Zombie Geek

Verovatno odmah na početku treba reći da, bez obzira na naslov, nije muzika mrtva. Samo je... mrtva. Na određeni način. Zauvek. 

Zvuk, muzika i bilo kakvo umetničko stvaralaštvo neraskidivi su deo ljudskog bića. Potreba čoveka da stvara nešto što nema praktičnu upotrebu, suštinski ne pomaže teškoj svakodnevnici (koja je teška bila i našim pradavnim precima i nama danas, iako čini se na sasvim drugačije načine) je u najmanju ruku čarobna. Sesti i misliti o prostoj potrebi čoveka, strpljenju i posvećenosti da stvori sliku, skulpturu, knjigu ili kompoziciju i nekada na jednom delu provesti godine ili čak i čitav svoj, jedinstveni i neponovljivi vek može Vas daleko odvesti u metafiziku. 

Ovde ćemo se baviti muzikom.

Jedno od pitanja koje nam se nekako ubrzano nameće jeste da li je ikada u muzici razvoj zapravo bio putem revolucije? Ili je sve to bila logična evolucija? Drugo pitanje jeste da li je muzika ikada bila više od muzike? Da li je muzika ikada mogla biti način života ili život sama? 

Mogla je i bila je.

Drugo... Uglavnom je to logičan proces evolucije, nadgradnje, reakcije na ono aktuelno ili prevaziđeno. Pa, ipak pronalazak električne gitare je u mnogome promenio svet. Duboko verujući da je to uz film, fudbal i internet najviše dostignuće minulog nam veka - ona svakako jeste promenila muziku i to revolucionarno, stvarajući čitavu jednu granu koja je vremenom postala predominantni zvuk ovog sveta. 

Bez želje da detaljišemo i rasplinjavamo se...

Zapravo, nije gitari i rok muzici bilo potrebno previše da bi osvojila i potresla svet. Rani počeci su vezani za američko tlo, jednostavne, zapaljive ritmove i rifove i hitove za igru. Da bi već kroz jednu deceniju svet zahvatila prava muzička revolucija, pokret nezapamćen ikada pre i posle njega. Nije psihodelični rok nastao sam za sebe, ali jeste bio vezivno tkivo i sauntrek za jednu širu priču. Tih poznih šezdesetih svet je bio spreman za promenu - rok je bio tu, televizija, radio spojio je ljude, svi su bili spremni, osim establišmenta. Zato čitav pokret i jeste ostavio traga. Muzička industrija nije bila spremna, nije imala iskustva, nije prokleto znala šta će sa svim tim. Sa Dilanom, Lenonom sa svom tom ekipom. Bilo joj potrebno vreme da shvati, da zloupotrebi, iskoristi i uništi.

Nakon psihodelije došao nam je progresivni rok. To je već završna faza razvoja jednog zvuka, vrhunac žanra.. U bogatstvu, kompeleksnosti predivne muzike lako je uživati. Bile su to simfonije novog doba, period koji rok muzika više nikada neće dostići. 

Kao reakcija (mada je to, naravno, uprošćen pogled) usledio je pank i... pa, pank je umro vrlo brzo. Već tu je industrija zabave znala kako da se ponaša, šta da čini, kako da od bunta i mladalačke energije pravi pare. I to je bio poslednji put da je muzika živela na globalnom nivou. Da je dašak svežeg vazduha značio nešto, da se osetio diljem sveta.

 I nikad više. 

Preskočićemo čitavu jednu deceniju i naći se na početku devedesetih. Na globalnom nivou nova priča. Grandž. No, toliko tunjava, isforsirana, korporativna da boli. Vrišti na sve strane - laž. Hipsteri novog doba puše gluposti, ali kada je sve prošlo, jasna je mizerija čitavog "pokreta" stvorenog u nekoj kancelariji, sa okupljenim kreativnim menadžerima i sličnima. Nakon decenijske dominacije glam roka, bio je potreban oštar zaokret, revolucija. Kada već nema prave, dobra je i isforsirana, projektovana. 

Nešto pre toga na obalama Sjedinjenih Američkih Država pojavljuje se jedan autentični krik mladosti - gangsta rap. Na zapadnoj obali oličen pre svega u N.W.A. pionirima i kasniju u 2Pac-u, na istoku, sa zapaljivim Public Enemy-jem. Kroz devedesete pojaviće se još nekolicina značajnih imena, no iako će rep i čitava hip hop kultura postati globalni fenomen - snaga je prebrzo izgubljena.

I tu dolazimo do centra naše priče. Daleko na drugoj strani okeana, usred stare Evrope, učmale i mrtve, rađa se poslednji autentični krik muzike - black metal. Iako svoje korene može locirati u osamdesetim i velikanima metal muzika kao što su Bathory i Celtic Forst, tek će se takozvani drugi talas norveškog blek metala (baš kao i u slučaju britanskog hevi zvuka deceniju ranije) koji se formira početkom devedesetih godina prošlog veka, zaokružiti u poslednji autentični muzički pokret sa značajem jednakom životu samom ili čak i nečemu višem.
To je muzički žanr, ali i nije muzički žanr. To jeste osnova međusobnih soničnih bliskosti (brzi tempo, balst bitovi, nekonvencionalne strukture pesama, visoke i distorzirane gitare, vrišteći vokali...), ali i isforsiranih različitosti u potrazi za originalnošću i svojim putem. To je scena, ali je istovremeno i najusamljeniji zvuk na svetu. Ideološki to je anti-žanr. To je način života, to su filozofska ubeđenja, pogledi na svet, to je usamljena, mizantropična šetnja kroz trnovitu stazu koja je samo tvoja, najteža, najružnija, najmračnija, ali tvoja. 

Gotovo sva velika imena norveškog metala devedesetih jeste pronašla sopstveni razvojni put sa krajem koji vodi daleko od svih ostalih. Spektrum zvučnih mutacija, devijacija i svojstvenosti od benda do benda je neverovatno širok i uzbudljiv.
Suštinski, iako ne osećamo potrebu da se odričemo ili pravdamo, čitav satanistički imidž i fama koja je postojala oko same scene je momenat mladalačkog bunta, potrebe da se distancira od ostatka sveta, gurne prst u oko i kurcem lupi po čelu. Mladi ljudi odrasli na Ničeu, Krouliju, okultnom, paganskom, a pritisnuti tradicionalnim i strogim protestanstkim stegama, osetili su jak anti-hrišćanski sentiment i potrebu da ga jednostavno pokažu. Prvobitna uniformisanost scene je, pak, u suštini kontradiktorna sa samom ideologijom posebnosti, pa zaista možemo reći da je žanr odrastao tek kada su maske pale.
I da, blek metal je odrastao. Toliko drugačiji, agresivan, za mejnstrim savršeno neupotrebljiv, jeziv i odbojan, imao je vremena da procveta i raznese svoje đavlje seme, da se raširi. Iako su sami prvobitni akteri tek u decenijama što su usledile dostigli sve svoje potencijale, sazreli kao umetnici i redom počeli da pružaju vanvremenska dela blek metal, metala i muzika uopšte, već su kao klinci ostavili neizbrisivi trag, o kojem mi ovde i pišemo.
Nemamo potrebu uopše detaljisati oko sve agresije vezane za početke drugog talasa. Paljenje crkava, ubistva i samoubistva, sve misterije, abrove, dokazane i nedokazane priče. To je tako. Kao što su se američki reperi ubijali, kao što je dobar deo psihodelične scene šezdesetih završio kako je završio, kao što su se pankeri poraspadali od narkotika... To je tako kada je muzika sve, kada je veća od života. Tako i mora biti.

Samo ćemo ukratko nabrojati neke od velikana scene, njihove najznačajnije albume u ranom periodu formiranja čitave priče i njihove dalje razvojne puteve.
Mayhem je još krajem osamdesetih (1987) izdao svoj debi albuim - Deathcrush - koji je imao silovit uticaj na žanr, ali je ipak tek sa De Mysteriis Dom Sathanas zauvek ispisan krvavim slovima u istoriji muzike. Karakterističan zvuk ostao je vezivna crta svih njihovih izdanja, iako suštinski nikada nisu snimili dva ista albuma. ostajući verni večitom potragom za originalnošću. Godinama kasnije snimiće još jedno remek delo - Ordo Ad Chao, spektakl poremećenih umova, makabre i užasa. Ostajući kreativna sila kroz čitavu svoju karijeru.
Prvih par minuta A Blaze In The Northern Sky... tako zvuči revolucija. Pankerska, korovska energija zavijena u krajnji mrak mlade duše kojoj će slavni Darkthrone, uprkos stiliskim promenama, zauvek ostati verni, uvek tera na mlaćenje glavom, urlanje i sve moguće ostale vidove izliva besa.
Satyricon je 1993. izdao svoj dugosvirajući debi - Dark Medievel Times koji pretstavlja saundtrek umobolnog, razigranog i jezivog srednjevekovnog putujućeg cirkusa. Splet izrazito "zujećeg" blek metala i predivnih folk melodija.
Ulver i njihov debi Bergtatt - Et Eeventyr i 5 Capitler je u relativno sličnom ideološkom maniru, iako je sama egzekucija daleko suptilnija, razrađenija. Mada, istina je, album dolazi već relativn kasno u fazi razvoja žanra (1995. godine). Sa nikako sramežljivom pojavom predivnih čistih vokala, lepih melodija isprepletenih sa klasičnijom (ali ne i klasičnom) bm žestinom. Ono u šta će Ulver izrasti tokom godina, o tome je suvišno govoriti.
U svoj toj priči Burzum je drugačiji među drugačijim. Naš Varg je usmaljen i svoj, hodao je atmosferičnijim, zatvorenijim, umetničkijim vizijama. Njegovo nikako savršeno vladanje instrumentima postajalo je abitno pred nemilosrdnom snagom atmosfere njegovih kompozicija. Svojevrsni umetnik modernog doba, ličnost koja bi u prošlosti stajala rame uz rame sa Vagnerom ili Betovenom, sasvim moguće nadvisila ih. Det som engang var, Hvis lyset tar oss i Filosofem čine trilogiju koja je nezaobilazno štivo svakog iskrenog ljubitelja muzike. Sve ono što se izdešavalo, sve ono kroz šta je Varg (zasluženo) prošao osakatilo je i unazadilo njegovu karijeru. No, poslednjih nekoliko godina jeste krajnje diskografski aktivan, čini se hermetičan, autističan i ne posebno inspirativan. 

Thorns možda nije u vreme eksplozije zvuka bio preaktivan diskografski, nije dovoljno ni poživeo. Tek dosta godina kasnije izdaje svoje do sada jedini full-lenght album, koji ponosno stoji na samom vrhu žanrovskog panteona. No, i tih malo demo snimaka sa početka devedesetih jesu suvo zlato. Produkcijsko, rifovsko i vokalno čudo, zaista!
Emperor je čudovište blek metala. I danas razmišljati o tome šta su tada Ihsahn i Samoth stvorili, te davne '94. godine, kao klinci sa nepunih dvadeset godina ostavlja samo mesta čistom divljenju i čuđenju. Iako se čini da je čitav ovaj pregled nepotreban, taj osećaj posebno mori kada je reč o debi albumu ovog benda - In the Nightside Eclipse. Još manje je potrebno pričati da će bend tek u godina što su usledile dostići vrhunac kreativne moći. Još tri albuma su snimljena, svaki ambicionzniji i veći od prethodnog. Dok je Ihsahn i nakon raspada benda ostao motor čitavog metala.
Enslaved je još jedan od bendova koji će tek sa protokom godina sasvim umetnički eksplodirati. Iako su njihovi radovi objavljivani sredinom i krajem devedesetih i više nego zabavni i značajni, vikinškom istorijom inspirisani pre svega, tek ono što će se dešavati nakon smene mileniju je posebno značajno i nešto što će ove norvežane lagano postaviti na sam tron modernog progresivnog zvuka. Savremeni King Crimson!

Tu negde zatvaramo priču. Ubrzo će se pojaviti noviji bendovi, osnovani sredinom devedesetih godina norveški velikani poput Borknagara (možda i omiljeni bm bend autora ovog teksta), Vintersorga, Solefalda, In the Woods... ili Arcturusa koji jeste osnovan nešto ranije, ali do pune afirmacije dolazi u drugoj polovini dekade.

Uporedo će se žanr širiti i nastajati i van granica Norveške. Ne možemo i ne želimo ga na bilo koji način ograničiti na podneblje dotične skandinavske zemlje. U Grčkoj (Rotting Christ u prvom planu), Češkoj, Japanu (suludi, avangardni Sigh), Francuskoj (Blut Aus Nord, npr.) ili Americi nastajaće siloviti bendovi, jednako drugačiji i kreativni. Žanr će godinama postojano evoluirati, mutirati, širiti se.
Naravno i nažalost, bezvrednih kopija će vremenom biti sve više i više. Ljudi nesposobnih da uvide osnosvnu nit žanra, ljudi koji žele da sviraju i stvaraju, ali jednostavno nemaju genij potreban za to. Kao i uvek, priča će biti razvodnjena, zaprljana, ali retki će uvek shvatiti suštinu blek metala, tu večnu potrebu za osamom, iskazivanjem čoveka kroz muziku. I baš kao što bi svaki čovek morao biti drugačiji, tako i njegova muzika (kao ogledalo duše, intelekta i talenta) mora biti drugačija i samo takva ona ima pravo da nosi naziv crnog metala.
Lirički blek metal je isprva stajao jasno nasuprot grandž i alternativ trendovima koji su bili okrenuti unutrašnjim, nižim, introspektivnim temama čovekovih osećanja i svakodnevnice. Tadašnji norveški klinci se bore sa naturalističkim, (anti)teističkim, istorijskim, paganski i duboko filozofskim temamam koje su veće od života, od njih samih. Nije bilo mesta u zvuku samog kosmosa za jednostavne i plačljive, samosažaljive tirade ružnih tinejdžera.

Za kraj, nameće se pitanje zašto više ne postoje ovakvi novi muzički pokreti? Oni u smislu regionalne pojave zaista više neće postojati. svet je brži, informacije putuju brže i bilo kakve mogućnosti za lokalnu i izolovanu scenu gotovo da ne postoje. A, jasno je kao dan da su upravo lokalne scene uvek bile pokretačka sila muzike (rok i uopšte) bez obzira da li pričamo o britanskom panku, detroitskom tehnu, bay area treš metalu ili londonskom dubstepu.
Takođe, čini se sa ove distance, bila je to ipak svesna odluka, inteligentno poimanje aktera same scene, da se ide u krajnji ekstrem, da se samo tako može ostaviti trag, promeniti nešto, zbuniti industrija, društvo i elita. Svaki od tri pokreta koje smo ovde obradili (60s rok, pank i potonji) jesu bili progresivno agresivniji i nakon blek metala jednostavno nije ostalo prostora - ekstremnije nije moglo.

Muzika je živa u svima nama. Muzika i naša nezasita potreba za njom objašnjiva je samo onostranim, božanskim. Muzika nikada neće umreti, ali čini se nikada više za čitavu jednu generaciju neće biti više od života.
Slušajte svoju muziku, volite je, osećaj te je. Ne dozvolite da to bude samo muzika. Može se uz nju i samo igrati, u klubu, na splavu, ali ni igranje ne bi trebalo biti samo igranje...
Nemojte samo živeti.
Krajnja poruka blek metala.

Brendonu Sandersonu zaista nije potrebno previše stranica kako bi Vas zainteresovao, a zatim i sasvim jako uvukao u svoj svet (epskog) fantaziranja. U pitanju je trilogija (mada je napisana i kraća novela čija se radnja dešava nekih trista godina nakon dešavanja iz originalne priče), sa jasno zaokruženim krajem na koji nismo morali čekati dvadeset godina.
To i jeste deo Sandersonove radne filozovije. Žanru (epske fantastike) kojem mnogi prilaze nonšalantno (da ne upotrebimo neki drugi, grublji izraz) on je prišao ozbiljno, stvarajući, čak, strogo definisane zakone, tačnije čak tri njih. Oni su i ovde upotrebljeni tvoreći tako knjige koje se definitivno mogu nazvati tvrdokornom epskom fantastikom.


Zaplet.
Zaplet u prvoj knjizi deluje jednostavno, buntovnički (u odnosu na tradiciju žanra) i genijalno. Naime, osnovna potka, čini nam se, jeste epska fantastika koja je pošla po zlu - pre hiljadu godina bio je jedna Izabrani, sin kovača iz neke pripizdine, čiji dolazak predviđaju drevna proročanstva terijske religije... On dolazi do cilja, na kraj svog dugog putovanja, svoje teške potrage, zajedno sa svojom družinom... ali moć kojom je trebao da porazi Zlo, grabi za sebe i stvara hiljadugodišnji Rajh - naziva ga Poslednje Carstvo -  proglašava se Bogom i uvodi strogi teokratsko-fašistički sistem.Od njegovog dolaska na vlast - noćima vlada magla, vulkani stalno rade, izbacuju silinu dima i pepela i boje taj svet ružnim nijansama crvenog i smeđeg. Cveća nema, sunce je prigušeno, nebo ogavno. Sve u svemu, jedan jako ružan svet za živeti u njemu.
U samom centru Poslednjeg Carstva, gradu Lutadelu, okuplja se mala družina drskih lopova sa suludom idejom da svrgnu Bogocara sa prestola, da urade ono što nikome pre nije uspelo!
Dakle, pitanja fašizma, teokratije, rasizma ovde su itekako razvijana. Možda odnos Bogocara i sveta nije detaljan i uspešan kao u delima Frenka Herberta, ali ovde jeste postavljen iz drugog ugla i svakako i dalje intrigantan.

To je prva knjiga, nakon toga priča postaje mnogo dublja

Rase.
 Ljudi su podeljeni na plemiće i ska i ta podela u mnogome je inspirisana Amerikom u praskozorje građanskog rata. Ska su sasvim obespravljeni, ugnjetavani, rade po rudnicima, plantažama, čiste naslage pepela sa ulica velikih gradova i srećni su dok im plemići makar daju hranu i krov nad glavom. Dok se čini da malobrojnija vlastela živi ušuškano i mirno, vremenom saznajemo da i njima nije baš fino pod strahovladom Gospoda Vladara.
Terisani su narod takođe proganjan, a sada promenjen, planski i kontrolisano razmnožavan, njihova jedina uloga je da budu najbolje sluge u carstvu.
Tu su i kandre, inkvizitori i kolosi, ali nećemo njih detaljisati, jer bi sasvim sigurno nešto spojlovali.

Magija.
Sistem magije je ono što se izdvaja kao najsvetliji momenat ovih knjiga. Ranije pominjani Sandersenovi zakoni se ovde doslovno upotrebljavaju, posebno prvi koji definiše takozvanu tvrdu i meku magiju.
U žanru je prečesto (još od Tolkina pa na ovamo) upotreba deus ex mašine sveprisutna. Nagomilavanje problema sve do dačke pucanja i bezizlaza, pa onda rešavanje nečim što je ekvivalentn božijoj intervenciji skoro (bitke kod Helmovog ponora ili Minas Tirita, na primer). Sa druge strane, većina autora magiju razume samo, pa, baš tako - magično, svemoguće. Sanderson se više oslanja na mane svoje magije i tako čini svaku borbu zaista zanimljivom i zdravorazumnom. Naime, alomanti vuku svoju moć iz metala, ukupno njih šesnaest, oni mogu koristiti samo jedan, dok maglari imaju pristup svim metalima. Svaki metal ima svog parnjaka, a svaka magijska akcija ima svoju reakciju. Pravila su jasno definisana i predstavljena i svako nadmetanje alomanata deluje kao dobra partija šaha, pre nego beskrajni vatromet mađija.

Presuda
Tokom prve knjige čini se da je pred nama zaista jedna anortodoksna serija - svedena na relativno skučeno područje jednog grada, sa lopovima za glavne likove, sa dubokim uvidom u postanje jednog tiranina... Ipak, kako vreme odmiče, kroz drugu i treću knjigu sve postaje nepšto tradicionalnija epska fantastika. Karakterizacija jeste šablonska i uobičajna - svaki lik ima jednu ili dve upečatljive karakterne crte oko kojih se gradi njegov razvoj (obično su to neke mane koje on tokom stotina strana lagano prevazilazi) i sva interakcija sa drugim likovima. Uz to, pored protivnika od krvi i mesa, vrlo brzo ćemo dobiti i neizbežno omnipotentno Zlo koje vreba i čeka da uništi svet. Takođe, cela priča o grupi sebičnih, samoživih lopova je samo gimmick kojeg se autor i predugo drži, jer je odmah jasno da je to grupa časnih ljudi na čelu sa nekim ko nije čak ni Robin Hud, već mnogo, mnogo više.
No, knjige donose solidnu dozu fino predstavljene i zamišljene, iako sasvim uprošćene, metafizike, teorije religije i politike. Kroz prvu knjigu se provlače citati iz, da tako kažemo, dnevnika Gospoda Vladara iz perioda pre nego što je postao to što jeste (dok je još bio "samo" izabrani Heroj Doba), te misli su prepuni sumnja, preispitivanja. Tako je i sa ostalim glavnim likovima tri knjige - jedan idealista, učenjak, mislilac, sanjar o pravednom društvu biva suočen sa surovom realnošću gde teorija nije primenjiva u praksi, sakupljač svetskih religija gubi svaku veru, i tako dalje...
Mitologija podrazumeva dve sile Očuvanje i Propast, njihov međusobni odnos je kompleksan.  Mnogo je detalja, mnogo nivoa na kojima je priča inteligentna i zanimljiva, ovde smo se dotakli smao onih najznačajnijih (nismo detaljisali o psihologiji ugnjetavanih ska, na primer, koji ne mogu ni da pomisle da im može biti bolje, da su vredni toga čak) i jedino pred kraj, usled krajnje pedantnosti autora i njegove želje da sve objasni, da sve zatvori, malo gubi dah, posustaje... Ali uspešni plot twist vadi sve i jednu od osnovnih ideja kasnijih knjiga: "koliko je teško biti car?", diže na jedan sasvim viši nivo.

Suštinski, iznad proseka i to za par stepenika. Nikako savršeno, nikako vanredno inteligentno i filozofski duboko, ali sasvim dovoljno intrigantno i za mozak goliciljivo da mogu čitati i ljudi koji jednostavno traže više od još jende priče o dobru i zlu, patuljcima i vilenjacima.
Za sve fanove žanra - apsolutna preporuka. Pa, čak i ljudima koji uživaju u Herbertu i Diku ovo jeste preporučivo.

Taman kada su, verovatno, i najzagriženiji fanovi gilijamovog dela od istog rezignirano digli ruke, kultni režiser nam je najavio povratak formi koja ga je i  učinila kultnim - naučnofantastičnom filmu.
I to ne bilo kakvom SF filmu, jer sve što smo o The Zero Theorem znali pre njegovog izlaska, sve što smo videli, čuli, načuli, namirisali vodilo je samo i isključivo ka - spiritualnom nasledniku "Brazila".

"Brazil" svakako nije terijev najpoznatiji film, ali istinski je kult i autoru ovog teksta ubedljivo najdraži iz njegovog relativno širokog kinematografskog opusa. Sama, pa čak i najmanja, mogućnost da ćemo dobiti nešto makar nalik "Brazilu" bila je dovoljna da mu oprostimo sve razočaravajuće pokušaje iz minule decenije i bolno isčekujemo novi... promašaj.

"Brazil". Počnimo još jedan pasus njime. Svakom poštenom geek blogu je potrebna recenzija tog remek-dela. Mi sada nećemo detaljisati o njemu, samo ćemo reći da sve ono što je Teri Gilijam savršeno uradio pre bezmalo trideset godina, neuspeva da ponovi ovde. Bukvalno na svakom nivou je slabiji ili čak jednostavno - loš.

Isprva oči bode vizuelni identitet, stil, atmosfera i čitavo okruženje TZT-a. Za razliku od "brazilskog" retro-futurizma koji je najlakše opisati kao "šta bi bilo kada bi kafka stvarao u dvadeset i prvom veku, a pritom bio naizmenično nasnifan kokainom i lud od LSD-a?", sada imamo gilijamovu novo stečenu blesavu kvazi-bajkovitost u maniru (nama neoposivo dosadnog) Wesa Andersona. Na stranu apsurdni, kao-smešni, kao-trapavi, teatralni momenti (takozvana quirky comedy) koji ovde baš ničemu ne služe i koji su postali jedno, nikome potrebno i zanimljivo, opšte mesto u današnjoj kinematografiji (pogledajte samo poslednju i nesretnu ekranizaciju "Ane Karenjine"), film je u prvih pola sata-četrdeset minuta zapravo mučan za gledanje.
Boje. Boje. Boje na sve strane!
Jasno je, naravno, zašto je to tako. Gilijam tu ne juri šarenu fotorgafiju zbog same fotografije. Qohen Leth, glavni lik, koga glumi ovde solidan Christoph Waltz, je depresivan, otuđen, agorafobičan, asocijalan, neprilagođen. Zastanimo. On je sve to, ali ne u maniru zaista takve osobe. Kroz Qohena stalno vidimo samog Terija - jednog matorca u svetu koji više ne razume, nikakva istinska depresija, samo džangrizavi starac koji stoji sa strane gleda nove generacije i nove pojave i pokušava da donosi nekakav sud.
Loše napisan glavni lik, svakako.
Dakle, šarena fotografija, čudni i vrtoglavi kadrovi, napadni kostimi, razni pišteći, klaparajući zvuci... sve skupa zaista stvara mučninu, vrišti na vas, napada vas. Retki mirniji momenti u ranoj fazi filma dolaze kao blagoslov. Kasnije film vizuelno postaje monotoniji, mahom se odvija u napuštenoj crkvi u kojoj Qohen živi ili u nekakvom virtuelnom svetu koji svojim izgledom potseća na daleko upečatljiviji i uspešniji pokušaj Darrena Aronofskog - The Fountain.

Idejno, tematski, ideološki ovo je jedna papazjanija. Bućkuriš onoga što je Gilijam hteo da radi, onoga što je mislio da se od njega očekuje da uradi i onoga što je smatrao da je popularno, aktuelno i što će dobro proći. Isprva ovo deluje kao alternativni, apdejtovani "Brazil", kao još jedna kritika društva, sistema, opis svakodnevnice, posla, rutine... Zatim se postavlja niz metafizičkih pitanja, čitav repertoar zaista. Sve što možete zamisliti. O smislu života, svemira, o bogu (poziv koji Qohen čeka ceo svoj život je ništa do njegovog Godoa)... Onda upada u kolotečinu aktuelne priče o onlajn bivstvovanju i onlajn ljubavima. Pristojno je to samo i isključivo zbog Mélanie Thierry, koja je vruća u onim čarapama. Način na koji je obrađena ova tematika jasno otkriva da ovo suštinski veze sa SF-om nema - ovo nije svet u bliskoj ili dalekoj budućnosti, ovo je samo jedna izopačena, bajkovita vizija našeg sveta.  Film naposletku eksplodirao u nadrealno, metaforičko, nedorečeno i  slobodno za interpretaciju. Sam kraj čak i nije toliko loš, s obzirom da čitavim svojim tokom film ne ide nikuda. Prizemno to je vapaj za revolucijom, ustankom protiv modernog sveta u kome se prodaje lažna sreća, istina da je sreća u nama. Emotivno, to je egocentričan i ultimativno jak krik očajanja i usamljenosti. To je odbacivanje sve metafizike, čekanja tog misterioznog poziva, bilo kkave intervencije i pronalaženja ličnog smisla u samom sebi.


Zaključak bi bio jasan - ovo je promašaj.
Nije Teri Gilijam ni prvi ni poslednji veliki režiser koji se sa godinama i sedom glavom i (verovatnom) impotencijom istvoremeno suočio i sa slabljenjem kreativnog naboja. Čak šta više, čini se da su reditelji koji su zanimljivi i na vrhuncu svoje igre - ili makar dostojni ranije dostignute slave - uprkos poznim godinama toliko retki da samo potvrđuju pravilo.
Ništa to nije strašno ili za osuđivanje. problem je što Teri nije snimio film kakav je želeo, pa makar on bio i loš, već je skrpio nešto što je trebalo da zadovolji ljude koji vole njegovu ranu fazu, kao i one koji vole ono što je radio nakon "Paranoje u Las Vegasu" (ako takvih, zapravo, ima), kritiku, neke aktuelne standarde, da privuče i novu publiku, pa i njega kao umetnika i autora... Na kraju film koji ne zna gde ide i šta je tačno. "Brazil" je imao jednu dominantnu, jasnu, sjajno obrađenu temu - distopija - pa je uz nju moglo da ide još zilion vrcavih momenata jednako efektnih, ovo je samo, na kraju, bezidejni haos. Trademark film kojem tako često pribegavaju nekada kreativni i zanimljivi reditelji. Ah, kada može ranije pomenuti Wes Anderson, može i znatno stariji Teri, zar ne?
Tužno je što je i ovakav Gilijam i dalje bolji od većine stvari koje smo mogli gledati ove godine.

Nisu deca imala šta da igraju, pa napravila svoju igru.
Tako bi mogli sumirati čitavu dugu i predivnu putanju kojom su koračali autori Path of Exile-a. I nisu koračali sami, okupili su igrače, svoje fanove. Posvećeni i jedni i drugi, zajedno, ruku pod ruku, preko dugog perioda beta testiranja, preko uspešnih kraudfaning kampanja, sve do izlaska zvanične, ali ne i konačne, verzije igre iznedriše pravo malo igračko čudo - bezgrešno, zabavno i besplatno.

Da, PoE je sasvim besplatan za igranje. Skinete, instalirate i pikate. Naravno, ne prva igra koja tako funkcioniše, ali jedna od retkih koja funkcioniše dobro.
Jer, u krajnjoj liniji, nije novac najvrednija stvar danas i često je značajnije pitanje ne "da li je igra vredna novca?", već vašeg vremena, a ova to zaista jeste (ukoliko ste ljubitelj podžanra, naravno). Primarni način finansiranja su takozvane "etičke minitransakcije" kojim igrači mogu sebi obezbediti neke, čisto vizualne, dodatke. Sav suštinski sadržaj je dostupan besplatno i ništa što se novcima plaća ne olakšava probijanje kroz horde neprijatelja i ne pruža prednost nad igračkim ekvivalentima Ebenezera Skrudža.

U samoj svojoj biti, PoE je krajnje tradicionalan predstavnik žanra akcionih,. izometrijskih RPG hack&slash igara pravljenih po slici i prilici blizzard-ovog Titana. Čak ova igra lagano odbacuje nekolicinu inovacija koje su donosili pojedini naslovi objavljeni tokom dugog i sušnog perioda između druge i treće iteracije Diabla, valjanosti poput nelinearnog sveta, vođenja grupe heroja i sličnih stvari preuzetih iz ozbiljnijih igara (na primer, Baldurs Gate) ovde nema, već je sve svedeno na samu srž žanra, a onda još jednom srezano, pa još jednom, dok nismo došli do sramno ogoljene, ali sasvim neodoljive lepotice koja služi samo jednoj svrsi. 

Igra je podeljena u tri poglavlja, od kojih svako ima malo naselje sa trgovcima i ljudima koji vam dele zadatke i nekolicinu pripadajućih mapa prepunih najraznolikije, agresivne i monstruozne, menažerije. Probijaćete se po mapama i rešavati pomenute, književno i idejno, jednostavne zadatke. To je sve i to je neverovatno zabavno i adiktivno. Znate, shvatate, jebeno ste svesni da naivno i po milioniti put nasedate na stare trikove, ali ponovo to činite i srećni ste zbog toga.

Sam setting je nalik onom iz Gothic igara - izolovana kažnjenička kolonija. Ne treba biti genije, pa shvatiti da igra smeštena u takvo okruženje pruža brdo mogućnosti za stvaranje jednog mračnog, surovog i sumornog doživljaja. Priča i sav literarni dobačaj ovog naslova, pak, su zaista skromni i tu tek da, eto, svemu daju kakav-takav smisao. Ono gde autori briljiraju - jeste atmosfera. Ugođaj i realističnost tog prokletog, od zakona ljudi i bogova odvojenog, mesta jeste ubedljiv. Očajanje i smrt na sve strane. Mrak, nasilje. Beda. Bolest. Svet na koji ste bačeni da crknete je surov i ne mari za vas i sami ste sebi prepušteni. Atmosfera Diabla je uvek bila mračna i bitna, a PoE je možda i prva igra koja ga na tom polju nadmašuje. 

Grafika je dobra, ne suludi krik najnovijih tehnoloških dometa, ali je realistična, izbor boja je odgovarajuć (turoban), mape su fino dizajnirane (iako bi prijalo više upečatljivih modela, pojedinosti...) i sve je i tu podređeno atmoferi robinzona ne na pustom ostrvu, nego u paklu. Takođe, jako dobro radi i na slabijim konfiguracijama.

Na početku igre imate priliku da birate između šest različitih likova (uz sedmi koji je dostupan nakon prvog kompletiranja igre). Tu su osnovni Marauder, Ranger i Witch koji se oslanjaju na jedan od tri atributa prisutnih u igri (snaga, agilnost i inteligencija) i predstavljaju verzije tradicionalnih ratnika, lovaca i čarobnjaka, nezaobilaznih u ovakvim igrama. Za njima slede tri lika koji su hibridi - Templar koji se oslanja i na snagu i na inteligenciju, Dualist koji je snaga/agilnost i Shadow koji je i inteligentan i agilan i meni najzanimljiviji. Nakon prelaska igre otključava se i ultimativan spoj sva tri atributa - Scion.

Odmah bivate bačeni na obalu kolonije i tu makljanje počinje. 

Igra u sebi sadrži spektakularan modle razvoja lika. Aktivni skillovi su donekle pojednostavljeni i skrajnuti, pretstavljeni su u obliku augmentacija za naoružanje i ostalu opremu i automatski se leveluju. Ono što igru čini posbenom jeste stravičlno drvo (mreža) pasivnih skilova koje je jedinstveno za sve karaktere, ali će se samo startna pozicija razlikovati za svakog od likova. Drvo će vam ponuditi jako slobodan i detaljan put razvoja vašeg lika, mogućnost da detaljno i unapred isplanirate u kojim pravcima će se on kretati. Dok bacate inicijalni pogled na sve to osetićete strah i zbunjenost, uplašiti se da ćete se negde usput pogubiti i pogrešiti, ali, kao i uvek, investirate u skaldu sa afinitetima, orućjem i magijama koje vam najviše leže i nema greške.

Igra takođe nudi širok dijapazon aktivnih skilova koji će vam omogućiti da igrate baš onako kako želite i kako je logično sa svakim od likova. Odnosno, nudi baš ono što će upotpuniti vašeg lika, ojačati njegove mane. Moj Shadow je sa svojim dex/int fokusom nešto krhkiji i ne baš savršen u borbi izbliza - iako bi mogao sjajno da barata noževima, kandžama i sličnim lakim naoružanjem, no više je usmeren ka luku i strelama. Prizvani zombiji (do tri), otrovne strele sa AoE momentom, ledene magije koje usporavaju ili čak 

zamrzavaju neprijatelje, magije za eksplodiranje leševa... sve skupa stvara neprobojni zid ispred heroja, pa većina monstruma do njega ni ne stigne.

Osećaj tokom samih borbi je vrhunski. I to je ono najbitnije. Uz detaljno razvijenog heroja po vašem ukusu, uz tečne animacije, suludi broj neprijatelja koji juriša ka vama, brdo magija i eksplozija, tečan frejmrejt i pre svega izrazito brz tempo - neće vam trebati previše vremena da posečete deset, dvadeset čudovišta, kao što ni njima neće mnogo trebati da vaš broj helta spuste na upozoravajući minimum. Uvek na granici između života i smrti.
Pored osnovnog napada, u svakom trenutku ćete koristiti još po 3-4 specijalke, bilo magija ili pojačanih napada vašim oružjem, mapiranih na točkić, desni klik i još nekoliko slova na tastaturi. Napici su zanimljivo i originalno rešeni - nema klupivone i besomučnog nabacivanja istih, već imate maksimalno pet slotova za flašice u koje idu ili helt ili mana ili pak kombinovani napici i koji se sami, automatski dopunjavaju -u momentima kada su vam parametri na maksimumu, pa se regeneracija presipa u njih. Ovo daje na balansu i neizvesnosti, jer niti u jednu veću bitku ne možete ići sa dvesta napitaka i tako je automatski dobiti. Takođe, u igri ne postoji valuta, već razne orbove, skrolove i slične stvari menjate za opremu. 

Frenetično klikćete, ubijate horde za hordama, zavirujete pod svaki kamen, u svaki ćošak, svaku i najmanju prostorijicu tamnica i pećina. Sati prolaze, ludački zlostavljate svoj nesretni miš, prst vas već boli. Jurite dalje, po još iskustva, po još neki unikatni i prebudženi komad opreme, neki mač, sekiru ili luk...
Sve ono što vas je nerviralo u drugim igrama je izbačeno, ostala je samo u ovom pasusu navedena suština. 

Brzina, jednostavnost i fluidnost.

Borba.

Atmosfera.

Path of Exile je u svakom smislu nepretenciozan, opušten i zabavan. Silno smo se upinjali da mu nađemo neku manu, ali šta god da iskopamo i nategnuto zamerimo, pada pred nepatvorenom zaraznošću.
 Svom svojom dušom klon Diabla, otvoreno i iskreno, i verovatno najbolji svoje vrste ikada!

Lagao bih kada bih rekao da scenu pratim kao nekada, fan majice su davno izblede, kosa se proredila, vrat više nije rad da se žrtvuje baš na svakoj jebenoj svirci i koncertu. No, da se sluša - sluša se. 

Ko ne prestane da sluša metal sa osamnaest (ili ga nekim čudom tek tada otkrije), osuđen je da mu se, ako ništa više, a ono povremeno vraća. 

Ovako posmatrano sa poludistance, čini se da je prva polovina godine bila čak i blago razočaravajuća, no, ipak, imali smo šta čuti.

Proletećemo kroz izdanja velikana žanra, nešto malo i kroz mlađe ili nove bendove... uglavnom se držeći, makar okvirno, andergraunda, ali proverenih vrednosti unutar njega. No, pitanje da li u današnjem metalu uopšte postoji mejnstrim i koliko je uspešan je već za neku drugu priču. Letećemo preko stonera, proga, det i blek metala, biće nam lepo. Dakle:

Možda i najlegendarniji, subjektivno govoreći - najbolji BM bend u bogatoj istoriji žanra, je ove godine izdao album koji je trebao da bude naslednik Ordo Ad Chao, muzičkom gorostasu, zveri, nenadjebivom titanu. Sedam godina je prošlo, novo, peto puokrvno, poglavlje u jednoj kalsutrofobičnoj, turbolentnoj i nadasve mračnoj muzičkoj priči se pojavilo i... pa, generalno, ostavilo mlak utisak.

Meni lično, pak, ovo je i više nego slušljivo. Naravno, to ne govori mnogo, jer smo verovatno svi ubeđeni da Mayhem i ne može izdati zaista loš album. PsyWar je hit albuma i ubedljivo najbolja pesma, izdata kao najavni singl, pa je u mnogome i odgovorna za blago razočarenje - ostatak jednostavno nije zabavan i pamtljiv koliko ona. Takođe, možda maši na polju atmosfere, gde nema onog pakla, klaustrofobije... više je sve nadrkano, u facu, odlučno, sa osećajem superiornosti. Nadmoći. Snage. Agresivne mizantropije.

Za mene lično, i dalje kvalitetan uradak.

Malo ćemo preseći odmah na početku i sa leđa skinuti nešto što nam se posebno i ne uklapa u koncept. 

Novi album Arkone je zanimljiva zverka. Nakon što su na prethodnim izdanjima počeli sve otvorenije da koketiraju sa komercijalnim zapadnjačkim viđenjem folk metala, na ovom kao da su dobili želju da pokažu kako zaista jesu ozbiljan bend i kako se izdvajaju iz mase kojoj je rok upotrebe prošao.

U tome i jesu i nisu uspeli.

Album je svakako najozbiljniji, najmasivniji u njihovoj karijeri. Brdo rifova, ideja, instrumenata, sjajna produkcija koja sve to nosi. Sve skupa jedno pre svega progresivno čedo od albuma. Problem? Zaista malo pamtljivih detalja. Iako kao sonično putovanje - u granicama dosadašnjih dometa benda - neočekivano superioran i zanimljiv, čak i nakon više slušanja retko šta ostane u ušima. 

Jedna pesma je posvećena Srbiji. <3

Ovde ćemo pomenuti, više reda radi i raznolikosti zarad, i Elvenking i Falconer, oba benda, inače konceptualno jako bliski jedan drugom kroz čitave karijere, su izbacili albume u kratkom vremenskom razmaku i tako pružili silnu radost ljubiteljima tradicionalnijeg folk-power metal zvuka. Ne treba posebno naglasiti da mi je ovakav manir odavno dosadio, ali ne mogu ni reći da u pitanju nisu kvalitetna izdanja, posebno Elvenking i njihov bombastično nazvan The Pagan Manifesto koji je možda i njihov najbolji pokušaj još od sjajnog debija! Skoro se pojavio i novi Vintersorg, sa kojim stari majstor, nažalost, ne plovi  posebno daleko iz mirne luke i kolotečine u koju je davno zapao.

No, to se može reći za ceo taj podžanr, ono čemu se nadamo do kraja godine svakako jeste novi Nokturnal Mortum. A, da, Dornereich je snimio divan album, baš je ovih dana procureo - Freiheit  - koji je mahom folk, sa tek nešto malo blacka tu i tamo. Krasota.
Od čistog power metala izašao je, čini mi se, Edguy, Sabaton...

U vreme kada je Sludge/Stoner zvuk uveliko trend, već dobrano izmužen i ukalupljen, veterani se vraćaju sa novim remek-delom da razjebu scenu, pozeraj, hipsteraj i glupost. Najtežim rifovima tvog života kidaju ti kožu sa lica, dlake sa glave i muda. Krv iz nosa i ušiju. Sperma u jajima drhti, spermatozoidi preplašeno plaču. A, ti bi samo neku debelu da joj ga turiš u dupe, dok ne prokrvari. Udri.

Što se baš stoner zvuka tiče, izašao je novi Down - odličan, ukoliko volite bend - i novi Crowbar koji je prosečan, čak dosadan. Zanimljivo je da je još jedan velikan žanra - Corrosion of Comformity takođe snimio album (IX), sasvim standardan za njih, dakle direktan i odličan. Neke manje poznate ili novajlije baš i nisam ispratio, mada ne sumnjam da je bilo brdo materijala za slušanje.

Čikaški metalci The Atlas Moth su sa prethodnim albumom  (An Ache for the Distance) ušli u užu žižu (hipster) javnosti. Naslednik, fino nazvan The Old Believer, reklo bi se, priču gura čak i dalje. Jedan lep, organski spoj modernije vizije stoner metala sa matorom psihodelijom, nešto doom zvuka, a sve generalno izrazito atmosferično, gradi album koji je lep i opuštajuć za slušanje. Vokali su divni i raznoliki... Sve u svemu, zaista lepota. Iako zna u svojih pedeset minuta smoriti, stopiti se u jedno te isto.

Novi album Mastodona je, kako god da okreneš, spektakl u metal-rok svetu!

Dani zajebanog progresivnog sludge zvuka su, očigledno, ostali daleko iza ovih, sada već srednjovečnih muzičara, punih para i noseva razvaljenih od gudre. Nastavlja se priča sa prethodnog albuma - jednostavnije, kraće, mirnije pesme. Pristupačne, radio frendli, pamtljive, sa jasnim i pevljivim refrenima.
Da li je to loše?
Nikako. Mastodon putuje sam, putovao je sam čitavu karijeru, nekada je bio najzabavniji metal bend, sada verovatno ulazi u kategoriju najzabavnijeg mejnstrim rok benda, a da opet nije ljigavo komercijalan i glup. Daleko od toga! Sladž momenti su i dalje tu (i tamo), sve je dosta psihodeličnije, što je radost. Tu su i izraženi uticaji Ozija Ozborna. The Motherload je hit albumski, jako lepa pesma, koja nekako mami osmeh na lice.
Ključno pitanje ovde jeste - da li je bolji od The Huntera. Pitanje je teško. Ideološki i sonično to su bliski albumi. No, čini se d aje prethodnik više projektovan, sa tačnom namerom da se napravi otklon iz stare priče i primakne pop vodama, dok je novi samo odsviran u zadatim granicama, opuštenije, razigranije, uz bol u kurcu i osmeh na licu. Šta je donelo bolje rezultate? To prosudite sami.
Tombs sa svojim ovogodišnjim uratkom - Savage Gold - verovatno najbolje spadaju u ovu kategoriju bendova, iako ih je zapravo teško kategorisati i strpati bilo gde. Ložački spoj post-metala, blacka, sludgea i hc punka dobro funkcioniše. Jeste to paljevinska muzika za nove generacije, koja nam efektivno donosi bes, ali i dubinu, mrak, težinu, pa čak na momente i lepotu. Suštinski jednostavnije od prethodnih izdanja. Šta znam, kako god, nije to moja šoljica čaja.
Jedno od major izdanja godine svakako je debi EP benda Wild Throne (mada su postojali i izdavali pod drugim imenom). Iako se radi o svega tri pesme, ukupnog trajanja nešto preko petnaest minuta, konstatacija iz prve rečenice zaista lagano stoji. Presjajna progresivna rok/metal svirka, oplemenjena psihodeličnom atmosferom, obeležena mladalačkom energijom i originalnošču lagano razbacuje konkurenciju toliko ubedljivo da se čini da konkurencije i nema - da ponosno stoje u nekoj svojoj ravni. Sa teškom mukom treba sačekati full-length izdanje.
Hark nas je častio zaista zanimljivim stoner rock albumom. uticaji su raznoliki, ali baš fino uklopljeni. Album je definitivno grower, pa će sa svakim novim slušanjem otkrivati deo svojih čari. Opuštena svirka, organska, spuštena na zemlju što bi rekli ameri. Rifovi su masni i kul. Ma, sve je ovde dobro.
Junius je već dobro poznat ljubiteljima modernog progresivnog/art rok izražaja. Sa novim EP-em - koji se pak vrti nešto duže od pola sata - nastavljaju svoju sjajnu nisku bisera. Iskulirano, opuštajuće... U sličnom maniru, samo još dosta mekše i vazdušastije, sa jako gej vokalima, delovali su i Mars Red Sky na njihovom Stranded in Arcadia pokušaju.
Daleko mračniji i epično nazvan Conan je očekivano razvalio sa svojom vizijom doom/stonera (album Blood Eagle), monstruozna demonstracija težine i sile, kurčina koja udara u čelo, slonovska kurčina, što reče neko. Baš, baš vrhunski album. Nešto dosadniji i neubedljiviji je teksaški Wo Fat na svom The Conjuringu, ipak poštena svirka, posebno druga polovina albuma.

Sama činjenica da Godflesh, ti silni velikani metala, u 2014. godini snimaju i izdaju sasvim svež materijal je vredna radosti i vozdizanja tekuće godine u one uspešne, zvezdane. Filozofski i sonično ništa se nije promenilo, zvuk na tragu prvih nekoliko izdanja, rekao bih, svi znamo šta to znači. Hladno, teško i repetitivno. Hipnoza. Vrhunski, svakako. Hvala im.

Sada nekoliko imena kojima žanrovsko izvorište, niti današnja muzička ishodnica van svih kategorija možda i nije zajednička, čak ni bliska. Slični su samo po moćnoj reputaciji i bogatom katalogu iza sebe. I, u najmanju ruku, mršavoj sadašnjici.
Devin Townsend odavno smara. Kada kažemo odavno mislimo: "Bio je zabavan do sredine prošle decenije", a i to u vrh glave. Da je posedovao kreativni naboj i da je bio genije - teško da je diskutabilno. Da li je sve to i danas? Ma koliko javnost - kritika, mediji, fanovi i on sam - želela da to prikaže kao neoborivu činjenicu, ne ide ljudi. Nigde genijalnosti, samo... Ma, ne mogu čak reći ni klasična mašinerija za mužu novca. Ovo je spektakularna mašinerija, retko viđena. Taktika je jasna - zatrpavanje velikim brojem izdanja, činjenicu da su u pitanju progresivno sve bedniji i bedniji polu-proizvodi maskirati plaćenim recenzijama, laganje i ispiranje mozgova hajpu i hipsteraju ne posebno inteligentnim metalcima novog doba. No, želja je biti inteligentan i drugačiji, zato slušamo genijalnog Devina.
Sranje. Laž. Prevara.
Ah, da, album je ogavština. Preko sedamdeset minuta neslušljivog materijala. Njegov atak na kauntri. Smejurija. Bataljujte ovo. Bacite u plejlistu Bob Waynae ili Henka Trećeg ili bilo koji mudasti, prljavi alt-kauntri.
Cynic je jedan od mojih omiljenih bendova. Možda i ne toliko zbog same njihove muzike, koliko čitave njihove priče.
Devedesetih su snimili album koji je umnogome definisao tehnički det metal - Focus - i uz još nekoliko naslova i danas predstavlja krajnje domete podžanra. Onda su se raspali. Godimanam kasnije okupljanje i 2008. svetu daruju najbolji porvatnički album ikada. za razliku od silnih beskičmenjaka, oni ni sekudnu ne igraju na kartu nostalgije, ne uvlače se starim fanovima, već ih nespremne prebacuju na kraj evolutivnog procesa koji s eniakda, zapravo, nije dogodio. Dovode ih do zvuka koji bi se, da nije bilo raspada, lagano stvarao pred pet ili više albuma. Potpuno van det metal priče, potpuno u nekom svom univerzumu. I to jebeno uspešno. Snimiše oni tada jedan od ponajboljih albuma decenije. Ponovo.
Šest godina kasnije donose nam mrtvu dosadu. Iako zvučno u maniru prethodnika, Kindly Bent to Free Us nam ne donosi ništa do praznine. Užasna bezidejnost i mrtvilo. Tek ponegde iskoči neka ideja, neki momenat, možda u vrha glave dve slušanja vredene pesme, a i one su ugušene neodgovarajućom produkcijom. Sredina albuma i nekako, do kraja ste ubijeni u pojam.
Slušajući redom već deseti dugosvirajući studijski album britanski legendi doom-a, deluje mi čak kao eksplozija kreativnosti u poređenju sa prethodna dva beznadežna slučajeva. Instina je tužnija. Ovo je svakako najgora Anathema do današnjeg dana. iako su ovde vokali lepi, melodije takođe, poneki pejsaž je divno atmosferičan, sve skupa je ubijajuća dosada. Poslednje pesme otvoreno koketiraju sa elektronikom, donose određene svežine. Ne znam baš koliko je dotični eksperiment uspeo, ali, eto, makar je nešto drugačije. You're not Alone takođe malo razbija monotoniju.
Baš kao i Cynic - preporučivo samo za ljubitelje elevator muzike.

Mrtvi djent nikad nisam mirisao, ne znam šta je sve na tom polju izlazilo. Vredi, verovatno pomenuti dotične:
Pristojno je to. Instrumentalno kao što znamo. Možda je bolji od prethodnog, tu je negde svakako. Ništa ovde ne vrišti u ogromnoj meri na djent i isvirani monotoni trend, čak ima dosta nekih vintažnih prog. rok fintica, ali, makar meni, ultimativno dosadno.
Killer by Killed je izdao debi album. Supergrupa sastavljena iz članova TDEP (Greg), Mastodona (Troy), Dave Elitcha iz raspale The Mars Voltae, kao i Maksa iz Soulflya. kakvih smo sve skrnavih nazovi supergrupa imali u prošlosti, ovo je čak ispalo i fino. Singl Wings Of Feather And Wax je sasvim slušljiv i zabavan, čitav album onako... Daleko od nekakvog esencijalnog izdanja, ali može da s eobrne, posebno ako volite ove modernije fazone.
Ovi momci snimiše albumčinu. Poznata nam je njihova formula haotičnog hardcorea sa južnjačkim mirisom. U pitanju je beskompromisna lomljava. Krljanje. Vrištanje. Pola sata radosti u besu. Za letnje znojenje, za vežbanje, za strčanje, za šutke, za prebijanje klinaca u kraju zato što nose Ajron Mejden majicu.
Ne znam gde bih ih metnuo, ali - Body Count se vratio. Ako vam to ne mami osmejak na lice, niste živi, niste rasli u mom svetu. Manslaughter.

Doom se ne čini posebno aktivnim ove godine, par zapaženih izdanja, moguće da je, s obzirom da nisam baš fanatik, ponešto prošlo ispod radara. Ono što je i prodrmalo učmalost je uglavnom dolazilo iz potpravaca koji meni nisu posebno bliski. Nadamo se da će neka od funeral mrcina izdati nešto do kraja godine...
Sjajno izdanje!
Epic doom metal album godine. Ne! Top album u mnogo, mnogo godina! Kakva jebena vokalčina, kakva uzvišenost u zvuku, značajnost, osećaj posebnosti, odsudnog. Kao uvertira za armagedon. Prebrutalno. Saundtrek za neku paljevinsku epsku fantastiku. Više od toga. Čak iako nisam iz tog fazona, Kendlmes i te munje, ostao sam sasvim sa :O facom.
Tradicionalni doom u svom najboljem obliku. Teško, masno, mučno, epično. Za ljubitelje poslastica prava. Čak mislim da od Pilgrima tek možemo očekivati, kao i od Below-a,s vakako zvezde u usponu.
Doom:VS je album pod imenom Earthless, za one koji vole nešto melodičniji zvuk. Šta znam, promena vokala i generalno ne posebno ubedljiv pokušaj, ali opet je u pitanju kvalitet, ništa tu posebno ne fali. Možda je samo do stila i mog ličnog ukusa.
Kažem, čekamo neki masni funeral.
Što se metal gotičarenja tiče... Ne pratim.

Progresivnog metala je bilo, bilo je i dobrih izdanja.
Teramaze sa svojim četvrtim studijskim albumom - Esoteric Symbolism - ubo u centar mete. Usnimivši svoj pogled na moderniozoanu verziju u biti tradicionalnog prog. metala, sasvim su se izdvojili među konkurencijom. Album je podugačak, skoro osamdeset minuta, ima baš dosta toga da se posluša i svari. Mirnije, mekše pesme mahom, ali zna da udari žešće tu i tamo. Generalno mračan album, to mu je i najjača karakteristika.
A.C.T. je izdao Circus Pandemonium, nešto više u neo-prog varijanti. Vanishing Point je udarački nastupio sa svojim Distant Is the Sun. Baš onako direktno u facu, žustro, moćno.
Australisjki Voyager je sa prethodnim albumom baš ušao u središte moje pažnje. Naslednik nikako nije razočarao. Možda, dok je u pitanju moj lični uksu, i najbolje progresivno izdanje ove godine, za sada. V je moderan, melodičan, istrzan. To je klasični prog. pomilovan novijim Cynicom, elektronikom... Album lepo teče, pesme su dovoljno raznolike i pamtljive, svoje. Baš divan komadić.
The Kindred - Life In Lucidity. Je baš jedan film albumčić, mislim da je u pitanju debi, da stvar bude lepša. Za fanove ekipa kao što su 3 i Fair to Midland. Taj neki melodični new prog fazon, bend je eksperimentalan i širok u svom muzičkom izrazu, a opet lak za slušanje. Vidim u pojedinim recenzijama opljuvaše nedostatak fokusa, produkcija i vokali sve uspešno drže na okupu, iako je muzički i idjeno šarenolik, no nikako šizofren. Tek od ovih momanak treba očekivati lepotu, mada su i ovde baš super.
Moram pomenuti i skorašnje otkrovenje - Merkabah iz Poljske sa albumom Moloch su baš zanimljivo nastupili. U pitanju je RIO filozofija - avangarda sa džezić, metal i progi elementima. Možda nenadjebivi King Crimson, ali i drugi bendovi sličnog usmerenja, malo Magma, znate već...

Za kraj ostavljamo najbolje - death i black metal.
Počinjemo sa ovim bendom i album zato što bi mogli da ga lagano stavimo u čisto porgerajsku kategoriju., no eto, makar zbog korena ovog benda. Pominjali smo evoluciju Cynica koja se nije dogodila, e pa ovaj album je upravo to, karika koja povezuje Focus sa novom erom benda. S tim da je zvuk provučen kroz modernu post-mešuga-post-djent prizmu. Fuzija je ideološka osnova, jako zaigran i slobodan album. Mnogo stavri da se čuje i savri. Potrebno je malo strpljenja, kao i sa svakim pravim tehničkim det metalom, ali se isplati.
Artificial Brain - Labyrinth Constellation.
Kakav ludački album! Evo zašto volim metal i zašto ću ga uvek voleti. Ludilo uzvišeno. Tehnički grajndi ludački det metal inspirisan naučnom fantastikom. Traba li vam više? Čak toliko slojeva, buke, agresije ne stapa se u jedno te isto, već je silna haotičnost osnova, jer tu i tamo ulete mirniji delovi. Jedno od remek dela podžanra. Ponovo debi, ponovo nada da nas veliko tek očekuje.
Tu sreći ljubitelja ovog stila nikako nije kraj.
Pyyrohon - The Mother Of Virtues.
Koliko volim kada metala gubi granice i odlazi u ništa drugo do čistog ludila. Ovo je muzika za svet koji je voleo i voli Converge, Gorguts, TDEP... jako nojzi, eksperimentalno, besno, čudno pre svega. Ne znam. Nekada uspore toliko da su na granici dooma, nekada si grindcore. Osećaj je da bi mogli da sviraju bilo koji tradicionalni pravac sa jednakim uspehom, ali oni su odlučili da razvale granice. Još jedna od bendova koji iznutra razvijaju metal. Hvala im!
Noneuclid - Metatheosis.
Noneuclid je bend koji svoju muzičku osnovu, u donosu na prethodne bendove, nalazi vše u thrash metalu. E, sada, kada kažemo thrash ne mislio na jalovi neo- pokret koji je svoj vrhunac - u trendovskom smislu - doživeo još pre nekoliko godina, ne mislimo na neko nostalgično govno, na "kako-napaljeni-klinac-klošar-vidi-treš" filozofiju, ne mislimo čak ni na kvalitetno, beskompromisno, ludo i brzo prangijanje u stolu Kreatora i sličnih. Imajte na umu Voivod i Coroner, dakle eksperimentalniju, progresivniju, tehničku stranu žanra. Rifovi, produkcija, vokali, sve je to u maniru stare škole,ali ideologija benda se ne zaustavlja na pokušaju revizije muzike, nemogućoj regresiji. Čak se album nikako i ne može svrstati pod treš ili bilo koji dugi podžanr. Naravno, ljudima kojima je i namenjen ovaj album, do žanrovskih odrednica je stalo samo sa čisto geek strane.
Torrential Downpour - Truth Knowledge Vision.
Još jedan bend u ovoj suludoj turi poremećenog tehničkog iživljavanja. I ovaj je teško objasniti i definisati, a da se ne koriste beskorisne odrednice poput "ludo", "otkačeno", "jebanje keve". Možda možemo samo utvrditi neku početnu osnovu, možda neki mešugin post-thrash. Mada... nekada je to blisko mathcoreu, nekada čujemo atmosferične, laganije instrumentale. baš nekonzistentno izdanje, Hyperion je jebačka numera, ima još nekoliko dobrih, ali ima i nepotrebnih, nejasnih filera. Vredi poslušati, svakako.
Jedan od najuzbudljivijih grindcore bendova današnjice - snimio je poslednji album, objavio ga i lagano otišao u istoriju. Čini se još spektakularnije tehnički, ali i dosta melodičniji no pre, što ga čini, zapravo, jako zanimljivim. Jedan od kandidata za album godine.
Emptiness - Nothing but the Whole
Album godine? Možda je to pre ovaj komad! Belgijski anderground mastodonti nam isporučuju savršen album, ništa manje. Dobro, jebiga - savšrenstvo minus jedan, čisto da se ispoštuje forma i istina po kojoj ništa savršeno nije. Blekerski det metal. Dumerski blek det metal. Uspavanka, uvertira u košmarne sne mog još uvek nerođenog deteta! Mračno, sporo, bajkovito na jedan jeziv način, lepo u svojoj ružnoći.
Morbus Chron i njihov Sweven je još jedan od albuma oko kojih se vozdigla silna galama, pobrao je on brdo pozitivnih kritika... Meni je blago razočarenje - u smislu da sam očekivao nakon čitanja istih mnogo više - u osnovi jasno švedski old skul det metal, ali preko njega idu slojevi i slojevi laganog eksperimentisanja, mešanja, putovanja kroz rok/metal pdožanrove. Lepo je to, druga polovina albuma nekako posebno pogađa, sa poslednjom koja je genijalna gotovo... samo nije to baš moje parče muzike, baš zbog švedskih korena, koje nikada nisam preterano gotivio.
Domains - Sinister Ceremonies. Iskreni i vrhunski death metal. Moćni vokali, jebene gitare, buka. Španski satanisti donose baš, baš pravu radost za sve zaklete ljubitelje žanra. Ancient Ascendant - Echoes And Cinder. Takođe u maniru tradicije žanra, bez mnogo lutanja, posvećeno pre svega muzici i pesmama. Ipak, u pitanju nije baš klasični death metal sirovi. Ima ovde blekerisnaja, malo progeraja u maniru Edge of Sanitya. Zanimljivo, ako ne i više od toga.
Album godine!!!
Ne ozbiljno! Ovo je to!!!
grčki majstori simfoničnog i ezoteričnog death metala su sa novim studijskim albumom baš uboli metu, sasvim, sasvim razjebali. Iako je i svako prethodno izdanje bilo sjajno, činilo se da tonu u ponavljanje samih sebe, pa sam se čak pribojavao, predosećajući album koji će me konačno smoriti. Kad ono! Nije se ovde sonično ništa spektakularno promenilo, filozofija je ista, ali pesme! Pesme su napisane sjajno, uzbudljive, raznolike i sveže. I kako album teče sve je bolje. JES!
BURN! BURN! BURN!

Počeli smo sa crnim metalom, tako i završavamo. Bogovski žanr. Najbolji na svetu. Moja duša i um.
Agalloch, novi album, The Serpent & The Sphere. Sve je ovde profesionaln, ozbiljno i nesumnjivo dobro, samo... Šta znam, možda je do mene, možda je samo ovo blago dosadilo, a možda pesme jednostavno nisu na psoebno visokom nivou. Rekao bih da za ovakav zvuk ipak treba malo više truda. Stilski to je, šta znam, možda korak ka starijem Agalloch zvuku, dakle nema nekog novog eksperimentisanja i širenja muzičkih vidika, već lepih melodija, epičnosti, atmosfere divne. Ma jebiga, volim ja ovo.
Iskald - Nedom og Nord.
Poznati melodični blekeri se vraćaju, možda i najfiniji njihov pokušaj do sada.
Twilight - III: Beneath Trident's Tomb.
Američki metalci svojim trećim albumom nastavljaju da nas voze kroz njihove vizije. blek metal sa elementima svega i svačega ubačenim da začine. Furiozno i kul. ali... u poređenju sa prošlim njihovim albumom ipak slabije. Meni s,e doduše, i dalje ovo dopada.
Zato je novi Panopticon sa svojom avangardnim i opuštenim, gotovo duhovitim pristupom žanru snimio jedan sjajan komad muzike. Njihov novi album - Roads to the north - standardno inkorporira brdo uticaja od indi muzike, kauntrija, do raznolikih metal pravaca.
Čast psihodeličnog bleka - pravca koji raduje moju dušu već dugo i hvala mu na tome - brane grci sa naslovnice iznad. Još početkom godine su izbacili svoj novi pokušaj, novu nadu sa kojom su, možda, trebali konačno da se nametnu kao legitimna alternativa proslavljenijim imenima unutar ovog narkomanskom podžanra. Nisu baš u tome uspeli. Pitanje je da li oni uopšte imaju to u sebi, no ovo je jedan iskulirani, veseli, ludački albumčić koji baš prija. Meni dovoljno.
Teitanblood - Death.
Ratni metal. Usisivač metal. Zovite ga kako hoćete, ovaj misteriozni dvojac iz Madrida jebe.
Furiozna cepačina koja s esluša kroz slušalice, na najjače, dok uši krvare, dok mrzite ceo svet. A, ako ga još mrzite često i temeljno, eto vama omiljenog albuma i benda. Nema kompromisa.
Aenaon - Extance.
Ne znamo šta se to desilo pa su mediteranci, čini se, preuzeli primat, s ponosom nose baklju crnog metala u dubine Hada. Vreli, razigrani i veseli po prirodi i klišeima, donose nam najmračnije sonične vizije.
U redu, albumu o kojem je konkretno po ovim redovima reč, baš i ne odgovaraju potonje reči. Ovo je predivni progresivni blek kakav baš godi mojoj duši. Borknagar. Tačka. Toliko. Dovoljno. No, nije ovo kopija dotičnog benda. Sasvim je ovo originalno. Takođe, bend gazi u pojedinim vodama i avangardnim stazama, poput sjajne "Funeral Blues". "Closer to Scaffold" možda i najbolja...
Spectral Lore je izdao solidan atmosferični album - III. Dok nas Lantlos očekivano miluje post-black fazonima i to nas baš fino miluje, nežno.
Za kraj ostavljamo komadinu muzičku. Triptykon. Pre nekoliko godina su uzdrmali scenu, obeležili godinu u kojoj su izdali debi album. Stari majstor, čovek koji je inspirisao žanr. Koji je u trideset godina dugoj muzičkoj evoluciji, počev od kultnog Celtic Frosta, došao do ove tačke. U nekojoj svojoj dimenziji, sasvim za sebe, sam sebi konkurencija. Triptykon.Neću ni da pričam o ovome, nabavite, slušajte!
Treba smao pomenuti da je, ubrzo nakon objavljivanja, umro čovek zadužen za artwork ovog, kao i prethodnog izdanja  - Gajger. Slava mu.

Na kraju se završi poduža lista, a mnogo toga lepog i poremećenog nas tek čeka do kraja godine...

Lana Del Rey je sa prethodnim albumom ("Born to Die") pogodila središte mete, sasvim lagano. Spajajući pogled bele, bogate devojke na hip hop sa estetikom pop muzike (i vascele američke pop kulture) pedesetih i šezdesetih godina minulog veka - i to čineći na profesionalan način - donela je popularnoj muzici ono što joj je bilo preko potrebno - pomak sa mrtve tačke. Iako umetnički postojeći u post-Ejmi Vajnhaus svetu, donekle deleći filozofiju sa preminulom pevačicom, pokazala je da ipak ima snagu da dopre do šarenolikije publike, zavoleli su je ljudi bez obzira na pol i godine ili političko opredeljenje (bez obzira na jak akcenat na američkom patriotizmu, voleli su je i najveći borci protiv američkog imperijalizma, jelte xD). Svakom je ponudila nešto, a bogami mnogima i sve. Atmosferu nestalog holivuda, lepotu umrle Amerike, kvazi-melanholiju, zapaljive hitove, šta god.

Kao i bezbroj umetnika i zvezda pre nje, tako se i ona našla na prekretnici i pred mučnim pitanjem: šta sada? 

Bila je u takvoj situaciji da je sebi mogla priuštiti kakav god je album želela, sa čak i onaj koji sigurno neće ponoviti ni delić uspeha prethodnika. 

Ultraviolence. 

Neka početna ideja ovog teksta jeste bila želja da se brutalno zakopa ovo parče muzike, no to se ipak neće dogoditi. Previše volimo Lanicu za tako nešto. 

U suštini ono što je, donekle, nagovestio i obećao "Dark Paradise", "Ultraviolence" ispunjava sa morbidnom posvećenošću. To je pre svega odbacivanje većine modernih uticaja i sve jače okretanje muzici koju bi, recimo, mogli čuti u nekom mračnom, zadimljenom baru, negde sredinom prošlog veka, negde na zapadu Amerike. 

Pesme su mahom sporije, mračnije, a Lana pokušava biti melanholičnija i čak depresivnija no ikada pre, toliko posvećeno da na kraju ispada čak i smešno.

No, nije estetski ili ideološki otklon (kojeg zapravo nema) u odnosu na prethodne radove ovde problem. Iako bih svakako radije želeo album stilski uravnoteženiji, u maniru onog što ju je izvorno i učinilo posebnom (o čemu smo pisali u uvodu), ni odustajanje od jednog od glavnih elemenata i pravljenje monolitnijeg dela ne bi bio problem... da su pesme bolje nego što jesu. Na kraju krajeva, Lana i nije neko od koga smo mogli očekivati iste albume iznova i iznova. Niti to ikome treba. 

Prosto - pesme nisu dobre.

Istina je, na albumu su radila neka zaista velika imena današnje muzike. Istina je da bukvalno svaka pesma ima neki zanimljivi momenat, duži ili kraći (između ostalog zato i ne mogu opljuvati kompletno delo onako kako bih želeo), ali da gotovo niti jedna ne funkcioniše savršeno od početka do kraja. U pop muzici album kao celina ne mora biti jak, neodvojiv, neuništiv poput klarkovog monolita, ali mora imati dobre pesme, hitove. 

"Cruel World" je meni jedna od boljih, ali je preduga, vrti se gotovo čitavih sedam minuta. što je mera za neki progresivni metal/rok. "West Coast" je jedina u maniru prešlog albuma, sa modernijim elementima koji podsećaju malo na izvorni dubstep (ili možda bolje reći trip hop), s tim da je u refrenu totalno uljuljkana i smorena, pa je tako u pitanju jedan apsurdan pop singl koji je najzabavniji u strofama. "Sad Girl" ima zanimljivih instrumentalizacija, solidan pre-chorus, ali je sam refren lirički toliko banalan da Lana u njemu dostiže samo svoje poetsko dno. "Money Power Glory" ponovo ima dobrih momenata na gitari, ali boluje od jednako ogavnog refrena. Zaista je teško poverovati da iko normalan može pevušiti takve banalnosti. Sramotno je gotovo.

Neke od ovih pesama - "Old Money", "Other Women"... bile bi efektnije na prethodnom albumu, gde bi bile smeštene između konretnijih, komercijalnijih numera, ovde su, iako solidne (u pravom smislu te reči), svojom eteričnošću samo upale između nekoliko "udav" komada i doprinele celokupnoj dosadi.

Ne možemo ući u glavu naše Lane. Ne znamo da li je ona ovde tripovala umetničko delo, šta li? Krajnji rezultat jeste - umesto pesama koje nam ne izbijaju iz glava nedeljama i mesecima, skup polu-pesama za slušanje dok čitate ili radite nešto. Atmosfera jeste tu, ali nema suštine, nema dojke, kolena, zadnjice, kože, mirisa i ukusa. Mrak je tu, ali nema ni cigarete ni burbona ni lajne kokaina ni gole kurve na krevetu.