej uspeo je da nam ove godine dostavi jedan divan, maleni film. Biografski prati dolazak legendranog Ajzenštajna u Meksiko nakon njegovog, politikom izazvanog pre svega rekli bi smo, fiaska u Holivudu. 

Gledajući film samo je jedna reč konstatno izbijala na vrh misli - prelepo. Jarke boje, inteligentni, pa opet ubedljivi dijalozi, vrhunska glavna rola... Film je topao i asocira na mediteransku i latinsku filmografiju. I možda ponajviše oslikava dekadentni uticaj tople klime na ljude, pa tako i  Ajzenštajna samog koji doživljava ultimativni neuspeh u svojoj meksičkoj epizodi. Ali i niz drugih tema: nesigurnost umetnika u sebe, koliko god da je on spolja jak i rečit, komunističku vlast u Rusiji...

Treba naravno pomenuti da centar zauzima gej romansa između slavnog režisera i jednog meksičnog zavodnika, sa sve nekoliko relativno eksplicitnijih scena seksa. 

U godini kada su filmovi gledanja vredni, pa i oni koji to nisu, redom bilo dugi, ako ne i predugi, "Ajzenštajn" sa svojih stotinjak minuta ispunjenih materijalom, lepim scenama i dijalozima, ostavlja nas gladnim za još.

Anomalisa (2015, Duke Johnson, Charlie Kaufman)

Sjajnu godinu za animirane filmove, sa posebnim akcentom na stop-motion, upotpunila je "Anomalisa". Kada scenario potpisuje Čarli Kaufman nema potrebe posebno misliti pre gledanja - ono je makar obavezno. Autor "Being John Malkovich" i "Eternal Sunshine of the Spotless Mind" nas ponovo vodi na granicu realnosti i magijskog, sada možda i suptilnije no ikada ranije, bezmalo
budeći emocije upokojene sa Markesom. 

Animirani film za odrasle podrazumeva i scene kunilingusa i seksa koje su neprijatnije od mnogo toga što sam video ove godine na filmu. Jednostavno je pogrešno, vrišti naša podsvest.
Istovremeno i komedija i depresivna tragedija - nalazeći smeh u malim stvarima i samrtnu dosadu upravo u svakodnevnici... 

Film je inače finansiran preko crowdfunding-a što mu samo dodatno daje na značaju i novu dimenziju za indie/arthouse filmove u budućnosti.

The Hateful Eight (2015, Quentin Tarantino)

Kventin Tarantino je 2015. godina izbacio film koji je bolji od njegova prethodna dva. 

U ovom sam stavu veoma usamljen čini mi se, ali za mene je tako. Dok su Bastardsi i Đango delovali jako derivatno i neiskreno, usiljino, novi kventinov pokušaj predstavlja značajno spuštanje lopte i prirodnije napravljen film.

Drugi vestern u nizu, "The Hateful Eight" se odvija u malenoj kolibi dok napolju divlja mećava. Ljudi zarobljeni u unutra deluju kao sve samo ne kao fini ljudi - dva lovca na glave, jedna žena optužena za ubistvo, vešadžija i galerija drugih sumnjivih kreatura. Postavka je minimalistička i dopala mi se. Dosledno žanru, radnju često presecaju dugi i lepi kadrovi pastoralnih pejsaža.

Tokom celog filma provlači se kventinova ljubav prema starom holivudu i to ovde prirodnija i toplija no ikada pre. Uz usiljene i preterano napete situacije, namerno preglumljivanje... 

Ipak film nije bez mana - mogao  je lagano bez interluda u vidu klasične tarantovštine koja nam donosi objašnjenje šta je bilo ranije tog dana u kolibi (iako je sve to i tokom glavnog toka radnje fino objašnjeno)...

Sve u svemu, prilično lo-fi pokušaj Tarantina koji je po mom mišljenju uspeo. Prenaglašeno nasilje na kraju filma samo pojačava taj utisak simpatične b produkcije.

Aferim! (2015, Radu Jude)

Rumunski film kakav dugo nismo videli.

Odrađen u potpunosti u prelepoj, retro crno-beloj tehnici, estetski, ali i duboko suštinski pogađa atmosferu starih istočnoevropskih filmova.

U svojoj biti u pitanju je vestern film - sa šerifom i njegovim sinom koji su u poteri za odbeglim robom. U Rumuniju su cigani vekovima bili roblje prema kojima su se ophodili kao prema životinjama, ako ne i gore. Dok je i dan-danas - iako je ropstvo ukinuto pre više od 150 godina -
situacija sa pravima romske manjne jako loše. 

Usput, kroz prelepe krajolike Rumunije, sreću razne likove, prolaze kroz razne situacije. Hvataju odbeglog roba i vraćaju se nazad kroz dodatni niz epizodnih eskapada. Ceo svet "Aferima" je prepun mržnje i predrasuda, obespravljenih - običnih seljaka kmetova, robova ciganskih, žena, kurvi, vrhunac svega je sveštenik prepun predrasuda koji nabraja narode i njihove osnovne odlike (srbima je zapalo da mnogo varaju), pa do lokalnog vladara koji treba da kazni odbeglog roba...

Vrhunski dometi filma su, pored vizuelnih lepota, građenje tri kvalitetna karaktera u vidu šarifa, sina i cigana. Oni nisu loši, iako mahom čine loše stvari. Oni su ljudi svog sveta, svog vremena, okolnosti, malih, a opet tako dalekih snova.

The Revenant (2015,  Alejandro González Iñárritu)

Inaritu je 2014. godine, dok se ja pitam, odneo titulu najboljeg filma sa jako ubedljivim Birdmanom. Sama činjenica da je već iduće godine servirao još jedan vrhunski komad je za pohvalu. U pitanju je veliki, budžetni, holivudski film, pa ipak drugačiji od klasičnog holivudskog. Retrospektivno čini se da je Birdman kao  otresita kritika njujorške scene bila priprema autora za ulazak u mejnstrim.

Radnja smeštena u 1820, na severu Amerike, sa Leonardom DiKaprijem u glavnoj ulozi lovca kojeg napada medved, nekako preživljava to, ali njegovi sadruzi, već brojčano devastirano usled napada nativnih amerikanaca, ga ostavljaju da crkne... Bez daljih detalja i spojlera, rećićemo da postoji još poneki razlog za osvetu i očajniku odlučnost da se preživi. Upitno je koliko je Leo ovo dobro odglumio, po meni nije, ali će svakako dobiti konačno tog svog oskara, pa da se i ta, loša, šala

okonča.

Film otvara furiozna i agresivna scena pokolja lovaca i indijanaca, najavljujući akcioni spektakl. Inaritu tu kao samo da pokazuje da i to može, ako hoće ili želi da zavara publiku. Vrlo brzo film se transformiše u atmosferični vestern po strukturi, sa jakim prisustvom spiritualizma nativnih amerikanaca tokom celog svog, epskog, trajanja. Nije suštinski originalan, struktura je klaisčnog osvetničkog filma uz jaki akcenat na očajničkoj želji za preživljavanjem, ali je stavr u vrhunskoj realizaciji i sveopštoj lepoti filma. U akcionim delovima zna da bude jako nasilan i direktan, dok u mirnijim atmosferičan i miran nalik "Valhalla Rising" recimo.

U pitanju je filmčina.

Filmski događaj godine

Ne treba posebno razmišljati na tu temu - Star Wars E7. Možemo pričati da li je film dobar, loš, prosečan. Da li je previše kopirao E4 ili nije, da li ste možda previše očekivali, dali vam je iko kriv što se i dalje ložite na SW... neverovatni hajp, uzbuđenje, neizdrž, prepune bioskopske sale, rekordne zarade i filmski spektakl čak i  u našoj maloj Srbiji jesu neoborive činjenice i ostaće dugo zapamćene.

Želeli smo i dosta ranije da detaljno analiziramo "Buđenje Sile", ali nam je vreme bio problem, a zatim je i relevantnost pomalo prošla, no detaljneg teksta na tu temu će svakako biti, pre ili kasnije.

Razočarenje godine

Teško da nešto u ovo doba više očekujem i da u išta imam bezrezervno poverenje. Ali sam ipak želeo pre da pričam na ovu temu, nego da iskopam neki loš film i nazovem ga najgorim, jer takve filmove ni ne gledam. OK, mogao sam da namerno pogledam neki od filmova Adama Sendlera ili tako nešto, ali nisam.

Ako bih se baš zamislio nad pitanjem, "Love" francuskog reditelja Gašpara Noa mi pada na pamet. Nikada njegovi filmovi nisu bili primer suptilnosti, daleko od toga, ali problem nastaje kada baš pokuša da napravi takav - suptilan - film.

Iako sasvim jednostavan narativno i idejno-ideološki, Gašpar mora sve da nam nacrta, pa glavni junak kaže kako sanja da snimi film u kome spaja romansu i seks, kako je to retko na velikom platnu, on mora takođe da napomene da je "2001" njegov omiljeni film, iako je u svakom njegovom radu jasan uticaj Kjubrika, da glavnog junaka kome sve krene po lošem nazove Marfi, a devojku koja ima čudan odnos prema ocu Elektra...

Izbor glavnih glumaca je katastrofalan - loši i ukočeni su tokom scena gde nešto glume i obučeni su pritom. Sasvim neubedljivi tokom scena seksa, kao da se prvi put vide, još i gore. Ovo nije trirovska ogoljena seksualnost lišena lepog i svedena na robotsko i pornografsko mehaničko, ovo pokušava da bude nešto divno... ali neviđeno propada. Istinu zbori Gašpar kada kaže da su ljubav i seks retko zaista spojeni na filmu, ali zaboravlja da je jedan takav skoro snimljen - "Plavo je najtoplija boja" i uspešan u svemu onome gde Gašpar ostaje kratak.

Dijalozi između dva glavna lika su neubedljivi, neinspirativni. Preko dana film pokušava da bude "Before Sunrise", noću neki klasičniji gašparov komad i tu zapravo i funkcioniše - kjubrikovsko osvetljenje, vešta montaža, neke uznemirujuće i provokativne scene, sve skupa čine snenu i mračnu atmosferu... ti elementi vade film i ne čine ga sasvim lošim iskustvom. Duhovito je ubacivanje muškog polnog organa i ejakulata u 3D, što dovoljno govori o tom dosadnom efektu bez kojeg današnji filmovi ne mogu i stavu režisera o istom. 

Suštinski nije ovo toliko loš film, ali sam ipak očekivao više.

Takođe, Terans Malik i Vudi Alen, dva veterana, su snimili prilično dosadne filmove...

Najbolji filmovi 2015. godine

5.

Victoria (Sebastian Schipper)

Iz nekog razloga nisam želeo da mi se "Victoria" dopadne, čak sam se i razmišljao da li da ga pogledam. Toliko mi je smrdelo na neku plačljivu dramu da nisam mogao. Na kraju, bez zapravo ikakvog znanja o filmu, sam seo, opustio se i bezmalo 140 minuta prošli su kao jedan tren. Bukvalno. Kao jedan tren. Kao jedan kadar. Kao jedan tejk. 

Film kreće u jednom od berlinskih klubova sa mladom ženom u centru pažnje. Vrlo brzo se pojavljuje još četiri mladića. Saznajemo da je Viktorija poreklom iz Madrida, a momci su pravi berlinci i očigledno su ponajviše sa ulica Berlina.

"Viktorija" zapravo najbolje funkcioniše kada se ništa posebno ne deševa, kada naša mala grupa likova (koji su, istini za volju, prilično nerazvijeni i stereotipni, osim eventualno same naslovne uloge) kupuje pivo, puši cigarete, bleji na krovu zgrade, hoda ulicama, vozi bicikl, razgovaraju, muvaju se, plešu, još malo piju, puše i drogiraju se. U drugoj polovini filma kreće mračnija priča sa ne baš srećnim krajem, bez koje smo zapravo i mogli. 

Zašto film toliko dobro funkcioniše u prostim situacijama? Zbog kamere koja je sa ramena, iz ruke, i postavljena jako blizu likovima, nemirna i prirodna. Stavlja nas u ulogu praktično petog/šestog člana društva. I što je, kako se čini, sve urađeno u jednom tejku. "Viktorija" je izrazito imerzivno iskustvo, sasvim na nivou video igara iz prvog lica, koje je moglo da nam ispriča jednostavniju životnu priču i da bude film godine.

4.

Youth (Paolo Sorrentino)

Sorentino je u poslednjih nekoliko godina lagano postao moj omiljeni reditelj, relativno, mlađe generacije, ako on zapravo gazi petu deceniju života. "The Consequences of Love" je bio odličan, "La grande bellezza" je bila raspamećujuća. Najnoviji film italijanskog autora spada negde između ta dva po nivou kvaliteta - zreliji od ranijeg pokušaja, ipak ne ubedljiv koliko "Lepota" koja za sada
ostaje njegov magnum opus.

Gotovo opsesivna posvećenost starošću kao tematici i ovde je uzela svoje, pa su dva glavna lika filmski režiser u godinama i kompozitor u godina. Radnja je smeštena u neimenovanu planinsku banju i čitavu postavku čini na neki način Tomas Manovskom. I dok u dva sata trajanja "Mladosti" Torentino uspešno priča priče dva starca, on na već prepoznatljivi način uspeva da ugura čitavu kamarilu sporednih likova koji dobijaju svoje parče: ćerka kompozitora, sin reditelja i njegova nova devojka pop pevačica, maserka, glumac poznat po ulogama u jeftinim komercijalnim filmovima, devojka koja je prostitutka u banji... Svako pojavljivanje na velikom platnu je esencijalno za Torentina: devojčica ili mis univerzuma, svi imaju svoju važnost. Na ekranu, u životu. Jak uticaj Felinija je i ovde očigledan, iako možda ne toliko pesnicom u lice kao ranije. 

Mana bi bila očigledno ponavljanje tema do te mere da to postaje zaštitini znak autora, što još uvek ne smara, ali bi sa još jednim ovakvim filmom lako mogao upasti u vrtlog Kusturice, Ves Andersona, Tarantina, Tima Bartona... Takođe, saundtrek kao da je suštinsk i bitniji no ranije za priču, ali nije ni delić zanimljivog kao pre.

Emocije su jake, pitanja koja postavlja još jača, preispitivanje je konstatno, a film ostavlja utisak koji traje.

3.

Ex Machina (Alex Garland)

Svako malo naletimo na poneki kjubrikovski film. Poslednji takve vrste je bio "Under the Skin", koji jeste dobio pozitivne kritike (zanimljivo je kako jeftini klonovi kjubrikovih filmova lagano dobijaju pozitivne ocene, dok su njegovi originalno često bili dočekivani na nož), za mene je to bio krajnje plitak i glup film. O nekim drugim pokušajevima gotovo da i ne treba pričati... i onda smo dobili Ex Machinu. Tematski film koji deluje kao uvod u Blejd Ranera, vizuelno se pritom oslanjajući na "2001".
Aleks Garlandu je ovo prvi film kao režiseru, dok je kao pisac radio na žanrovski popularnom "28 Days Later...", na možda precenjenom "Sunshine" i ne toliko lošem "Dredd" filmu iz 2012. godine. Da nam kao reditelj dostavlja film ovih dometa to jeste svakako iznenađenje godine.
Priča je u svojoj osnovi Meri Šelovska storija o ludom, preambicioznom naučniku koji želi da zauzme upražnjeno mesto na vrhu Olimpa gde bogova nema. Multimilijarder koji je još kao klinac zaradio svoje novce, napravio najpopularniji internet pretraživač, se osamio negde u azijskim prašumama, u svoju skrovitu vilu poziva jednog od svojih zaposlenih: mladog i relativo nadarenog programera kako bi odradio tjuringov test - kako bi komunicirao sa računarom a da pritom nije svestan da je u pitanju računar. Genije je toliko siguran u sebe da u suštini želi da ispitanik zna da priča sa računarom, ali da to zaboravi... Naravno, kompjuter je u telu privlačne žene.
Prostorije u kojima se radnja dešava su jasno pod uticajem Kjubrika - minimalističke, bele, crvenog, jarkog osvetljenja... Specijalni efekti su izrazitih dometa. Nema ih mnogo, ali su pametni i zadivljujući.
Uz sve to, autor uspeva da ubaci i dozu suludog humora niotkuda.
Ne treba posebno napomenuti da, baš u duhu Frankenštajna, sve polazi po zlu. Kraj je zapravo daleko zlokobniji od kraja novele Meri Šeli ili bilo kog od 20ak filmova snimljenim po njoj. Gde je Čudovište bilo prejako, Računar - nazvan Ava - je prepametan, a ni ne krvari. Sam kraj usađuje duboku jezu i strah. Bezmalo vas terajući da uzmete žilet i zasečete svoju kožu.

2.
The Lobster (Yorgos Lanthimos)
Jorgos je već pasioniranim ljubiteljima čudnih filmova poznat pre svega po odličnog "Očnjaku", mada ni "Alpi" nisu bili naivni na skali uvrnutosti. No, najnoviji jorgosov film prevazilazi sve to dolazeći u posebnu kategoriju isčašenosti u kojoj ponosno stoji sa ranim radovima Dejvida Linča i
sličnim ultimativnim bolesnicima filma. 

Priča je otprilika ovakva: u ne tako dalekoj budućnosti postoji zakon u Gradu po kome ljudi koji su singl moraju biti odvedeni u Hotel u kome provode mesec i po dana u nadi da će naći ljubav svog života, ukoliko im to ne uspe bivaju pretvoreni u životinju po svom izboru.
Posebna frakcija su Loneri koji žive u šumi van zakona Grada, no gosti Hotela idu u lov na iste i svaki ulov im donosi jedan dodatni dan vremena.
Čini mi se da bi detaljnije opisivanje filma samo uprljalo vaše iskustvo gledanja istog. Njegov svet je toliko isčašen, odbojan današnjem čoveku da se želudac grči. Dijalozi su robotizovani, ljudi su ukočeni, nesposobni da suptilno iskažu emocije, misli. Ljubav svode na sličnost fizičkih falinki, prijateljstvo poznaju tek kao neki opšti pojam, ali ga ne razumeju. Fotografija je takođe na prikladno mračnoj, hladnoj strani, sa dosta zelene i plave.
Mračna, sumorna vizija budućnosti koja kao i svaka naučnafantastika (mada ovo nije sf, koliko opšti futurizam) govori upravo o današnjici. Ako bih sastavljao ovu listu samo razumom, ovaj film bi bio film godina... ali...

1.
The Little Prince (Mark Osborne)
Mark Ozorn je do sada bio poznat kao čovek koji je radio na Kung Fu Pandi i SunđerBobu i iako ne mislim ništa loše o pomenutim filmovima, ipak sam bio malo zabrinut kada sam čuo da je on dobio tu privilegiju da radi prvu ikada ekranizaciju slavne novele za decu i odrasle i neodrasle.
Verovatno filma do sada nije bilo upravo zato što osnovni materijal nije pogodan za stvaranje dosledne, dugometražne adaptacije koja bi bila zanimljiva deci. OK, moglo bi to da se razvuče na 80-90 minuta, ali bi to bio spor, opor kjubrikovski smor fest koji bi sasvim promašio poentu.
Mark svoju ekranizaciju pozicionira kao nastavak: devojčica koja ne uspeva da uđe na neku skupu, visokocenjenu akademij, sa njenom preambicionznom, preorganizovanom majkom se useljavaju u kuću - kuću kao i svaku drugu, u sivoj, bezličnoj ulici, koja je jeftinija zato što ima... neugodnog komšiju. Starca u oronuloj, šarenoj stra'ari i sa kršastim avionom u dvorištu. Ne treba reći da devojčica pred kojom je ceo život isplaniran od strane majke brzo i  lako pada pod uticaj blesavog avijatičara...
On je upoznaje sa pričom o Malom Princu.
Film za vreme prepričavanja originalne novele prelazi iz kompjuterski generisane 3D animaciju u predivnu, stilizovanu stop-motion varijantu što je jednostavno i ingeniozno rešenje. I nije važno da li je u pitanju kompjuterska ili praktična animacija film je prelep u svakoj svojoj sekundi, u svakom svom frejmu.
Nastavak priče će doneti mnogo, mnogo, mnogo suza i smeha i suza kroz smeh i smeha kroz suze... Film koji me je najubedljivije dodirnuo, razoružao, raskidao, razvalio, pročistio.
Definitivno, dok se ja pitam, film godine.