Zombie Geek

Kako se kraj godine bliži, tako dolazi vreme za obligatorne liste svakojakih sadržina. Na ovom ili onom sajtu ili blogu postalo je uobičajno da sastavljam top liste (prevashodno) metal izdanja, pa malenu tradiciju ne treba kvariti.

Ova godina je bila posebno teška za sumiranje iz jednog prostog razloga - previše vrlo dobrih albuma. Ne! Ne onih odličnih i vanvremenskih, već vrlo dobrih. Zaista je brdo hardkor, metal i prog. rok izdanja bilo vredno slušanja i u širem poretku stvari prilično uravnoteženog kvaliteta. Neka preliminarna lista je sadržala preko sedamdeset albuma, što je mislim moj lični, neslavni rekord. Palo je teško svođenje liste i brojka na kojoj sam se zadržao jeste - četrdeset. Moglo je i manje, dosta manje, ali mi se to ne bi činilo pošteno, jer četrdeseti i deseti album na ovoj listi dele tek sitnice. Vrh je zagarantovan za albume koje sam najviše slušao, ostalo je proizvoljno i ne posebno do kraja promišljeno. 

Lista je krajnje objektivna i svakako reflektuje podžanrovske afinitete autora (ove godine su se dosta slušale razne -core varijante).

Pre početka liste osvrnućemo se na počasna pominjanja:

Nile, Melechesh (posle nekoliko nah albuma, ovogodišnji pokušaj je pucanj u pravom smeru), Shining (malko predosadan album, iako neosporno lep i kvalitetan), Sarpanitum (UK det metalci nastavljaju da dostavljaju muziku visokih kvaliteta, atmosferično i lepo), Carach Angren (melodični blek metalci ovde možda ne ubadaju sasvim hitičnost već idu više u progi vode), Solefald (stari čudaci... čudni kao i uvek), Acherontas (grčki blek metal), Alkaloid (progresivni det metal u maniru Obscure i sličnih, kvalitetan zvuk, iako možda nedovoljno dobro sklopljeno u album), Boysetsfire, Enforcer (odavno hevci metal nije zvučao ovako sveže), Pyramids (pederski blek metal <3), Negura Bunget (album koji nije ni upola loš kakav je mogao biti), Sorcerer (sjajan trad. doom album), Chon (prog rok/metal), Leviathan (ambijentalni blek metal vrhunskih dometa), Sigh (japanski morbidni čudaci i ovde bruiljiraju, iako ne odstićžu visine koje su postavili prethodnim izdanjima), Drudkh (solidan povratak formi), Dopethrone (sladž baj d buk, ali hitično i lepo zaokruženo), Peste Noir (francuski devijant i vandal nastavlja svoju blek metal storiju), Satyrasis (vrlo dobro!), Shape of Dispair (funeral doom), Dødheimsgard (ni blizu starim albuma, ali i dalje veoma dobar), Death Karma (kvalitetan konceptualni death metal album), Maranatha, Special Providence (instrumentalni progresivni rok/metal), Native Construct (progresivni metal avangardnog pristupa pomalo, jako, jako dobro), Kult of Taurus, Blind Guardian (veoma dobar progresivni pokušaj germanskih metal veterana) Pyramaze (možda i najbolji prog/power album godine), Between The Buried And Me (mnogo su smekšali ovde, ali i dalje su zanimljiv komad progresivne muzike muzike), Kingcrow (lep prog metal album), Agent Fresco (pod jakim uticajem Leprousa), Ketha, Ereb Altor (pagan/folk metal, doličan) Enabler (cela fama oko seksualnog nasilja je bacila ljagu na bend, ali je album ipak jako dobar, iako ne kao prošlogodišnji) Krallice, Haar (progresivni/tehnički blek metal), Oblivionized (tehnički grajnd/met, sjajan album) Ad Nauseam, Perfecitizen (jedan od mojih slušanijih albuma godine, pamtljivi grajnd), Maruta, Alustrium, Steven Wilson, Svffer (kratak i ubitačan komad metalizovanog hardkora), Acrania (spoj tehničkog metala i latino muzike i džeza, obećava još i bolja izdanja u budućnosti), Okazaki Fragments (jako dobar tehnički grajndkor), Witch of the Waste (math i grindcore EP), Öxxö Xööx, Cruciamentum (old skul det metal album godine), Vreid (možda i najbolji album ovih melodičnih blek metalaca), Slayer, God Mother (vrhunski grajnd), Die Choking (brutalno dobar grajnd), Antigama, Loch Vostok (nastavljaju prog/power priču), Naumachia, Black Breath, Griever...

40.
Crypt Sermon - Out of the Garden
Doom Metal
Da je izašao pre desetak godina voršipovao bih do tačke ludila, ova godina jednostavjno mi nije bila za tradicionalni dum. Šteta, jer je u pitanju jedno od najboljih izdanja pomenutog podžanra u dugo, dugo godina unazad. U pitanju je prvenac benda iz Filadelfije, ali zrelost ovde prikazana je bez premca. Od prve do poslednje sekunde album će vas podsećati na zlatnu eru hevi metala.


39
Sulphur Aeon - Gateway To The Antisphere
Death Metal
Jedan od nestrpljivije čekanih albuma tokom godine nije razočarao. Mladi nemački bend ovde nastavlja sa svojom vizijom atmosferičnog, mračnog death metala konceptualno pod uticajem Lavkrafta i Ktulu mitologije. Produkcija je ono prov što primećujemo - zamuljan, prigušen zvuk je upravo onaj deo atmosferičnosti, daje poseban šmek i stisak oko grla, iako je siprva možda malko odbijajuć. Ispod svega toga imamo perfektan, moderan death metal.


38.
Misþyrming - Söngvar elds og óreiðu
Black Metal

37.

Rolo Tomassi - Grievances
Mathcore
Britanski mathcore bend Rolo Tomassi je za realtivno kratko vreme zapljusnuo scenu sa nekolicinom kvalitetnih albuma, a najnoviji - Grievances je možda i najzreliji do današnjeg dana. Svakako je agresivna oštrica iz mladih dana donekle otupela, ali bend došavši do tačke potpune kreativne zrelosti krajnje uspešno spaja dva aspekta sopstvenog zvuka - agresiju sa jedne i eteričnije, mekše momente sa druge strane. Vrišteći vokali se prepliću sa izuzetno lepim i nežnim ženskim linijama. Uz korovski bes imamo i gudačke momente, dok celokupan album oduše određenom džez podlinijom. I dok je žanr postao doavno umoran, ova skupina je pronašla načina da ostane sveža i zanimljiva.


36.
The Antichrist Imperium - The Antichrist Imperium
Prog. Death/Black Metal
Dok je prošlu godinu za mnoge sasvim obeležio sjajni Voices, ove godine još jedan album koji je izgrađen na lišini kultnog Akercocke-a je išamarao scenu. Naime i navodno jeste album koji je baziran na idejama za nikada snimljeni šesti album pomenutog benda, većina bivših članova je tu. krajnji domet nije na nivou Voices-a, ni približno, ali je svakako u pitanju respektabilni progresivni i lucidni atak na ustaljenu formu ekstremnog metala kakav i jesmo očekivali.


35. 
Ahab - The Boats Of The Glen Carrig
Funeral Doom Metal
Da se razumemo, majstori pogrebnog, okeanskog dum metala ovde ne mrdaju posebno van svojih morskih struja mraka i beznađa. S obzirom da su možda i najbolji u žanru danas, nikakva dodatna eksperimentisanja se i ne očekuju. Pesme su duge, slamajući spore, atmosfera je beznadežna i sveobuhvatna, teška. Zvuk vas grli i vuče na dole... u zagrljaj ledenog okeana.


34.
The Beautiful Ones - Jaded Love
Hardcore/Punk
Jedno od baš dražih albuma ove godine. Nije u pitanju posebno originalno ili posebno kompleksno izdanje, koliko lepo id rago. Debi album ovih momaka je zanimljiv spoj njujorškog hardkora, laganijeg panka sa prizvucima metala devedesetih i (post-)grunge zvuka. Nešto ovde me čini veselim i mlađim nego što jesam. Komponovanje nije kompleksno, rifovi često zvuče poznato, ali ništa to ne smeta. Mogu da podsete na sve i svašta: od legendi NYHC zvuka, preko Pantere i Metalike, pa do nekih modernih vrućih aktera žanra, poput Twitching Tongues. No, "Prelepi" su na dobrom putu da izgrade nišu za sebe.


33.
VOLA - Inmazes
Progressive Metal/Djent
Kako bi zvučao djent kada ne bi bio jeftin i infantilan? Upravo ovako. Dok nas uobičajni djenteri pokušavaju zadiviti tehničkim dometima (koju su često sumnjivih visina)) sa jedne strane i razoriti težinom rifova (koja nije sporna, baš kao što nije ni uzbudljiva) sa druge, VOLA djent momente koristi krajnje dozirano i u spoju sa... pa jako laganim zvucima koji su često reminiscent na eterični novi talas, ambijentalnu muziku, elektro, pop... Ne znam najbolje opisati. U jednom trenu bend je uobičajno tvrd moderni metal u drugom nešto najmekše što ste čuli još od Dipiš Mouda. Mnogo, mnogo ovde još ima prostora za napredak i eksperimentisanje, ali i sada su već dovoljno zreli da ih shvatimo ozbiljno i posvetimo svoje vreme.


32.
Maladie - ...Still...
Prog. Black/Tech. Death Metal
Kada bend spoji dva moja omiljena metalska (pod)podžanra teško da mogu ostati ravnodušan, kada to uradi ovako doktorski dobro i zabavno - moram biti oduševljen. Drugi album devetočlane(!) ekipe iz Nemačke je ništa do teško, inteligentno metalsko kidanje. Zvuče kao modernizovani Borknagar ili Arcturus, sa slojem agresivnog metala visokih tehničkih kvaliteta. Imaju energiju bezmalo -core bendova, ali bogatstvo i širinu najvećih legendi žanra. Sjajno. Sjajno!


31.
VI - De Praestigiis Angelorum
Black Metal
VI je sastavljen ljudima iz bendova koji važe za velikane francuske blek metal scene (Anteus, Merrimack...) i nije čudo da donosi baš ono što je nekako falilo u poslednje vrem - punokrvno FBM izdanje. Izrazito brzo, grubo, "hrapavo" i zlo. Jednostavno, ako ste tokom minulih godina zavoleli zvuk pomenutih bendova, kao i mnogih drugih imaćete dosta toga za voleti i ovde,.


30.
Panopticon - Autumn Eternal
Atmospheric Black/Folk Metal
Zvukovi hladnih i pustih prostranstava severne amerike i dalje su prelepi i ubedljivi. Panopticon je toko poslednjih godina izrastao u jednog od jačih predstavnika prekookeanskog blek metala i novim albumom samo nastavlja da gradi reputaciju. Čini se da je album čak i bolji od prethodnog - bez obzira da li su u pitanju atmosferičniji momenti, melodije, elementi koji šire blek metal spolja ili klasičniji metalno krljanje sve je na visokom nivou.


29.
Gorod - A Maze of Recycled Creeds
Tech. Death Metal
Kao veliki ljubitelj tehničkog det metala ove godine baš i nisam posebno omrsio brke. Gorod ako je nekada i obećavao veliku karijeru je negde nizput potopuno u sivilo scene i mediopkritet. "A Maze of Recycled Creeds" je svakako za nekoliko dužina ispred svojih prethodnika i predstavlja ubedljivije izdanje. Ništa ovde nije za potrese metal sveta, ali jeste jako zabavno, progresivno i dobro osmišljeno i sprovedeno u delo. Brutalni rifovi i bubnjevi smenjuju se sa progresivnim i džez deonica jako prirodno i skladno. Iako možda i dalje ne pišu ubedljive pesme, hitove, album u celini zaista drži vodu i  sjajno vozi. Preporuka za svakog ljubitelja podžanra.


28.
Xibalba - Tierra Y Libertad
Hardcore/Metal
Prethodni Xibalba album je bio, za mene, jedno veliko iznenađenje i razbijanje. Novi pokušaj nije toliko razoran, rekao bih, posebno što bend ne mrda posebno daleko od do sada ustaljenog zvuka. No, ono što nam donosi je jebeno razorno! Slušajući "Tierra Y Libertad" osećate se kao padobranac izbačen usred neke furozne, haotične bitke u ne tako dalkeoj budućnosti na zemlji ili još bolje nekoj sasvim stranoj planeti. Kao saundtrek za "Svemirske Vojnike". Teški det metal rifovi, brutalni vokali, hardkor za drobljenje vilica i lomljenje kostiju i poneki doom momenti samo da pojačaju očajanje. Možda je sve ovo u mojoj glavi, ali HC albumi su retko kada istinski atmosferični i tripozni, ovaj je upravo takav.


27.
Lamb of God - VII Sturm und Drang
Groove Metal
Bend je duboko u svojoj karijeri, prepunoj para i uspeha, snimio svoj najbolji album! Oduvek su za mene bili kvalitetna skupina, ali sa po nekoliko odličnih pesama po albumu i ostalim filerima ili jednostavno nedovoljno kreacije i umeća da skupe desetak hitičnih i raznolikih komada po disku.Ovogodišnji pokušaj je nešto najbliže vrhunskom metal albumu za almanahe žanra. Hitovi albuma su neverovatno zarazni - 512 u prvu ruku, ali i sve ostale pesme drže pažnju i visok nivo kvaliteta. Pojavljuje se i Čino Moreno i naravno čini dobar posao i još jednu pesmu koja se posebno izdvaja - Embers.


26.
High on Fire - Carcosa
Stoner Metal
High on Fire je već veliko ime metalnog podzemlja, visokoćenjeno među raznim podžanrovskim fanaticima - klasični hevi metal, dum, stoner, det, hardkore... Jednostavno njihovh prljav, varvarski, sirov, agresivan zvuk, hitične i jednostavne kompozicije jesu univerzalne poput Motorheda i sličnih velikana gitarske muzike -  može i treba da se dopadne raznolikoj i široj masi.


25. 
A Forest of Stars - Beware the Sword You Cannot See
Psychedelic Black Metal
Četvrti album britanskih psihodeličnih metalaca zaista deluje kao preobiman, prebogat obrok koji dugo jedete i varite ceo dan u nemogućnosti da se sastavite. Iako trajanjeod sat vremena i nije nešto čudno u današnje vreme, ovde je u tih sat vremena spakovana mnogo, mnogo toga. Brz, divljački metal sa raznolikim melodijama, pasažima, čudnim vokalima, promenima ritma i toka pesme. Psihodelični BM je tokom godina izrastao u malu, slatku nišu koju predvodi svega šačica bendova ali su svi redom zaista odlični i posebni, A Forest of Stars je jedan od njih,


24. 
Raised Fist - From the North
Hardcore
Švedski HC veterani su tokom godina došli do svog jedinstvenog i lako prepoznatljivog zvuka, bez da značajno idu van strogih granica žanra. To nije mala stvar. Iskustvo i umeće ukreaciji pesama i celokupnog aluma i zvuka donose još jedno remek-delo. Već od prve pesme - Flow - koja je jedna od hitova ove godine, bend postavlja visoke standarde i uspešno ih održava do samog kraja. Jednostavno, hardkor koji nije ni najbrži, ni najteži, ni najagresivniji, samo hardkor koji je lepo slušati.

23.
Infernal War - Axiom
Black Metal
Ovde nema ničeg inteligentnog i prefinjenog. Ovo je burtalni, ratni blek metal kakvog retko možemo poslušati. Vaistinu retko, jer i sam bend snima jedan album po dkeadi. Suštinski ništa se zabezmalo deset godina nije promenilo - jako agresivan i linearan blek metal nam donose i ovde, možda malo manje besan, uz određene "entombedcore" momente u provoj pesmi, ali to je sve od novina. Kao artiljerijske baterije kraljevske armije, kao horde orkova, kao... šta god ratno i  mračno. Rifovi su bogati i raznoliki, blast bitovi na sve strane, vokali ubedljivi, produkcijski je zvuk taman dovoljno zamuljan da pojača atmosferu, iako se sve savršeno čuje. Jedan od albuma koji sam najviše slušao.


22.
Noisem - Blossoming Decay
Thrash Metal
Treš metal je ovde osnova tek. U svega 24 minuta mladi bend uspeva da spakuje brdo svojih uticaja - grjadn, pank, det, pa čak i malo dum momenata. Retko kada ekstremni metal, a posebno onaj ukorenjen u trešu zvuči ovako sveže i poletno. Energija je ovde u prvom planu. Širina u zvuku je neverovatna, pa će se bend lako dopasti old skul ratnicima, ali i  raznim -core pederašima i hipsterima. Velika preporuka.


21.
Akhlys - The Dreaming I
Ambient Black Metal
Nastavak Nightbringer priče.
Dok mnogi atmosferični i ambijentalni blek metal bendovi te spoljne elemente koriste kako bi se zapravo udaljili od žanra, doneli neke nove elemente, Akhyls sve štop radi radi da bi snimio najmračniji album godine. Mračni ambijent vrhunske horor grozote i more. Ne jeftinog treš horora, već pakla koji nikada nije bio stvarniji. Ne pakla obasjanog vatrama i crvenkastim đavolcima. Pakla najmračnije ljudske duše. I u svoj toj teskobnoj, bezizlaznoj atmosferi koja guši, bend ne zaboravlja da donese vrhunsko blek metal koji kida ono malo mesa na kostima svakog jadnika i prokletnika.

20.
Wild throne - Harvest Of Darkness
Prog Rok/Metal/HC/Thrash 
Zaista je teško kategorizovati ovaj bend. Prošle godine su opičili svcenu sa sjajnim EP izdanjem, ove godine smo teško dočekali dugosvirajući pokušaj koji je valjano raspičio. Širok dijapazon uticaja se ipak sklapa ponajviše u neku At the Drive-In priču, mada možda je to zbog vokala samo. Vraća nazad u dane, istovremeno vuče muziku napred. Nije slučajno izabran za kraj prvog dela liste.

HYPE

Otvorim frižider... kad ono na prvoj polici na kojoj držim osnovne životne namirnice (slaninu i ajvar) niko drugi do Han Solo, onako omatorio i odrtavio, isteklog roka.

Sledećeg jutra, u WC-u, bacim iza sebe onako ponosan pogled da vidim šta sam uradio, kada mi braonkasta masa instant zaliči na Čubaku...

Da se razumemo, marketinškim guruima koji stoje iza opšte pomame za sedmom epizodom epa o galaksiji koja je mnogo, mnogo daleko posao nije bio posebno težak. U pitanju jeste najpopularniji i najuspešniji filmski serijal u istoriji kinematografije. Tih dvanaest-trinaest sati filmske trake su zaradili milijjarade, a ako na to dodamo desetine časova animiranih serija, silne gigabajte video igara i beskrajnu hrpu knjiga i stripova dolazimo do cifre kojom lagano može da se kupi državica poput Srbije. Fanovsko jezgro možda nije tvrdo kao u slučaju suparničkog tabora (popularni trekovci), ali je veoma široko. Histerija je vladala i u vremenu pre izlaska Epizode Jedan, da se ne lažemo, ali je u međuvremenu internet fanatike učinio vidljivijim, pa donekle i društveno prihvaljtivijim - oblačiti se u kostime likova iz filmova više nije štreberska odlika ljudi koji neće umočiti ni do vremena pronalaska svetlonsih sablji, već nešto što je gotovo kul i u trendu. Imati kolekcije akcionih figura nije infantilno bacanje para, već legitiman hobi.

Kako god, meni se lično smučilo. I fanovi, i polu-fanovi, i internet, a i sedma epizoda i  sve to do te mere da ni ne želim da idem i pogledam jebeni film. Od ideje da se ide na premijeru pod obavezno, preko "ajd bar do praznika da ga pogledam", pa sve do "ma ko ga jebe" prezira. 

Uvodnim rečima ovog pasusa sam se jasno distancirao od bilo kakvog elitizma - ovaj serijal je od svojih prvih dana jako uspešan i popularan, ništa sporno. Ali, vođen idejom da neko ko te je zajebao sto puta, zajebaćete i sutra, ne mogu da budem posebno uzbuđen i da slepo verujem u kvalitete novog dela. Odavno ništa objavljeno pod etiketom "Zvezdanih Ratova", bez obzira na medij, me nije oduševilo.
Ironija jeste da je i ovaj tekst samo jedna kap u beskrajnom okeanu hajpa.

"Šta smo imali do sada" - konobar.

Sa moje tačke gledišta vascela dupla trilogije postoji samo da objasni i da kraj za spektakularnu "Imperiju". Hronološki peti film serijala je jedan od najviših holivudskih dostignuća svih vremena i verovatno jedan od poslednjih velikih filmova klasične američke produkcije. Recenzije, eseji, osvrti su pisani o večnim artističkim dometima pomenutog filma, tako da ja vreme ne želim gubiti na to - jednostavno on deluje kao grčka tragedija, odakle i vuče svoje vanvremenske kvačitete. Film koji stoji rame uz rame sa "Prohujalo sa vihorom", "Kazablankom", "Frankenštajnom". 

Hronološki četvrti, a prvi snimljeni - "Nova Nada" služi kao genijalan uvod u priču - ovde se preskače spori i temeljni uvod, već nas autori bacaju usred velikog galaktičkog konfilkta. Šesta epizoda donosi kakav-takav kraj priče, ali pre svega svojom dugom i dosadnom endorskom eskapadom davi publiku, takođe unosi elemente dečijeg humora koji gotovo u potpunosti brišu neprobojni mrak i tragediju "Imperije".

O "novoj" trilogiji (gotovo je teško zamislivo da za koji dan to već neće biti "nova", već "druga" trilogija)  ne treba posebno pričati. Dok je kod nekih, malobrojnih, postalo gotovo trendi govoriti kako to zapravo i nije bilo loše, koliko loše shvaćeno i prihvaćeno, kod mene ti filmovi uopšte ne stare dobro. Ideja da hronološko otvaranje epa bude dečiji, porodični film sama po sebi nije loša, ali je realizacija očajna. Drugi film je, manje-više, loša ljubavna priča - loše zamišljena, loše ostvarena. Dok je treći, pak, igranje na sigurno - svakako najbolji film trilogije i komad koji je najviše "Star Wars", ali sa nekoliko suštinskih rupa i promašaja.

Šta smo mogli da dobijemo sa trećom trilogijom?

Zaista mnogo toga. 

Zagriženiji fanovi čitavog, proširenog univerzuma odavno priželjkuju filmove smeštene u doba Stare Republike, istorijsko doba značajno pre dešavanja iz dosadašnjih filmova. Žal ostaje i dalje, mada i verovanje da ćemo pre ili kasnije i to videti.

Kada su već krajnje finansijski rezoni odlučili da dobijamo nastavak na šesti film, postavlja se pitanje šta smo mogli da dobijemo u najboljem mogućem scenariju?

Prva tri filma pokazuju promast demokratije i uspon fašističke diktature - koja u datim uslovima teškog rata i nesposobnosti glomaznog demokratskog sistema da se sa njim izbori deluje kao najbolje rešenje rešenje.

Sledeća tri prikazuju probleme i konačni pad iste te diktature.

Gde zaista u idejno-ideološkom smislu može ići sledeća trilogija - ne znam. Strah me je da se suštinski neće ni doticati tako visokih i btinih pitanja i sve svoditi na sukobe nižeg ideološkog intenziteta. Preokret, propast pobunjenika i demokratskih ideja i ponovni uspon fašizma uz trajni mir galaksiji bio bi kraj po mom ukusu, ali njega naravno nećemo dobiti.

"Šta pijemo sledeće?" - konobar.

 Nešto nalik Epizodi Tri. U najboljem slučaju.

Dizni neće dozvoliti da stvori jedinstveno loš film, ali neće nimalo talasati i eksperimentisati. Biće to film prepun fan servisa - pojavljivanje maltene svih starih glumaca je tu, samo uz nadu da to neće otići u neke posebno blatantne, bljutave vode (da Han Solo ne reprizira "Znam," odgovor, doduše makar je princeza Leja prematora za još jedan krug u kostimu robinje).

Gledajući novog "Čarobnjaka iz Oza" mislio sam na novi "Star Wars" - biće to ista priča. Fin i zabavan film dok ste u bioskopu, još neko vreme nakon izlaska iz sale radiće vas hajp, nostalgija i onda...

Pričamo o ljudima koji su gledali originalnu trilogiju u bioskopskim salama - to su ljudi u jeseni svoga života, zreli i ozbiljni. Čak i oni koji su rasli uz drugu trologiju su danas školovani i ljudi u najboljim godinama. Govorimo o ljudima koji su sposobni da svare teške teme - intelektualno i vizuelno. Religijske, egzistencijalističke, političke teme mogu lako i uspešno biti obrađene ovde. Ali ja jednostavno ne vidim tako nešto na horizontu. Najveća hrabrost koja može da se dogodi jeste da neki od starih i voljenih likova umre ili pogine, ali je i to u post-GoT svetu jeftino i bezukusno. Doduše, i u prethodne dve trilogije su ginuli bitni likovi, tako da ni to nije neka novost za serijal, već pre obaveznost. Ali bi smrt Han Soloa svakako bila šokantna. naravno sve to možemo očekivati tek u sledeća dva filma.

Nakon premijere neke će guza boleti, neki će biti samo nezadovoljni, neki smoreni, većina zabavljena i srećna. U većini je, kao i uvek, suština.

Ja Vama ipak mogu preporučiti da ne čekate previše sa odlaskom u bioskop, jer će već neka internet seljačina da Vam značajno spojluje užitak... samo da Vam ga studio i autori ne upropaste za sva vremena.