RETRO GAMING - Batman: The Video Game
Razmišljajući o igrama kao mediju i ulazeći u burne vode, čini se, večne dileme da li su one ili uopšte ikada mogu biti umetnost, došao sam do jednostavno zaključka da upravo sami igrači, konzumenti medija, nemaju odnos prema njima kao prema umetničkim delima... ili makar ogromna većina njih.
Grubo govoreći, ljubitelje video igara možemo podeliti u dve grupe: one koji jure iskustvo, artističke vrednosti, eskapizam, imerziju i one koji su tu pre svega zbog kompeticije. Najzagriženiji igrači, oni koji najviše vremena provode za računarom ili kućnim konzolama, često zapravo igraju jedan ili dva online takmičarska naslova. Bez obzira da li je u pitanju DOTA, LOL, WOW, CS:GO, COD ili neki šesti multiplayer komad interaktivne zabave, bitno je postati dobar, bolji od drugara i na kraju celog interneta i potencijalno postati profesionalni igrač. Jednostavno, takav pristup i pogled na video igre ih više smešta u sferu sporta (e-sporta, jelte) nego li hibridne umetničke forme, nalik filmu ili stripu.
Poenta uvodnika nije ulazak u kompleksnu raspravu, već dovođenja do jedne druge činjenice - igrači se takođe prema igrama često odnose kao prema radio hitovima ili pljeskavicama. Niko neće da sluša jeftine hitove prošlog leta, niko neće da jede pljeskavicu od juče, pa tako kao da niko neće da igra video igre iz neke prethodne ere. Naravno, ovo nije potpuna istina na globalnom nivou. Fenomen retro gejminga je jači nego ikada, što se oslikava i na moderne (pretežno indie) naslove koji često pokušavaju da evociraju uspomene na igre iz doba osmobitnih (ili šesnaestobitnih) konzola. No, često je to hobi starijih igrača, koji maltene isključivo zavisi od nostalgije. Mlađe ljude (klince i decu) zainteresovati za istorijat video igara je teško, a na našim prostorima prosto nemoguće.
RETRO GAMING će biti seriajal kratkih tekstova, recenzija igara iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Igre uz koje, uglavnom, nisam odrastao već ih igrao dosta kasnije, mada tu i tamo hoće biti nostalgije (činjenica je i da sam sa prvim računarom, još pre petnaestak godina, instalirao brdo emulatora i proučavao silne biblioteke vintažnih igračkih sistema, kao i da sam kao klinac igrao dobar deo tih osmobitnih parčića zabave na kineskim i ruskim piratskim verzija originalnog NES-a, kao i tu i tamo ugrabio šansu da zaigram Sega Mega Drive i PS1)...
Prva igra u nizu jeste - Batman: The Video Game. U pitanju je klasični 2D side-scroller po današnjim standardima, no zaista nešto posebno nazad u danu. Tanko i usputno povezan sa istoimenim filmom Tima Bartona.
U poređenju sa igrama svoje ere, ima zapravo izražen sinematičan šmek, sa jednostavnim, ali efektnim cut-scenama.
I generalno, čitava igra deluje kao vrhunski ispolirana i definitivna verzija klasičnoig akcijskog platformera. To i ne treba baš previše da čudi, izdata 1989. godine - u suton osmobitne ere video igara - tri godine nakon, recimo, originalne Castlevanie, komada koji je, iako neosporni klasik, u poređenju sa Batmanom krut, spor i tehnički zastareo.
Kontrole su super utegnute i precizne - možete se laganim dodirima po d-padu pomerati maltene piksel po piksel i može posramiti i mnoge današnje pokušaje. Betmena lako konkrolišete i u vazduhu, što ostavlja prostor za sasvim precizne skokove. Uz to, igra uvodi i tada retkost - wall jumping, nalik onom koji je predstavljen u originalnom Ninja Gaidenu. Ova mehanika nije samo prost trik, već istinski esencijalni deo gejmpleja, bez čijeg usavršavanja kompletiranje igre prosto nije moguće. I tu imamo proste finese koje čine razliku, neki skokovi zahtevaju vražiju preciznosti i tajming, sa sve laganim klizanjem po zidu...
Pored svojih pesnica, Betmen može da koristi još tri oružja - bumerang, šurikene i strelice, svi oni koriste isti tip municije koju skupljate u vidu ketridža koji ostaju iza ubijenih neprijatelja.
Uz sve ove mogućnosti, kao i life bar koji dozvoljava do osam pretrpljenih udaraca, igra i nije toliko surova... maekr ne kada je uporedimo sa najtežim naslovima Nintendo Entertainment System biblioteke. No, svako malo pred vas se postavlja posebno teška deonica, iritantni neprijatelji ili "kraljice" nivoa. Poslednji nivo, pak, predstavlja jedan od najtežih u istoriji platformskih video igara - skokovi koje tu treba izvesti na nekoliko mesta gotovo da podrazumevaju gubljenje dela energije - jednostavno su nemogući. Težinu psolednje etape igre teško je dočarati rečima, wall skokovi hirurške preciznosti čiji i milimetarski promašaj znači kontakt sa mehanizmima koji skidaju crticu života ili pak naletanje na neprijateljske projektile i to sve kao da traje predugo, dok se svakom sitnom greškom (ili prosto skokom koji je nemoguć) linija vašeg života skraćuje. Nakon toga dolazi i jako teška boss borba iz dve etape, od kojih je poslednja, pa koja druga do, borba sa Džokerom.
Grafički u pitanju je jedna od lepših igara ove konzole. Vizuelni stil je jasan i efektno prenosi mračan svet Betmena. Noć, industrijske zone, krovovi zgrada, vatre, pećine, svetla velegrada... sve je ostarilo neverovatno dobro i jako je prijatno oku. Jedina zamerka je ta što je Betmen... ljubičast (što verovatno jeste odrađeno kako bi jasno bio izdvojen od svega ostalog na ekranu).
Muzika je takođe odlična.
Sve u svemu, u pitanju je žanrovski, ali i klasik čitavog medija i bitan deo istorije žanra koji je efektan i igriv koliko i prvog svog dana
.
Grubo govoreći, ljubitelje video igara možemo podeliti u dve grupe: one koji jure iskustvo, artističke vrednosti, eskapizam, imerziju i one koji su tu pre svega zbog kompeticije. Najzagriženiji igrači, oni koji najviše vremena provode za računarom ili kućnim konzolama, često zapravo igraju jedan ili dva online takmičarska naslova. Bez obzira da li je u pitanju DOTA, LOL, WOW, CS:GO, COD ili neki šesti multiplayer komad interaktivne zabave, bitno je postati dobar, bolji od drugara i na kraju celog interneta i potencijalno postati profesionalni igrač. Jednostavno, takav pristup i pogled na video igre ih više smešta u sferu sporta (e-sporta, jelte) nego li hibridne umetničke forme, nalik filmu ili stripu.
Poenta uvodnika nije ulazak u kompleksnu raspravu, već dovođenja do jedne druge činjenice - igrači se takođe prema igrama često odnose kao prema radio hitovima ili pljeskavicama. Niko neće da sluša jeftine hitove prošlog leta, niko neće da jede pljeskavicu od juče, pa tako kao da niko neće da igra video igre iz neke prethodne ere. Naravno, ovo nije potpuna istina na globalnom nivou. Fenomen retro gejminga je jači nego ikada, što se oslikava i na moderne (pretežno indie) naslove koji često pokušavaju da evociraju uspomene na igre iz doba osmobitnih (ili šesnaestobitnih) konzola. No, često je to hobi starijih igrača, koji maltene isključivo zavisi od nostalgije. Mlađe ljude (klince i decu) zainteresovati za istorijat video igara je teško, a na našim prostorima prosto nemoguće.RETRO GAMING će biti seriajal kratkih tekstova, recenzija igara iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Igre uz koje, uglavnom, nisam odrastao već ih igrao dosta kasnije, mada tu i tamo hoće biti nostalgije (činjenica je i da sam sa prvim računarom, još pre petnaestak godina, instalirao brdo emulatora i proučavao silne biblioteke vintažnih igračkih sistema, kao i da sam kao klinac igrao dobar deo tih osmobitnih parčića zabave na kineskim i ruskim piratskim verzija originalnog NES-a, kao i tu i tamo ugrabio šansu da zaigram Sega Mega Drive i PS1)...
Prva igra u nizu jeste - Batman: The Video Game. U pitanju je klasični 2D side-scroller po današnjim standardima, no zaista nešto posebno nazad u danu. Tanko i usputno povezan sa istoimenim filmom Tima Bartona.
U poređenju sa igrama svoje ere, ima zapravo izražen sinematičan šmek, sa jednostavnim, ali efektnim cut-scenama.
I generalno, čitava igra deluje kao vrhunski ispolirana i definitivna verzija klasičnoig akcijskog platformera. To i ne treba baš previše da čudi, izdata 1989. godine - u suton osmobitne ere video igara - tri godine nakon, recimo, originalne Castlevanie, komada koji je, iako neosporni klasik, u poređenju sa Batmanom krut, spor i tehnički zastareo.Kontrole su super utegnute i precizne - možete se laganim dodirima po d-padu pomerati maltene piksel po piksel i može posramiti i mnoge današnje pokušaje. Betmena lako konkrolišete i u vazduhu, što ostavlja prostor za sasvim precizne skokove. Uz to, igra uvodi i tada retkost - wall jumping, nalik onom koji je predstavljen u originalnom Ninja Gaidenu. Ova mehanika nije samo prost trik, već istinski esencijalni deo gejmpleja, bez čijeg usavršavanja kompletiranje igre prosto nije moguće. I tu imamo proste finese koje čine razliku, neki skokovi zahtevaju vražiju preciznosti i tajming, sa sve laganim klizanjem po zidu...
Pored svojih pesnica, Betmen može da koristi još tri oružja - bumerang, šurikene i strelice, svi oni koriste isti tip municije koju skupljate u vidu ketridža koji ostaju iza ubijenih neprijatelja.
Uz sve ove mogućnosti, kao i life bar koji dozvoljava do osam pretrpljenih udaraca, igra i nije toliko surova... maekr ne kada je uporedimo sa najtežim naslovima Nintendo Entertainment System biblioteke. No, svako malo pred vas se postavlja posebno teška deonica, iritantni neprijatelji ili "kraljice" nivoa. Poslednji nivo, pak, predstavlja jedan od najtežih u istoriji platformskih video igara - skokovi koje tu treba izvesti na nekoliko mesta gotovo da podrazumevaju gubljenje dela energije - jednostavno su nemogući. Težinu psolednje etape igre teško je dočarati rečima, wall skokovi hirurške preciznosti čiji i milimetarski promašaj znači kontakt sa mehanizmima koji skidaju crticu života ili pak naletanje na neprijateljske projektile i to sve kao da traje predugo, dok se svakom sitnom greškom (ili prosto skokom koji je nemoguć) linija vašeg života skraćuje. Nakon toga dolazi i jako teška boss borba iz dve etape, od kojih je poslednja, pa koja druga do, borba sa Džokerom.
Grafički u pitanju je jedna od lepših igara ove konzole. Vizuelni stil je jasan i efektno prenosi mračan svet Betmena. Noć, industrijske zone, krovovi zgrada, vatre, pećine, svetla velegrada... sve je ostarilo neverovatno dobro i jako je prijatno oku. Jedina zamerka je ta što je Betmen... ljubičast (što verovatno jeste odrađeno kako bi jasno bio izdvojen od svega ostalog na ekranu).
Muzika je takođe odlična.
Sve u svemu, u pitanju je žanrovski, ali i klasik čitavog medija i bitan deo istorije žanra koji je efektan i igriv koliko i prvog svog dana
.