Zombie Geek

Film je u kurcu.

Jasna kao dan istina. Neporeciva. Sav optimizam, pozitivno mišljenje i snaga samoobmane tu mora otpasti. Bez nostalgije. Bez večitog snevanja o minulim vremenima. Jednostavno. Film. danas i na ovom svetu. Je u spektakularno jadnoj kurčini. Azijatskoj. Maloj. Dlakavoj. Da izvinite autoru rasisti.

Zašto je u kurcu?
E, tu se mišljenja dele. Sva armija urbanih kvazi intelektualaca zagrmeće na Holivud, industriju, pohlepne producente...
E, pa dragi moji mudrijaši, šiljokurani, hipsteri i ostali - krivi ste sami.

Ok.
Istina je - sve su priče ispričane.
Beše li to osnovna postavka, izvorište post-modernizma?
Nije više dovoljna jednostavna ljubavna storija, pljačka banke, otmica, napad na policijsku stanicu, epsko suđenje...
Teško je, jako je teško snimiti danas originalan i kvalitetan film. Inteligentan i zabavan. Da pije vodu od početka do kraja. Pa i najbolji danas kradu od starih majstora.
Nije to problem...

Vratimo se na kvazi intelektualce.
Dragi moji ljudi, pročitana kafkina "Metamorfoza", neko skrnavo sabiranje Hegela i odgledana kompletna paleta filmova Dejvida Linča vas ne čini intelektualcem. Ne. Nakon tih silnih umnih napora vi ste, u najboljem slučaju, tek jadni minimum za kvalitetnu kafansku raspravu. Minimum requirements za visokooktanski, najnoviji FPS. Ono, tek da šljaka, da vozi, štuca i grči se, ali ide.
To je nivo srednje škole. Gimnazije. Seme iz kojeg treba izrasti nešto valjano.
Problem nastaje kada upravo takvi bogalji pomisle da su nešto više. I da, avaj, umeju i trebaju ptaviti filmove.

Film je u kurcu!
Sve mlade i relativno mlade nade medija su, ispostavilo se ipak, nedostojne zvezdanih visina.
Aronofsky, Anderson, Refn, Gondry... autori koji deluju već dvadeset godina, nešto manje, nešto više. Svi smo se u nekom periodu kleli makar u jednog od njih (ja u Andersona nikad!). I dobri su oni. Ali, opet, nedostojni, kao što rekosmo.
A, to je, diskutabilno, najbolje što je film imao da ponudi u poslednje dve decenije.
Njih na stranu,.
Ovaj tekst je o drugim.

Ovaj tekst je filmu "Neprijatelj", Denisa Villeneuve. Taj režiser nam je poznat po "Prisoners" koji je jedna klasična prevara od filma. No, posebne širine i dubine marifetluka, poturanja kukavičjeg jaja i ultimativnog zamlaćivanja masa dostiže sa novim filmom.
Dučćgaj ga fegetlijo!

Pominjana kvazi intelektualna masa je uvek spremna da galami na holivud i njihove tupave blokbastere.
E, moji vi. Iskrenost. Iskrenost jednih Transformersa se mora ceniti. Baš nivo švarcijevih filmova iz osamdesetih - mišići i puška uperena u vas, nema tu filozofije, nema maskiranja, debil zna šta je. U ovom slučaju, u ovom vremenu - jebeni robot koji drži isukani mač i jaše... jebenog dinosaurusa robota. Ti vidiš tu abominaciju od postera - ti znaš da je to smeće neviđenih razmera. Ne bacaš novac, ne bacaš vreme i ključno ako si zaista ljubitelj filma - ne gubiš živce.
A, ovde ti poturaju.... kažu... jebo im pas mater - Kafka sreće Linča.

Neprijatelj.
Neću trošiti reči na plot, na bilo kakvo objašnjenje, opisivanje.
Priznajem, režija sveukupno nije loša. fotografija, razne fensi, nazovi umobolne forice.
No, film je toliko ogavan, negledljiv da je to neverovatno.
Bogalj.
Vizija bogalja.
Od bogalja za bogalje.
Kako debil vidi Kafku, kako idiot kopira poznu srednju fazu Linča, kako kreten primenjuje Hegela.

Steve McQueen je prevara.
Denis Villeneuve je prevara.
Ne gledajte njihove filmove.

Danas i ono što je najbolje u filmu ne ide dalje od kopije.
Predivna, presjajna "Velika Lepota" je suštinski krađa Felinija. Premoćan "Lov" je vinterbergovo gledanja u prošlost, pričanje ispričane priče iz drugog ugla i samokopiranje (Festen).
Je l neko rekao Trir?
Nemojte gospođo molim vas!
Konobar prilazi stolu. Šta smo imali?
Holandski "Borgman". Kvalitet. Primer sjajnog filma za godinu gospodnju 2013/14. Jesen-Zima kolekcija odela Prvi Maj Pirot. Šta god. Ali, to je delo režisera koji je na zalasku. Možda i magnum opus njegov, možda samo labudova pesma.
Ko nam od mlađih valja još? Imali smo "Ledolomca" skoro. U sferi naučne fantastike - sjajan. Više na nivou alegorije, politike, budućeg jakog kultnog značaja i drkanja na isti. Kao zaokružen film? Nikada. Nedonošče. Daleko ispod matorog i neprevaziđenog "Brazila", a opet najbolji SF film poslednjih deset+ godina.
Gravity. Prevara. Prevara režisera koji je nekada, ne tako davno čak, obećavao.

Apsolutni.
Neporecivi.
Gospodar pokretnih slika danas jeste.
 Džarmuš.
Njegova poslednja dva filma su sva originalnost, svežina i lepota na filmu danas. Čovek koji u zrelim godinama - nakon niza odličnih pokušaja u mlađim danima - konačno piše istoriju filma. Inspirisan, vođen ko zna kakvim vizijama, drogama i muzama - čovek dominira, lagano. Brisan prostor iza njega.
Koliko dugo će i on moći ovako jako da nam daje malo nade i svetla?

Njah.
Odgledan domentarac o nikada snimljenoj "Dini" ludog Žodorovskog sve opisuje.
Film je u kurcu.

Mi ćemo gledati prašnjave klasike, iz brda govana modernog doba kopati poneki biser, ne obazirući se previše na smrad oko nas i na nama (osim, ponekad, u ovakvim ventil-tekstovima). Za druge su pominjani bogalji i prevare. Razni Nolani da im daju iluziju intelekta.

Neon Genesis Evangelion iliti šta se desi kada ludi japanci besmislenim borbama, besmisleno velikih, uslovno rečeno, robota daju viši, metafizički smisao i dubinu.

Retko kada (geek) mediji napreduju metodom revolucije. Dugo razmišljanje me dovodi jedino do eksplozivne pojave Mura na tržištu američkog superherosjkog stripa, ali to je tek uski deo strip medija, a na posletku - nazovi revolucija nije u značajnoj meri promenila svet prevaziđenih superheroja.
Ne, obrni-okreni, evolucija je jedini način progresa. I situacija je na nekoliko polja tradicionalnih gikovskog zamlaćivanja toliko loša, čemerna čak, da je i ta spora evolucija radost kada je ima, mahom se danas ljudi i ljudska industrija zabave bave - devolucijom.
Ipak, ako bi smo posmatrali svet anime, konkretno televizijskih anime serija, čini se da ne postoji uticajniji i značajniji od NGE! Opet, reći da je u pitanju revolucija bilo bi nipodoštavanje animiranih uradaka koji su (in)direktno doveli do pojave samog Evangeliona, kao i preuveličavanje realnih kvaliteta i dometa same serija. Ono što je sasvim jasno, neosporno - monstruozni udar koji je izvršila na pripadajući joj medij je i danas nemerljiv.
Meteor u učmalom moru i niz talasa koji se u vidu koncentričnih krugova šire u nedogled, zapljuskujući čak i do tada nepoznate obale.
Samo nabrajati anime koje su nastale pod direktnim uticajem NGE je zamoran posao, okupiti one koje su na posredan način takve kakve su zahvaljajući NGE bi nas doveolo do popisivanja svih serija snimljenih u proteklih, bezmalo pa, dvadeset godina.
Mali broj epizoda, koncentrisan sadržaj, inteligentnije, "odraslije" teme... samo su neke od osnovnih karakteristika ovog serijala, koje su prenete na čitav medij i koje su, naposletku, istom donele status globalnog fenomena.


Osnovna postavka priče je jako jednostavna - pojavili su se Anđeli čija je, čini se, jedina svrha potpuno uništenje svega ljudskog i jedini spas ljudi su Evangelioni, koji dođu nešto kao man made anđeli.. Klinac dolazi u grad-tvrđavu (koji je mahom pod zemljom, a i ono što je na površini na znak opasnosti može biti spušteno), kako bi upravljao jednim od tih džinovskih robota. Ovde se već vidi jasna hrišćanska ikonografija i simbolika.
Prvih nekoliko epizoda nije ništa spektakularno. Standardni anime tog doba, reklo bi se, koji iako konstantno i stidljivo obećava nešto više, suštinski nne rpedstavlja bog zna kakav otklon od ustaljenih manira i trendova. Pitaće te se tokom tih neupečatljivijih epizoda: "Oko čega je čitava frka?". Ali, polako, izgurajte i vidite kako se suptilno u priču unose sve dublje i dublje, luđe i luđe ideje.

Neon Genesis Evangelion je bitan i zanimljiv na nekoliko nivoa. Ta slojevitost, je upravo i najveća vrlina serijala, osobina koja i jeste omogućila tako široku bazu fanova i popularnost jednaku onoj i karakterističnu za daleko veće, duže projekte.

Najpre je bitna za mecha žanr anima. crtaći o velikim robotima i njihovim borbama su u to vreme došli do svog kraja, postale su zamorne i prevaziđene u određenom smislu i NGE je doneo prekopotrebnu svežinu, ozbiljnost. Lično, ne volim taj žanr i briga me za to.


Na drugom nivou je jasno sazrevanje žanra kroz sazrevanje njenih glavnih protagonista. Nije to još uvek zrelost puna, čini se nije dostignuta ni do dana današnjeg, niti će ikada u potpunosti biti dostignuta, ali značajan pomak je ostvaren. Ako je pokretni motor serija koje su prethodile NGE-u bio pubertet, nebrušena uspaljenost probuđene seksualne želje, sise i guzice, u ovoj seriji se ide korak dalje i obrađuje se problematika adolescenta - sise i guzice su i dalje tu, ali i istinski problemi mladog polu-čoveka. Glavni lik je zbunjen, uplašen, pokidan, pičkica. Upravo ako seriju gledamo na ovom nivou ona i do kraja može pružiti određenu, kompletnu satisfakciju, čak i prevazilazeći određenu infantilnost problematike tinejdžera i obuhvatajući problematiku postojanja na tom emotivnom nivou čitave civilizacije, a posebno japanske nacije i kulture. Kroz mladog pilota alegorično su alegorično postavljena neka od večnih pitanja, ona o svrsi čoveka, njegovoj dužnosti, obavezi, časti., individualnosti i kolektivizmu..

Sledeće, NGE je posebno bitan zbog galerije zaista sjajnih likova. Evangelionima pilotiraju isključivo deca i svi oni su sa brdom svojih mana i problema. Iako su te mane malko naivno naglašene, ipak upravo zahvaljujući njima ostvaruju se jako zanimljivi odnosi između njih. Strahovi, nesigurnosti, kompleksi, zbunjenosti na sve strane. Lik zanosne Misato, koja predstavlja neku vrstu staratelja deci-pilotima, je najupečatljiviji i najkompleksniji (ako izuzmemo nekoliko božanskih figura, o kojima nećemo) - morena alkoholizmom, usamljenošću, jako  kompleksnim odnosom sa ocem, koji je u osnovi frojdovski, ona predstavlja najverodostojnijeg lika u seriji.

Na konačnom nivou, meni najzanimljivijem, ovo je široka, duboka i hrabra storija epskih razmera koja kroz upotrebu hrišćanskih, kabalističkih i simbola drevnog japana gradi spektakularnu storiju čitavog univerzuma. I tu dolazimo do jedinog realnog problema - upravo taj aspekt priče nije u pravoj meri razrešen jako kontraverznim krajem. Poslednjih šest-sedam epizoda generalno usporavaju, smanjuju repetitivni akcenat na borbama robota, i kreću da razrešavaju emotivne konflikte i probleme, uporedo otkrivajući određene delove kompleksne kosmološke slike same serije. No, u poslednje dve epizoda, gotovo sve će biti podređeno emotivnim dilemama glavnog lika, dobacujući sve ostalo kao nebitno, kao čisto oruđe koje je bilo tu samo da ispriča priču o sjebanom, pičkastom klincu.
Ipak, sam kraj jeste egzistencijalistički i dobar.

Posle te čuvene i omražene poslednje epizode snimani su filmove, još uvek ih snimaju, krpi se i objašnjava koliko može, no priča ostaje haotična i nedorečena.
Ništa ne mari, urnebesna činejnica da je čovečanstvo fascinirano, zamišljeno i podeljeno nad istinama jedne male serije o velikim robotima je fantastično suluda i dragocena.

Debitantska igrana serija "History" kanala ima tu nesreću da joj je najočigledniji konkurent hvaljena, reklamirana i voljena "Igra Prestola". I dok sa jedne strane imamo visokobudžetnu televizijsku seriju iza koje stoji sva silina HBO mašinerije, sa druge nam stoji maleni, realitvno stidljivi, nesigurni i početnički pokušaj na polju televizijske igrarije jednog, inače, kvazi-ozbiljnog kanala. Iako neke stvari rade bolje od (pre)cenjenog konkurenta, "Vikinzi" se ipak bore sa nekolicinom suštinskih, konceptualnih problema evo već čitave dve sezone, čak moramo reći da ti isti problemi tek sada dolaze do potpunog izražaja

Mnoge stvari su producenti i autori završili profesionalno i dobro. Na primer, kasting je odrađen savršeno, zaista su se potrudili da svi - od glavnih likova, nosioca radnje i predmeta simpatija i vlažnih snova publike (posebno ženskog dela iste), pa sve do siline statista... da svi redom izgledaju kao ponos arijevske rase!

Dalje, serija izgleda prelepo. Tu pre svega mislimo na fotografiju koja idealno odgovara tematici - tamna, hladna, atmosferična, sa mrkim nijansama plave i zelene kao ubedljivo dominantnim. No, sve  kinematografske stavke su top-notch, režija je precizna i relativno sveža - pojedine scene su prelepe ili  originalno rešene. A, sve je uklopljeno u... muževni naturalizam, realizam. Gledajući seriju imate osećaj da je to zaista odglumljeno i snimljeno, da je istinito koliko televizija može biti istinita, da je u pitanju igrana, ne animirana serija. Lokacije nisu spektakularne i nema ih previše, ali su mahom lokacije, ne jeftini CGI efekti kojima nas slične serije konstatno bombarduju ("Spartakus"). Ako bi ovde imali problem, bio ti sa režijom i potrebom za onim značajnim, dugim, ispod oka, nazovi dramatičnim pogledima koji su uveliko prevaziđeni i ofucani i koje u Holivudu voli još samo nesretni Piter Džekson.  

Muzika je možda i najsvetliji pojedinačni element. Ambijentalna "Wardruna", koja je inače kroz svoj diskografski rad posvećena oživljavanju nordijske muzike, kao i stvaranju odgovorajuće pesme za svaku pojedinačnu runu starijeg futarka, je ovoga puta zadužena za većinu muzičkih tema koje se provlače kroz epizode, dok nam "intro" pesma ostaje kao jedna od najlepših u istoriji televizije.

U drugoj sezoni, reklo bi se, manje-više ista priča - Ragnar i njegovi neprijatelji i saveznici se nadmeću za prevlast unutar sopstvenog sveta, dok uporedo planiraju pohode na Englesku. 

Ono što je i prva sezona radila solidno, nastavljeno je i u drugoj - autori su se potrudili da nas svako malo pogode nekim običajem, verovanjem ili momentom iz običnog, svakodnevnog života plavokosokih severnjaka. Nema veze ako većinu tih stvari znamo već iz drugih izvora, ovakvi pokušaji usputne edukacije kroz zabavu su pohvalni. Posebno interesantan, iako ne možda sasvim uspeo, momenat jeste ostvaren u liku Athelstana, hrišćanskog monaha koji u prvoj sezoni biva zarobljen i odveden iz Engleske preko mora u Skandinaviju kao rob. Kroz njega je ostvaren zanimljiv vid interakcije dvaju sveta - hrišćanskog i mnogobožačkog (nećemo upotrebiti reč "paganski"), posebno zato što je i u ovoj sezoni monah nastavio da menja mesto prebivanja poput ping-pong loptice ili vrućeg krompira. Dodatna zanimljivost jeste njegovo i izučavanje starih rimljana, odnosno još jedna interakcija srednjevekovnog hrišćanskog društva sa nečim što mu je strano, zaboravljeno ili čak zabranjeno. 

Tu dolazimo do suštinskog problema ove serije. Ne možemo to nazvati čak ni održavanjem određenog status quo-a, karakterističnog za recimo "Zvezdane Staze" i slične serije, koliko problem moramo objasniti kao - ponavljanje. Sve će se vrteti u beskrajnom paklenom krugu izdaja, borbi za vlast i "rajdova" na Englesku. Sa borbama manjeg ili srednjeg inteziteta, sa napadima na manastire koji će nositi sami po sebi prejak déjà vu... Znamo da smo zagazili u polja spojlera i da bi trebalo da stanemo. No, istina je - većina stvari koje možete videti u drugoj, kao da ste već videli u prvoj sezoni, pa mi i nemamo šta značajno da vam pokvarimo. Nakon čitavih deset epizoda ništa se značajno nije pomerilo - naši su severnjaci otprilike tamo gde su i počeli.. Možda nam autori na ovaj način prikazuju razloge za ultimativnu propast vikinške kulture i njen nestanak sa mape Evrope, ali ostaje jedan problem - nije posebno uzbudljivo za gledanje.

Kraj sezone je makar zaokružen, takav, kakav je, ne ostavlja nas na ne znam koliko visokoj litici da sa nje visimo, pa možemo u miru zaboraviti na seriju do sledeće godine, kada će biti emitovana i treća sezona.

Kada je Elemental: War of Magic, sada već davne 2010. godine, ugledao svetlost dana malo ko je verovao da će dobiti ne jednu, već čak dve ekspanzije. Naime, originalni Elemental je bio jedan polupani polufabrikat kome su svoje vreme i živce (duže od sat-dva) posvetili samo oni najuporniji, obdareni magarećom trvdoglavošću ili škotskim cicijašlukom, koji vodi ka nemogućnošću mirenja sa činjenicom da ste bacili novce. Igra je prvobitno bila toliko bagovita da su neki od najznačajnijih magazina i internet sajtova posvećenih video igrama odložili objavljivanje recenzija, u nadi da će buduće "zakrpe" omogućiti normalno igranje.
Ipak, Stardock ne bi bio toliko ljubljen među fanovima 4x strategija tek tako. Nisu oni digli ruke od Elementala, već su odlučili da naprave rimejk. Zasukali su rukave i dve godine nakon izlaska originalne igre, objavili su Elemental: Fallen Enchantress, samostalnu ekspanziju koja je bila potpuno besplatna za najranije registrovane kupce prve igre. Recenzije su ovog puta bile daleko pozitivnije.
Još godinu dana je bilo potrebno za još jedan sloj poliranja, novu samostalnu ekspanziju koja, uzgred budi rečeno, sasvim briše iz svog imena ono nesretno "Elemental".


Onima sa jefitnijim ulaznicama, kojima reći da je igra spiritualni nastavak legendarnog Master of Magica nije baš sasvim dovoljno, možemo igru opisati kao "Civilizaciju" smeštenu u svet visoke fantazije, sa junacima i poteznim bitkama u duhu "Heroja".

U igri, nakon svih ekspanzija, postoji čak deset frakcija. Razlike između njih nisu drastične, svode se na posebne sposobnosti heroja, nešto različite opreme i eventualno jednu unikatnu jedinicu... no, iako ne deluje kao mnogo, ćak i te nijanse su dovoljne da njihovo poznavanje i privilno iskorišćavanje mogu predstavljati razliku između poraza i pobede.
Pored izbora rase, tu je još niz opcija koje će vam pružiti mogućnost da do detalja odredite kakvu igru želite da igrate. Pohvalne su najveće mape u igri koje obezbeđuju partije zaista epskih razmera, prave gutače vremena i socijalnog života.


Na početku dobijate svog Suverena (vladara države, jelte), nešto armije i mogućnost da podignete prvi grad. Suveren (ili bilo koji drugi heroj koji će vam prići tokom igre) može sa sobom voditi maksimalno još osam jedinica (koje mogu i samostalno vršljati mapom, naravno), no u početku je taj broj limitiran na svega četiri i to mahom jadnih izgovora za naoružane seljane. Heroji će po mapama moći da skupljaju razbacane nagrade, kao i da uzimaju i rešavaju bezbroj kvestova. Naravno, nikakva literarna remek-dela, već uzmete zadatak na jednom mestu, odete malo dalje, dogodi se bitka, eventualno imate nekakav izbor, i eto, nagrade u zlatu, opremi i posebno bitno - slavi. Ali je divan mali dodatak.

Menadžemnt gradova je nešto pojednostavljen u odnosu na "Civilizaciju". Ne postoje radnici i podizanje bezbroj unapređenja oko samih naselja, već rudnike i slične građevine možete graditi samo na to predodređenim mestima, na kojima postoje konkretni resursi. Osnovni resursi su gildar (novac), mana, "istraživanje" i pomenuta slava koja je neophodna za regrutaciju novih heroja. Manu koristite za bacanje magija koje se kreću od unapređenja za pojedine jedinice, pa do blagoslova za vaše i kletvi za protivničke gradove, koje mogu itekako napraviti razliku.
Na mestima bogatim resursima, a na kojima iz bilo kog razloga ne želite podizati grad, možete postaviti outpost i jednako rabiti bogatstva te zemlje, takođe niz unapređenja tih vaših isturenih položaja ih čine savršenim defanzivnim barijerama na obodima carstva.
Treba reći da je mehanizama za regulisanje nezadovoljstva u gradovima realitvno malo (makar u ranim fazama igre) i da upravo bacanje blagoslova koji će umirivati pučanstvo novopokorenih gradova jeste mudro.
Stabilan rast populacije ovde jeste (donekle) imperativ, jer gradovi sa porastom broja stanovnika napreduju po nivoima (ukupno pet), na svakom nivou imate izbor između tri specijalizacije, pa ćete tako zaista moći da stvarate gradove kakve želite i kakvi su vam potrebni.

Sloboda je ključna reč u ovoj igri. I kastomizacija. Sve je podređeno ideji da igrač ima maksimalnu slobodu izbora i igranja, da se zaista oseti kao ultimativni gospodar tog sveta, da pobedi baš onako kako želi ili da izgubi zahvaljujući svojim slobodnim izborima.
Najveći plus je model kastumizacija jedinica (preuzet iz svemirskih 4x igara u kojima pravite svoje brodove), menjaćete naoružanje i oklope svakoj jedinici u igri, moći da ih stavite na konje ili varge (što zna biti zabavno i korisno posebno sa nekim slabijim prašinarima). Vaši heroji imaju skill tree, koje jeste skroman, ali ipak dodatno pruža mogućnost za specijalizaciju.

Načina za pobedu je četiri, pored standardnog osvajačkog i diplomatskog, tu je pobeda putem rešavanja specijalnog epskog kvesta i bacanjem posebnog spella, potonji je suštinski pobeda putem nauke, istraživanja.

Posebno zanimljivi su random događaji koji umeju iz temelja da promrdaju, eventualno, učmalu partiju. Tako, na primer, na mapi može da se pojavi brdo relativno jakih "divljih" armija ili pak može otpočeti doba ludila i krvi koje će automatski odvesti sve frakcije u rat.
Igra nije dosadna, tempo je dobar, uvek ima šta da se radi, do pomenute učmalosti može doći ukoliko previše pobegnete suparnicima. Svakako treba podići nivo težine, jer na nižim/srednjim, igra je laka, oprašta vam mnogo i ne motiviše vas da koristite sve njene upravljačke/strateške/taktičke mogućnosti.
Bitke su, kao što rekosmo, potezne i izometrijske. Najbitnije je opkoliti neprijateljske jedinice, pošto se napadu pridružuju jedinice sa svih susednih polja. Niz magija i sposobnosti u teoriji pruža široke taktičke izbore, ali istina je da bitke ostaju nekako dosadnjikave, nedorečene. Možda je to čak samo na nivou atmosfere - nema ni trunke onog epskog, odsudnog značaja borbi iz Heroja. Srećom, mogućnost da u potpunosti preskočite borbe je tu.
Ono što nam se nije posebno dopalo, jeste činejnica da je svaka borba na život i smrt, ne kao u "Civilizaciji" gde jedinice umeju i da prežive, pa će momenat neopreznosti često značiti smrt čitave, ne tako beznačajne, armije. Nije to baš realno, niti lepo, posebno zato što ćete znati da se srodite sa svakom armijom, sa svakom jedinicom koju ste sami dizajnirali, modernizovali i vukli kroz pola partije.

Grafički igra izgleda relativno lepo. Endžin je preživeo nekolicinu unapređenja u odnosu na ranije verzije, pa su sada senke tu, lepše osvetljenje... Sve je stilizovano i svedeno, da ne kažemo baš i minimalističko. Može delovati dosadno, no, verujemo da su autorima funkcionalnost i preglednost bili imperativ i to podržavamo. Nećete ni u jednom trenutnu pogubljeno tražiti svoje armije ili nešto tome slično. Čitav interfejs je utegnut, pregledna i ugodan. Lep se detalj nalazi na levoj ivici ekrana, gde imate pregled svih gradova, armija i aktivnih kvestova, pa su vam praktično najbitnije stavri na samo klik daleko.
Posebno veliki plus je sasvim slobodna kamera koju možete pomerati iz perspektive Boga, pa sve do očiju vaših prašinara na mapi.


Bagova i dalje ima. Oni se najbolje (i najiritantnije) manifestuju u povremenim pucanjima igre i izbacivanjem nazad u operativni sistem. Srećom, takvi slučajevi su retki i najčešći tokom samog učitavanje ranije sačuvanih pozicija (nije nam se desilo da pojedini save fajl prsne i ne može više uopšte da se učita). Uglavnom, bez brige, sada sve fercera prilično glatko.
Igra je adiktivna i zabavna, vreme uz nju prebrzo leti i ovaj put ništa, ali baš ništa, neće uspeti da vas od nje odvoji.

Ukoliko bi baš tražili neku manu, verovatno bi to bio nedostatak duha, duše... Kako u borbama, tako i tokom čitave kampanje jasno je da nešto fali. Baš kako je vizuelni stil blago isprazan, takva je nekako i igra. No, to mora svaki igrač sa sobom da vidi. U pitanju jeste subjektivna zamerka, koja čak i nije toliko bitna za nekolicinu prelaza, samo nam se čini da ovde ipak nema onog "nečega" što se voli godinama.

Samo smo zagrebali ledeni breg svega onog što donosi i pruža ova igra. Pored neosporno zaokruženog i kompletnog proizvoda, ona je vredna igranja i zbog cele priče iz uvodnih pasusa. Primer greške jednog razvojnog tima, ali i upornosti, posvećenosti i vere. Više od tri godina je bilo potrebno, ali, konačno, Elemental je završen i obavezan.

Svako malo se dogodi, nekad ozbiljniji, nekad sasvim amaterski, pokušaj da se legendarni Master of Orion 2 konačno izbaci iz kolektivnog sećanja (nešto starije i/ili) posvećenije gejmerske zajednice. Do sada je verovatno Galactic Civilizations serijal (a posebno njegova druga iteracija sa svim svojim ekspanzijama) bio najbolji pokušaj u okvirima standardne, potezne forme, dok je Sins of the Solar Empires, takođe sa silinom sopstvenih dodataka, predstavljao možda i revoluciju na polju svemirskih 4x igara, jer nam je pružao izvođenje u realnom vremenu (sa mogućnošću pauziranja, doduše). I dok su to sjajni primeri (a oba nam dolaze iz kuhinje Stardocka), onih koji su ostali, ultimativno, nedovoljno vredni vašeg vremena je nešto više.
Gde se u toj priči, koja se na koncu svodi ili na relativni uspeh (jer još ni jedna igra nije bila bolja od MoO2) ili na totalni promašaj, nalazi Endless Space, igra mladog Amplitude Studiosa? Pa, verovatno negde između.


Napomena: verzija igre konzumirana, a zatim i na ovim stranama opisna jeste ona sa prvom i za sada jedinom ekspanzijom - Disharmony. Nismo igrali vanila verziju, pa tako ne znamo koje su razlike između dve verzije.

U igri postoji čak deset rasa i možemo reći da su zaista zanimljive. Za svaku nam sleduje parče interesantnog lore-a, koji je često i sasvim otkačen i koji će dalje odrediti  različitosti u stilu igranja, koje je osetno i samo po sebi dovoljno za nekoliko prelaza. Zanimljivo, frakcija ljudi - United Empire - je zla, ali tu su Pilgrimi koji su se od te zle imperije odvojili... Pored njih imamo, na primer, Horatio na čijem je čelu zapravo bio suludi trilijarder, koji je iz čiste dosade i hira stvorio rasu svojih klonova. Cravers su insektoidi koji ne mogu biti u miru ni sa jednom rasom, koji idu sa planete na planetu i bukvalno proždiru sve njene resurse... I tako dalje.



Ono gde Endless Space zaista briljira, gde je doveden gotovo do savršenstva, jeste korisnički interfejs. Vladati svemirskom imperijom koja se sastoji iz desetina zvezdanih sistema, razbacanih na silnom broju svetlosnih godina, nikada nije bilo ugodnije i lakše. Sve planete jednog zvezdanog sistema su prikazane na jedinstvenom ekranu, na kome možete graditi unapređenja koja su upravo na nivou čitavog sistema, dok na pojedinačnih planetama imate izbor između četiri eksploatacije (za hranu, novac, znanje i industriju), koje možete promeniti u bilo kom trenutku.

Na početku igre, čini se, određeni ekspanzionistički rush je neophodan, jer AI suparnici neće čekati i vrlo brzo će vas sabiti u ćošak, ostavljajući vam premali broj sistema da ih kolonizujete i da njima upravljate. Uz to je, takođe, imperativ u istraživanju čitave galaksije, jer će vam prihod od trgovine direktno od toga zavisiti - trgovati možete samo sa istraženih sistemima, jelte. Akumulirani novac je pametno trošiti na ubrzavanje izgradnje jedinica i sistemskih unapređenja, kao i na modernizovanje zastarelih brodova na aktuelne modele.
Zašto pišemo ovo?
Pa, zato što AI u ovoj igri izrazito vara! Naravno, to jeste boljka svih igara ovog tipa, čak i onih sa daleko većim budžetom, jer razvojni timovi jednostavno nisu u stanju, još uvek, da naprave dovoljno inteligentnog kompjuterskog suparnika, pa na višim težinama, potrebnim za bolje i iskusnije igrače, daju bezobrazne prednosti kompjuteru. E, Endless Space to čini čak i na najnižiim težinama. Pirati neće uznemiravati kompjuter, dok će kompujterski oponenti i pirati vas napadati sa suludo velikim flotama, za koje ćete se pitati kada ih je napravio i kada je pre razvio privredu koja može podržavati njihovo postojanje i tehnološku naprednost. Takođe će često imati daleko veće prihode od vas.
Načina za pobedu je čak sedam. Pored standardne vojne, tu su diplomatska, naučna, finansijska i nekolicina drugih. Od same rase koju izaberete će zavisiti koji će vam put do trijumfa najviše ležati, mada je, naravno, moguće pobediti na bilo koji način, sa bilo kojom rasom.

U igri postoji četiri tehnološka stabla koja se granaju u nekoliko pravaca, a da bi ste izučili narednu, potrebmno je znanje samo jedne od prethodne dve susedne tehnologije, tako da postoji određena sloboda u razvoju vaše imperije. U suštini, igra je ovde jako detaljna i zahteva određeno planiranje unapred. Plus.

Brodove možete (morate) modifikovati. Dobijate samo ljušture na koje kačite naoružanje, štitove, bombardere i niz drugih unapređenja. Sistem je slobodan i zanimljiv, ali ne suludo detaljan kao onaj iz GalCivII (u kome ste mogli i vizuelno lickati brod do sitnica).
Borbe su kartične. Za svaku od tri faza u kojima se odvijaju (daleki domet, srednji i prsa u prsa) biraćete jednu kartu, koja će određivati ponašanje vaše flote (agresivno, defanzivno, povlačenje, sabotaža, overklokovanje oružja...), a svaka karta sa sobom donosi određene prednosti, ali i penale.
Bitke mogu biti rešene automatski na galaktičkoj mapi ili možete otiću u određeni, da tako kažemo, kinematografski mod u kome ćete ih pasivno posmatrati. Igra je grafički zaista lepa i te bitke posebno lepo izgledaju (uz modele planeta koji su takođe divni).

Najveća mana "Beskrajnog Svemira" jeste tempo i atmosfera, što u konačnici dovodi do izostanka imerzije. Čak i kada partiju podesite na brzu, većinu poteza ćete samo kliktati next turn dugme, ne ushićeni kao u sličnim, a odličnim igrama, već mehanički, smoreno, svesni da vas tek kroz sedam-osam poteza očekuje nešto zaista zanimljivo. Takođe atmosfera je nula, sve je nekako generičko, očekivano, prazno.
Jedino što, koliko-toliko, popravlja tempo i stvari čini uzbudljivijim jesu random galaktički eventi i pronalasci raznih anomalija na planetama, koje mogu svojim pozitivnim ili negativnim uticajem malo "promućkati" partiju. Ali, suštinski, ili ćete vrlo brzo biti jači od svih ili ćete zbog lošeg starta konstantno kaskati za jednom ili dve rase i biti u totalnoj nemogućnosti da to promenite.
Sve skupa nas dovodi do igre uz koju nećete ostati budni celu noć, što samo po sebi znači da je to jedna loša 4x igra.
No, nije baš tako, neke prosečne partije ne traju previše dugo, izgleda lepo i zahvaljujući savšrenom interfejsu "igra se lepo i lako", predstavlja solidan, neobavezan fiks i sedativ vašim manijakalnim, dart vejderskim, potrebama.

4x igre su zaista najčudesnije zverke u ovom našem zaluđeničkom svetu. Vrlo je moguće da jače adiktivnosti u univerzumu nula i jedinica ne nema. Fiks u vidu samo još jednog, čuvenog i klišeiziranog, "turna" jednači se sa cigaretom uz kafu i viski ili kvoterom pajda. U najmanju ruku. 

I zaista, autoru ovih redova, veliki broj 4x igara ostavlja, bukvalno, fizičke posledice (na stranu ne izgrađena muskulatora, kičma koja s esavija, oči koje izdaju...) u vidu ukočenih nogu i mučnine. Da, posle osam-devet sati kliktanja.

Prva iteracija Warlocka na mene nije ostavila posebno jak utiska. Da li zbog epskih partija "Civilizacija" igranih u tom periodu, da li zbog činjenice da je igra u srednjem-poznom stadijumu prosto padala, gubila na draži,  a i generalno izgledala jeftino. Nisam odigrao više od jedne partije, a i tu jednu sam prilično zaboravio, tako da će neka detaljna komparacija nastavka sa originalom izostati. Ono što svakako možemo reći, jeste da je igra grafički slična (deluje malo lepša), kao i da je po pitanju monstruma koji švralju po mapama i gospodare paraklelnim svetovima osetno lakša - neoprezno istraživanje ovog puta vam neće dolaziti glave prečesto. Tu su dve nove rase, dok su magije koje ćete izučavati (umesto tehnologija u naučnofantastičnim pandanima ove igre) raspoređeni u tri drveta.

Igru je najbolje opisati kao "Civilizaciju" koju su "Heroji Moći i Magije" milovali celu jednu vrelu letnju noć. Grafički izgleda kao jeftinija varijanta poslednje verzije Sid Mejerovog čuda - kamera je identična, mapa je podeljena na heksagone. Osnova gemjmpleja je takođe ista - vodite svoje carstvo od skromnih početaka (jednog, jedinog grada), podižete vojske, vodite ratove ili na nekoliko drugih, mirnodopskih načina, pokušavate da pobedite. Borbe su takođe iste - računaju se statistike i bacaju nevidljive kockice, nema mogućnosti manuelnog uticanja na ishod (za razliku od Elementala, na primer), takođe, nema stekovanja vojske - jedna jedinica, jedno polje pravilo i ovde važi.

Postoje dva osnovna moda igranja - standardni sandbox na koji smo navikli u ovakvim igrama i The Exiled, koji je linearniji. Naime, vaš svet je skršen u nekolicine komada (bukvalno ostrva koja plutaju u vazduhu), koji su, pak, međusobno povezani portalima. Vi ste prognani iz svog kraljevstva (Ardania) i potrebno je da se vratite i porazite... blahblah. Da se razumemo, to je sve od priče. Povremeno će se pojavljivati random kvestovi od čijih ishoda će zavisiti da li će vaše carstvo trpeti određene bonuse/penale, ali su oni uglavnom mizerni i beznačajni. Doduše, određeni kvestovi će imati daleko većeg značaja za dalji napredak. Naprimer, u jednom trenutku treba ispuniti zadatak neke veštice, koja će vam zauzvrat dati jedan od najjačih summoning spell-ova u igri, homosekasualnog, ali svakako jako korisnog Rainbow Dragona.
Iako prolazak kroz portale u nepoznato jeste sastavni deo i sandbox igre, tek u The Exiled on dobija sasvim centralno mesto i pokazuje koliko je, iako je sitnica, zapravo potentno. Kad god se nađete ispred portala nećete znati šta vas čeka sa one strane. Možete se naći tik uz neprijateljski, jako utvrđeni, grad ili u nekom paralelnom svetu krcatom jakih neprijatelja. Još ukoliko neoprezno pošaljete heroje prve... Desilo mi se da upravo Duginog Zmaja pošaljem u svet kojem je gotovo svako šestougaono polje zauzeto neprijateljskim jedinicama (od kojih su neke zavidne snage), uspem da ga sakrijem koliko-toliko i onda spremam brzinsku spasilačku ekspediciju, koja će podrazumevati priličan broj izgubljenih jedinica.

Za razliku od "Civilizacija" gde uzimate ulogu jednog od velikih lidera najznačajnijih nacija sveta, ovde ste u ulozi velikog maga. Dobijate settler jedinicu, podižete svoj grad i tu putovanje dugo stotinama poteza počinje. U igri postoje četiri osnovna resursa - zlato (njegova namena je jasna, jelte), mana (potrebna za bacanje magija), hrana (koja je potrebna da bi vaši gradovi stabilno rasli) i znanje koje je neophodno za što brže izučavanje novih magija. Višak zlata i mane, koji pretekne kada se odbije units upkeep se akumulira, dok se višak znanja i hrane automatski pretvara u zlato. Pored osnovnih, tu su i spacijalni resursi koji su razbacani po mapama i na kojima možete graditi specijalne zgrade i crpeti određene bonuse - na primer, pumpkin farm, koja daje +4 na hranu i manu.
Postoji nekolicina već napravljenih velikih magova, ali vama je ostavljena mogućnost da ih sasvim, nanovo, kastomizujete i tako u potpunosti podredite svom stilu igranja.
Rasa ima ukupno šest i malo, ako uopšte, odskaču od nekih standarda visoke fantazije. Ljudi, monstrumi, nemrtvi, vilenjaci, svartsi i planestridersi, koji su zapravo spoj već postojećih rasa. Vilenjaci se možda izdvajaju kao najzanimljivija rasa, mada svaka poseduje poneku jaku i otkačenu jedinicu.
Ovde možemo reći da se igra izdvaja upravo tom nekom opuštenošću, blagom neozbiljnošću - u smislu da ovo nije siva igra koja sebe i svoj svet shvata preozbiljno, ovo nije "Povratak Kralja", već blago šaljiva, blago sprdatorska fantazija.

Pored standardnih jedinica, možete unajmljivati i heroje i to do četiri njih. Za razliku od običnih prašinara, oni mogu napredovati do petanestog nivoa (takođe to rade osetno brže), a i nositi specijalne komade opreme, koji im dodatno podižu statistike. Heroji će vam postati najdraže jedinice, osećaćete se sigurno sa makar dvoje njih poslatih u prev redove napada na jako utvrđenog protivnika i generalno se vezati za njih, toliko da će vam biti žao ako vam neki zagine.

Warlock pruža jedan dodatni sloj osećaja moći u odnosu na srodne igre, upravo zato što vas stavlja u ulogu maga i na vašu (zlo)upotrebu vam ostavlja desetine i desetine magija. Kako budete napredovali uz magijska stabla, otključavaće vam se sve razornija i lucidnija sredstva za dalji napredak. Munje, vatrene lopte, lečenja i slično su samo početak. Sravnjivaćete planine, mora sušiti, podizate vulkane, jalove goleti pretvarati u plodne oranice... strateške mogućnosti su zaista ogromne. Ipak, upravo zbog siline opcija i slobode upotrebe magije, menadžment vašeg casrtva je prilično lak. Bacanjem spellova za, recimo, dupliranje proizvodnje hrane u nekom gradu, možete vrlo lako rešiti taj problem na nivou čitavog carstva, makar privremeno.
Neke od magija koje možete izučiti, su zapravo dodatni perkovi vašeg maga i na različite načine olakšavaju upravljanje carstvom - smanjuju nezadovoljstvo građana, povećavaju broj optimalnih gradova itd.
Broj optimalnih gradova je zanimljiv koncpet, pa ćete tako ako odete iznad maksimalnog broja, trpeti zaista velike penale u novcu i nezadovoljstvu pučanstva. Na sreću, nepotrebne, neprofitabilne, pokorene gradove, osim toga što možete sravniti sa zemljom, možete pretvoriti u neku od vrsta samostalnih postojbi - grad koji će vam davati deo svojih prihoda, utvrđenje koje će odlično braniti granice vaše imperije ili na primer manastir posvećen nekom do bogava.
Da, u igru je implementiran i koncept mnogobožačke religije, pa građenjem hramova, izvrašavanjem zadataka i podizanjem manastira možete popravljati odnose sa bogovim, od čega će direktno zavisiti mogućnost da izučavate magije iz strećeg stabla, takozvane divine spellove. Ukoliko idete u drugu rkajnost, pa srozate odnose sa određenim bogom do samog kraja, on sam će se spustiti sa nebesa u pokušaju da vam presudi. Ubiti boga jeste jedan od načina na koji možete pobediti! (:


Vizuelno igra, kao što i vidite, izgleda pristojno. Iako tehnički malo jeftino, pa čak i po pitanju samog stila, jarke, vesele boje prijaju oku i dodaju na pominjanoj opuštenosti ove igre. Modeli jedinica su često njah-njah, ali heroji i još poneke izgledaju zaista lepo.

Uopšteno, igra nije posebno teška. AI nije posebno bistar (čak zna biti haotičan, glupav, nepouzdan), upravljanje carstvom nije prezahtevno.
Ali igra jeste đavolski imerzivna i zarazna, baš na nivou najboljih igara žanra. prvi prelazi su, makar u mom slučaju, bili furiozni, uzbudljivi i nikako odlagani za kasnije, već je sve mroalo da se odigra u jednom predugom, predugom cugu. Ostaje da se vidi na duže staze da li drži vodu, ali koncept Warlocka se za sada čini uspelim. Ocena bi bila neka osmica, recimo.