Zombie Geek

Wolf's Rain odavno stoji na mojoj (inače spektakularno dugoj) listi "anime za gledati". No, usled nedovoljno slobodnog vremena i želje da se prati sve i svašta, eto tek je sada došao na red.
U tekstu jesu prisutni spojleri.
Na pojedinim mestima možemo pročitati kako je u pitanju post-apokaliptična storija, no to je pogrešno - u pitanju je apokaliptična postavka. Svakako se nekome primedba može činiti ništa većom od klasičnog štreberskog cepidlačenja - kakvo jeste često na ovom blogu - ali ona jeste  krajnje suštinska za ovu priču, ne predstavlja samo razliku u atmosferi koja je postavljena tokom serijala.
U svetu koji je doživeo svoju propast i čiji dronjci i kusur sada pokušava da preživi, ipak vidimo određenu svetlost u budućnosti - jer, avaj, gore od smaka sveta ne može biti. Svet Wolf's Raina tek čeka svoj kraj, to nije od samog početka najjasnije, ali se brzo otkriva, vidimo umiruću civilizaciju i čitavu planetu pred sobom. Vidimo Zemlju - ili planetu nalik njoj - koja bukvalno vene.
Ipak, postoji neka nada...

Iako većina plebsa veruje da su vuci istrebljeni još pre dva veka, mi upravo pratimo maleni čopor - od svega četiri jedinki- na istrajnoj i očajničkoj potrazi za Rajem.
Legenda i mistična, zabranjena, paganska "Knjiga Meseca" kazuje da će na kraju sveta samo vuci i mesečevi cvetovi naći put i uspeti da otvore Raj, to je ubeđenje nekolicine fanatika, ludaka, ali i par učenijih koji znaju bolje - vukovi nisu istrebljeni. U svetu ove anime oni nikako nisu prosta biološka bića - oni su metafizički, u stanju da uzmu oblik čoveka i tako izbegnu posvećeni progon koji ih je doveo maltene do istrebljenja. Oni su, povrh te zgodne kamuflaže, zapravo prva živa bića i bića iz kojih su potekli i sami ljudi.
Njih napred vuče pre svega neopisivo jak i prijatan miris... cveća. Vrlo brzo u priču se uključuje Cvetna Deva - veštački stvoren spoj mesečevog cveta i žene (čime serija dobija elemente biopunka), koja će postati i okosnica daljeg zapleta, pošto će se još nekoliko frakcija uključiti u potragu i borbu za nju.

Kako serija bude tekla, tako sama potraga za rajem postaje sve tragičnija i mučnija za gledanje. Nailazičće naši vukovi na starije od sebe koje je baš ta potraga slomila, razočarala, ispila, čuće i onima koji su u toj potrazi i živote izgubili, ali naši će vukovi nastavljati dalje. Često izranjavani, maltene na ivici smrti, premoreni, večito gladni i suštinski izgubljeni, guraće napred, iako ne znaju šta je to napred i da li uopšte idu u pravom smeru.
Uz to imamo i nekoliko sporednih radnji, koje su više ili manje uspešne i zanimljive - jednog ostrašćenog lovca na vukove, matorog, gorkog i alkoholu odanog, zadojenog mržnjom i glađu za osvetom, s asvojim vernim psom koji deluje da mrzi vukove jednako koliko i  gazda... Kao i storiju naučnice koja je radila na stvaranju Cvetne Deve i njenog bivšeg muža tupavog detektiva koji je očajnički juri i želi pomirenje - što je ujedno i najslabiji deo serije i ostaje žal što su toliko (ako i uopšte) prostora dobili.

Nećemo Wolf's Rain gledati ni zbog toka radnje, niti zbog karaktera. Radnja teče sporo, ne baš najsmišljenije, niti najuzbudljivije - nećete baš biti na vrhovima prstiju čekajući šta će biti dalje. Karakteri su... pa u najboljem slučaju dvodimenzionalni. Naša četiri vuka imaju svoje kvalitete i mane, ali su suštinski arhetipovi: Kiba kao vođa čopora, istrajan i tvrdoglav poput mazge, Cume je naš klasični antiheroj, bed boiiii, Hige je krme u krznu vuka...
Gledaćemo ovu seriju zbog atmosfere, zbog animacije, muzike i opšte poruke koju nosi, simbolima kojima se bavi, a koji su suptilni.

Zaista, iako od samog starta mračna i melanholična, svakim korakom serija postaje sve teža i tužnija, ravno tragična. Unosi jake elemente različitih svestkih religija i stapa ih u jednu univerzalnu priču. Tragičan put vukova i njihovo stradanje može biti osvrt na sve naše živote i ambicije. Njihovi kratki trenuci sreće u sada i danas su možda i sav raj koji postoji, a koji prolazi dok jurimo za nečim većim što je u daljini. Najtragičnije tumačenje kraja jeste to da je smrt jedini raj, kraj postojanja.
Wolf's Rain u sebe unosi elemente nordijske mitlogije, hrišćanstva - gde možemo vođu čopora gledati kao hristoliku figuru stradalnika - ili pak videti je kao inspirisanu tragičnom sudbinom likova iz grčkih mitova koji su osuđeni da večito izvršavanje svojih surovih kazni.
Možda je i najveći uticaj koji ovde primećujemo, upravo uticaj hinduizma i budizma, jer sve je ovde posvećeno večnom, mučnom kruženju, kao i insistiranju na dvodimenzionalnosti i nesavršenosti svega, na jingu i jangu. Čak i naša četiri vuka možemo videti kao predstavljena četiri osnovna životna cilja u hinduizmu:  kamu, arthu, dharmu i mokshu, gde svaki predstavlja jedno od četiri stremljenja.
Na početku teksta smo rekli da vidimo Zemlju koja vene i to je tako i jasno prikazano i suštinski bitno. Vraćamo se sada na onu razliku između post- i apokaliptičnog sveta. Shvatamo da su Kiba i njegova Cvetna Deva večni i večno tragični likovi, da su se sretali i da će se sretati bezbroj puta u budućnosti, da su otvarali rajeve i uništavali svetove. Shvatamo da je planeta Zemlja je raj. Da je priroda raj. Da je čovek taj koji degeneriše taj raj, uništava ga, bezbroj puta ga je uništio i pre. Njih dvoje otvaraju novi raj. Privremeni raj, raj kratkog daha, procvetalu i oslobođenu, ponovo probuđenu prirodu, novi edenski vrt, ako hoćete, koji će potrajati samo dok ga ljudi ponovo ne unište i onda će Kiba i Deva ponovo odigrati svoje tragične uloge.
Sve je krug smrti i preporoda.

"All the broken and shunned creatures. Someone's got to care for them.
 Who shall it be if not us?"

Gotovo je.

I nije dobro.

Nakon odgledane poslednje (duple) epizode sve što je ostalo jeste bes koji lagano jenjava, za sobom ostavljajući gorak ukus u ustima. 

Iznenadni i posrani kraj viktorijanske horor serije Penny Dreadful je samo još jedan podsetnik da je emotivno investiranje u televiziju najveća glupost i mazohizam koji čovek sebi može da priušti... ili je makar u ravni sa zaljubljivanjem u heroinskog ovisnika (nakon što si već bio zaljubljen u 2+ takva pokojna slučaja) - znaš da ćeš se sjebati na kraju, znaš da neće biti dobro, znaš da će te prerano i tragično napustiti, ali ipak to radiš, jebo mater svoju glupu.  

Možda treba reći za ljude koji do sada nisu uopšte pratili seriju - bez obzira na sve obavezno je pogledajte!

U pitanju je vrhunski pokušaj da se u televizijski format spakuje nešto zaista prelepo i vredno. Kroz prve dve sezone i veći deo treće (koja je, ipak, problematična čitavim svojim tokom u smislu razvoja radnje) bićete oduševljeni sa koliko su ljubavi i pažnje pisani ovi likovi - iako je većina njih stara između sto i dvesta godina i odavno predstavljaju večnost ljudskog stvaralaštva - osećajući kako vam se dijalozi urezuju duboko u dušu ili ćete se pak samo diviti povremenim vrhunskim vizuelnim dometima same serije.

Za sve nas  koji smo rasli ili pubertet proživljavali uz viktorijansku književnost i Universal crno-bele monster filmove, ovo je raj. Za sve nas koji volimo romantičarsku poeziju - ovo je raj. 

Serija koja u viktorijanski London smešta maltene sve mračne i sjebane junake i anti-junake tog doba britanske književnosti - Dr. Frankenštajna i njegovu kamarilu čudovišta, Dorijana Greja, Drakulu, Minu, njenog oca, jednog vukodlaka, gospodina Hajda... kao i nekolicinu originalnih i jednako moćnih (ako ne i moćnijih) karaktera, povrh svega stub čitavog narativa - Vanesu Ajvs, koju glumi ovde fenomenalna (što se ne može reći za čitavu njenu filmsku karijeru) Eva Grin. 

Iskreno, čak mi se ni ne ulazi u detalje koji bi sasvim dočarali ono što za mene znači ova serija ili je do pre neki dan značila. Pretvorilo bi se to u nešto što bi na imaginarnom listu papira i odveć ličilo na emotivno trabunjanje pretenciozne, debele gotičarke vama, a meni bi  bilo preterano lično i nepotreno.

Velika je vrednost ta što u vremenu kada ni sam Universal - filmski studio koji je praktično ove likove doneo širokim masama i učinio ih ikonama - ni sam ne zna šta će sa njima. Svako malo se šuška o nekoj modernizaciji i stvaranju filma ili serije filmova nalik marvelovim superherojskim. Frankenštajnovo čudovište, Čovek-Vuk i Drakula odavno nisu strašni i dok neko mašta o akcionim filmovima sa njima u glavnim ulogama, ova serija nam donosi nešto mnogo, mnogo više. Ovo je priča o nakazama, o čudovištima i/ili čudovišnom društvu u kome se oni nalaze, o kompletnoj sjebanosti sveta, sveobuhvatnoj i temeljnoj, bivajučći pritom ljudskiji od ljudi. 

No, ovo i nije tekst suštinski o tome, već pre svega o samom kraju serije.

Poslednje dve epizode

Kvalitet serije jeste toliko visok da i tokom svojih najnižih momenata ima predivnih momenata. U duploj epizodi koja je prikazana u nedelju imamo scena koje jesu upečatljive i na nivou na koji smo navikli - poslednji dijalog Lili (za neupućene, Frankenštajnova Nevesta) i Dorijana Greja, recimo, koji suštinski pokazuje potpuni besmisao njihovog odnosa i poduhvata iz poslednje sezone (što predstavlja samo jednu od tački u kojoj se gubilo vreme za bitnije stvari, ako je već serija bila osuđena na kraj), ali pak takav poduhvat dva besmrtnika sebi mogu da dopuste. Otvaranje poslednje epizode je bilo prelepo, pa i sama poslednja scena je dovoljno upečatljiva... ali scena koja je trebala da bude vrhunac i konačno razrešenje serije je toliko očajno, beznadežno, tragično loša i sramno glupa da je sve to nebitno.

Vanesa Ajvs umire. Umire od ruke Itana - Vuka Božijeg, vukodlaka. Nakon toga što je prebrzo i prelako, bez dovoljno dobrog objašnjena i dovoljno vremena tome posvećenog, pala i konačno u mrak i u naručćje Drakule, nakon što deset minuta ranije je vidimo kako kaže prelepu rečenicu upravo njemu...

"Fear not old prophecies. 

We defy them. 

We make our own heaven and our own hell."

Odlučuje da umre za svet.

Za svet koji kroz čitavu seriju nije ništa do jedno odvratno, industrijalizovano, bolesno mesto u kojem je sva lepota u pojedinoj i retkoj malenoj stvari. Za svet koji ju je mučio i upropastio, baš kao što je upropastio i Frankneštajnovo Čudovište - kao možda najbitnijeg sporednog lika ovde - kao što je i Itana upropastio - uvlačeći ga u vrtlog genocidnog rata između amerikanaca i indijanskog Apači plemena - kao što je upropastilo i samog doktora Frankenštajna - indkukujući mu bolesne i prevelike ambicije... Za taj svet ona umire. Umire da bi održala baš takav status quo.

Da je ona neka glupača, religijski fanatik - u redu. To bi imalo smisla. Ali ona to nije. Za nju je religija očajnički tračak nade, kada sve drugo propadne, kroz nju je tokom serije idealno prikazivana upravo smrt hrišćanstva... samo da bi se sada na kraju tome pljunulo.

Kroz nju - devojku opsednutu demonima - i Itana - mladića takođe mučenog svojim demonima i činjenicom da tokom punog meseca čini gnusobna zlodela kojih se ne seća - suptilno i legano je građen odnos privlačnosti i duboke ljubavi i razumevanja kakav retko viđamo na televiziji, da bi sa druge strane na brz i površan način bio skarabudžen njen odnos sa Drakulom. 

Western eskapade kojima sam se radovao pre početka treće sezone na posletku su samo oduzele dragoceno vreme koje je moglo biti posvećeno vanesinoj priči, isto je i sa već pominjanim aferama

Dorijana i Lili ili doktora Frankenštajna i Hajda. Čak je i Čudovište dobilo nepotrebno patetičan kraj, koji smo već imali praktično - on je svoju porodicu odavno izgubio, nije bilo baš nikakve potrebe da je gubi po drugi put, a i čak i da jeste, sve je to trapavo i na brzinu odrađeno.

Zašto bi iko sebe žrtvovao za svet koji zna da je odvratan i vredan?

Pozitivno tumačenje kraja bi bilo da Vanesu za svet toliko boli kurac da odlučuje da sve prekine zauvek. Ispuni drevno proročanstvo i pusti da je Vuk Božiji spasi, dok svet ostavlja da tavori u patnji i nesreći, između ostalih i svi njeni prijatelji. 

Na stranu čak i tumačenje te scene. Ona sama je tolik obolna za gledanje da ostavlja traume. Reči koje su izgovorene, redosled njihov, molitve, pogledi... Televizijske serije uglavnom ostavljaju nekoliko sezona da se srozaju do ovih dubina i govana, ova je uspela to da uradi u samo dve epizode i da nam iznenada natera ručak nazad na svetlost dana. 

Dno.

Ne znam tačno na kraju ni šta da mislim. Autor je rekao kako ovo jeste planirano još od sredine druge sezone - tačnije, planirana je smrt i kraj priče Vanese, dok je tek kasnije odlučeno da će to biti i kraj čitave serije, jer nema smisla bez nje nastavljati (sa čime se u suštini slažem). Nisam baš ubeđen u to. Moguće je da ne smeju da otvore paljbu po Showtime-u koji je, najverovatnije, prerano odlučio da okonča serije, ostavljajući dovoljno vremena da se makar kakav-takav kraj skrpi. Sve i da je tako, ponovo je moglo biti manje odvratno. 

Toliko je potencijala bilo ovde, toliko hrabrosti, kreativnosti i osećaja za lepo. Igranje sa postulatima viktorijanske književnosti i mitovima kao da nikada nije prestajalo. Učiniti od Drakule savršeno adaptiranog pripadnika modernog društva, osećajnog i elokvetnog, nasuprot opštoj slici surovog vladara iz Karpata zarobljenog u srednjem veku je samo odjek genijalnosti ranijih sezona i još jedan pokazatelj propuštenih prilika. Smešan kraj Itan-Hekata story arc-a. Ubacivanje nativno američkih simbola i animizma je moglo mnogo više toga da pruži. Elementi drugih drevnih religijskih i verski sistema su sasvim zapostavljeni, čak je i hrišćanski misticizam na kraju bastardizovan i banalizovan. 

Tekst je poprilično random, što očigledno jeste posledica mog besa i razočarenja. Putovanje jeste bilo divno, samo mesto do kojeg smo došli to nije.

A, možda sam to samo ja, možda sam samo želeo da vidim padanje večne noći i vladavinu stvorenja mračnih...

Održavati visok kvalitet serije nikada nije bio lak zadatak, a nakon revolucije formata koja se - rekli bi smo - poklopila sa širenjem internet televizije koju možemo gledati "po komandi", uobičajni pristup koji je tretirao svaku epizodu kao zasebnu celinu, sa tek nekim opštim, globalnim zapletom koji se odmotavao brzinom puža koji je doručkovao na livadama marihuane je maleten u potpunosti zamenjen serijama koje imaju konzistentnu radnju od početka do kraja. Ne treba posebno detaljisati zašto je ovakav prilaz teži - nekoliko loših epizoda X-Filesa (recimo) nije teško pregrmeti, ali čitava sezona GoT-a (recimo) koja ne samo što može da bude dosadna, već da odvede radnju u literarni ćorsokak lako može ubiti čitav projekat.

Autori Vikinga već od druge sezone praktično recikliraju teme i vrte se u krug, no nekom magijom uspevaju da ostanu zanimljivi i gledani. Sećanje na početne epizode prve sezone je u mom umu i dalje jako - bio je to prijatan, severni vetar u lice televizijskih džankija. Osnovni kvaliteti jesu bili atmosfera, fotorgafija, muzička podloga - sveukupan artistički identitet serije, što nije tako često videti na televiziji.Godinama kasnije, do dana današnjeg kao da serija nije izgubila ni gram vizuelne originalnosti i prijemčivosti.

Koliko god da je zaplet na momente predvidljiv, već viđen, dosadan, ova serija je toliko lepa za gledanje da sebi ne mogu pomoći.

Već je odavno postao zamoran beskrajni niz pretedenata na ragnarovo mesto kralja, beskrajni niz izdaja, zavera, osveta, prekih pogleda koji sve to najavlju i sve tome slično... No, neočekivana stvar ili stvar koja je možda tu od samog početka - a ja je nisam u potpunosti razumeo - jeste ta da autori prikazuju prokletstvo svih vladara u seriji. Dok Ragnar konačno i sasvim tone u ludilo, pritom postaje i opijumski zavisnik, Kralj Ekbert sve teže podnosi breme svih svojih grehova, mada to ne znači da prestaje biti to što jeste, jer je želja za moći jača i od njegove vere, Lagerta biva lišena praktično svega vrednog u životu zarad svoje titule - ili pak samo traži poslednju utehu u toj tituli, Rolo ne samo da odbacuje rođenog brata, već i rodnu veru i svaku povezanost sa svojim korenima... i legije nižih, a jednako ambicioznih likova koji teško uspevaju da zadrže i glavu na ramenima.

Zanimljivi ples između hrišćanstva i mnogobožačke religije nordijaca je u ranijim sezonama prikazivan kroz sjajan lik sveštenika Atelstona, nakon njegove smrti (što je i dalje sumnjiv potez) autori nalaze drugačije načine da prikažu razlike između dve civilizacije. U par epizoda direktno upoređuju različite segmenta dva društva - ulogu žena (gde se u hrišćanskoj Britaniji devojka jedva izbori za mogućnost da izučava svete spise, u Parizu žena utiče na političke intrige kroz svog muža, iz senke, a na severu Lagerta naoružava i obučava devojke-ratnice) ili pak odnos prema deci (dok hrišćanski princ ide na hodočašće u Rim, ragnarova deca polaze u ratni pohod) i tako dalje...

Treba reći da je tokom ove sezone, zapravo, radnja u hrišćanskom svetu i konačno meni postala zanimljivija - niz likova koji se bolje razvijaju, koji nisu toliko izlizani, opšta radnja koja napreduje, dok se vikinzi mahom samo vrte u već pomenutom krugu.

Neki od primetnih nedostataka jeste pojava azijatkinje-robinje koja praktično služi samo kao dobavljač opijuma za Ragnara i još jedan medijum kroz koji se prikazuje njegovo mentalno prsnuće, kao i prilično tanka i svedena romansa između frankijske princeze i Rola koja se pak svodi na - dobro ju je iskarao.

Veliki plus ove sezone jeste i dalji razvoj najstarijeg ragnarovog sina - Bjorna - sa posebno upečatljivom eskapadom u divljini. Čitavim tokom sezone polako postaje bitniji lik od svog oca i nagoveštava da u pravom smislu postaje njegov naslednik i budući zamajac priče, što sam kraj to i potvrđuje.

Primetan je i dalji rast produkcije, uloženog novca u ovih deset epizoda. Skromnim, bezmalo sironjskim scenama borbi sa početka serije ovde nema mesta, već dolazimo na samo par koraka od istinski holivudskih kvaliteta i kvantiteta.

Sve u svemu, iako nikako bezgrešna, "Vikings" ostaje jedna od zanimljivijih trenutno aktivnih televizijskih serija, koja uspešno cepa moj um - istovremeno smatrajući da ne bi trebala još predugo da traje ili da je od samog početka trebalo izabrati antologijski pristup gde bi svaka sezona bivala zaokružena celina iz različitih epoha vikinške istorije, ali i želje da ovo što imamo traje zauvek.

Debitantska igrana serija "History" kanala ima tu nesreću da joj je najočigledniji konkurent hvaljena, reklamirana i voljena "Igra Prestola". I dok sa jedne strane imamo visokobudžetnu televizijsku seriju iza koje stoji sva silina HBO mašinerije, sa druge nam stoji maleni, realitvno stidljivi, nesigurni i početnički pokušaj na polju televizijske igrarije jednog, inače, kvazi-ozbiljnog kanala. Iako neke stvari rade bolje od (pre)cenjenog konkurenta, "Vikinzi" se ipak bore sa nekolicinom suštinskih, konceptualnih problema evo već čitave dve sezone, čak moramo reći da ti isti problemi tek sada dolaze do potpunog izražaja

Mnoge stvari su producenti i autori završili profesionalno i dobro. Na primer, kasting je odrađen savršeno, zaista su se potrudili da svi - od glavnih likova, nosioca radnje i predmeta simpatija i vlažnih snova publike (posebno ženskog dela iste), pa sve do siline statista... da svi redom izgledaju kao ponos arijevske rase!

Dalje, serija izgleda prelepo. Tu pre svega mislimo na fotografiju koja idealno odgovara tematici - tamna, hladna, atmosferična, sa mrkim nijansama plave i zelene kao ubedljivo dominantnim. No, sve  kinematografske stavke su top-notch, režija je precizna i relativno sveža - pojedine scene su prelepe ili  originalno rešene. A, sve je uklopljeno u... muževni naturalizam, realizam. Gledajući seriju imate osećaj da je to zaista odglumljeno i snimljeno, da je istinito koliko televizija može biti istinita, da je u pitanju igrana, ne animirana serija. Lokacije nisu spektakularne i nema ih previše, ali su mahom lokacije, ne jeftini CGI efekti kojima nas slične serije konstatno bombarduju ("Spartakus"). Ako bi ovde imali problem, bio ti sa režijom i potrebom za onim značajnim, dugim, ispod oka, nazovi dramatičnim pogledima koji su uveliko prevaziđeni i ofucani i koje u Holivudu voli još samo nesretni Piter Džekson.  

Muzika je možda i najsvetliji pojedinačni element. Ambijentalna "Wardruna", koja je inače kroz svoj diskografski rad posvećena oživljavanju nordijske muzike, kao i stvaranju odgovorajuće pesme za svaku pojedinačnu runu starijeg futarka, je ovoga puta zadužena za većinu muzičkih tema koje se provlače kroz epizode, dok nam "intro" pesma ostaje kao jedna od najlepših u istoriji televizije.

U drugoj sezoni, reklo bi se, manje-više ista priča - Ragnar i njegovi neprijatelji i saveznici se nadmeću za prevlast unutar sopstvenog sveta, dok uporedo planiraju pohode na Englesku. 

Ono što je i prva sezona radila solidno, nastavljeno je i u drugoj - autori su se potrudili da nas svako malo pogode nekim običajem, verovanjem ili momentom iz običnog, svakodnevnog života plavokosokih severnjaka. Nema veze ako većinu tih stvari znamo već iz drugih izvora, ovakvi pokušaji usputne edukacije kroz zabavu su pohvalni. Posebno interesantan, iako ne možda sasvim uspeo, momenat jeste ostvaren u liku Athelstana, hrišćanskog monaha koji u prvoj sezoni biva zarobljen i odveden iz Engleske preko mora u Skandinaviju kao rob. Kroz njega je ostvaren zanimljiv vid interakcije dvaju sveta - hrišćanskog i mnogobožačkog (nećemo upotrebiti reč "paganski"), posebno zato što je i u ovoj sezoni monah nastavio da menja mesto prebivanja poput ping-pong loptice ili vrućeg krompira. Dodatna zanimljivost jeste njegovo i izučavanje starih rimljana, odnosno još jedna interakcija srednjevekovnog hrišćanskog društva sa nečim što mu je strano, zaboravljeno ili čak zabranjeno. 

Tu dolazimo do suštinskog problema ove serije. Ne možemo to nazvati čak ni održavanjem određenog status quo-a, karakterističnog za recimo "Zvezdane Staze" i slične serije, koliko problem moramo objasniti kao - ponavljanje. Sve će se vrteti u beskrajnom paklenom krugu izdaja, borbi za vlast i "rajdova" na Englesku. Sa borbama manjeg ili srednjeg inteziteta, sa napadima na manastire koji će nositi sami po sebi prejak déjà vu... Znamo da smo zagazili u polja spojlera i da bi trebalo da stanemo. No, istina je - većina stvari koje možete videti u drugoj, kao da ste već videli u prvoj sezoni, pa mi i nemamo šta značajno da vam pokvarimo. Nakon čitavih deset epizoda ništa se značajno nije pomerilo - naši su severnjaci otprilike tamo gde su i počeli.. Možda nam autori na ovaj način prikazuju razloge za ultimativnu propast vikinške kulture i njen nestanak sa mape Evrope, ali ostaje jedan problem - nije posebno uzbudljivo za gledanje.

Kraj sezone je makar zaokružen, takav, kakav je, ne ostavlja nas na ne znam koliko visokoj litici da sa nje visimo, pa možemo u miru zaboraviti na seriju do sledeće godine, kada će biti emitovana i treća sezona.

American Horror Story

Dok je prva sezona, iako neosporno dobra, manje-više na publiku željnu kvalitetnog horora ipak ostavila blagi "meh" utisak (na nas i ne baš, nama se dopala), sa drugom je ova antologijska serija zaista ušla u samu žižu žanrovske, geek publike željne televizijskog užasa i straha.
Koncept serije je prikazivanje ukletih mesta širom SAD-a, pa smo tako u prvoj sezoni imali kuću prepunu duhova (odatle "meh", jelte), u drugoj ludnicu, a  u trećoj školu za mlade veštice.


Ako izuzmemo "Čari", kao krajnje simpatičan, ali ipak izrazito mejnstrimovski i zbog toga ograničeni, nedorasli pokušaj, tema veštica na televiziji i nije nešto valjano istraživana. Naravno, to važi za celokupni horror žanr (a posebno u poslednjih dvadesetak godina, tokom kojih vlada stravična suša), pa je AMC, sve i da nije kvalitetan kao što jeste, pravo blago za sve nas.
Sve je ovde profesionalno odrađeno.
To je ta jedna rečenica koja najbolje opisuje, koju ćete i sami sebi često ponavljati. Da, često. Kada god krenete da zevate tokom epizode ili kada vam bude potrebna snaga volje da se naterate na gledanje sledećeg poglavlja ove priče.
Sve je pro, sve je do jaja, sve je kul.
Ali...


Koliko god sve bilo dobro osmišljeno i jednak odobro sprovedeno u delo, ovoga puta će izostati i najmanji trag empatije, ljubavi i elementarnog interesovanja za likove koji će se motati na vašim malim ekranima. Galerija tinejdž sun-tu-bi veštica ostaće prilično nesimpatična (debela crnkinja, cura retard, plavušica kučkica željna kurca, plavušica hipi iz močvare...), a publiku ostaviti u najmanju ruku ravnodušnom (mnog će i želeti njihovu što raniju i bolniju smrt). Nekolicina starijih veštica je vervotano još gora i jedino ona koju glumi, sada već zaštitno ime čitavog serijala, Jessica Lange je zapravo zanimljiva.

Možda smo pregrubi.
Možda nismo.
Na nas je ostavila takav utisak.
Osnova televizije jeste adiktivnost, te slatke male muke u isčekivanju sledeće epizode. AMC nikada u tome nije bio baš dobar, ali sada je dotakao samo dno.

A, sama priča je "pf" - veštica je sve manje i dalje žive u strahu i progonjene. Nova generacija mladih devojaka stiže u školu... U to neko vreme, vladajuća veštica (supreme), koju glumi pomenuta Jessica, saznaje da ima rak. Polako gubi svoju snagu, što može značiti samo da se pojavila nova vrhovna veštica, koja crpe njenu životnu moć i postaje sve jača.
Ubrzo u priču ulaze i crne vudu veštice (sa kojima dolaze naporna i dosadna pripovedanja o rasizmu, sve u znaku godišnjice i činjenice da nas vasceli holivud gađa i msra tom tematikom), lovci na veštice, a uskoro i sveobuhvatni rat koji će uključiti sve njih... Ipak, taj momenat ostaje više sporedni narativ, ne baš posebno zabavno obrađen. Dok su peripetije oko pronalaska i izbora nove vrhovne veštice ono glavno.
Bilo je tu potencijala za mnogo više.

Ono što je krasilo prethodne sezone, između ostalog, bila je i nelinearna, razbijena priča koja je lutala kroz vremenska razdoblja. Takva je, posebno, bila prva sezona i to je radila fantastično, druga već u manjoj meri, dok treća taj koncept gotovo sasvim bataljuje. Putuje se kroz vreme, ali ne mnogo i ne na posebno zabavna mesta.
Druga stvarčica koja je bila zabavna jesu omaži celokupnom žanru, pa smo tako u prošloj imali isterivanje đavola i vanzemaljce... Ovde je to urnebesni tinejdž omaž Frankenštajnu (trebala nam je snaga da ga progutamo i preguramo), serijskim ubicama i možda jednoj suludoj, rasističkoj varijanti Eržebet Batori.


Tehnički serija je i dalje bombonica. Celokupna kinematografska egzekucija je, za televizijske standarde, fenomenalna. Treba pohvaliti i muzičku podlogu, kao i kostimografe.

Jasno je bilo da će ovakav koncept serije sa sobom donositi i varijaciju u kvalitetu, tako da to nije ništa strašno. Moguće je da autori nisu umeli baš najbolje da se nose sa uspehom prethdne sezone, da su sve ovo radili malo na silu... Zanatski, na oko, sve je tu... ali kad zagrebete površinu, shvatate da sadržaja ima jako, jako malo. Ne da nema neke istinske dubine, već nema ni jeze, straha, užasa, zabave.
Bolno isprazno.
Bolnije je to što je ovo, bez obzira na sve mane, i dalje najbolji horor koji možete gledati na televiziji.