Warhammer 40,000: Gladius - Relics of War
WH40k 4X strategija je već deceniju moj vlažni san. Uvek igrajući "Civilizaciju" Sida Mejera, "Alfa Kentauri" ili neku drugu od tuceta valjanih naslova iz voljenog žanra, pomislim kako bi bilo seksi da sada vodim odrede elitnih Svemirskih Marinaca u svetoj misiji očuvanja Imperije, misiji koja je retko kada nešto više od ksenocida nad raznim svemirskim karakondžulama, poput recimo orkova naoružanih blasterima i tenkovima.
Konačno, došao je i taj tren - za mene "Gladius" je pao sasvim neočekivano i ulepšao mi ovo sumorno leto. To je verovatno izuzetno značajna olakšavajuća okolnost, jer da sam znao da je igra u pripremi, verovatno bi moja isčekivanja i maštanja otišla toliko daleko da bi krajnji produkt, koji ima dosta svojih nedostataka, bio zapravo razočarenje.
Iza igre stoji (tročlani) nezavisni razvojni tim "Proxy Studios" do sada poznat samo po "Pandora: First Contact" takođe 4X poteznoj strategiji, koja je neuspešno pokušala da u moderno doba donese malo šmeka već pominjanog "Alfa Kentaurija", koji je i dvadeset godina nakon izlaska verovatno najbolji naslov u žanru, a i jedna od najboljih video igara ikada generalno. Dok je "Pandora" bila ipak preveliki zalogaj, nova igra, uz stečeno iskustvo, koja u svojoj biti jeste svedenija predstavlja daleko veći uspeh.
"WH40k: Gladius - Relics of War" (a, jeste dug naslov) počinje kao svaki klasični primer žanra - sa par jedinica i mogućnošću da osnujete grad. No, već tu dolazimo do jasne razile. Igra ima svega četiri frakcija - Svemirske Marince, Nekrone, Orkove i Astra Militarum ili kako su ranije bili poznati - Imperijalna Garda (i kako će kod mene ostati poznati zauvek), sa druge strane recimo "Civilizacija" u svojim poslednjim iteracija sa brdima svojih ekspanzija i DLC komadića može nabiti broj igrivih nacija i na nekoliko desetina, ali gde su te razlike tek svedene na određene bonuse, par jedinstvenih jedinica i zgrada, koje u mnogome mogu odrediti stil igranja u multiplejeru ili na najvišim nivoima težine, ali ipak ne utiču previše. "Gladius" sa svojim limitiranim izborom zapravo donosi mnogo različitosti između rasa. Svemirski Marinci imaju surovo jaku pešadiju i generalno širok dijapazon tehnike, takođe imaju vlast nad orbitom sa koje mogu slati raznu pomoć marincima na tlu planete - utvrđenja, sveže jedinice, kao i da bombarduju neprijateljsku silu, ali mogu imati samo jedan grad. Imperijalna Garda ima jeftine i slabe prašinare, no mogu ih regrutovati u suludom broju i nemilosrdno slati u smrt (čak ih možete žrtvovati kako bi podigli moral ostatku), izuzetno moćne oklopnu mehanizaciju i dalekometnu artiljeriju koja kada je upotrebljena u dovoljnom broju postaje sila koja uz minimalne gubitke melje sve ispred sebe. Nekroni su mehanička rasa koja prezire sve živo, imaju spore, ali izdržljive jedinice, koje takođe mogu biti popravljane na licu mesta, gradove mogu podizati samo na ostacima grobnica svog nekada moćnog i živog carstva. Orkovi su ludaci uvek željni rata, imaju visok moral i teško ih je slomiti, vrhunski u borbi prsa u prsa, pa je sa njima uvek krucijalno prepadnuti neprijatelja, prići mu što bliže, što brže, jedina su rasa koja skuplja resurse sa mrtvih neprijatelja.
Posebno u toj ranoj fazi neugodnost može pružiti divlji život na planeti - razni psi, škorpije, a posebno neki skotovi što mogu da hipnotišu jedinice i da ih otmu (najveći bastardi u novijoj istoriji, verovatno su me više nervirale samo Meduzine glave u originalnoj "Castlevania" igri iz 1986. godine) što u mnogome isključuje suludo jurnjanje po mapi, već nameće pažljivo napredovanje - skot ti otme jedinicu i okrene je protiv tebe, moraš ga ubiti da bi povratio kontrolu, ali čim mu nivo zdravlja svedeš na minimum on silnom brzinom pobegne negde daleko gde ti uglavnom nemaš snage da ga pratiš, a ako i kreneš za njim često naletiš na još kojeg njegovog srodnika.
AI jeste kompetentan, zna da spamuje sa brdom jedinica, zna da se povuče kada je slabiji, čak mislim da je par puta pokušao i da udari moju pozadini kada sam igrao sa Gardom ili da napadne mog AI saveznika koji je bio zakržljao u razvoju i tako osujeti moju ofanzivu na drugom kraju ratišta.
Konačno, došao je i taj tren - za mene "Gladius" je pao sasvim neočekivano i ulepšao mi ovo sumorno leto. To je verovatno izuzetno značajna olakšavajuća okolnost, jer da sam znao da je igra u pripremi, verovatno bi moja isčekivanja i maštanja otišla toliko daleko da bi krajnji produkt, koji ima dosta svojih nedostataka, bio zapravo razočarenje.
Iza igre stoji (tročlani) nezavisni razvojni tim "Proxy Studios" do sada poznat samo po "Pandora: First Contact" takođe 4X poteznoj strategiji, koja je neuspešno pokušala da u moderno doba donese malo šmeka već pominjanog "Alfa Kentaurija", koji je i dvadeset godina nakon izlaska verovatno najbolji naslov u žanru, a i jedna od najboljih video igara ikada generalno. Dok je "Pandora" bila ipak preveliki zalogaj, nova igra, uz stečeno iskustvo, koja u svojoj biti jeste svedenija predstavlja daleko veći uspeh.
"WH40k: Gladius - Relics of War" (a, jeste dug naslov) počinje kao svaki klasični primer žanra - sa par jedinica i mogućnošću da osnujete grad. No, već tu dolazimo do jasne razile. Igra ima svega četiri frakcija - Svemirske Marince, Nekrone, Orkove i Astra Militarum ili kako su ranije bili poznati - Imperijalna Garda (i kako će kod mene ostati poznati zauvek), sa druge strane recimo "Civilizacija" u svojim poslednjim iteracija sa brdima svojih ekspanzija i DLC komadića može nabiti broj igrivih nacija i na nekoliko desetina, ali gde su te razlike tek svedene na određene bonuse, par jedinstvenih jedinica i zgrada, koje u mnogome mogu odrediti stil igranja u multiplejeru ili na najvišim nivoima težine, ali ipak ne utiču previše. "Gladius" sa svojim limitiranim izborom zapravo donosi mnogo različitosti između rasa. Svemirski Marinci imaju surovo jaku pešadiju i generalno širok dijapazon tehnike, takođe imaju vlast nad orbitom sa koje mogu slati raznu pomoć marincima na tlu planete - utvrđenja, sveže jedinice, kao i da bombarduju neprijateljsku silu, ali mogu imati samo jedan grad. Imperijalna Garda ima jeftine i slabe prašinare, no mogu ih regrutovati u suludom broju i nemilosrdno slati u smrt (čak ih možete žrtvovati kako bi podigli moral ostatku), izuzetno moćne oklopnu mehanizaciju i dalekometnu artiljeriju koja kada je upotrebljena u dovoljnom broju postaje sila koja uz minimalne gubitke melje sve ispred sebe. Nekroni su mehanička rasa koja prezire sve živo, imaju spore, ali izdržljive jedinice, koje takođe mogu biti popravljane na licu mesta, gradove mogu podizati samo na ostacima grobnica svog nekada moćnog i živog carstva. Orkovi su ludaci uvek željni rata, imaju visok moral i teško ih je slomiti, vrhunski u borbi prsa u prsa, pa je sa njima uvek krucijalno prepadnuti neprijatelja, prići mu što bliže, što brže, jedina su rasa koja skuplja resurse sa mrtvih neprijatelja.
Svakoj rasi za uspešnu privredu je neophodno, manje-više, pola tuceta rasursa, no nije svaki jednako bitan za sve - Nekroni uopšte ne koriste hranu, dok je Gardi ona veoma bitna zbog silnog ljudstva.
Ipak, tolika raznolikost zapravo neće presudno uticati na stil igranja, jer je on ovde uvek isti - u dalekoj i mračnoj budućnosti sve što postoji jeste rat, beskrajni rat. Nema diplomatije, nema naučne ili kulturne pobede. Možete ostaviti uključen alternativni način pobede koji podrazumeva rešavanje niza stupidnih kvestova koji su specifični za svaku rasu, ali to nije nešto što može da zabavi na duže staze. Sve što zaista ostaje jeste - rat do poslednjeg. Nedostatak diplomatije, zapravo, ne smeta ni malo, jer je to najčešće i najslabiji element ovakvih igara, pošto se AI nikako sa tim ne snalazi.
Konačno kada podignete prvi grad i počnete da se razvijate, uvidećete koliko je ovo drugačije od uobičajnih repera unutar žanra. Razvoj grada zapravo više liči na podizanje baze u nekom klasičnom RTS naslovu - dok u "Civilizaciji" grad istovremeno može da proizvodi samo jednu stvar, ovde svaka zgrada ima svoju produkciju - na jednoj liniji podižete nešto za sami grad, druga je za pešadiju, treća za mehanika, heroje i tako redom, podizanjem istih tipova zdraga ubrzava se produkcija jedinica.
Takođe je i igranje na celoj mapi dosta drugačije nego u sličnim igrama, naime umesto jasno definisanih granica, imamo trku za kontrolisanje važnih tačaka, baš nalik recimo originalnom "WH40k: Dawn of war", odnosno polja sa resursima (rudama, hranom...) koji su razbacana po mapi i dovoljno je da stanete na njih nekom jedinicom da ih preotmete, ali ih isto tako lako možete i izgubiti (eventualno je opcija podizanja nekog utvrđenja u blizini). I to je to što se istraživanja mape tiče, zapravo i nije istraživanje jer ništa uzbudljivo ne nalazimo na njoj, osim drevnih artefakata koje možete nakačiti vašim herojima.
Posebno u toj ranoj fazi neugodnost može pružiti divlji život na planeti - razni psi, škorpije, a posebno neki skotovi što mogu da hipnotišu jedinice i da ih otmu (najveći bastardi u novijoj istoriji, verovatno su me više nervirale samo Meduzine glave u originalnoj "Castlevania" igri iz 1986. godine) što u mnogome isključuje suludo jurnjanje po mapi, već nameće pažljivo napredovanje - skot ti otme jedinicu i okrene je protiv tebe, moraš ga ubiti da bi povratio kontrolu, ali čim mu nivo zdravlja svedeš na minimum on silnom brzinom pobegne negde daleko gde ti uglavnom nemaš snage da ga pratiš, a ako i kreneš za njim često naletiš na još kojeg njegovog srodnika.
Tehnološko drvo je svedeno i zapravo i nije nikakvo drvo - jer raniji izbori nemaju mnogo težine i ne određuju unapred vaš razvoj. Tehnologije su podeljene u deset nivoa i za prelazak na sledeći je potrebno izučiti dve u nižoj kategoriji i to je sve. Uopšte, razvoj nije posebno zabavan i više služi da ograničava i usporava početak partije no bilo šta drugo.
Dakle, globalni 4X elementi nisu posebno razvijeni ili ne postoje, ali je zato eXterminate deo te kovanice pokriven i ostvaren odlično. Borba u ovoj igri je zaista uzbudljiva i duboka. Posebno na najvišem nivou težine, još ako pored sebe dodate jednog saveznika, sve se vrlo brzo uklopi u ludačke i masovne scenarije opšteg genocida teškom vatrom i brutalnim fizičkim nasiljem. U srednjoj i poznoj fazi igre, kada imamo razvijeno tehnološko drvo i privredu na raspolaganju nam je brdo jedinica koje sve, čak i najranija pešadija i dalje imaju svoje mesto na ratištu, a uz to skoro svaka ima i neku specijalnu sposobnost, a tu su i heroji koji mogu nositi opremu koja pruža pasivne bonuse, kao i prelaziti levele i razvijati nekolicinu svojih aktivnih sposobnosti. Držanje linije, konstatno povlačenje oštećenih tenkova i desetkovane pešadije u pozadinu na popravku i lečenje je krucijalno. Vrlo lako se može desiti prebrzo širenje, borba na nekolik oforntova, slabljenje linija i potpuni krah ofanzive ili defanzive.
AI jeste kompetentan, zna da spamuje sa brdom jedinica, zna da se povuče kada je slabiji, čak mislim da je par puta pokušao i da udari moju pozadini kada sam igrao sa Gardom ili da napadne mog AI saveznika koji je bio zakržljao u razvoju i tako osujeti moju ofanzivu na drugom kraju ratišta.
Audio-vizuelna komponenta nije vrhunska, muzika je dobra, zvukovi eksplozija i naoružanja dosadnjikavi, ne dočaravaju razornu moć kojom komandujete, a ni animacije destrukcije ne pomažu mnogo. Nema glasovnog odziva jedinica, što baš smeta, već se samo iznad njih ponekada pojavi linija teksta koji jeste sjajno napisana i dočarava lore i atmosferu univerzuma, recimo jadikovanje bednih prašinara Garde koji znaju da će već u sledećem jurišu verovatno izginuti ili sumanuti Orkovi koji jedva čekaju pokolj, mrzovoljni Nekroni i tako dalje. Modeli jedinica su jednostavni, teksture mutne... sve deluje kao da desetak godina kasni za modernim standardima. Istina je da je u pitanju tročlani tim i da ne možemo previše ni očekivati, ali svejedno ostaje žal za mogućnošću da još više približimo kameru tlu, detaljnijim animacijama i modelima naše vojske. Ono što je nedopustivo, a što ne deluje kao prevelika pamet da se implementira, nema "pejntera" armija.
Mene je igra zabavila silno, a nisam još ni počeo da iscrpljujem sve što ima da pruži. Naravno, u početku je nisam do kraja razumeo, previše poredio sa igrama na koje potpis stavlja Sid Mejer, ali vrlo brzo "Gladius" otkriva svoj pravi identitet i posebnost, vrednost toga što nije WH40k klon neke druge igre, prosti "reskin", već neka svoja priča. Ono što nema (diplomatiju, različite načine pobede), ono što je rudimentarno (tehnološko drvo), nadomešćuje zanimljivim načinom izgradnje baze i vrhunskom borbom. Još ako volite IP, nema dileme nikakve!
Uz to, očekujemo makar nekoliko DLC-a, koji će nam doneti još rasa.