Zombie Geek

Teško je poverovati da se iza jednog ovako naivnog i glupavog naslova krije svetli biser žanrovske književnosti, usudiću se i reći ljudske misli generalno. 

Da je naučna fantastika krem žanrovskog pisanija već decenijama nije sporno - ispitujući duboko filozofska pitanja koja se odnose na samu suštinu čoveka, ono što ga čini čovekom i što ga udaljava od njegove prirode (odnos sa tehnologijom pre svega), preispitujući njegovo mesto u kosmosu, donoseći često proročke vizije budućnosti, šireći znanja iz polja fizike, hemije, medicine često uspešnije nego li svi "pop-naučnici" ovog sveta... jednostavno stoji na pijedestalu i sa prezirom gleda na horor, epsku ili fantastiku bilo koje druge vrste.

Prvo verovatno treba reći da film snimljen po ovoj knjizi ni u kom slučaju nije njen dostojni predstavnik. On je, da se razumemo, meni i preterano drag, donekle, iako na karikiran način, dočarava osnovnu političko-filozofsku notu ove knjige, ali je pre svega biser filmske B produkcije i blagih treš vrednosti.

Hajnlajn je čudna zverka. Baš kao što nalsov nagoveštava sam zaplet, sam svet ove knjige uopšte nije spektakularan. Nije ovde prelepo to seme što je posađeno, zatrpano i zalivano dok u nešto ne izraste, već je upravo čitavo drvo tako skaldno, pravo, savršeno. Ideju svako može imati - san, pijanstvo, marihuana, LSD ili ludačka sreća. Umeće i talenat da se priča ispriča je nešto sasvim drugo. A, Hajnlajn je to imao.
Prvo što istinski kupi ovde - kao i u bilo kojoj drugoj hajnlajnovoj knjizi jeste njegovo vladanje rečima i rečenicama - perom. sve ovde ide glatko, misli su sređene, teku poput Dunava.
Drugo, meni mnogo važniji, jesu hrabre, kontraverzne sociološke i filozofske, militantne teze koje autor ovde iznosi. Knjiga se u svakom slučaju može smatrati pro-fašističkom ili u najmanju ruku oligarhistička, Hajnlajn ovde žestoko kritikuje savremeno društvo, demokratiju, pravosudni i zakonodavni sistem, zatvorsku politiku, savremene sociologe, kao i shvatanje morala čoveka dvadesetog veka... i predviđa brutalan krah našeg društva. Sve to radi tako ubedljivo, da vam ne ostavlja mnogo šta osim planiranja revolucije sa ciljem uspostavljanja društva kojeg ovde opisuje.

Hrabra i iskrena knjiga samo i isključivo za iskrene. Razni nje ejgdž kripovi, evropejci, hipici i ostali koji uporno odbijaju da shvate da je ogromna većina ljudi ravna čudovištima iz bajki (gde su ta čdovišta samo, zapravo odraz nas) ili kravljim balegama, će se samo mršiti na nju... 

Epska fantastika kao žanr (i nešto malo više od toga) pamti nekoliko događaja, nekoliko momenata u sopstvenoj istoriji koji su je oblikovali. U novije vreme (imati u obzir da pod "novije vreme" autor teksta iz nekog razloga  misla na poslednje dve decenije) to je pojava dva serijala - "Točak vremena" i "Pesme leda i vatre" - koja su, oba na svoj način, preoblikovali sam žanr, preterano bi bilo reći doneli revoluciju, ali svakako evoluciju, osetni, prekopotrebni otklon od vesele, bezbrižne i klišeizirane epike osamdesetih godina. Maštanja autora poput Fajsta i Edingsa jesu bila zabavna i dan danas su preporučiva mladima, ali su na kraju krajeva ipak naivna. Sam temelj žanra u vidu pisane reči, dakle, jeste tokom devedesetih odrastao, postao mračniji i ozbiljniji, crno-bele boje zamenio sa hiljadu nijansi sive (ček, ovo preterano podseća na top liste, bestselere i ostal sranja :s), priče o malom iz kuhinje koji spašava svet, zamenio sa prizorima paljenja, silovanja, mračne magije i sveopšteg ljudskog nemorala. Drugi epohalni događaj jeste ekranizacija "Gospodara Prstena", sa njom je sam žanr sa margina margine (jer on jeste bio na ivicama žanrovske književnosti, daleko potcenjem, daleko ispod naučne fantastike koja je svoju zrelost dostigla makar nekoliko decenija ranije, daleko ispod horora), samouvereno ušla u žižu interesovanja pop kulture i tu ostala evo čitavu deceniju, jer kao treći nalet vetra u jedra žanra beležimo pokretanje igrane serije po ranije pominjanoj sagi iz pera Džordana R.R. Martina - "Pesmama leda i vatre". Serija je jako brzo - kada to kažem mislim do kraja druge, treće epizode - dostigla planetarnu popularnost, a do, uzgred budi rečeno, spektakularnog kraja druge sezone već postala i pravi fenomen, nešto što prevazilazi jednokratnu upotrebu i ulazi u legendu gde već obitava "Star Trek", "Tvin Piks" i slične veličine. Nikako bez prava! U pitanju jeste krajnje profesionalna, autentičnom prenošenju književnog štiva na male ekrane posvećena produkcija pod upravom velikog "HBO" kanala! Upravo je verna ekranizacija knjiga osnovni kvalitet serije (iako čak ni dvanaest epizoda po pedeset minuta nije sasvim dovoljno za prenošenje člitavih, preobimnih knjiga), ali ni sijaset glumaca čiji se performansi kreću u skali od "dobro" do "sjajno", raskošni kostimi, scenografija i odlični specijalni efekti (uzimajući u obzir da je ovo ipak serija, ne holivudski film) i opšti osećaj visokobudžetnosti ne kaskaju. Sve u svemu, jedna od onih serija koje će se pamtiti i kroz nekoliko decenija i čiji će se omatoreli fanovi sa umobolnim sjajem u očima okupljati na godišnjim konvencijama obučeni kao njihovi omiljeni likovi...

Uzimajući u obzir sve izrečeno, nije nikakvo čudo što se pred početak treće sezone (koja se kod mnogih serija pokazala kao ključna, kao granična između odličnih i sasvim posebnih), digla tolika prašina, što se toliko  nestripljivo iščekivala, što su po izlasku prve epizode oboreni torent rekordi u broju istovremenih "peers"-a (preko 160 000!)... 

(spojleri na vidiku)

Sama epizoda i nije toliko spektakularna. Baš kao što i samom Martinu na početku svake knjige treba dosta stranica da se zaista zaleti, tako je i sa serijom - uvek je prvih nekoliko sati sezone sporije. Čini se da je kod treće sezone to čak i izraženije no ranije, jer epizoda koja je otvara u mnogome se može svesti na frazu "skupljanje parčadi". Nakon velike bitke na Crnobujici, nakon napada nemrtvih na zakletu braću Noćne straže sa one strane zida, nakon doživljaja mlade Deneris u lučkom gradu Kartu... sva dešavanja u ovoj prvoj epizodi dođu kao jedan antiklimaks. Da, zaista tako možemo posmatrati i ostati blago razočarani ili makar ravnodušni. Istina nije baš takva, jer je ovo istovrmeneo i uvod u dešavanja koja slede. Dok je Bauk koji, reklo bi se, tokom druge sezone pokupio svačije simpatije, slomljen, dok liže svoje rane, dok je ogorčen činjenicom da ga niko ne jebe ni dva i po posto, što su sve zasluge za trijumf u bici i odbranu grada pripale njegovom ocu, što je smešten u sobu veličine tamnice... dok se u samoj Kraljevoj Luci ne dešava ništa specijalno - kralj Džofri biva iritantan kao i uvek, Sansa čak i više od njega, a buduća džofrijeva kraljica miluje ratnu siročad - istovremeno na drugim krajevina sveta Deneris počinje da formira svoju armiju kojom planira da preuzme gvozdeni tron - makar to radi u pauzama bacanja zamišljenih, dugih pogleda u daleku budućnost - komadant Noćne straže, pošto saznaje da nespretni Sem Tarli nije poslao ptice sa vestima o napadu utvara, mračno predviđa da ako ne stignu do zida da upozore, da će... umreti svi koje su ikada poznavali, svi sa obe strane zida! Džon Snežni upoznaje "kralja s one strane zida"  i nastavlja da igra svoju igru čovreka noćne straže među slobodnim ljudima. 

Dakle, početak jeste sporiji, ali je početak i obećava dosta toga u skorijoj budućnosti. 

Počelo je, ponovo ćemo grozničavo čekati svaku epizodu, ponovo će se prerano završiti i ponovo ćemo predugo čekati...