Sergej Lukjanjenko - Noćna Straža



Računajući da već znate dovoljno o ovoj knjizi, da ste, čak i ako niste pročitali, makar pogledali (blago je reći katastrofalno loš) film, da jednostavno znate makar premisu, baciću s eodmah na konačni sud - vrlo dobra knjiga, i nastaviti sa obrazloženjem tog suda, bez detaljisanja o priči, likovima...

Zamka koju je Sergej Lukjanjenko sam sebi namestio jeste ta što je sve podelio na Tamu i Svetlo, na Dobro i Zlo, u samom početku tako uputio na priču gde je sve crno-belo, bipolarno, gde sve pršti od hrabrih, časnih dobrica i zlih, pokvarenih demona. Ali... sam sebe okovao samo da bi sam sebe i vasceli žanr iz okovao izbavio. Jebeni Hudini. 

Legenda kaže da su još tokom praskozorja čovečanstva, dok su se ljudi izležavali ispred ulaza u mračne pećine, postojala dva brata koja su mogla da stupe u paralelni svet usmraka, jedan je bio sebičan, gledao pre svega svoje potrebe, drugi je brinuo o potrebama svih. I tu je semen, tu je koren eonima dugog sukoba. Početak Tame i Svetlosti.

Tako jasnu, dosadnu, nerealnu podelu autor već tokom prve knjige uspeva da briše na nekoliko nivoa i nekoliko načina... i to jasno predstavlja najveći adut celog serijala. Svetlo i Tamu deli mnogo, ali zajedničko im jeste beskrupulozna borba za opstanak u kojoj je sve dozvoljeno. 

Dobro, ne sve... Nakon što je milenijuma dug rat do ivice istrebljenja doveo obe strane, potpisano je primirje, a osnovne tačke i ideje iza njega jesu bilo očuvanje balansa između Svetla i Tame i čekanje da ljudska rasa sama izabere kome će se u konačnom okršaju prikloniti. Osnovane su straže, noćna i dnevna, koje će kontrolisati poštovanje dogovora.

Stalno će pripadnici svetlosti, zapošljeni i Noćnoj Straži preispitivati svoj moral, identitet i misiju. Činjenica da su u stanju da zdravlje i duhovni mir donesu celom gradu, ali da to ne smeju, jer bi, u duhu održanja balansa, omogućili nekom tamnom magu da na nekom drugom mestu izazove pandemiju ili zemljotres, da mogu da izleče bilo koga od prolaznika nad kojima se sjatila crna aura smrti, ali ne smeju... jer, bi već sutra neko umro od moždanog udara. Strah da su samim sporazumom sa tamom zastranili, shvatanjem da je i njihova strana jednako beskrupulozna u ratu kao i tamna, upoznavanje mračnih koji su bolji ljudi od mnogih koji sebe smatraju svetlim... 

U krajnjoj liniji, ništa epohalno, ali sa galerijom veoma zanimljivih likova (iako ne preterano kompleksnih), dosta zanimljivih i prosto cool ideja i momenata, conteporary fantasy otklon od epic polubrata, kao i, možda lično, zanimljivog prikaza post-komunističke moskve i opšte slovenskog duha jeste i više nego dovoljno za prijatno čitanje. 

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 5:49 AM | 0 comments

Den Simons - Strvinarska Uteha: Otvaranje



Strvinarska Uteha, makar njen prvi deo, ne poseduje bezmalo pretencioznu širinu i epičnost dela po kojima je Den Simons i stekao svetsku slavu, postao jedan od najpopularnijih i najpriznatijih autora geek-oriented žanrovske književnosti. Da, kada je Simons u pitanju prva asocijacija jeste Hiperion/Endimion saga, druga Ilion/Olimp koji predstavljaju derivat, iako kvalitetan i ukusan, ali ipak usiljen i na sigurno ispucan i tek na trećem mestu dolaze neke horror i kvazi-horror priče. Tu spada i Strvinarska Uteha. 
Sa napomenom da sam pročitao samo prvu knjigu (za koju mnogi kažu da je i najbolja), mogu reći da je u pitanju dobra, čak vrlo dobra priča, ali nikako više od toga. dobro, ali ne u ravni sa legendama žanra.

Konceptualna osnova priče jeste da veliki deo zla u svetu potiče od neke vrste mentalnih vampira - stvorova koji mogu da kontrolišu umove ljudi, navodeći ih na zverske zločine i hraneći se upravo tim zločinima, uspevaju tako da duže ostanu vitalni, da žive duže. Tu su tri "vampira", dve starice i jedan starac, koji decenijama igraju svoju umobolnu igru - takmiče se ko će više ubistava, putem kontrolisanih nesrećnika, počiniti, okupljaju se jednom godišnje, boduju originalnost, brutalnost, značaj žrtve i težinu kontrolisanja ubice, sabiraju poene i proglašavaju pobednika. Godineipak uzimaju danak, umor ihstiže, a i moći su oslabile. Igri se bliži kraju. Jedna starica želi da je zauvek napusti.
Dolazi do masakra, neobjašnjivog lokalnoj policiji.

Tu je i još jedan starac, jevrejin, psihijatar koji je svoju karijeru upravo posvetio proučavanju hrabre ideje - da  ljudi mogu na taj način uticati na ljude, pretvarati ih u zombije, krpene lutke na koncima. Ime mu je Sol i sa jednim vampirom se sreo tokom drugog svetskog rata, u koncentracionom logoru u Poljskoj. I njegova priča sama dovoljna je da ova knjiga dobije, na skali od jedan do deset, solidnu sedmicu. 
Bez želje da dalje spojlujem, napisaću samo - sablasna, pomerena, nestvrana partija šaha u dvorani srednjevekovnog zamka.

Utisak je da autor pre svega zanatskim umećem - kvalitetno konstruisanim, detaljno napisanim likovima, stalnompromenom perspektive, pripovedanjem naizmeničnio iz trećeg i prvog lica uspeva da drži pažnju, uprkos činjenici da većinu vremena pripoveda dosadnjikavu priču (izuzimajući pomenuti scenu partije šaha i generalno svih opisa holokausta iz očiju jevrejskog dečaka). 

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 5:00 AM | 0 comments

Andžej Sapkovski - Mač Sudbine



Konačno kupljena, konačno pročitana!
Druga knjiga o Vešcu izdata je na srpskom još pre par godina, ali od strane umirućeg IPS-a, razgrabljena vrlo brzo, pa nikada nije našla put do mojih prstiju... Pre izvesnog vreman "Čarobna Knjiga" je odlučila da nastavi gde pokojnik stade, pa je izdala treću i četvrtu knjigu, što je mene ubogog bacilo u još crnji bezdan, još težu depresiju. Ali, dobri ljudi iz pomenute (dobre) izdavačke kuće rešili su da obnove gradivo, reizdali prvu - "Poslednja Želja", a za sajam i "Mač Sudbine". Oh, moje radosti, oh sjaja u očima koje gledaju ganc nove primerke na sajamskom štandu. Oh!

Koliko ima potrebe uopšte predstavljati Vešca više nisam siguran. fenomen je počeo kao iznenadni (za neobaveštene, autor ovih redova je godinama isčekivao i godinama unapred osećao da će biti nešto veliko) cRPG hit, nastavak je franšizu uveo u mejnstrim i postigao planetarnu popularnost  (u procesu gubeći dosta šarma originalne igre, ali to je za neki drugi tekst)... u međuvremenu je i popularnost knjiga skočila nebom pod oblake. Autor je poljski pisac Andžej Sapkovski i njegova dela su neštonajzrelije što epska fantastika ima da ponudi!

Iako ispod naslova, na prednjoj korici knjige piše "drugi deo sage o Vešcu", "Mač Sudbine" to nije. Prve dve "Witcher" knjige su zbirke priča i predtstavljaju uvod u mračni svet u kome se buduća saga odvija, način da upoznamo likove i njihove kompleksne međusobne odnose - kamen temeljac onoga što sledi. Prva knjiga je kao lajtmotiv, koliko me sećanje služi, imala brisanje jasne crte između dobra i zla, lepote i fizičke odbojnosti, čudovišta iz bajki i njihovih žrtvi, kao i filozofski osvrta na biranje "manjeg zla". Nastavak na to dodaje pitanje postojanja sudbine i još jedno - ako i postoji, da li je ona zaista dovoljna? Nastavak, takođe, samo produbljuje viziju Geralta kao temeljno rastrzanog, nesigurnog, konačno nesrećnog lika. Čoveka... ne čoveka... nečoveka... mutanta... vešca koji živi na marginama društva koje margine i granice crta i povlači gde god stigne. Osobu rastrzanu između dva sveta starog, kome i sam, dokle se radi o izumiranju, pripada, onog lepšeg, divljeg, kome pripadaju i patuljci, gnomi, vilenjaci, drijade i onog novog sveta, sveta ljudi, sveta s kojim ga malo šta veže, ali sveta zbog kojeg je i sam stvoren. Stvoren u mračnim odajama Kaer Morena. Dečak prisiljen na ispijanje užasnih mutagena, od kojih je ostao jalov, postao albino, ali dobio oči mačije. Lik koji može zbog toliko toga da bude besan, ali on nije Konan, on nije divljak. Lik koji ima vešterski kodeks, ali on nije Vukodav, on nije dobrica. On voli, tragično, ali nije patetik. On je Geralt, Gwynbleidd.

Pored maestralno, višeslojno izgrađenog glavnog lika, ono što "Mač Sudbine" izdvaja iz mora istoobrazne epske fantastike koja ozbiljnije uhlebljenje može naći jedino u osnovnoškolskim i srednjoškolskim uzrastima i kao eventualna lagana razbibriga starijih, jeste postavka sveta u kojem se odvija. Ljudi kao rasa jačaju, već uveliko dominiraju, monstrumi su mahom poubijani (zato i sam Geralt nema mnogo posla), ostale razumne rase pobeđene, spakovane u razervate, duboko diskriminisane, šume se seku, ljudska pohlepa sada čak i okena ište za sebe. Ostajući veran sivom, Andžej ne prikazuje neljude isključivo kao žrtve, već ogorčene, zadrte, prepotentne, jednako predrasudama, mržnji i ubijanju sklone. Niska psovki, hektolitri prolivene krvi, uspešnost crnog i "toaletnog" humora i sveprisutnost seksa, koji je u recimo u delima Dž. R. R. Martina jedna od glavnih "selling point"a i osnova za dodavanje "mature" etikete, a ovde pak samo dodaje na "realističnost" tog sveta (jer ne bi bilo normalan svet u kome ima rasizma, ali ne i vilenjačkih bordela, psovanja matere, hranjenja izmetom...), pritom ne spuštajući knjigu na nivo niskih strasti i pedofiličarskih fantazija samog pisca - seksa ovd eima, ali ne u detaljnim opšisima koji kao da su prebegli iz erotskih romana, jedino psovke ponekad deluju usiljeno i nepotrebno. 


Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 7:28 AM | 0 comments

Game of Thrones (crpg)



Način na koji je ova igra dočekana u gaming medijima i među samim igračima zaista rastužuje. Nivo malicioznosti koja u nekim recenzijama ili komentarima prerasta u ismevanje, sprdnju i otvoreni hate je za mene bio iznenađujuć. Znam, ne bi trebao da bude. Omaleni franuciski Cyanide, developer do sada poznat po menadžerskim simulacijama profesionalnog biciklizma, potpuno promešenom i zaboravljenom h&s naslovu Loki i fantasy sportskim simulacijama, je očigledno zagrizao daleko više što je bio u stanju da sažvaće. Danas razvijati 3D akcioni RPG znači takmičiti se sa gigantima industrije, sa Electronic Arts i Bethesdom, što u samom startu znači propast (osim ako niste vanredno talentovani, posvećeni i ludi i ako se ne zovete CD Projekt RED). Naravno da je srednjebudžetni rpg, sa još polu-poteznom borbom dočekan na nož od strane fanova Skajrima i ME serijala.
Nakon kompletiranja igre, moram reći pre svega - njihov gubitak. Game of Thrones je, ukaratko, dobar rpg, sa svim manama zahvaljujući kojima je pokupio očajne kritike, ali i dovoljno vrlina da postane kultna, UG igra, u pravom smislu te reči.
Iskreno, od ovog naslova nisam očekivao apsolutno ništa. Imajući u vidu da na igri radi tim bez iskustva u žanru i bilo kakvog kvaliteta iza sebe, takođe znajući kako obično ispadaju igre po poularnim filmovima/serijama (klasične na brzinu smandrljane igrice za mužu zagriženih fanova). Prvi promotivni trejleri i šotovi zaista nisu obećavali - prevaziđena grafika (mutna i gruga), primitivna animacija... sve je vonjalo na potpuni promašaj. A, onda... se pojavio trejler koji je detaljnije objašnjavao borbeni sistem i klase u samoj igri. Od tada sam igru isčekivao, sa umerenim i opreznim optimizmom, ali ipak isčekivao.

Nekako kod igara koje su daleko do savršenog, ali na kraju ipak na mene ostave pozitivan utisak više volim da što pre u recenziji završim sa manama i posvetim pažnju pravim vrednostima igre. Gotovo sve što ne valja ovde proizilazi iz prokletog nedostatka novca. Istinski zastarela grafika sa svojim mutnim teksturama koje kao da su iskočile iz nekog 5-6 godina starog naslova, "ukrućenim" animacijama likova ili čak nedostatku mnogih (recimo, tokom borbe se ne vidi da li je vaš mač zasekao ili omašio). Same lokacije su, pak pretežno dobro dizajnirane, osećaj dok stojite u samom podnožju Zida je sasvim neponovljiv i unikatan, šetate se zajedničke odaje Castle Blacka, zaleđeni okoliš ili tajni hodnici koji vode do trona Sedam Kraljevstva su takođe sasvim lepo odrađeni. Ono što, opet u vezi sa malim budžetom, smeta jesu prazne ulice i najvećih gradova, malo NPC-a, malo sporednih kvestova, užasna glasovna gluma... 
Naravno, vremenom se naviknemo na ružnjikavost igre, glavna priča nas toliko u vuče u sebe da zaboravimo linearnost i odsustvo sporednog sadržaja koji bi obogatio, produžio i produbio iskustvo. Da, priča. Ono zbog čega većina nas i jeste zavolela žanr, ono što najbolje predstavnike žanra upravo čini najboljim je u GoT apsolutno najjača karika i ultimativna pokretačka snaga koja vuče igrača do smaog, sjajnog kraja. Smeštena u samo praskozorje dešavanja iz prve knjge - u vreme tek nešto pred smrt Desnice, a upravo povezana sa njegovim otkrićima o istinskom poreklu dece iz kraljevskog braka, kao i piodacima o kopiladima Roberta Barateona. Sudbina mlade, pod misterioznom kapuljačom skrivene, trudne devojke spojiće naizgled dva random lika - Morsa Vestforda zakletog brata Noćne Straže i Alistera Sarvika crvenog sveštenika koji se vraća u Westeros, da povrati titulu i posede, kao i da propoveda veru u jedinog, vatrenog boga. Igra teče nalik samim knjigama, podeljena na poglavlja tokom kojih ćete pratiti sudbinu jednog od dva lika (do memanta kada im se sudbine sudare). Priča teče pararelno sa onom iz knjige, pa ćete tako svako malo čuti odjeke dešavanja koja su direktno kraljevstvo odvela u krvavi građanski rat (smrt kralja, pokolj starkova u glavnom gradu...). Koliko god ja sada želeo da detaljišem, to ipak neću činiti, jer bi neumitno vodilo ka brdu spojlera, samo ću još jednom istaći d aje priča zaista odlična, da sjajno prenosi sve kvalitete i postulate knjiga - kopilad,. kurve, kriminal, nasilje, izdajstva, spletke, spletke i spletke. Pre svega borba za moć i "siva moralnost" kao lajtmotivi - koliko daleko je Alester sposoban da ode u svojoj borbi za titulu, koliko je Mors, koji na prvi pogled deluje sasvim posvećen Straži, zaista odan. Kao i vrhunsko vaseljensko pravilo da svaki čin, makar i najčasniji, ima svoje posledice, koje mogu biti krajnje krvave i neočekivane. 
Sledeći adut igre jeste sistem razvoja lika koji je veoma detaljan, nešto drugačiji od žanrovskih šablona i svakako pruža mogućnost da igrač stvori lika kakvog želi. Mors može postati ultimativni tenk, sa jednoručnim oružjem i štitom i skilovima kojim svu pažnju protivnika privlači upravo na sebe, vitez koji barata teškim, dvoručnim oružjem ili divljačka mašina za ubijanje koja sa po sečivom u svakoj ruci uleće u gomilu i kolje i seče sve što mrda. Alester je, pak, dosta nežniji i prefinjeniji lik - rendžer, prepredeni plaćenik ili "vodeni plesač" koji je umeće mačevanaj doveo do nivoa umetnosti. Pored osnovnih klasa tu su i sekundarne koje bivaju otključane posle određenog nivoa, kao i unikatni skill tree zahvaljujući kojima poboljšavate alesterova umeća sa svetim plamenom ili mogućnosti morsovog vernog psa. Dodajte tome i sitne statističke bonuse koje dobijate tokom igre (ukoliko, recimo, se pokažete kao veoma surov u nekoj situaciji dobijate osobinu "sadistic"), činjenicu da nakon svakog levela dobijate ogromne količine poena koje ulažete u veštine rukovanja najraznolikijim hladnim oružjem, niz atributa i već pominjanih skillova i na kraju ćete dobiti sistem koji će zadovoljiti svakog RPG fana.

Borba. 
Borba je trebala da bude još jedan veliki plus ove igre, plus koji bi je iz kategorije dobrih, vozdigao u one odlične, ali na žalost to se nije dogodilo. Na papiru imamo zaista dobar sistem - nalik onom iz legendarnog SW: KOTOR, s tom bitnom razlikom što ovde nije moguće zaistaviti vreme, već ga samo usporiti i onda nalgati do tri napada za sve članove vaše grupe. Dakle, sjajno kompromisno, kvazi-potezno izvođenje koje u svakom momentu donosi akcionu napetost, ali i pruža dovoljno vremena za razmišljanje i pokazivanje vašeg taktičkog genija. Žalosno je to što za istim zaista neće biti potrebno. Borba se gotovo isključivo zansiva na statusnim bonusima - pustite krv/ošamutite/oborite neprijatelja i zatim izvedite udarac koji nanosi dodatnu štetu neprijatelju koji krvari/koji je ošamućen/oboren. Što dalje vodi ka tome da ćete jedne te iste, jednostavne kombinacije koristiti tokom čitave igre, pa će svi potencijali kompeksnog borbenog sistema ostati neiskorišćeni, a same bitke biti jako repetitivne. Igra takođe ima i svoj papir-kamen-makaze sistem u vidu tri kategorije armora - lakog (kožni), srednjeg (verižnjače) i teškog (full-on metal oklop) i podelu oružja u tri grupe - za sečenje, ubadanje i blunt oružje, za lomljenje, od koji je  svako posebno efikasno protiv određenog tipa oklopa. Uz sve to, tu je morsov pas koji lagano ubija iizolovane neprijatelje (što umnogome može da olakša određene masovne bitke, kao i to da jedna porcija divlje vatre koju baci Alester, uz korišćenje odgovarajućih skolava koji pojačavaju dejstvo, ubija ili nanosi značajnu štetu i najžilavijim protivnicima... sve skupa daju igru koja je i sa hard podešavanjima prilično laka. 
Ipak, da se razumemo, borba je i ovakva kakva je, uzbudljivija no u većini modernih RPG naslova.
Za kraj je teško dati neku visoku ocenu ili igru preporučiti apsolutno svima. Ukoliko ste fan serije/knjiga, ukoliko vam se svideo borbeni sistem u KOTOR-u (ili originalnom Vičeru), ako zaista imate visok prag tolerancije na ružnjikavost i linearnost, ako vam je priča sa jakim moralnim porukama i pitanjima na prvom mestu, a ne beskrajni svet prepun generičkih pećina i generičkih  monstruma, onda GoT jeste igra koja će vas oduševiti. Ukoliko ste  na samo jednu od navedenih stavki odgovorili odrično, onda će ovo za vas biti u najboljem slučaju mlako iskustvo.

p.s. nakon završetka kampanje, desio se pad sitema, pa ovde prikazani snimci ekrana nisu  moji , već random skinuti sa neta.



Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 11:45 AM | 0 comments

Jade Empire



Smatrajući RPG žanr ne sasvim mrtvim (lepota nikada zaista ne umire?), već više u biljka na aparatima za održavanje života stanju, biće koja se povremeno trgne iz hibernacije, udahne vazduh, izusti neki krik (VIČEEEEEEEEEER) i samo se stropošta nazad na jastuke, padajući u još dublju komu, gotovo mireći se sa tim, shvatajući da Bog među video igrama više nikada neće trčati, leteti, vladati, okrećem se prošlosti. Ponajviše s radošću i nostalgijom dodirujem, upijam i uživam svetlost i toplotu onih savršenih, božanskih dela što umesto u legendama završiše na našim hard diskovima, ali tu i tamo iskopam i neki nebrušeni dijamant koji je ostao neodigran sve do sada.

Da mi je neko Jade Empire ponudio pre 7-8 godina verovatno bih ga sa očima punim prezira i gađenja prokleo, bacio na njega neki zajebani 60lvl heks od kojeg bi dobio akutnu diareju, želudac na čiru, jetru na cirozi i ćelave testiste, ali očajnička vremena iziskuju očajnička dela. nekada naslepo pljuvan kao konzolna blasfemija, još jedan ekser u kovčegu voljenog mi žanra, Jade Empire stiže na red za igru.
Priča počinje sa vama kao perspektivinim učenikom u školi borilačkih veština, smeštenoj na ivici imperije, vođenoj od strane misterioznog, ali svakako mudrog starca. Događaj po događaj, od čarki sa nadobudnim, iskompleksiranim učenikom, naizgled bezazlenim, iako neočekivanim napadom razbojnika, pa sve do potpunog uništenja škole i obližnjeg sela, pogibje nevinih seljana i vaših školskih drugara, pastoralni raj se pretvara post-apokaliptički pakao iz kojeg samo želite da pobegnete, nestanak (otmica) vašeg voljenog učitelja je samo razlog više da u tome ne oklevate ni sekunde. Epska potraga tako počinje, a završiće se nakon nekih 20-25 sati trčanja, letenja, pričanja, mlaćenja, bacanja magija diljem imperije paralelnih svetova koji su joj bliski. Imperija je izmaštana pod velikim uticajem drevne, mitološke Kine i upravo tu leži najveći adut igre. Fantaziijski otklon od zapadnjačkih vilenjaka i patuljaka i putešestvije u svet kung-fua, dalekog istoka, zmajeva i drevnih mitova. 
Drugi adut jeste priča. Suštinski ne spektakularna, bez nekih velikih filozofskih otkrovenja ili sasvim neočekivanih obrta, mada istih ima dovoljno za jednu poštenu dramu, ali znatski dobro napisana, sa početkom, sredinom i krajem i dovoljno uzbuđenja usput. Osnovni kvalitet je u beskrajnom nizu izvanrednih dijaloga, fantastično napisani i odglumljeni oni će predstavljati sigurno pola igre, bez obzira bivali suštinski važni za glavnu priču, povezani sa nekim sporednim kvestovima, ćaskanje i upoznavanje sa galerijom likova koje će te niz put pokupiti i povesti sa sobom ili baš sasvim nebitno čavrljanje sa nekim krajnje nebitni likom, svaka rečenica obiluje toplinom, iskrenošću, sadrži fragment neke gotovo stvarne životne priče, priče koju baš koliko sutra može da vam u redu u ispred kase ispriča vaš komšija, a ne pirat iz neke daleke i izmaštane zemlje. U osnovi borba dobra i zla na nivou pojedinca, unutrašnja borba, moral koji je stalno na kušnji, svet u kome ne postoji nužno zlo i dobro, već dva puta, put milosrđa, put ispruženog dlana i put sile, put stegnute pesnice, o mnogućstvu našeg izbora, koliko i odsustvu istog, zlu zarad većeg dobra, izboru manjeg zla... Da, recept koji BioWare rabi već godinama, ali to radi vraški dobro. Ipak, čini se da je Jade Empire možda i najlinearnija igra ove kompanije, da su svi izbori ovde sasvim kozmetičke prirode, čak i više no u recimo KOTORu.
Glavna potraga će podrazumevati jurnjavu za otetim učiteljem, njegov pronalazk, krajnje neugodno iznenađenje, jedan sasvim spektakularan momenat, okretanje uloga, epsku i očajničku borbu vas i vaše malene grupe prijatelja protiv cele imperijalne vojske... krajnji sukob dobra i zla ili krajnji okršaj u borbi za moć?
No, sporedni kvestovi su ono što kupi još kilo pluseva i osmeha, mogućnost da igrate u politički angažovanoj, cenzurisanoj i krajnje kontraverznoj predstavi koja može da utiče na autokratski vođenu imperiju, filozofske rasprave o preimućstvu magije nad tehnologijom i niz drugih se ne viđaju često van žanra i van igara konkretno ovog developera.
Desetak sledbenika koji će se pridužiti vama na ovom epskom putovanju neverovatno doprinose igri. Likovi poput mršavog, pijanog papučara koji samo kuka o svojoj ženi, princezi koja se usled strogih kodeksa ponašanja preoblači u nemilosrdnog ubicu, ludi naučnik koji pre svega voli da diže stvari u vazduh i nekolicina drugih su sigurno kandidati za top 20 najboljih BioWare likova ikad. Baš kao i u svakoj BW igri, počećete da brinete za njih, da vas zanimaju njihove priče, a neke ćete poželeti i da odvučete u krevet. 
Ako smo već počeli sa nabrajanje kvaliteta, treba pomenuti sjajnu muzičku podlogu, kao i vanrednu glasovnu glumu. Grafički dometi čak i u momentu pojavljivanja igre na PCu (što je bilo nekoliko godina nakon prvobitnog objavljivanja kao ekskluzive za originalni Xbox) nisu bili vrhunski, sada pet i po godina kasnije mogu biti samo bolno zastareli. Mutne teskture, skroman poligonalni budžet i izrazito male borbene i urbane, safe zone su redom posledice jadnog hardvera za koji je igra razvijana. Ali, dizajn lokacija, tople boje, lep dizajn likova (pre svega ženskih <3) igri daju onaj vanvremenski kvalitet, pravu umetničku lepotu. 

Model razvoja vašeg lika je pojednostavljen (ne na ME2 način pojednostavljen!) i svodi se na ulaganje poena u tri atributa: konstituciju, intuiciju i či, kao i razvijanje nekih od osamnaest borbenih stilova. Stilovi su podeljeni u nekoliko grupa (borbeni, pomoćni, odbrambeni...) i podrzumevaju kontrolisanje prirodnih elemnata (led, vatra, kamen...), tranformaciju u nekolicinu fantastičnih oblika (žaba, neki ogromoni kameni čuvar...), baratanje raznolikim hladnim oružjem, pa čak i puškom, konkretno romantičnom musketom. Toliki izbor je svakako pohvalan, ali istina je da su stilovi prilično neizbalansirani. Pa tako musketa će od vas stvoriti nepobedivu mašinu za ubijanje običnih prašinara, dok ćete u nekom magijskom obliku prelako ubijati i najzahtevnije glavonje. 
Najveća mana igre je svakako nedostatak inventara!
Na kraju, iako fejluje kao RPG, Jade Empire kao igra, priča i komad softvera sa dušom obiluje vanvremenskim kvalitetima i svakim uloženi minut u njega plaća osmesima i toplinom oko srca.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 9:11 PM | 0 comments

Zelena Milja



Čovek može niz grlo sjuriti dva, tri žestoka pića. Osetiće se taj čovek živim, osetiće toplinu koja miluje i umiruje.
Čovek može da se pukne u venu. Otrov koji će se brzinom otkucaja srca širiti njegovim telom pobrkati sa Bogom ili prirodom koja mir duđši može pružiti.
Čovek se čak može i zaljubiti. Zagubiti u nadama i iluzijama, živeti maštanja i grliti osobu koje zaista... nema.

Sve gore navedeno su brzi, efikasni, ali na duže staze tragični putevi, više prečice ka sreći i duševnom blagostanju. Stvari koje ogreju dušu ili je uspavaju da ne boli, ali stvari iza kojih ostaje samo veća šteta: mamurluk, još veća glad ili bolna razočaranost.

Tu negde, između stresa, umora, nemanja ljubavi ili nemanja dovoljno ljubavi, mrtve, usnule, bolne ili hladne duše, vremena koje kao da je neko pustio na fast forward, novca, njegovog manjka, bolesti, starosti... tu negde dolazi umetnost.
Književnost, muzika, likovna umetnost. Lepota koja greje, leči i oživljava. Čašica eliksira bez mamurluka. Lek bez neželjenog dejstva.

Da... pretenciozno lupetanje jedne neznalice. Jeste. Ali svrha nije potezanje rasprave oko filozofije umetnosti, njenog smisla, svrhe. Već dve stvari - podeliti fascinaciju snagom pisane reči ili muzičke kompozicije, moći lepog da pokrene um i dušu, ne da pruži bekstvo od svakdnevnog života, da istu učini šarenijom, da pruži praktične savete za njeno preživljavanja, ne, samo da pokrene, dodirne. Svakako pola priča o Zelenoj Milji, pola priča koja spada u lični sajber klozet. I drugi razlog, nisam drugačije ni umeo početi ovaj tekst, jer iako je poslednja rečenica knjige pročitana još pre nekoliko meseci, toplina je i dalje tu. Oh, samo zamislite rakiju koja miluje toliko dugo.

Priča je smeštena, pre svega, u specijalno krilo zatvora, krilo u kome svoje poslednje dane broje osuđenici na smrt električnom stolicom. Serijske i masovne ubice, monstruozni pedofili, silovatelji... Opisi njihovih zločina, slike njihovih pogubljenja... seku bolno i duboko.
Ali, Zelena Milja se ni uz sav napor ne može svrstati u žanrovsku književnost. Da, ona se bavi smrću, mrakom, pormećenim umom, ali je sve to skupa čine horor pričom manje nego li Zločin i Kaznu ubijanje babe sekirom.

Zelena Milja briljira, dominira i pobeđuje na toliko nivoa, možda na prvom, površnom kao kritika društva koje je do grla zagnjureno u predrasude, korpciju i nepotizam. Kritika liberalnog kapitalizma, priča smeštena u vreme velike recesije od pre osamdesetak godina, danas, kada nova ekonomska kriza neke nove generacije tera na očajnička dela, gutanja i prevelikih i preodvratnih žaba samo zarad čuvanja kakvog-takvog posla je i aktuelnija no ikada. Grupa zatvorskih čuvara koji su, de facto, plaćeni da ubijaju su tu zato što imaju žene. decu, kredite...  No, Zelena Milja je daleko dublja i duža, ona vodi do uzvišenih filozofski pitanja, kontravezna, zaigrana maštarija o bogu, religiji, čudima, moralu, ljubavi, starosti, smrti. O čoveku čije je ime isto kao onaj napitak, ali se samo drugačije piše, o mišu koji je najviše na svetu voleo da jede mentol bombone i gura šareni kotur, o električnoj stolici, psihopatama na njoj i pored nje. O psihopatama iza rešetaka i onim koji imaju jake veze. O moralu. Zakonu. Pravdi. Nepobedivoj nepravdi u kojoj smo oduvek živeli.

KJing ni pod razno ne spada u najuži krug mojih omiljenih pisaca, uglavnom preopširan, i dosadnjikav, iako vrhunski human i ubedljiv u svojim maštanjima koja više deluju kao doživljena i samo zapisana, nego, jelte, sanjana i izmaštana. Ovde, pak, ograničivši sebe na dvestotinjak strana, podeljenih na šest originalno odvojeno objavljivanih knjiga ne odlazi previše u širinu, držeći pažnju svakom rečju.

Knjiga koju bih stavio za lektiru, četvrta srednje.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 7:28 PM | 2 comments

Poslednji Srbin



Možda ovaj tekst, koji će biti kratak i upućen u suštinu problema (šatro gistro), treba započeti kao dnevnik?
Srbija danas.
Srbija danas - poražena, raskomadana, posramnjena.
Srbija danas - pokradena, propala, zakatančena, privatizovana.
Srbija danas - gladna, stara, pred umiranjem.
Srbin?
Srbin danas postiđen što je Srbin.
Srbin koji mora da pravda što je Srbin.

Baš kao što je sovjetska naučno-fantastična književnost pružala jedan pozitivan pogled u budućnost te države i sistema koji je u njoj vladao (Zvezda Kec, seća li se neko?), baš kao što uvek neki prost, arogantni amerikanac spase svet od vanzemaljske invazije, zar ne može i Srbin da bude stanovnik drugog sveta, nebeskog sveta, da bude pripadnik nebeskog naroda?
Da, ovakvoj Srbiji, potrebna je ovakva knjiga. Ne optimistična, jer je ona pesimistična do bola i suza, samo ponosna. Knjiga koja će nas same nama samim predstaviti u veličanstvenom, uzvišenom, bezmalo svetom obliku, pretranom da, ali neophodnom da nam pokaže da smo samo ljudi, ne zveri, koljači i silovatelji.

Knjiga o svoj patnji ovog naroda, knjiga o svim podelama ovog naroda: podeli na hrišćane i staroverce, na četnike i partiznae, na srbijance i bosance i crnogorce i... knjiga o nama. Nacionalna, pozitivna. NAŠA! 
Ništa u njoj nije fanatično i napadno, ništa mrziteljsko, jer suštinski propagira ujedinjenje svih slovenskih naroda, ne ratove među njima.
. Ono objašnjava, daje sasvim hrabre i lucidne, nove i fantastične poglede na vekovno rivalstvo slovena i germana, na jugoslovenska i pan-slovenska stremenja, daje jednu sasvim novu dimenziju borbi za srpske zemlje preko Drine. objašnjava petljanje amerikanaca prokletih. Daje smisao, sasvim uzvišeni smisao srpskoj vekovnoj patnji i stradanju... objašnjava i istrajnost i dugovečnost srpsku.

Samo momenat na stranu ostaviti nacionalno u ovoj knjizi, što nije sasvim teško, pošto sam ja u ovom kratkom tekstu  bio nacionalniji no Boban Knežević na svih 300+ strana svoje knjige, ovo je parče vrhunske fantastike. Najčešće blago uznemirujuće, nejasno i paranormalno na x-files način, često maglovito, bajkovito i usnulo, baš kao što je to i fantazija Nila Gejmena, jednako je i murkokovsko, uspešno u ispredanju mitova o večnim herojima i paralenim svetovima, podseti i na Filipa K. Dika svojim igranjem istorijom i njenim alternativama...

Kroz bezmalo milenijum, preko čitave planete, kroz sudbinu desetina iseljenika, izbeglica, gastarbajtera srpskih, preko čak i više od jednog sveta ispredena i ispričena je jedna dvina i potresna storija.

Na posletku, knjiga namenjena onim koji je i neće pročitati, onim srbima koji su progutali zapadnjačku propagandu i poverovali da smo zlo veće od nacista i ustaša. Ko ih jebe... 





Srbija sutra - cela, ponosna, mlada i lepa.
Srbija - večna.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 9:09 AM | 5 comments

Kingdoms of Amalur - Reckoning



Jedan, jedini post o RPG igrama bio je dovoljan da se oplete po kuknjavi o jadnom stanju žanra! Da, o da - poslednjih deset, petnaest godina žanr jeste u opadanju, dok najekstremniji fanovi i puristi tvrde da je on zapravo umro, davno. Razne krivce možemo tražiti, kako za propast pojedinačnih timova, tako i scene u globalu, ali suštinski jeste to da cRPG nije mogao da isprati masovnu popularizaciju igara, njihov izlazak iz sveta zaljubljenih entuzijasta i ulazak u klinačku svakodnevinicu. Kompjuteri su postajali jeftiniji i bolji i potencijalna publika se širila u smeru ljudi koji jednostavno nisu imali strpljenja za kompleksne igre prepune zagonetki, po mozak zahtevnih borbi i priče koja se prostirala na desetine i stotine sati... RPG igre su postajale kraće, gluplje... ali svakako šarenije, krvavije, akcijom nabijene, sa silinom sinematika i linijama odglumljenih dijaloga (to što su u pitanju književni mediokriteti na nivou pisanija napaljenog klinca, nema veze). Pravi RPG je brzo nestao i sve što je iza njega preživelo je akcioni mu polu-brat. Ovde moram reći da protiv akcionog izvođenja nemam ništa (iako pravi cRPG zahteva potezno igranje) i da je sredina "dvehiljaditih" podarila nekoliko rasnih pripadnika žanra, ali... sve je to delovalo kao labudova pesma \anra - sa svakim sledećim nastavkom serijala koji su nastali u to vreme gubio se kvalitet i/ili RPG identitet. Naravno, proces zaglupljivanja tu nije mogao stati, pa su igre svrstavane u ovaj žanr sve više ličile na konzolne h&s seckalice ili pucačine iz prvog/trećeg lica... Vremenom je čak i za takve igre interesovanje toliko opalo da se broj ikakvih RPG-a na godišnjem nivou mogao prebrojati na prste jedne ruke i da su fanovi počeli da isčekuju čak i najprimitivnije izrode modernog doba. I tu dolazimo do Reckoning-a. Igre koju sam čekao, doduše sa zebnjom, ali makar nadom da će žanr dobiti još jedan igranja vredan naslov i pažnje vredan razvojni tim. Nada zaista umire poslednja.  
Prvobitno zamišljen kao MMO(rpg) u stilu globalno popularnog WoW-a - fenomen za neki drugi smarački uvod - tokom razvoja je ipak prebačen u offline mod igranja... i posle siline sati provedenih uz igru nisam siguran da li je to bila ispravna odluka. 
Na priču mi se ne da trošiti reči - ima na netu sasvim dovoljno podataka o tome. Suštinski, igra je smeštena u sasvim generični vanila fantasy setting, generičan toliko da se graniči sa parodijom, mada to, nažalost, nije. Prosto nije jasno zbog čega i za koga je ova igra tako pravljena? Za decu koja još ni do osnova fantasy žanra (u bilo kojem popularnom mediju) nisu stigla? Za totalne zaljubljenike u isti? Da li je pokušan povratak bajkovite nevinosti  u doba mature, dark fantasy igara/knjiga? Šta god da je pokušano, okončano je fail-om. Čak iako je poneki quest ili čitavi quest line fino napisan (poput onog za vilenjačku frakciju), sve, apsolutno sve se može opisati kao dvestotinjak pripovedačkih klišea skupljenih i potrpanih u jedan globalni kliše. Osnovni okidač priče ste vi kao jedini u tom svetu koji nema predodređenu sudbinu i tako može da menja i utiče na budućnost tog sveta, naravno, prave motivacije za tako nešto fali, jer je glavni quest line katastrofalan! Koliko god u globalu open-world RPG igre kuburile sa pričom i istu donekle stavljale u drugi plan (pre svega mislim na TES serijal), ovde je to dovedeno do ekstrema  - tek nekolicina zadataka u glavnoj quest putanju, povezanih haotičnom, nejasnom, katastrofalno loše napisanom pričom su trn u oku, kamen u želudcu i crni polni organ u anusima svih ljubitelja ovog žanra. Deset godina devolucije dovelo nas je do tačke gde je naznaka smisla i potrebe puka želja, a vanredne lepote i istinske umetničke vrednosti jednog Planescape: Tormenta deluju nedostižnije od Alfe Kentauri. Frakcijske/esnafske potrage su, kao što rekoh već, užasno klišeizirane, ali generalno deluju zaokruženije i smislenije od glavne priče... dok na preterano veliki broj sporednih kvestova koji se svode na putovanje od tačke A do tačke B i natrag (mada, takvi su i glavni kvestovi)  i stupidnih MMO zadataka koji će od vas zahtevati, na primer, pet glava antilopa i deset cvetova belih rada, ne vredi trošiti ni vreme ni nerve.
Srećom, priča je apsolutno najslabiji pojedinačni činilac svekupnog magičnog tkanja ove igre. Ono gde igra apsolutno rula jeste borbeni model! Istinski bliži PoP/AC serijalima ili adrenalinskim, konzolaškim H&S naslovima, sa tom razlikom i kvalitetom da do tančina možete način igranja podesiti svojim afinitetima - čistokrvni fighter, mage ili assasin ili volšebna kombinacija dva ili čak sva tri karaktera? Zaista zavisi samo od vas. Jeste da su u najavama autori sistem sudbinskih karti reklamirali kao element koji će konačno dozvoliti igraču da bezbrižno kombinuje, dozvoliti mu da razvija svakakve skillove i opet bude jednako ubitačan, kao i onaj koji se koncentriše na samo nekoliko v(način igranja koji, recimo, TES serijal izrzaito forsira), taj sistem to suštinski nije doneo - jeste da famozne karte donose bonuse hibridnim klasama, ali jednako poboljašavaju i one čistokrvne, pa ostaje prosta činjenic ada ako želite izučiti vrhunke magije ili talente neke klase, prosto morate biti koncentrisani upravo na tu klasu . Ipak, igrajući kao kombinacija dve slabije klase (pošto je klasični tupadžija mahač buzdovanom ubedljivo najjači) - vrlo dobar ubica sa solidnom potporom u magiji bio sam opremljen spellovima i napadima svih prirodnih elemenata (vatra, led, elektricitet...), kao i onim koji su nanosili poison ili bliding štetu neprijateljima, pa skapirajući koje su beštije osetljiva na koje napade mogao sam lako jebati mater svima... situacija u kojoj se šunjam ka grupi neprijatelja (sa stealth skill-om razvijenim do maksimuma), neprimećen ubijam troje, tek tada bivam otkriven, iskorišćavam abilitie koji me privremeno čini nevidiljvim, ubijam još jednog i onda ostatak nesretnika života lišavam baražima ledenica i  munjevitim napadima noževima ili neka slična jeste sasvim neprocenjiva. Ipak, igra čak ni na početku na normalnoj (ili čak hard) nivou težine nije preterano izazovna, bivajući nabijena monstrumima i kvestovima, imajući takozvani fate mod koji usporava vreme, olakšava ubijanje i najvećih, najzaguljenijih protivnika i još duplirajući broj exp. poena koje za njihovu smrt dobijate, brzo ćete napredovati po levelima, još znajući da za svaki dobijate po jedan skill i čak tri abilities poena za investiranje već do nekog 15-20 nivoa vaš heroj/heroina biće nezaustavljiva mašina za silovanje nesretnih fantazijskih monstruma,dodajte tu i neograničene količine keša za napitke i zaista dobijate sve osim pravog igračkog izazova.
Igra izgleda jako lepo, stilizovanog vizuelnog identiteta u stilu WoW-a, samo, naravno, daleko modernije (opet ništa preterano hardverski zahtevno). ogroman svet igre vodiće vas kroz šume, bajkovite predele, pustinje... sasvim dovoljno često menjajući svoj okoliš da ne smori. Takođe, postoji i više od nekoliko momenta na kojima su dizajneri pokazali svoje znanje - svi gradovi su prelepi, kao i pojedini prirodni pejzaži... Jedino na nerv idu generičke pećine i grobnice, mada je i tu situacija daleko raznovrsnija od TES serijala.
Šta za kraj reći? Čak i da se odmah pomirite sa činjenicom da je igra primitivna i nedostojna velikana žanra kojem želi da pripada i da od iste očekujete samo dobar model razvoja lika , odličnu borbu i samim tim vrhunsku zabavu,. čak ni tada nećete biti zadovoljni. Zaista, u prvih 20-25 sati igra dobro, čak odlično funkcioniše - tu sve podseća na veseliju, gej varijantu Diabla, drmaće vas hrčak sindrom u vidu potrage sza sve boljom opremom, još ćete uživatu u zaista uzbudljivim i zabavnim borbama... a, onda... sve će se pretvoriti u TES kojem je oduzeta sva dubina sveta (ostala samo repetitivnost gejmpelja i loša priča), Fable koji  je izgubio sav šarm i WoW kojem fale živi igrači, Dibalo koji nije adiktivan koliko i heroin, Devil May Cry bez svoje težine i kraja na vidiku - pretvarajući se u mučno iskustvo preskakanja dijaloga i jurcanja ka kraju priče samo da 40 -50 sati igre ne propadne.
Smeće.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 8:14 AM | 0 comments

L1CHN1 54J83R KL023T - 26.02.2012.


Bezmalo nedelju dana me, u mojih dvadeset i dve godine, ne toliko muči, koliko prosto ophodi sasvim neočekivani osećaj - matorosti, starosti, jebene drevnosti.
Naime, nemam braće, ni mlađe, ni starije, ali mi je moj kumić, mlađi nekih osam godina od mene, uvek bio nešto nalik onom prvom. Pamteći ga od najranijih dana, kada bi dolazio kod mene, u haos pretvarao ćitavu kuću, razvlačio i lomio igračke i plakao svako malo, preko svih mogućih geek aktivnosti koje su, osim njega i mene, podrazumevalo i njegovog najstarijeg brata (koji je duplo straiji od njega), pa tako beskrajne partije rizika (u kojem je klinac uvek pušio), ali i vukljanje mog kompa kod njih, pravljenja LAN mreže i celodnevno pikanje TW-Rome ili Warcraft 3. Oh, gospode, još uvek me boli poraz koji mi je naneo tada desetogodišnji slinavac. Sećam se i mojih napora da ga od čeljusti bezumnog FPS-a izvedem na put predivnog RPG-a i mog konačnog uspeha sa Mass Effectom. <3
Eto, vreme leti i taj klinac je izrastao ka konjina (prerastao me odavno), mutirao, svetlo plava kosa dobila je zlatkasto-smeđu nijansu... ali je suštinski za mene i dalje bio klinac, bebac, onaj najgori koji je baš juče smarao porukama sa kojeg torenta da skida Kingdoms of Amalur - novi predrkani RPG u maniru TES-a.
Onda... sestra mi reče da je taj slinavac na fejsbuku (a, gde drugde?) objavio da ima curu. I to kakvu! Sasvim preslatka devojčica neka.
Momentalno čuđenje, zamenio je ponos, a onda se pojavio taj osećaj...

Gospode bože. 
Deca koja pamtim kao bebe oko mene postaju ljudi - eto, ako je pametan, možda će se i već uskoro upustiti i u svet dražesnih odnosa sa nečim primamljivijim od sopstvene desne ruke. 
Vraćajući vreme i sebe kroz njega, sećajući se sebe sa četrnaest, vraćajući se na sebe danas, gledajući tog gotovo odraslog čoveka, opet sećajući se petogodišnjeg deteta... sa osmehm na licu kapiram da je u svemu tome, kroz čitavu tu deceniju naših života, druženja, bratske ljubavi i postojanja stoji samo jedna, jedina konstanta - video igre.
Uskoro će ME3, ja ću zaboraviti na "probleme odraslog čoveka", on na čari deteta koji korača stazom ka odraslom i opet ćemo satima pričati o jebenoj igri.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 1:27 PM | 0 comments

5T4K3 L4ND



Stake Land je klasičan post-apocalyptic road film u maniru 28 Days Later. Iako, to mogu reći odmah na početku recenzije, i više nego zadovoljavajuć, čini se da su autori sami preozbiljno shvatili žanrovske granice ili možda i prejako želeli da njihov film prevaziđe pomenuti instant klasik i to igrajući u potpunosti po njegovim pravilima. Naravno, završili su sa u svet puštenom kopijom - dobrom, dostojnom, ali nikako potpunom... No, sumnje o njenoj svrishonosti nema - ovakvih filmova svetu je uvek potrebno!!! 


Umesto najčešćih zombija, ovde su u pitanju vampiri, u konačnici jedina značajna razlike su u okruženju kroz koje naši heroji prolaze - danom je sasvim bezbedno (ako ne računamo ljudske bande i kultove) i načinu egzekucije samih poganština, umesto preciznog pogotka u glavu, daleko ličnije nabijanje koca u srce. 

Priliv monstruma i kretanje su, uz glavnog lika (mlađanog dečka) i jedina konstanta tokom čitavog filma. Na početku tu je pominjani dečko i Mister, već prekaljeni lovac na vampire koji putuje ka severu i usput čisti zemlju. Niz put će im se pridružiti pola tuceta likova, okoliš će se menjati, ali će jedino kretanje ka severu ostajati. 

Što se čisto gikovskih vrednosti tiče, najcenjenije je što film vraća u igru vampire sa mudima i bez šminke i obrijanih međunožja - zaboravite moderne gej tinejdž vampire, čak i romantičnu viziju, zapadno-evropsku viziju ovih stvorenja i spremite se za pakleni nakot iz bezdana vekovnih noćnih mora svakog Slovena.


I ovo, kao i uve kada su filmovi strave i užasa u pitanju,  jeste priča o majmunima što hodaju na dve noge. Reklo bi se o bliskosti među ljudima, koji rado u svoj maleni čopor (od kojeg im život zavisi) primaju i trudnice i starice, koje upravo to malo ljubavi deli od ponora ludila, o ljubavi i emociji koja ne mora rečima da se iskazuje, već je prosto to što ste tu za nekog, u istim sranjima, dovoljno. 
Ipak...
Nema krvopije ili zombija koji će vas tako duboko potresti i ogaditi vam svet, koliko prosto čovek. Fanatičan, kvazi-religiozan, brutalno nasilan i u svom zlu i glađu za krvlju daleko maštovitiji i temeljniji od vampira - koji bezumno jurca ka vama, jurca na kolac ili u kišu srebrnih metaka. Svet nakon svog smaka je udomio nastrane kultove i svoje umobolne mesije i upravo oni su u tom svetu i najveće zlo. 
Ne o vampirima, o ljudima.

U pitanju je primerak mog omiljenog pod-žanra filmskog horror-a, stvoren pošteno i s ljubavlju.
Nepotrebno je reći da sam ja uživao, da li ćete i vi to je već sasvim druga, meni nebitna, stvar.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 1:03 PM | 0 comments

4N0TH3R 34RTH



Upravo me ovakvi filmovi, s vremena na vreme, podsete na činjenicu da bih konačno mogao da se manem žanrovskog filma i okrenem se kopanju onog "umetničkijeg", lepšeg i značlajnijeg, naravno to traje sve dok pod prste ne naleti neki b-production-zombie-bloody-gore-cannibalistic-feast-sa-sisama. 
Nikada zaista nisam voleo klasičan Sci-Fi - glorifikaciju nauke kao jedinog čovekogovog imperativa, zamene za religiju i duhovnost uopšte,  kao odgovora za sva egzistencijalna ili komformistička pitanja čoveka. Nikad nisam kupovao klarkovu naivnu ztaljubljenost i optimizam, nikad u Sci-Fi književnosti ne tražih realnu i moguću viziju budućnosti, već samo slobodu mašte i metaforu. Ne fasciniraju me priče o velikm stvarima, intergalaktičkim ratovima, uistraživanju sveimira, pronalasku paralelnih svetova, već priče malih ljudi smeštene u senku svih tih magičnih stvari.
Takav takav film je Another Earth.

Na nebeskom svodu se pojavljuje planeta, za koju naučnici utvrđuju da je sasvim identična našoj - kontinetni i mora su isti, čak i gradovi i sela su podudarna našim. I baš tu negde jedna mlada devojka, još maloletna, sa prevelikom količinom alkohola u krvi, seda za volan, proleće kroz crveno, udara u auto i pritom ubija trudnu majku i dete. Četiri godina kasnije ta devojka - tek na prvi pogled ista - izlazi iz maloletničkog zatvora i odlazi da se izvini čoveku kojem je ubila porodicu i uništila život. Momenat slabosti. I jedna životna epizoda koja sledi.


Nastavak filma ne donosi mnogo nauke, oh, tu je poneko mumlanje sa TV-a ili radija o Drugoj Zemlji, takmičenje koje će nekog sasvim običnog čoveka odvseti na nju, snovi mlade devojke o svemiru, ali to je sve i to je zapravo jedva dovoljno d ase, uz blagi napor istezanja granica žanra, ovo nazove SF filmom. Dakle ne očekujte šatlove, astronaute, ekspediciju na pararelnu Zemlju. Ne, ovo je ljudska priča, priča o grešci, o kajanju, o perverznosti ljudskog srca i ludosti ljubavi i konačno o iskupljenju.
Priča, pre svega, o povratku žiotu, sabiranju ostataka, krpljenju rupa i sastavljanju krajeva. Mlada devojka, Rodha, iz zatvora izlazi mračna i neugledna, muči je nasinica, spava na podu - devojka za kojom bi se retko koji muškarac okrenuo ili je čak primetio, vremenom se pretvara u gotovo vedru lepoticu, koja bi lako mogla postati san svakog od nas. Da, glumica koja stoji iza lika je u svoju biografiju upisala vraški dobro odrađen posao!

Predivan film.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 12:24 PM | 0 comments

W4K3 W00D



Priča o ljubavi, gubitku i nemogućnosti, ne zaboravljanja, već prostog nastavka života. 
Kada mladi bračni par izgubi kćerku, ostaju slomljeni, njihovi dnevni poslovi esencija sve nevažnosti i besmisla, a njihov dom bezdan bolnih sećanja. Baš kada odlučuju da od svega pobegnu, napuste gradić koji je za njih postao najodvratnije mesto na svetu, pojavljuje se nada, mogućnost, bez obzira koliko ona nestvarno delovala, da je vide još jednom, samo nakratko, samo na tri dana, ali zar bi se i jedna roditelj i toga olako odrekao? Cena na početku deluje mala: moraju ostati zauvek u tom gradiću... Ali, onda, očajni, tonu sve dublje u nadrealnu bizarnost, pomerajući sopstvene moralne granice, rušeći sosptvena pojmanje realnosti, do tačke sa koje se granice više i ne vide, slepi od ljubavi i očaja čine stavr koja je protiv pravila drevnog rituala, vraćaju svoju devojčicu na ovaj svet... ali... ona nije sasvim ta devojčica.

Par onih srećnih momenata ovog filma, oni s početka i oni neposredno po vraćanju preminule devojčice u svet živih, po meni, i nose osnovnu poruku ovog filma, koja nikako ne može biti "let it go", ne, ne pomirenje sa smrću, već ljubav sa životom, gde svaki momenat sa dragom osobom (bila ona vaše dete, sestra, brat, roditelj, izabranica srca vašeg...) treba iskoristiti. Sekundarno, dolazi i to mirenje sa smrću, jer u suprotnom ne gubite samo tog kome povratka nema, već i svoj i život preostalih voljenih osoba - taj niz dragocenih trenutaka koje možete imati. Ovde je to pred kraj predstavljeno bolno direktno i plastično, ali pravedno jer "cena mora da se plati".

Osečaj sveprožimajuće, preplavljujuće jeze je konstantan tokom čitavog filma. Zaboga, u pitanju je devojčica vraćena iz mrtvih, boje očiju leša koji je zamenjen za nju, devojčice koja čuje glasove, devojčlice koja... Poslednje minute nisam odgledao samo naježen, zavaljen u krevet, već sams e uspravio, seo, nagnuo ka monitoru i kao na ekserima dočekao kraj. Svakako jedan od najjezivijih filmova što pogledah, ikad.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 7:58 PM | 0 comments

C0I\I4I\I th3 84R83R14I\I



Novi Conan nije loš film. Eto, da odmah to utvrdimo. Nije loš u poređenju sa aktuelne holivudske produkcije - on je čist prosek i bolni primer gde je taj holivud danas. Simerijanac je jedan od najzahvalnijnih akcionih heroja ikad, lik koga samo užasni anti-talenti ili nenormalni producenti i ostale angažovane jurilice keša mogu da ubrljaju. 
Conan.
The Barbarian.
Conan... lopov, sebičnjak, oportunista, kušač žena, brutalni borac koji nije u celoj priči zarad opšteg dobra sveta oko njega, dame u nevolji ili bilo čega uzvišenog i časnog, već zbog zlata i/ili osvete.
U ovoj modernoj verziji on je sveden na... psihopatu. Ne nekog čoveka koji je odgajan da postane ratnik, čak ne ni divljaka, već upravo psihopatu. No, čak je i to u ova moderna, pristojna vremena onako politički korektno, bljutavo. O, da, bezmalo dva sata Conan za 21. vek jurca okolo, kolje, prosipa drob, ali gledačlac na to ostaje tup i naviknut već nakon četrdesetak minuta.

Velika mana je svakako osećaj da je film zbrzan, nepovezani delovi slepljeni bugarskim lepkom u nešto što bi trebalo da bude celina. Dva sata i nije malo da se ispriča jedna već milion puta ispričana priča o osvetu, ali režiser to nije uspeo, a probiti dva sata i tako nažuljati guzice debelih amerikanaca ili izgubiti pažnju tinejdžera naviknutih na video igre, naravno, nije opcija. 
Sam scenario nije revizija originalnog filma, iako suštinski jeste u pitanju rimejk, priča nas vodi na sam početak, na bitku u simerijskom selu tokom koje se rađa Conan (majka umire na porađaju), zatim prikazuje drčnog trinestogodišnjaka, tu negde bantditi, u potrazi za nekom relikvijom, upadaju u selo, pale, siluju, ubijaju, izmeđđu ostalih i konanovog oca, do kraja prati ludog, odraslog ubicu...

Ali, zaboravite sve do sada rečeno. Sve bi nekako i izgurali do neke prolaznosti da je pred nama ponovo mlad i nabildovan Švarcika, jer najveći nedostatak filma je sam Conan. Momoa nije doneo najlošiji performans ovde (pošto je konkurencija za to prevelika), ali je kao zvezda večeri potpuno i temeljno fejlovao! Neverovatno mi je isprva bilo to kako je u Game of Thrones, u ulozi Khal Droga, delovao divlje i brutalno, a ovde, pak, out of place koliko i manekenka u kuhinji ili programer na prvoj liniji fronta. Skapira čovek konačno d aje Khal Drogo nebitna uloga, mala i prikladna njegovim dometima, svakako i potpuno bačena u senku posla koji je vrhunski odradila Tamzin Merchant. Naravno, Khal je i daleko prostiji lik - reži, jebe s guza, ubija par vucibatina i to je to. 
Jebote, da ga ikad vidim samo bih ga pitao "čoveče, da li ti čuješ sebe?". Jer... glas, taj njegov glas, taj fejkerski bariton ili koji je kurac već, ta izglumljena, isilovana dubina glasa i žestina, gotovo na ivici growl-a ili puštanja u gaće usled silnog naprezanja je posle samo petnaest minuta bolno neizdrživa, da mi je došlo da ugasim ton i u blaženoj tišini otpratim ostatak ove bede. I zaista ne bih nešto propusti jer je muzika - ono po čemu, između ostalog, pamtim prvi film, ovde bukvalno nepostojeća, što je samo finalni minus ovom mediokritetu.

Gospodine režiseru - manite se kultova, snimajte holivudske flmove o tinejdž grčkim bogovima i vampirima. 
Gospodine Momoa - manite se kultova, idite trčkarajte po plažama ili eventualno glumatajte u SG-Atlantis, i onako sasvim nebitnoj seriji, snimajte raklame za gaće, odjebite i ne zaboravite:
Dragi fanovi: Vi ste svoje već rekli...

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 7:29 PM | 0 comments

P35M3 L3D4 1 V4TR3 - 5UD4R KR4LJ3V4



Čvrsto verujući da sam svoje životne epic fantasy potrebe zadovoljio sa Tolkinom i nekolicimo njegovih nedostojnih naslednika, nije mi padalo na pamet da započinjem još jedan serijal. Ali, eto, na nagovor drugarice (čupavikovrdžavinesnosninasilni stvore, hvala) pre nekih godinu dana, baš pre nego što sma i znao da se snima serija, uzeh prvu knjigu. Sad, evo, pre početka druge sezone, pročitah i drugu.

Odmah mogu reći da je Martin ovde ispunio očekivanja. Priča nastavlja da teče fluidno kao i do sada, podeljena na bezbroj poglavlja koja prate glavne likove. Ono što je u prvoj knjizi fantastično radio, radi i ovde - čitajući, na primer, denerisovo poglavlje ona vam već posle dve strane postaje najbitniji lik, a njena sudbina i priča najzanimljivije u celoj knjizi, kako zavšire poglavlje i počenete sledeće,opet recimo, tirionovo, s početka vas izbole za njega i samo na Deneris mislite, d abi posle dve strane upravo kepec postao glavni lik cele knjige i tako svih sedamsto i kusur strana.

Priča se nastavlja na sam kraj prve knjige - kraljstvo je pokidano i već zašlo u građanski rat.Sa nedoraslim kopiletom iz incestoidne veze u Kraljevoj Luci, sa nezrelim sinom pogubljenog Edarda Starka kao kraljem na Severu, ali i sa braćom mrtvog kralja Roberta Barateona - Renlijem i Stanisom, koji se takođe proglašavaju za kraljeve, naravno tu je i Deneris kao kraljica preko mora, kao još i bezbroj plemića sa svojim ambicijama... Nepredvidljivost je još jedna konstanta - taman kada pomislite da jedna od zaraćenih strana dobija rat, desi se nešto što vraća ravnotežu ili u potpunosti okreće stanje,  taman kada pomislite da ste makar naslutili namere nekog lika, on uradi nešto sasvim peto,  a opet logično...

Koliko god rat bio zanimljiva i dominantna tema, teško je odupreti se mišlju da je sve to nebitno igranje ljudi, dok se iza horizonta, tačnije iza Zida, sprema nešto veliko, dok pojava krv-crvene komete na nebu sluti samo loše stvari. Koliko godse sitni ljudi borili za krune što svetlucaju, sve je jasnije da su pravi heroji ove sage Deneris i Džon Snežni.  Njihove strane, njihovi doživljaju, strahovi, slutnje i nadanja, preko mora i preko zida su uvek ona zanimljivija, a osećaj sudbonosnog je uvek jak.

Ono čega ima manje no u prethnoj knjizi, a što je na prvu loptu i privuklo moj iskvarenu um, jeste seks. Sa Džejmijem u zarobljeništvu i Kal Drogom mrtvim, prekrasne incestodine i pedofiličarske scene su nestale, pa nam je, manje-više, ostao kepec i njegova kurva.ipak, u jednoj sceni vatrenog flerta i nešto ovlaš hvatanja pa genitalijama Martin još jednom dokazuje da je, bez sumnje, sanjao vlažne snove o svojoj sestri, što kaže drug: "Po slici mu vidiš da je perverznjačina, ona debele, masna, najgora."


Sudar Kraljeva nije remek-delo, nezaboravni komad lepe književnosti koje donosi odgovore na večna pitanja što muče čovečanstvo, ne, u pitanju je naprosto zabavna drama, sa elementima fantazije, zarazna (često i jeftina) kolliko i suncokret.
Eh, da, još valja reći d aje domaće, lagunino izdanje goli jad - mekog poveza (sa koricama koje se posle dva čitanja lome, raspadju), užasno tankog papira koji se cepa pri svakom nemarnijem okretanju strana. Ako već niste bacili pare, preporuka je da probate sa nekim izdanjem na engleskom ili luksuznim izdanjime na hrvatskom koja su se skoro pojavila i u naim knjižarama (mada su papreno skupa).

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 6:14 PM | 9 comments

T35 V: 5KYR1M



Smatrajući sebe, evo, već bezmalo čitavu deceniju posvećenim RPG igračem, zaokupljen kultovima na koje je gejmerski mainstream odavno zaboravio, a generalna pop kultura nikad za iste ni čula, sva prašina dignuta oko najnovijeg poglavlja The Elder Scrolls sage mi je u najmanju ruku bila čudna, ako mi pomalo i nije išla na nerv. 
OK, još sa prethodnom igrom (Oblivion), serijal je istupio iz granica žanra i stekao masovnu popularnost među ljudima svih boja, seksualnih i gejmerskih afiniteta. Ipak, danas, nekoliko godina kasnije, YouTube je posećeniji nego ikad, a sajtovi poput 9GAG-a niču ka' pečurke nakon kiše, MEME kao da je ostao jedini živi oblik humora na svetu  i... vuala - ljudi koji nikad nisu ni čuli za TES, niti ga igrali, smeju se na "arrow to the knee" šale. U konačnici, Skyrim dostiže rekordne tiraže, već mesecima ne silazeći sa TOP10 lista, drugi renomirani, legendrani developer timovi najavljuju da će njihovi budući naslovi nalikovati Skyrim-u... A, od same pomisli na izgled budućih strana Elder Scroll-a, koje će biti pravljenje pod uticajem sve ove pomame oko serijala, prolaze žmarci niz kičmu. Čini se da se žanru koji je nekad podrazumevao logične zagonetke od kojih vri mozak, borbe koje zahtevaju poslednji bit vašeg taktičkog genija i priče koje su sa sobom donosile umetničke vrednosti koje su, ne tako retko, prevazilazile i svoje fantasy/sci-fi pandane u klasičnoj žanrovskoj književnosti, doživeti još jedna talas zatupljivanja.
Oh, well... već preventivno sklanjam klimavu dasku u podu, metlicom sklanjam sitne bube i naslage prašine i vadim kutiju u kojoj su hermetički zatvorene instalacija BG-a, Arcanuma i neprejebivog Planescapea.

Mračan i podugačak uvod je bio, jasno je, neizbežan, sada da vidimo šta nam to Skyrim, osim nikakve budućnosti, zaista donosi. Iako je u recenzijama video igara nekako običaj da se o tehnikaljima priča pred kraj, ovde ću napraviti izuzetak i odmah ih skinuti sa dnevnog reda, prvo zato što vas na samom početku igre čeka poduža sekvenca vožnje kočijama sa nekolicinom zarobljenika, tokom koje možete samo da se divite snegom prekrivenom okolinom, drugo -zato što je napredna grafika uvek bila jedan od najjačih aduta serijala. Ipak, sakupljanje vilica sa poda i brisanje bala i ostalih telesnih fludia džogerom je izostalo. Iako je pričano o novom grafičkom engine-u, svakom sa imalo znanja o programiranju ili čak samo malo više iskustva sa igrama, biće nakon tri pogleda jasno da je u pitanju isti onaj, praistorijski, motor koji je pogonio i Oblivion, pre više od pet godina. Danas, poput pedesetogodišnje matorke, zategnuta do granica pucanja, pa još prekrivena slojevima šminke, obučena u najskuplje krzno i još, preko svega, nakinđuren biserima, zlatom i dijamantima - i koliko god raskošno izgledala, jasno je da je u pitanju labudov pev starice. No, ruku na srce, nije ni konkurencija, usled ograničenja konzola, za sve ove godine bog zna koliko napredovala. Ono što je, u odnosu na Oblivion, bolje jeste dizajn sveta. Kada jednom siđete sa kočije, izbegnete smrtnu kaznu i stupite u ledom i snegom okovani sever Tampriela pred vama će se, bezmalo na svakih par koraka, otkrivati po koja lepota: da li su to fenomenalno i unikatno dizajnirani gradovi (setimo se samo oblivonske bezličnosti), vrhovi planina što cepaju nebesa i silina oluja na njima, spektakularne drevne patuljačke građevine, sam sever Skyrim-a sa razuđenom obalom, santama leda, izvorima vrele vode,aurorom borealis što kiti noćno nebo ili samo neka sitnica u beskrajnim šumama ili tundrama, neki vodopad, recimo... sve  odaje utisak uloženog truda i vremena superirornog u odnosu na ranije random generisane predele. Ono što ostaje rak rana jesu tamnice, pećine i ostali podzemni predeli po kojima će se i onako dešavati 80% akcije - ostaju bolno generične - sa par predefinisanih tile set-ova koji će se smenjivati do besvesti. To je ujedno, što se vizuelnog aspekta tiče, i jedina zamerka: zmajevi, džinovi i mamuti su prisutni i lepo dizajnirani i sve teče glatko na konfiguracijama koje su odavno preživele svoju mladost, šta ćete više?


Kao što već rekoh, igru počinjete u okovima, na kočiji, na putu za Helgen, grad u kojem vas čeka pravda. Zajedno s vama lagano se trucka i lider severnjačke pobune protiv Imperije. Kad konačno stignete, silazite sa kopčije i tokom prozivke imperijalnih oficira pokreće se ekran gde birate svoje ime i rasu. Generator karaktera ostao je kompleksan kao i ranije - toliko da, uz malo truda i strpljenja možete napraviti svoju vernu kopiju ili, kao svaki normalni čovek, izabrati Norda, nakačiti mu bradu (jer je brada na čo'eku pobjeda) i početi jebenu igru. Baš dok vam je glava na panju, a dželatova sekira u vazduhu, pojavljuje se zmaj, nastaje opšti metež... I tako, dok bezazlena pobuna polako preti da preraste u rat koji će podeliti Skyrim i lako steći pridev "bratoubilački", nad čitavom pokrajnom se nadvila ona prava, egzistencijalna pretnja - povratak krilatih nemani za koje su mnogi mislili da su vekovima mrtvi. 
I izbor je Vaš. Pred Vama je prostranstvo ogromno (iako nešto manje od onoga u Oblivion-u, a znajačajno manje od Morrowind-a) da ga istražujete kako god Vam je želja - da odmah krenete u rešavanje glavne potrage, izaberete stranu u ratu i njemu se posvetite, pridružite se nekoj od kasta ili rešeavate neki od bezbroj sporednih, one-shot, kvestova. Šta god izabrali, Skyrim pred vas nikad ili gotovo nikad neće pružiti neki silni izazov - na normal igra jeste značajno lakša no pre - možda je najporažavajući prvi susret sa zmajem, koji se završava brzo i vašom pobedom sa maksimum jednim ispijenim health napitkom. Naravno, zato je tu stari dobri, paradoksalni disbalans težine - jebeni planinski trol će vas namučiti pedeset puta više od pomenutog zmaja. No, najveća mana jeste upravo užasno tanak main quest line. Iako duža od prethodne, glavna potraga je jadnija no ikada - rešavajući je stalno ćete imati problema sa motivacijom, jer je osećaj nebitnosti cele stvari prejak - dok Skyrim krvari u oslobodilačkom ratu, poneki zmaj na nebu, jurnjava po prokletim vrhovima planina i ortakluk sa par ospkurnih likova nekog nebitnog brtastva deluju kao nepotrebna zavrzlama. A konačna bitka, prekratka i prelaka, doći će kao šamar mokrom krpom...  

Sistem razvoja lika je, u odnosu na onaj, katastrofalan, iz Oblivion-a, poboljšan je dodavanjem bogatog skill... neba u koje ćete investirati po jedan poen koji dobijate nakon napredovanja vašeg lika za level. Nebo je podeljeno na sazvežđa  koja predstavljaju umeća baratanjem jednoručnih i dvorulnih oružja, lakog i teškog armor-a, šunjanja, alhemije, kovanja oružja ili poznavanje jedne od škola magije. Što se gameplay-a tiče, najveća novna je što možete metnuti oružje ili magiju i u drugu ruku, pa tako dual-wield mačeva ili magija ili kombinacija (mač+hiling spel kao najprostija, a sasvim nepobediva varijanta). Borba je , iako ne znam zašto,čak i dosadnija no pre , a da li je nepreglednija iz prvog ili trećeg lica je jedno od težih pitanja što je mučilo moj um.


Pre samog kraja, kad smo već pričali o grafici, vredi pomenuti zvučnu komponentu. Koliko god već tradicionalno bila jedna od najjačih karika serijala, ovde je zaista superirorna! Broj glumaca koji su davali glasove stotinama NPC-ova je veći no ikad, a muzička podloga je porsto fenomenalna, sa main theme-om koja će dugo, dugo ostati u pamćenju svih nas.

Oduševljen nisam, iskreno, nikad TES-om to i nisam bio, jer većina ovde pobrojanih mana je sastavni deo i čitavog serijala. Ali ako je prethodna igra bila loša koliko i komercijalno uspešna i ako je bilo za očekivati da će tim samo nastaviti istim putem, dodatno zatupljujući igru, moram priznati da sam ipak prijatno iznenađen. Skyrim nije remek-delo, ali jeste više od onoga čega sam se plašio.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 5:12 PM | 0 comments

UV0DN4 R3Č


Suilaid,
dragi štreberi i vi (lepe cure, cool likovi i sva silina rusa, ukrajinaca i inuita) što ste zalutali bespućima globalne mreže i završili na ovim stranama. Za Vas prve ovde će, možda, i biti ponečeg interesantnog, za Vas druge... plašim se malo čega. Zapravo, ne verujem da ćete i Vi što i dalje na scene sa Padme Amidalom počinjete da oslobađate zabrinjavajuće količine preejakulata ili Vi što sanjate vascelu Srednju Zemlju pod vašom strahovladom, dok Jedini prsten sija sa vašeg kažiprsta, a naga Galadriel leži kraj vaših nogu ili... ah, u koju se podrgupu nerdova već ubrajate... svi Vi, teško ćete na ovim stranama naći išta zanimljivo. 
Lični blog o nizu ličnih geek aktivnosti - knjige, stripovi, igre, filmovi, muzika, sajmovi, gejming takmičenja, lična porseravanja, mesečne kolumne, autorske Sci-Fi/Horror priče... suštinski - glorifikacija moje ličnosti.
 Ipak, ako navratite, ostavite neki komentar: pljunite, opsujte, bacite hex spell, death curse ili kažite da sam loš poznavalac SW univerzuma, svejedno ću ceniti pažnju i pozvati vas na pintu medovinu kod Ponija koji se propinje.

Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 11:09 AM | 8 comments

Subscribe to: Posts (Atom)