Mistborn (Red Magle)
Brendonu Sandersonu zaista nije potrebno previše stranica kako bi Vas zainteresovao, a zatim i sasvim jako uvukao u svoj svet (epskog) fantaziranja. U pitanju je trilogija (mada je napisana i kraća novela čija se radnja dešava nekih trista godina nakon dešavanja iz originalne priče), sa jasno zaokruženim krajem na koji nismo morali čekati dvadeset godina.
To i jeste deo Sandersonove radne filozovije. Žanru (epske fantastike) kojem mnogi prilaze nonšalantno (da ne upotrebimo neki drugi, grublji izraz) on je prišao ozbiljno, stvarajući, čak, strogo definisane zakone, tačnije čak tri njih. Oni su i ovde upotrebljeni tvoreći tako knjige koje se definitivno mogu nazvati tvrdokornom epskom fantastikom.
Zaplet.
Zaplet u prvoj knjizi deluje jednostavno, buntovnički (u odnosu na tradiciju žanra) i genijalno. Naime, osnovna potka, čini nam se, jeste epska fantastika koja je pošla po zlu - pre hiljadu godina bio je jedna Izabrani, sin kovača iz neke pripizdine, čiji dolazak predviđaju drevna proročanstva terijske religije... On dolazi do cilja, na kraj svog dugog putovanja, svoje teške potrage, zajedno sa svojom družinom... ali moć kojom je trebao da porazi Zlo, grabi za sebe i stvara hiljadugodišnji Rajh - naziva ga Poslednje Carstvo - proglašava se Bogom i uvodi strogi teokratsko-fašistički sistem.Od njegovog dolaska na vlast - noćima vlada magla, vulkani stalno rade, izbacuju silinu dima i pepela i boje taj svet ružnim nijansama crvenog i smeđeg. Cveća nema, sunce je prigušeno, nebo ogavno. Sve u svemu, jedan jako ružan svet za živeti u njemu.
U samom centru Poslednjeg Carstva, gradu Lutadelu, okuplja se mala družina drskih lopova sa suludom idejom da svrgnu Bogocara sa prestola, da urade ono što nikome pre nije uspelo!
Dakle, pitanja fašizma, teokratije, rasizma ovde su itekako razvijana. Možda odnos Bogocara i sveta nije detaljan i uspešan kao u delima Frenka Herberta, ali ovde jeste postavljen iz drugog ugla i svakako i dalje intrigantan.
To je prva knjiga, nakon toga priča postaje mnogo dublja
Rase.
Ljudi su podeljeni na plemiće i ska i ta podela u mnogome je inspirisana Amerikom u praskozorje građanskog rata. Ska su sasvim obespravljeni, ugnjetavani, rade po rudnicima, plantažama, čiste naslage pepela sa ulica velikih gradova i srećni su dok im plemići makar daju hranu i krov nad glavom. Dok se čini da malobrojnija vlastela živi ušuškano i mirno, vremenom saznajemo da i njima nije baš fino pod strahovladom Gospoda Vladara.
Terisani su narod takođe proganjan, a sada promenjen, planski i kontrolisano razmnožavan, njihova jedina uloga je da budu najbolje sluge u carstvu.
Tu su i kandre, inkvizitori i kolosi, ali nećemo njih detaljisati, jer bi sasvim sigurno nešto spojlovali.
Magija.
Sistem magije je ono što se izdvaja kao najsvetliji momenat ovih knjiga. Ranije pominjani Sandersenovi zakoni se ovde doslovno upotrebljavaju, posebno prvi koji definiše takozvanu tvrdu i meku magiju.
U žanru je prečesto (još od Tolkina pa na ovamo) upotreba deus ex mašine sveprisutna. Nagomilavanje problema sve do dačke pucanja i bezizlaza, pa onda rešavanje nečim što je ekvivalentn božijoj intervenciji skoro (bitke kod Helmovog ponora ili Minas Tirita, na primer). Sa druge strane, većina autora magiju razume samo, pa, baš tako - magično, svemoguće. Sanderson se više oslanja na mane svoje magije i tako čini svaku borbu zaista zanimljivom i zdravorazumnom. Naime, alomanti vuku svoju moć iz metala, ukupno njih šesnaest, oni mogu koristiti samo jedan, dok maglari imaju pristup svim metalima. Svaki metal ima svog parnjaka, a svaka magijska akcija ima svoju reakciju. Pravila su jasno definisana i predstavljena i svako nadmetanje alomanata deluje kao dobra partija šaha, pre nego beskrajni vatromet mađija.
Presuda
Tokom prve knjige čini se da je pred nama zaista jedna anortodoksna serija - svedena na relativno skučeno područje jednog grada, sa lopovima za glavne likove, sa dubokim uvidom u postanje jednog tiranina... Ipak, kako vreme odmiče, kroz drugu i treću knjigu sve postaje nepšto tradicionalnija epska fantastika. Karakterizacija jeste šablonska i uobičajna - svaki lik ima jednu ili dve upečatljive karakterne crte oko kojih se gradi njegov razvoj (obično su to neke mane koje on tokom stotina strana lagano prevazilazi) i sva interakcija sa drugim likovima. Uz to, pored protivnika od krvi i mesa, vrlo brzo ćemo dobiti i neizbežno omnipotentno Zlo koje vreba i čeka da uništi svet. Takođe, cela priča o grupi sebičnih, samoživih lopova je samo gimmick kojeg se autor i predugo drži, jer je odmah jasno da je to grupa časnih ljudi na čelu sa nekim ko nije čak ni Robin Hud, već mnogo, mnogo više.
No, knjige donose solidnu dozu fino predstavljene i zamišljene, iako sasvim uprošćene, metafizike, teorije religije i politike. Kroz prvu knjigu se provlače citati iz, da tako kažemo, dnevnika Gospoda Vladara iz perioda pre nego što je postao to što jeste (dok je još bio "samo" izabrani Heroj Doba), te misli su prepuni sumnja, preispitivanja. Tako je i sa ostalim glavnim likovima tri knjige - jedan idealista, učenjak, mislilac, sanjar o pravednom društvu biva suočen sa surovom realnošću gde teorija nije primenjiva u praksi, sakupljač svetskih religija gubi svaku veru, i tako dalje...
Mitologija podrazumeva dve sile Očuvanje i Propast, njihov međusobni odnos je kompleksan. Mnogo je detalja, mnogo nivoa na kojima je priča inteligentna i zanimljiva, ovde smo se dotakli smao onih najznačajnijih (nismo detaljisali o psihologiji ugnjetavanih ska, na primer, koji ne mogu ni da pomisle da im može biti bolje, da su vredni toga čak) i jedino pred kraj, usled krajnje pedantnosti autora i njegove želje da sve objasni, da sve zatvori, malo gubi dah, posustaje... Ali uspešni plot twist vadi sve i jednu od osnovnih ideja kasnijih knjiga: "koliko je teško biti car?", diže na jedan sasvim viši nivo.
Suštinski, iznad proseka i to za par stepenika. Nikako savršeno, nikako vanredno inteligentno i filozofski duboko, ali sasvim dovoljno intrigantno i za mozak goliciljivo da mogu čitati i ljudi koji jednostavno traže više od još jende priče o dobru i zlu, patuljcima i vilenjacima.
Za sve fanove žanra - apsolutna preporuka. Pa, čak i ljudima koji uživaju u Herbertu i Diku ovo jeste preporučivo.
To i jeste deo Sandersonove radne filozovije. Žanru (epske fantastike) kojem mnogi prilaze nonšalantno (da ne upotrebimo neki drugi, grublji izraz) on je prišao ozbiljno, stvarajući, čak, strogo definisane zakone, tačnije čak tri njih. Oni su i ovde upotrebljeni tvoreći tako knjige koje se definitivno mogu nazvati tvrdokornom epskom fantastikom.
Zaplet.
Zaplet u prvoj knjizi deluje jednostavno, buntovnički (u odnosu na tradiciju žanra) i genijalno. Naime, osnovna potka, čini nam se, jeste epska fantastika koja je pošla po zlu - pre hiljadu godina bio je jedna Izabrani, sin kovača iz neke pripizdine, čiji dolazak predviđaju drevna proročanstva terijske religije... On dolazi do cilja, na kraj svog dugog putovanja, svoje teške potrage, zajedno sa svojom družinom... ali moć kojom je trebao da porazi Zlo, grabi za sebe i stvara hiljadugodišnji Rajh - naziva ga Poslednje Carstvo - proglašava se Bogom i uvodi strogi teokratsko-fašistički sistem.Od njegovog dolaska na vlast - noćima vlada magla, vulkani stalno rade, izbacuju silinu dima i pepela i boje taj svet ružnim nijansama crvenog i smeđeg. Cveća nema, sunce je prigušeno, nebo ogavno. Sve u svemu, jedan jako ružan svet za živeti u njemu.
U samom centru Poslednjeg Carstva, gradu Lutadelu, okuplja se mala družina drskih lopova sa suludom idejom da svrgnu Bogocara sa prestola, da urade ono što nikome pre nije uspelo!
Dakle, pitanja fašizma, teokratije, rasizma ovde su itekako razvijana. Možda odnos Bogocara i sveta nije detaljan i uspešan kao u delima Frenka Herberta, ali ovde jeste postavljen iz drugog ugla i svakako i dalje intrigantan.
To je prva knjiga, nakon toga priča postaje mnogo dublja
Rase.
Ljudi su podeljeni na plemiće i ska i ta podela u mnogome je inspirisana Amerikom u praskozorje građanskog rata. Ska su sasvim obespravljeni, ugnjetavani, rade po rudnicima, plantažama, čiste naslage pepela sa ulica velikih gradova i srećni su dok im plemići makar daju hranu i krov nad glavom. Dok se čini da malobrojnija vlastela živi ušuškano i mirno, vremenom saznajemo da i njima nije baš fino pod strahovladom Gospoda Vladara.
Terisani su narod takođe proganjan, a sada promenjen, planski i kontrolisano razmnožavan, njihova jedina uloga je da budu najbolje sluge u carstvu.
Tu su i kandre, inkvizitori i kolosi, ali nećemo njih detaljisati, jer bi sasvim sigurno nešto spojlovali.
Magija.
Sistem magije je ono što se izdvaja kao najsvetliji momenat ovih knjiga. Ranije pominjani Sandersenovi zakoni se ovde doslovno upotrebljavaju, posebno prvi koji definiše takozvanu tvrdu i meku magiju.
U žanru je prečesto (još od Tolkina pa na ovamo) upotreba deus ex mašine sveprisutna. Nagomilavanje problema sve do dačke pucanja i bezizlaza, pa onda rešavanje nečim što je ekvivalentn božijoj intervenciji skoro (bitke kod Helmovog ponora ili Minas Tirita, na primer). Sa druge strane, većina autora magiju razume samo, pa, baš tako - magično, svemoguće. Sanderson se više oslanja na mane svoje magije i tako čini svaku borbu zaista zanimljivom i zdravorazumnom. Naime, alomanti vuku svoju moć iz metala, ukupno njih šesnaest, oni mogu koristiti samo jedan, dok maglari imaju pristup svim metalima. Svaki metal ima svog parnjaka, a svaka magijska akcija ima svoju reakciju. Pravila su jasno definisana i predstavljena i svako nadmetanje alomanata deluje kao dobra partija šaha, pre nego beskrajni vatromet mađija.
Tokom prve knjige čini se da je pred nama zaista jedna anortodoksna serija - svedena na relativno skučeno područje jednog grada, sa lopovima za glavne likove, sa dubokim uvidom u postanje jednog tiranina... Ipak, kako vreme odmiče, kroz drugu i treću knjigu sve postaje nepšto tradicionalnija epska fantastika. Karakterizacija jeste šablonska i uobičajna - svaki lik ima jednu ili dve upečatljive karakterne crte oko kojih se gradi njegov razvoj (obično su to neke mane koje on tokom stotina strana lagano prevazilazi) i sva interakcija sa drugim likovima. Uz to, pored protivnika od krvi i mesa, vrlo brzo ćemo dobiti i neizbežno omnipotentno Zlo koje vreba i čeka da uništi svet. Takođe, cela priča o grupi sebičnih, samoživih lopova je samo gimmick kojeg se autor i predugo drži, jer je odmah jasno da je to grupa časnih ljudi na čelu sa nekim ko nije čak ni Robin Hud, već mnogo, mnogo više.
No, knjige donose solidnu dozu fino predstavljene i zamišljene, iako sasvim uprošćene, metafizike, teorije religije i politike. Kroz prvu knjigu se provlače citati iz, da tako kažemo, dnevnika Gospoda Vladara iz perioda pre nego što je postao to što jeste (dok je još bio "samo" izabrani Heroj Doba), te misli su prepuni sumnja, preispitivanja. Tako je i sa ostalim glavnim likovima tri knjige - jedan idealista, učenjak, mislilac, sanjar o pravednom društvu biva suočen sa surovom realnošću gde teorija nije primenjiva u praksi, sakupljač svetskih religija gubi svaku veru, i tako dalje...
Mitologija podrazumeva dve sile Očuvanje i Propast, njihov međusobni odnos je kompleksan. Mnogo je detalja, mnogo nivoa na kojima je priča inteligentna i zanimljiva, ovde smo se dotakli smao onih najznačajnijih (nismo detaljisali o psihologiji ugnjetavanih ska, na primer, koji ne mogu ni da pomisle da im može biti bolje, da su vredni toga čak) i jedino pred kraj, usled krajnje pedantnosti autora i njegove želje da sve objasni, da sve zatvori, malo gubi dah, posustaje... Ali uspešni plot twist vadi sve i jednu od osnovnih ideja kasnijih knjiga: "koliko je teško biti car?", diže na jedan sasvim viši nivo.
Suštinski, iznad proseka i to za par stepenika. Nikako savršeno, nikako vanredno inteligentno i filozofski duboko, ali sasvim dovoljno intrigantno i za mozak goliciljivo da mogu čitati i ljudi koji jednostavno traže više od još jende priče o dobru i zlu, patuljcima i vilenjacima.
Za sve fanove žanra - apsolutna preporuka. Pa, čak i ljudima koji uživaju u Herbertu i Diku ovo jeste preporučivo.