Zombie Geek

Manjak vremena je ipak učinio da originalna ideja o nekoliko dugih oktobarskih horor maratona ne bude u potpunosti ostvarena, no filmove o kojima ću pisati u ovom tekstu sam odgledao u dva dana, što je veoma blizu maratonu.

*****
 

Ako je Nemačka neposredno po okončanju Prvog svetskog rata bila ekonomski na kolenima, a politički sve plodnija za uspon zla koje će na kraju dovesti do najvećeg razaranja u istoriji čovečanstva, u svakoj drugoj sferi javnog života bila je pokretačka sila Evrope i sveta. Nauka, filozofija, umetnost. Iako će baš sve te grane delovanja nemačkog naroda vremenom biti iskorišćene za ideološko utemeljenje, širenje, uspon i zastrašujuće uspešan početak rata, kao i industrijalizaciju smrti same, one su prvo ostavile dela nemerljive vrednosti.
Nemački ekspresionizam je na posletku našao put i do filma i u nekolicini kinematografskih komada za sva vremena ima i onih sa jakim elementima horora i fantazije.

1920. snimljen je Der Golem, film koji baš zbog budućih dešavanja dobija na jezivoj težini - radnja je smeštena u Prag sa početka sedamnaestog veka, Imperator planira progon jevreja, koji su i inače smešteni u geto. Rabin ne želi to tek tako da dopusti, pa stvara golema kako bi zaštitio svoj narod.
Film možda i nije najbolje ostario, koliko je bitan zbog cele anti-semitske tematike i činjenice da je ostvario ključni uticaj na žanrovski film - u pitanju je jedan od najuspešnijih ranih monstrum filmova (doduše postoji i verzija iz 1915. ali ona se, nažalost, smatra izgubljenom) i možemo je ukratko opisati kao Frankenštajna koji kao osnovu nema nauku već religiju i kvazi-nauku (horoskop). Eskpresionistički elementi su prisutni pre svega u osvetljenju i scenografiji - sam praški geto je baš lepo i ubedljivo sastavljen. Glavna zamerka filmu jeste samo čudovište koje ne unosi ni malo jeze, mada takav je nekako i ceo film.

Iste godine pojavljuje se i magnum opus Roberta Wienea, kao i doktorat nemačkog eskpresionizma -  Das Cabinet des Dr. Caligari. Priča prati Dr. Kaligarija koji drži mladića po imenu Cezar u kovčegu, hipnotisanog i u dubokom snu, budi ga samo na vašarskim predsatavama gde Cezar predviđa sudbinu za novčanu nadoknadu. Jednom mladiću predskazuje da će umreti do zore, kada zora pukne, a mladić osvane mrtav njegov prijatelj, naravno, sumnja na samog Cezara i počinje da ga prati... Upravo je kroz oko tog prijatelja i ispričan film, a taj prijatelj je na posletku završio u ludnici. I vrlo brzo će granica između realnosti i ludila biti zamagljena. Sve je ovde pomereno i pod znakom pitanja - šminka, scenorgafija, osvetljenje, gluma. Perspektiva je iskrivljena i nepravilna, prozori su svakakvih oblika osim onih uobičajnih, vrata kao da su nacrtana nesigurnom rukom deteta i tako dalje... Jeza se lagano uvlači pod kožu i vrlo brzo postaje gotovo neizdrživa, gotovo da osećate potrebu da pauzirate film i prošetate, smirite misli i saberete ih. Film koji vas oduva. Raspameti. Film u čijem postojanju vidimo korene umetnika kao što su Tim Barton i Dejvid Linč. Film koji se gleda nekoliko puta.
Wiene će 1924. snimiti Orlacs Hände sumanuti horor o svetski poznatom klavijaturisti koji ostaje bez svojih ruku, on dobija nove, ne znajući da su nekada pripadale ubici... Iako ne prevazilazi prethodni film, i ovaj je izraženo atmosferičan i jeziv. Gledah ga ranije, planirah ga za ovaj maraton, ali ne stigoh - vama ga svakako preporučujem.
Das Wachsfigurenkabinett takođe iz 1924. godine je ljubavno pismo Wieneu i njegovom Kaligariju. Gledah film upravo prvi put i ostao sam zadovoljan istim, iako ne oduševljen. Suštinski u pitanju je primer stila ispred supstance - vizuelno zadivljujućeg komada, ali suštinski pomalo praznog. U pitanju je antologijiski film fantazije i užasa sačinjen iz tri priče koje se vrte oko voštanih figura. Prva je fantazija u stilu "1001 noći", druga je o Ivanu Groznom i jedina je koja zaista donosi jak sloj jeze uz odličnu glumu. Treća priča je najkraća i vizuelno najupečatljivija, zaista predstavlja visoko dostignuće za tadašnje vreme i nešto što je lepo gledati i danas. Scengrofija je odlična kroz ceo film, često namerno predstavlja omaž "Kaligariju"...

Na posletku imamo - Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (1922). Ovo znate, naravno, Čak sve i da niste gledali film, znate scene iz njega. Znate Nosferatua. Definitivno najranija ikona filmskog horora, toliko ingeniozna da je ostala u svesti ljudi za sva vremena. Danas gledati ovaj film budi toliko intenzivan osećaj jeze i gađenja da je teško izdržati, kako je bilo pre skoro pa sto godina ne mogu ni zamisliti. Od ključnih elemenata nemačkog ekspresionizma ovde je najizraženije igranje sa svetlošću i iskrivljenim senkama i sve to izgleda prelepo koliko i onostrano i nenormalno.
Priča neobavezno prati "Drakulu" Brema Stokera i jedino malo glupav ili zbrzan kraj kvari utisak.

Naš halloween horor specijal nikako nije mogao proći bez makar jednog Universal čudovišta. Bez obzira na to koliko je Universalova galerija onostranih bića spektakularna i prebogata, izbor nije bio posebno težak, naš omiljeni i jedini koji se zapravo zove - Čudovište, je bio najlogičniji izbor.

Kasnije tokom preduge serije filmova će biti jednostavno (i pogrešno) nazivan Frankenštajn, ali sa početka on je Frankenštajnovo Čudovište ili Čudovište i to je samo sebi dovoljno, kao recimo u slučaju Supermena. Jednom rečju, ikona.

Era Universal horora počinje još u dvadesetim godinama prošlog veka, u doba nemog filma. tada su snimljena dva filma - The Hunchback of Notre-Dame (1923) i Phantom of the Opera (1925) iiako su ta dva komada zapamćena i cenjena i dan-danas, tek 1931. godine sa premijerom "Drakule" (u naslovnoj ulozi fenomenalni Bela Lugoši) počinje ono što ćemo decenijama kasnije nazivati zlatnim dobom holivudskog horor filma, iste godine dobijamo i "Frankenštajn", a u sledećih četiri i "Poe trilogiju", "Mumiju", "Nevidiljivog Čoveka" i nekolicinu nastavaka. Zaključno sa "Drakulinom kćerkom" iz 1936. zatvara se prvi talas zlatnog doba...

Mi se ovde, kao što rekosmo, koncentrišemo na "Frankenštajn" filmove i to konkretno na prva tri. 

Kao što smo rekli prvi je snimljen 1931. i originalna ideja je bila da Bela Lugoši zaigra naslovnu ulogu i ovde, ali je on to odbio, smatrajući da nije dorasla njegovom glumačkom talentu i da nije dovoljno izazovno glumiti monstruma prekrivenog šminkom i lišenog bilo kakvog dijaloga. Studio angažuje do tada malo poznatog Borisa Karlofa i to je, ispostaviće se, bio pun pogodak!

Film otvara scena na groblju, scena sahrane, dok Frankenštajn i njegov pogrbljeni pomoćnik Fric čekaju da ožalošćeni odu kako bi mogli da iskopaju leš. Već ova scena pleni svojom minimalističkom lepotom. Malobrojne su lokacije koje će uslediti, ali su sve divne i sa dosta pažnje skrojene, posebno se izdvaja sama laboratorija Henrija Frankenštajna koja je i sama nekako čudnovato sklopljena i iskrivljena, kao da naglašava karakter samog ludog naučnika.

 Oh, Henri!

 Kolin Klajv briljira u naslovnoj ulozi, suluda ambicija i odlučnost čoveka na granici ludila vidi se u svakom njegovom pogledu. Boris Karlof kao Čudovište takođe je na vrhuncu ovde, iako je sama uloga minimalistička, ono malo kreativne slobode iskorišćava u potpunosti, čineći da je svaki pokret za pamćenje, svaki namučeni krik ili retki osmejak. 

 Kao i većinu filmova ovog doba i Frankenštajna moramo uzeti sa dozom rezerve, očekujući ne baš ubedljiv scenario (doduše tome dosta prinosi i dužina od svega sedamdesetak minuta) pa neke stvari nisu najbolje objašnjene, neke nisu jasne, sve je pomalo zbrzano, ali osnovna poruka je dobro prenešena - film o neshvaćenom i neželjenom stvorenju, stvorenju koje još uči o svetu u kome se našlo, čini fatalne greške pritom. Zaista je baš lako voleti Čudovište u ovom filmu, kao i u sledećem, čak i kada slučajno ubije devojčicu...

Ovo je spor i atmosferičan film, bez muzike, koji vas pre dodiruje blagom jezom nego što vas plaši, ne čini se kao nešto što će mlada publika dograbiti i shvatiti u potpunosti, ali je svakako u pitanju remek-delo holivudske kinematografije!

The Bride of Frankenstein izlazi 1935. godine, ponovo pod režiserskom palicom fantastičnog Džejmsa Vejla i možemo reći slobodno da je jedan od retkih horor nastavaka koji prevazilazi original. Sama posvećenost detaljima, kao i neki specijalni efekti su i danas zapanjujući. Na početku filma vidimo Čudovište koje je preživelo kraj prvog filma, ali je isprljanog i ofucanog odela (karakteristični debeli, teški crni sako) sa nešto kose spaljene i kože deformisane, dok će se

Scena gde Dr. Pretorijus razgovara sa Henrijem Frankenštajnom i ubeđuje ga da zajedničkim snagama naprave novo stvorenje - ženku - je takođe ubedljiva, kako zbog samih dijaloga, tako i zbog dostignuća Pretorijusa koji, za razliku od Henrija, svoja bića uzgaja u teglama, ima nekolicinu ljudi i specijalni efekti ovde su, za te godine, zvezdanih kvaliteta.

Zanimljivo je da se sama Frankenštajnova Nevesta (već ovde Universal ne čini sasvim jasno ko je Frankenštajn i čija je to, dođavola, nevesta) se pojavljuje tek na samom kraju, par puta vrisne, odbije Čudovište i to je sve od nje u čitavoj seriji, pa ipak postala je prepoznatljiv lik za sva vremena. 

Ovde se suštinski, po nama, završava nezaobilazni deo ove serije, sadržaj koji svaki ljubitelj ne samo horora, već filma uopšte mora pogledati kao deo opšte kulture, pre svega, pa zatim i kao filmove koji i dan-danas sjajno izgledaju i prenose jezivu, mračnu atmosferu.

Sledećih nekoliko godina Universal u potpunosti prestaje sa snimanjem horor filmova, da bi krajem dekade vratio originalne filmove o Drakuli i Frankenštajnovom Čudovištu u bioskope, pošto je to bio veliki finansijksi uspeh, odlučuju da za monstrume još uvek ima publike i nade, pa brže-bolje snimaju i treći film.

Son of Frankenstein (1939.)

Ja sam ovaj film zapravo želeo jako da mrzim, ali nisam uspeo. Režiser je promenjen (Rowland V. Lee"), bilo kakvog smišljenog kontinuiteta sa prva dva filma nema, Čudovište nije u sakou, već nekim ritama... pa, ipak, u pitanju je remek-delo sasvim na nivou prethodnih komada, ako ne u nekim sferama i ubedljivije.

Kao prvo, film traje dobrih pola sata duže što mu pruža vremena da se razmaše, da ne žuri, da nas zabavi nekolicinom pamtljivih dijaloga. 

Henrijev sin - Vulf - se vraća u rodni kraj kako bi nasledio titulu i imanje, ali ne nailazi na toplu dobrodošlicu, žitelji sela dobro pamte njegovog oca i čudovište koje je stvorio i pustio u svet. Vulf u razgledanju svog imanja dolazi i do razrušene laboratorije gde sreće Igora koji je navodno obešeni pomoćnik njegovog pokojnog oca. Igor je preživeo bešenje, vrat mu je slomljen i igra ga niko drugi do... Bela Lugoši. Legendarni mađar ovde, možda, donosi performans svog života, iako će ga istorija pamtiti kao najboljeg Drakulu ikad (što neosporno jeste), uloga Igora je stelarna. Njegov prljavi izgled, zlokoban smeh, same reči koje izlaze iz njegovih usta, šminka, pogled... sve vas plaši i tera neku grozu, osećaj gađenja. Danas i meni (koji sam video sve i svašta) je neprijatno da ga gledam, mogu samo zamisliti kako su se osećali ljudi pre bezmalo osamdeset godina. Karlof ponovo i po poslednji put igra čudovište pa je zaista prava gozba za oči videti dvojicu velikana zajedno. Igor naime kontroliše Čudovište i koristi ga kao oruđe u osveti sudijama koje su ga osudile na vešanje zbog pljačkanja grobova. 

Karlof je u mnogome skrjanut ovde, ali ono malo scena što ima su upečatljive, poput one ispred ogledala. U ovom filmu ponovo ne govori, ali koristi neke kreativnije i inteligentije načine da usmrti svoje žrtve. Ne znamo odakle to, ali kao što rekosmo, nelogičnosti i nepovezanosti sa prva dva filma su brojna pa na to nećemo gubiti vreme, niti se obazirati na njih. 

Još jedan performans za zlatne strane žanra donosi Lajonel Etvil u ulozi policajca kome je još kao detetu Čudovište odgrizlo ruku, pa sada ima drvenu protezu.
Promena režisera je donela i određenu svežinu, promenu tempa, scene su dinamičnije, glumci angažovaniji tokom dijaloga, nema praznog hoda, nema preterano dramatičnih razgovora, već se pamtljive rečenice sipaju dok se nešto drugo radi, no sve to nije posebno na uštrb atmosferičnosti.

1942. godine pojavljuje se i četvrti filma - The Ghost of Frankenstein. I ovde serija definitivno gubi svoju kredibilnost i nivo kvaliteta. Sveden na svega sat vremena dužine, sa ponovo novim rediteljem, haotičnim, nejasnim scenarijem, većim akcentom na akciju... ovo sve skupa deluje daleko jefitnije. Karlof ne glumi Čudovište, Lugoši jeste ponovo Igor, ponovo je na visokom nivou ali nekako ni on ne sija punim sjajem. Universal će nastaviti da praktično na godišnjem nivou izbacuje slabo ili nimalo povezane nastavke. 1943. izlazi i prvi sudar čudovišta u istoriji žanra - Frankenstein Meets the Wolf Man. Zanimljivo da ovde Čudovište glumi upravo Bela Lugoši koji ga je  na početku svega odbio, odrađuje dobar posao - rečeno mu je da je Čudovište slepo, pa tako i glumi, trom je, ukočen, sa ispruženim rukama, takvog će ga pop kultura i fanovi i zapamtiti i pamtiti do dana današnjeg, iako su isprva kritičari popljuvali performans Lugošija... Nije ni čudo, film ni ne pokušava da objasni slepilo Čudovišta. 

Mi smo ovde zaustavili naš maraton. 

Izaće još dva mash up filma u kojima se pojavljuje i Drakula, kao i jedna komedija, ali sve to skupa je daleko od nivoa koji su postavili prvi filmovi. Tek će krajem pedesetih godina pod produkcijskom kućom britanskog Hammera, Frankenštajn (ali i ostali Universal monstrumi) dobiti valjane rimejkove u boji, sa novim slojem užasa i nasilja u sebi.

Istina je da su nakon drugog svetskog rata ovi monstrumi prestali da budu strašni ljudima. Užasi rata, kao i strahovi od nadolazeće atomske ere bili su preveliki da bi se iko potresao zbog sporog i suštinski dobroćudnog Frankenštajnovog Čudovišta. Istina je da ni decenijama kasnije studio u čijem su vlasništu svi ovi likovi ne zna tačno šta će sa njima. Lično verujem da bi i ribut atmosferičnih horora sa artističke tačke gledišta mogao da bude pogodak, ali ne i finansijski. Verovatno ćemo videti akcioni spektakl poput "Osvetnika" samo sa našim dragim čudovištima namesto marvelovih superheroja, čini se da ni to ne bi bilo lošije od limba u kojem se trenutno nalaze. 

Legende nam i onako niko ne može uzeti.

Oktobar - najstrašniji mesec u godini. 

Kao da poslovično odvratno vreme nije dovoljno, tu je i praznik strave i užasa, noć tokom koje svakojake grdobe šetaju površinom zemlje, a deca - buduće psihopate, silovatelji, buduće ubice po predgrađima, šumama, kampovima, jezerima - traže od vas slatkiše. Mesec Frankenštajnovog čudovišta, Drakule, Mumije, beskrajnih hordi zombija... Bolji način da provedete tih mahom kišnih i sivih tridesetak dana od pravljenja tradicionalnih horor maratona ne postoji - osim da ga, ako možete, prespavate - tako ga makar mi provodimo, pa ćemo u danima što slede imati nekoliko tekstova od po tri filma (manje ili više) u njima, što je verujemo taman dovoljna doza da se čovek razlije od boja, prestravi od jeze, zgrozi od užasa, a ipak pritom ne pokoči i ne oslepi.

Prvi na redu je maraton u kome gledamo originalnu romerovu "...of the Dead" trilogiju. Svaki od tri filma nastao je u drugoj deceniji - šezdesete, sedamdesete, osamdesete i efektno obeležeio svaku od njih, stvorio podžanr i na kraju praktično stavio tačku na isti.
 Svaki od tri filma je suštinski bitan za podžanr zombi filma, kao i za horor uopšte, ali uticaji se šire i dalje na modernu televiziju i film generalno. To koliko ja lično volim ove filmove, koliko su duboko uticali na mene u svakom smislu, povrh svega na književno delovanje, teško je sažeti, objasniti... možda je najbolje pogledati moj nadimak ovde. 

Verovatno samo zbog internet puritanaca, nerdova i cepidlaka moramo pomenuti kako "Night of the Living Dead" nije prrrvvviiii zombi film u istoriji kinematografije. Vaistinu nije. Nešto najbliže proto-zombi filmu bi bio "The Last Man on the Earth" iz 1964. godine koji priča istu priču koju će decenijama kasnije ispričati i "I am Legend", pa ipak nacrtati osnove žanra koje će i do današnjeg dana pratiti svi uspelo je upravo Romeru četiri godina kasnije.

NIGHT OF THE LIVING DEAD (1968)

Kada pričamo o najboljim naslovima horor filmova ikada! Sam naslov u meni i dan-danas budi jak osećaj straha, jeze.
U pitanju je crno-beli horor film i to verovatno jedan od poslednjih svoje vrste. Dug je put žanr prevalio od svojih nemih početaka, preko prvih zvučnih filmova pomalo naivnih scenarija i dijaloga pa sve do ovog komada.
Obično popodne... Vesti o napadima... Groblje... Bračni par... Muž koji gine, žena koja prestravljena uspeva da pobegne. Film nam kasnije postepeno uvodi i galeriju drugih likova od kojih neki predstavljaju prave arhetipove koje možemo gledati u filmovima i serijama i dan danas. Svaki od ova tri filma nosi jake političke i društvene poruke, jedna od glavnih ovde jeste ljudska potreba za vlašću i nesloga.
Iz gomile naravno da se izdvaja Ben - tamnoputi čovek snažnog karaktera, fizički sposoban, odlučan da preživi, ali neverovatno baksuzan. Verujemo da smatrati za spojler nešto što je deo pop kulture već bezmalo 50 godina jeste glupo - kao kada bi smo u prikazu originalne trilogije "Zvezdanih Ratova" rekli da je Dart Vejder otac Luka Skajvokera - ali ipak nećemo naglabati o samom kraju, no samo reći da je jedan od najnepravednijih u istoriji žanra.
Između scena napetih dijaloga, ojačavanja odbrane kuće u kojoj su se našli i sjajnih scena nasilja i proždiranja živog mesa - efekti su perfektni - naši likovi gledaju televiziju ili slušaju radio sa kojih dolaze kontraverzne i čudnovate vesti koje polako objašnjavaju šta se događa u spoljnom svetu - od početnih kontradiktornih naklapanja ka sve čvršćim činjenicama.
Atmosfera je ovde posebno jaka. Noć i b&w tehnika, izolovanost u kući usred ničega, saznanje da su oni napolje, a da je situacia i unutar salbo zabarakadirane kuće napeta i na samo dva trenutka daleko od eskaliranja u sukob, nestanak struje...
Ukratko, u pitanju je remek-delo koje je odlično prošlo test vremena. Atmosfera, priča, vizuelni prikaz nasilja, likovi sve je ovde na nivou i to uprkos krajnje skromnom budžetu.

DAWN OF THE DEAD (1978)

Pogledajte taj predivan artwork!

Situacija u kojoj nastavak nadmaši već jako uspešan original je generalno u filmu, a posebno u hororu jako retka. "Frankenštajnova nevesta", "Osmi putnik 2" i...  i...? Pa, naravno - "Zora živih mrtvaca". Dok je original bezmalo celim trajanjem, do samog kraja, zadržavao sukobe sa zombijima do granice niskog intenziteta, već sam početak "Zore" donosi više - vojska i policija i haos u uskim hodnicima i malenim stanovima... Dok je prvi film bio atmosferični horor, drugi počinje kao akcioni spektakl jakog "B" šmeka.
Videvši da je đavo odneo šalu i da je samo pitanje trenutka kada će sve upotpunosti otić' k vragu simpatična četvorka - dva policajca i novinari, odlučuje da ćapi helikopter TV stanice i pobegne daleko na sever, prebegne iz SAD u  Kanadu i kakvo-takvo preživljavanje nađe tamo daleko.
Na putu ka severu zaustavljaju se na krovu napuštenog šoping mola i odlučuju da se tu zadrže. Sjajan, genijalan seting za zombi film. Mrtvaci se vraćaju po instinktu na mesto koje su toliko voleli, mestu koje im je toliko značilo, u kome su toliko voleli biti - tržni centar vrvi od zombija, ali takođe i siline slatkiša, nakita, gardarobe, oružja, mesa, alkoholnih pića... vredi se boriti za njega.
Od samog početka, ali posebno nakon dolaska u tržni centar vidimo koliko su likovi ovde preterano kul! Dok maltene u svakom horor filmu prosto preziremo ljude i jedva čekamo da svi oni pocrkaju na što kreativnije načine, ovde zavolimo sve njih. Posebno su zabavni samouvereni policajci koji lagano vršljaju tržnim centrom, već ovde unose jak element komedije u žanr uz samospoznaju da su zombiji ipak samo tromi, smotani leševi. Za razliku od horor arhetipova, ovi likovi su pametni, istina je da imaju za nadmudriti samo braindead reanimirane leševe, ali ipak to konstantno rade i to na jako kreativne načine. Vidimo i klasičnu transformaciju novinara šmokljana u bad ass lika, a i njegova trudna devojka napreduje kroz film. No, i ovde kao u sva tri filma titulu najzanimljivijeg karaktera odnosi tamnoputi muškarac.
Postoje tri verzije filma - US, E i directors cut koja traje dobrano preko dva sata, ali čak je i ona zabavna svakog trenutka i suštinski nju preporučujemo svim tvrdokornijim fanovima zombi filma, dok je za opuštenije gledanje i verzija za američko tržište odlična.
Glavna tema ovog filma je svakako ljudska površnost, sebičluk, potreba za materijalnim, no čak ni to nije odrađeno jednodimenzionalno, već upravo tako da sve te luksuzne stvari u doba pada civilizacije pružaju malo prekopotrebne lepote i mira, da čovek odvojen od tih stvari vrlo brzo biva sveden na ekstremno nasilnu jedinku.

DAY OF THE DEAD (1985)
Inicijalni planovi za treći film su bili spektakularno ambiciozni, glasine, izjave i vlažni snovi koji su kružili govorili su o epskom zombi filmu koji će trajati satima. Novaca za tako nešto jednostavno nije bilo, čitav scenario je prepravljen, sveden tako da može biti ostvaren u okvirima malog budžeta, pa je "Dan živih mrtvaca" ugledao svetlost dana u toku 1985. godine koja je i ostala ključna za zombi podžanr, kao godina kada je sve što je trebalo bilo rečeno.
Situacija u kojoj megalomanski planovi autora nisu u istoj ravni sa surovom realnošću nije uopšte retka u surovom svetu filmske industrije, tako da nema potrebe za lamentiranjem nad sudbom ovog filma, već samo treba videti i oceniti ono što je na kraju snimljeno.
Film je dočekan na nož od strane kritike, a posebno fanova. Čak ni veliki Džoržd A. Romero nije uspeo da prevaziđe prokletstvo trećeg filma. Pa ipak, baš kao što je slučaj sa "Sinom Frankenštajna", i njegov treći film je vremenom dobro ostario, stigao do kultnog statusa i na kraju zaslužene ljubavi fanova.
Verovatno glavne zamerke ovom filmu jesu te što je nakon budžetnije "dvojke", generalno veselije, opuštenije, komičnije, sa manje, ali dobro napisanih likova, akcenat vraćen na gomilu koja će vas samo nervirati, što umesto šarenog tržnog centra imamo vojnu bazu odsečenu od sveta (koji je koliko likovi u filmu znaju možda i u potpunost pao) sa laboratorijom u kojoj ludi naučnik vrši eksperimente, ulazima u napuštene rudnike odakle vojnici vade zombije potrebne za pomenute eksperimente. Sve u svemu, umesto veselijeg setinga, imamo povratak standardnijim horor prizorima.
 Napetost u bazi raste sa brojem poginulih vojnika i činjenicom da naučnici ne pružaju nikakve rezultate...
Ludi naučnik od strane vojnika nazvan Frankenštajn radi na pripitomljavanju zombija i ima solidne rezultate u tome, čineći da jednog živog mrtvaka sasvim smiri i uljudi - jednostavnim uslovljavanjem osećaja sreće, dresiranjem, ali to vojnike ne zanima posebno, čak im se sama ideja gadi ili ih vređa.
Napetost eskalira u pravi sukob u momentu kada saznaju da naučnik hrani zombije komadima njihovih poginulih saboraca i tu sve odlazi dođavola.
Film je jako mračan i siv, depresivan. Romero kao da nikada i nije voleo ljude, ali ovde ih iskreno prezire. Vesti sa radija i televizije su tokom serije postali efektni način pripovedanja opšte, globalne priče i prikaz stanja stvari, ali ovde toga nema jer je civilizacija očigledno pala. Romerov prezir klasičnog klišea akcionog heroja je i ovde prisutan, pa umesto belog, mišićavog lika imamo jaku ženu, i fizički i karakterno i intelektualno, ali ipak sa svojim granicama kada je pred naletom ludila u bazi. Simpatični tamnoputi karakter je i ovde prisutan, sada doduše u ulozi pomoćne role i sa nekim rečenicama za pamćenje, pre svega one kada naša glavna junakinja kuka nad neslogom ljudi i kako bi bilo mnogo bolje da se svi ujedinimo, mudri crnja odgovara "da je to normalno, da ljudi generalno imaju drugačije planove, očekivanja i načine da do njih dođu", odnosno da svi koji govore o ujedinjavanju i slozi misle na ujedinjavanje oko njihovih ličnih ideja.
Ako se mene lično pita, ja obožavam ovaj film. Svakako da i tokom ovog maratona dolazi kao razočarenje nakon sjajnog drugog komada, ali je zapravo u široj slici baš ono što je trebalo seriji.
Ključno je truljenje unutar truljenja.
 Svaki film, iako suštinski nepovezan sa prethodnim, donosi novi nivo razaranja ljudskog društva i civilizacije, vremenom sve ružniji i ružniji karakteri se pojavljuju - u "Zori" iako imamo četiri ljupka lika, imamo i bandu ogavnih, post-apokaliptičnih kreatura u koži i na motorima - zombiji su sve brojniji, a na posletku polako uče da se ponašaju kao ljudi, što ih ne čini ništa boljim - pre svega nauče da koriste vatreno oružje.
Gledano sa ove razdaljine "Zora" kao veseliji film dolazi samo kao slavljenje propasti ljudi, uživanje u njihovim poslednjim trenucima, dok je "Dan" otrežnjenje tokom koga samo vidimo taj surovi, bolni kraj.

*****
Devedesete će proći bez "...of the Dead" filma, ako ne računamo solidan koliko i nepotreban "Noći" (na kome Romero nije radio), da bi u "dvehiljaditim" dobili čak tri nova, od kojih je jedino "Zemlja živih mrtvaca" iz 2005. godine relevantan i kvalitetan. Iako smo mogli bez njega, iako nije na nivou originalne trilogije, iako čak nije ni najbolji zombi film svoje dekade (u kojoj je inače podžanr izmužen do besmisla) on jeste sasvim korektan pokušaj. Hronološki se nastavlja na trojku, prikazuje vaspostavljeni feudalni poredak, zombije koji nastavljaju evoluciju i tako dalje... "Zemlja" ipak nije deo ovog maratona i mi ga ne preporučujemo za gledanje odmah nakon prva tri.

******
Neki poseban zaključak nije potreban, ono što mnogim AAA filmovima nije uspelo, ovim nezavisnim ili pokušajevima B produkcije jeste - promenili su svet filma zauvek. istina jeste da su istovremeno stvorili podžanr, ali ga i obesmislili jer nikada nije snimljeno nešto kvalitetnije i kako stvari stoje teško da će biti ("Shaun of the Dead" je jedini film koji je dostojan da stoji pored ova tri). Verujemo da ste svi gledali ove filmove, ideja i nije da vam ih otkrijemo, već samo da vas podsetimo, da ih obrnete još jedared.

Sledeći na redu je "Frankenštajn" maraton...