Andžej Sapkovski - Mač Sudbine
Konačno kupljena, konačno pročitana!
Druga knjiga o Vešcu izdata je na srpskom još pre par godina, ali od strane umirućeg IPS-a, razgrabljena vrlo brzo, pa nikada nije našla put do mojih prstiju... Pre izvesnog vreman "Čarobna Knjiga" je odlučila da nastavi gde pokojnik stade, pa je izdala treću i četvrtu knjigu, što je mene ubogog bacilo u još crnji bezdan, još težu depresiju. Ali, dobri ljudi iz pomenute (dobre) izdavačke kuće rešili su da obnove gradivo, reizdali prvu - "Poslednja Želja", a za sajam i "Mač Sudbine". Oh, moje radosti, oh sjaja u očima koje gledaju ganc nove primerke na sajamskom štandu. Oh!
Koliko ima potrebe uopšte predstavljati Vešca više nisam siguran. fenomen je počeo kao iznenadni (za neobaveštene, autor ovih redova je godinama isčekivao i godinama unapred osećao da će biti nešto veliko) cRPG hit, nastavak je franšizu uveo u mejnstrim i postigao planetarnu popularnost (u procesu gubeći dosta šarma originalne igre, ali to je za neki drugi tekst)... u međuvremenu je i popularnost knjiga skočila nebom pod oblake. Autor je poljski pisac Andžej Sapkovski i njegova dela su neštonajzrelije što epska fantastika ima da ponudi!
Iako ispod naslova, na prednjoj korici knjige piše "drugi deo sage o Vešcu", "Mač Sudbine" to nije. Prve dve "Witcher" knjige su zbirke priča i predtstavljaju uvod u mračni svet u kome se buduća saga odvija, način da upoznamo likove i njihove kompleksne međusobne odnose - kamen temeljac onoga što sledi. Prva knjiga je kao lajtmotiv, koliko me sećanje služi, imala brisanje jasne crte između dobra i zla, lepote i fizičke odbojnosti, čudovišta iz bajki i njihovih žrtvi, kao i filozofski osvrta na biranje "manjeg zla". Nastavak na to dodaje pitanje postojanja sudbine i još jedno - ako i postoji, da li je ona zaista dovoljna? Nastavak, takođe, samo produbljuje viziju Geralta kao temeljno rastrzanog, nesigurnog, konačno nesrećnog lika. Čoveka... ne čoveka... nečoveka... mutanta... vešca koji živi na marginama društva koje margine i granice crta i povlači gde god stigne. Osobu rastrzanu između dva sveta starog, kome i sam, dokle se radi o izumiranju, pripada, onog lepšeg, divljeg, kome pripadaju i patuljci, gnomi, vilenjaci, drijade i onog novog sveta, sveta ljudi, sveta s kojim ga malo šta veže, ali sveta zbog kojeg je i sam stvoren. Stvoren u mračnim odajama Kaer Morena. Dečak prisiljen na ispijanje užasnih mutagena, od kojih je ostao jalov, postao albino, ali dobio oči mačije. Lik koji može zbog toliko toga da bude besan, ali on nije Konan, on nije divljak. Lik koji ima vešterski kodeks, ali on nije Vukodav, on nije dobrica. On voli, tragično, ali nije patetik. On je Geralt, Gwynbleidd.
Pored maestralno, višeslojno izgrađenog glavnog lika, ono što "Mač Sudbine" izdvaja iz mora istoobrazne epske fantastike koja ozbiljnije uhlebljenje može naći jedino u osnovnoškolskim i srednjoškolskim uzrastima i kao eventualna lagana razbibriga starijih, jeste postavka sveta u kojem se odvija. Ljudi kao rasa jačaju, već uveliko dominiraju, monstrumi su mahom poubijani (zato i sam Geralt nema mnogo posla), ostale razumne rase pobeđene, spakovane u razervate, duboko diskriminisane, šume se seku, ljudska pohlepa sada čak i okena ište za sebe. Ostajući veran sivom, Andžej ne prikazuje neljude isključivo kao žrtve, već ogorčene, zadrte, prepotentne, jednako predrasudama, mržnji i ubijanju sklone. Niska psovki, hektolitri prolivene krvi, uspešnost crnog i "toaletnog" humora i sveprisutnost seksa, koji je u recimo u delima Dž. R. R. Martina jedna od glavnih "selling point"a i osnova za dodavanje "mature" etikete, a ovde pak samo dodaje na "realističnost" tog sveta (jer ne bi bilo normalan svet u kome ima rasizma, ali ne i vilenjačkih bordela, psovanja matere, hranjenja izmetom...), pritom ne spuštajući knjigu na nivo niskih strasti i pedofiličarskih fantazija samog pisca - seksa ovd eima, ali ne u detaljnim opšisima koji kao da su prebegli iz erotskih romana, jedino psovke ponekad deluju usiljeno i nepotrebno.