Zombie Geek

Taman kada su, verovatno, i najzagriženiji fanovi gilijamovog dela od istog rezignirano digli ruke, kultni režiser nam je najavio povratak formi koja ga je i  učinila kultnim - naučnofantastičnom filmu.
I to ne bilo kakvom SF filmu, jer sve što smo o The Zero Theorem znali pre njegovog izlaska, sve što smo videli, čuli, načuli, namirisali vodilo je samo i isključivo ka - spiritualnom nasledniku "Brazila".

"Brazil" svakako nije terijev najpoznatiji film, ali istinski je kult i autoru ovog teksta ubedljivo najdraži iz njegovog relativno širokog kinematografskog opusa. Sama, pa čak i najmanja, mogućnost da ćemo dobiti nešto makar nalik "Brazilu" bila je dovoljna da mu oprostimo sve razočaravajuće pokušaje iz minule decenije i bolno isčekujemo novi... promašaj.

"Brazil". Počnimo još jedan pasus njime. Svakom poštenom geek blogu je potrebna recenzija tog remek-dela. Mi sada nećemo detaljisati o njemu, samo ćemo reći da sve ono što je Teri Gilijam savršeno uradio pre bezmalo trideset godina, neuspeva da ponovi ovde. Bukvalno na svakom nivou je slabiji ili čak jednostavno - loš.

Isprva oči bode vizuelni identitet, stil, atmosfera i čitavo okruženje TZT-a. Za razliku od "brazilskog" retro-futurizma koji je najlakše opisati kao "šta bi bilo kada bi kafka stvarao u dvadeset i prvom veku, a pritom bio naizmenično nasnifan kokainom i lud od LSD-a?", sada imamo gilijamovu novo stečenu blesavu kvazi-bajkovitost u maniru (nama neoposivo dosadnog) Wesa Andersona. Na stranu apsurdni, kao-smešni, kao-trapavi, teatralni momenti (takozvana quirky comedy) koji ovde baš ničemu ne služe i koji su postali jedno, nikome potrebno i zanimljivo, opšte mesto u današnjoj kinematografiji (pogledajte samo poslednju i nesretnu ekranizaciju "Ane Karenjine"), film je u prvih pola sata-četrdeset minuta zapravo mučan za gledanje.
Boje. Boje. Boje na sve strane!
Jasno je, naravno, zašto je to tako. Gilijam tu ne juri šarenu fotorgafiju zbog same fotografije. Qohen Leth, glavni lik, koga glumi ovde solidan Christoph Waltz, je depresivan, otuđen, agorafobičan, asocijalan, neprilagođen. Zastanimo. On je sve to, ali ne u maniru zaista takve osobe. Kroz Qohena stalno vidimo samog Terija - jednog matorca u svetu koji više ne razume, nikakva istinska depresija, samo džangrizavi starac koji stoji sa strane gleda nove generacije i nove pojave i pokušava da donosi nekakav sud.
Loše napisan glavni lik, svakako.
Dakle, šarena fotografija, čudni i vrtoglavi kadrovi, napadni kostimi, razni pišteći, klaparajući zvuci... sve skupa zaista stvara mučninu, vrišti na vas, napada vas. Retki mirniji momenti u ranoj fazi filma dolaze kao blagoslov. Kasnije film vizuelno postaje monotoniji, mahom se odvija u napuštenoj crkvi u kojoj Qohen živi ili u nekakvom virtuelnom svetu koji svojim izgledom potseća na daleko upečatljiviji i uspešniji pokušaj Darrena Aronofskog - The Fountain.

Idejno, tematski, ideološki ovo je jedna papazjanija. Bućkuriš onoga što je Gilijam hteo da radi, onoga što je mislio da se od njega očekuje da uradi i onoga što je smatrao da je popularno, aktuelno i što će dobro proći. Isprva ovo deluje kao alternativni, apdejtovani "Brazil", kao još jedna kritika društva, sistema, opis svakodnevnice, posla, rutine... Zatim se postavlja niz metafizičkih pitanja, čitav repertoar zaista. Sve što možete zamisliti. O smislu života, svemira, o bogu (poziv koji Qohen čeka ceo svoj život je ništa do njegovog Godoa)... Onda upada u kolotečinu aktuelne priče o onlajn bivstvovanju i onlajn ljubavima. Pristojno je to samo i isključivo zbog Mélanie Thierry, koja je vruća u onim čarapama. Način na koji je obrađena ova tematika jasno otkriva da ovo suštinski veze sa SF-om nema - ovo nije svet u bliskoj ili dalekoj budućnosti, ovo je samo jedna izopačena, bajkovita vizija našeg sveta.  Film naposletku eksplodirao u nadrealno, metaforičko, nedorečeno i  slobodno za interpretaciju. Sam kraj čak i nije toliko loš, s obzirom da čitavim svojim tokom film ne ide nikuda. Prizemno to je vapaj za revolucijom, ustankom protiv modernog sveta u kome se prodaje lažna sreća, istina da je sreća u nama. Emotivno, to je egocentričan i ultimativno jak krik očajanja i usamljenosti. To je odbacivanje sve metafizike, čekanja tog misterioznog poziva, bilo kkave intervencije i pronalaženja ličnog smisla u samom sebi.


Zaključak bi bio jasan - ovo je promašaj.
Nije Teri Gilijam ni prvi ni poslednji veliki režiser koji se sa godinama i sedom glavom i (verovatnom) impotencijom istvoremeno suočio i sa slabljenjem kreativnog naboja. Čak šta više, čini se da su reditelji koji su zanimljivi i na vrhuncu svoje igre - ili makar dostojni ranije dostignute slave - uprkos poznim godinama toliko retki da samo potvrđuju pravilo.
Ništa to nije strašno ili za osuđivanje. problem je što Teri nije snimio film kakav je želeo, pa makar on bio i loš, već je skrpio nešto što je trebalo da zadovolji ljude koji vole njegovu ranu fazu, kao i one koji vole ono što je radio nakon "Paranoje u Las Vegasu" (ako takvih, zapravo, ima), kritiku, neke aktuelne standarde, da privuče i novu publiku, pa i njega kao umetnika i autora... Na kraju film koji ne zna gde ide i šta je tačno. "Brazil" je imao jednu dominantnu, jasnu, sjajno obrađenu temu - distopija - pa je uz nju moglo da ide još zilion vrcavih momenata jednako efektnih, ovo je samo, na kraju, bezidejni haos. Trademark film kojem tako često pribegavaju nekada kreativni i zanimljivi reditelji. Ah, kada može ranije pomenuti Wes Anderson, može i znatno stariji Teri, zar ne?
Tužno je što je i ovakav Gilijam i dalje bolji od većine stvari koje smo mogli gledati ove godine.

Nisu deca imala šta da igraju, pa napravila svoju igru.
Tako bi mogli sumirati čitavu dugu i predivnu putanju kojom su koračali autori Path of Exile-a. I nisu koračali sami, okupili su igrače, svoje fanove. Posvećeni i jedni i drugi, zajedno, ruku pod ruku, preko dugog perioda beta testiranja, preko uspešnih kraudfaning kampanja, sve do izlaska zvanične, ali ne i konačne, verzije igre iznedriše pravo malo igračko čudo - bezgrešno, zabavno i besplatno.

Da, PoE je sasvim besplatan za igranje. Skinete, instalirate i pikate. Naravno, ne prva igra koja tako funkcioniše, ali jedna od retkih koja funkcioniše dobro.
Jer, u krajnjoj liniji, nije novac najvrednija stvar danas i često je značajnije pitanje ne "da li je igra vredna novca?", već vašeg vremena, a ova to zaista jeste (ukoliko ste ljubitelj podžanra, naravno). Primarni način finansiranja su takozvane "etičke minitransakcije" kojim igrači mogu sebi obezbediti neke, čisto vizualne, dodatke. Sav suštinski sadržaj je dostupan besplatno i ništa što se novcima plaća ne olakšava probijanje kroz horde neprijatelja i ne pruža prednost nad igračkim ekvivalentima Ebenezera Skrudža.

U samoj svojoj biti, PoE je krajnje tradicionalan predstavnik žanra akcionih,. izometrijskih RPG hack&slash igara pravljenih po slici i prilici blizzard-ovog Titana. Čak ova igra lagano odbacuje nekolicinu inovacija koje su donosili pojedini naslovi objavljeni tokom dugog i sušnog perioda između druge i treće iteracije Diabla, valjanosti poput nelinearnog sveta, vođenja grupe heroja i sličnih stvari preuzetih iz ozbiljnijih igara (na primer, Baldurs Gate) ovde nema, već je sve svedeno na samu srž žanra, a onda još jednom srezano, pa još jednom, dok nismo došli do sramno ogoljene, ali sasvim neodoljive lepotice koja služi samo jednoj svrsi. 

Igra je podeljena u tri poglavlja, od kojih svako ima malo naselje sa trgovcima i ljudima koji vam dele zadatke i nekolicinu pripadajućih mapa prepunih najraznolikije, agresivne i monstruozne, menažerije. Probijaćete se po mapama i rešavati pomenute, književno i idejno, jednostavne zadatke. To je sve i to je neverovatno zabavno i adiktivno. Znate, shvatate, jebeno ste svesni da naivno i po milioniti put nasedate na stare trikove, ali ponovo to činite i srećni ste zbog toga.

Sam setting je nalik onom iz Gothic igara - izolovana kažnjenička kolonija. Ne treba biti genije, pa shvatiti da igra smeštena u takvo okruženje pruža brdo mogućnosti za stvaranje jednog mračnog, surovog i sumornog doživljaja. Priča i sav literarni dobačaj ovog naslova, pak, su zaista skromni i tu tek da, eto, svemu daju kakav-takav smisao. Ono gde autori briljiraju - jeste atmosfera. Ugođaj i realističnost tog prokletog, od zakona ljudi i bogova odvojenog, mesta jeste ubedljiv. Očajanje i smrt na sve strane. Mrak, nasilje. Beda. Bolest. Svet na koji ste bačeni da crknete je surov i ne mari za vas i sami ste sebi prepušteni. Atmosfera Diabla je uvek bila mračna i bitna, a PoE je možda i prva igra koja ga na tom polju nadmašuje. 

Grafika je dobra, ne suludi krik najnovijih tehnoloških dometa, ali je realistična, izbor boja je odgovarajuć (turoban), mape su fino dizajnirane (iako bi prijalo više upečatljivih modela, pojedinosti...) i sve je i tu podređeno atmoferi robinzona ne na pustom ostrvu, nego u paklu. Takođe, jako dobro radi i na slabijim konfiguracijama.

Na početku igre imate priliku da birate između šest različitih likova (uz sedmi koji je dostupan nakon prvog kompletiranja igre). Tu su osnovni Marauder, Ranger i Witch koji se oslanjaju na jedan od tri atributa prisutnih u igri (snaga, agilnost i inteligencija) i predstavljaju verzije tradicionalnih ratnika, lovaca i čarobnjaka, nezaobilaznih u ovakvim igrama. Za njima slede tri lika koji su hibridi - Templar koji se oslanja i na snagu i na inteligenciju, Dualist koji je snaga/agilnost i Shadow koji je i inteligentan i agilan i meni najzanimljiviji. Nakon prelaska igre otključava se i ultimativan spoj sva tri atributa - Scion.

Odmah bivate bačeni na obalu kolonije i tu makljanje počinje. 

Igra u sebi sadrži spektakularan modle razvoja lika. Aktivni skillovi su donekle pojednostavljeni i skrajnuti, pretstavljeni su u obliku augmentacija za naoružanje i ostalu opremu i automatski se leveluju. Ono što igru čini posbenom jeste stravičlno drvo (mreža) pasivnih skilova koje je jedinstveno za sve karaktere, ali će se samo startna pozicija razlikovati za svakog od likova. Drvo će vam ponuditi jako slobodan i detaljan put razvoja vašeg lika, mogućnost da detaljno i unapred isplanirate u kojim pravcima će se on kretati. Dok bacate inicijalni pogled na sve to osetićete strah i zbunjenost, uplašiti se da ćete se negde usput pogubiti i pogrešiti, ali, kao i uvek, investirate u skaldu sa afinitetima, orućjem i magijama koje vam najviše leže i nema greške.

Igra takođe nudi širok dijapazon aktivnih skilova koji će vam omogućiti da igrate baš onako kako želite i kako je logično sa svakim od likova. Odnosno, nudi baš ono što će upotpuniti vašeg lika, ojačati njegove mane. Moj Shadow je sa svojim dex/int fokusom nešto krhkiji i ne baš savršen u borbi izbliza - iako bi mogao sjajno da barata noževima, kandžama i sličnim lakim naoružanjem, no više je usmeren ka luku i strelama. Prizvani zombiji (do tri), otrovne strele sa AoE momentom, ledene magije koje usporavaju ili čak 

zamrzavaju neprijatelje, magije za eksplodiranje leševa... sve skupa stvara neprobojni zid ispred heroja, pa većina monstruma do njega ni ne stigne.

Osećaj tokom samih borbi je vrhunski. I to je ono najbitnije. Uz detaljno razvijenog heroja po vašem ukusu, uz tečne animacije, suludi broj neprijatelja koji juriša ka vama, brdo magija i eksplozija, tečan frejmrejt i pre svega izrazito brz tempo - neće vam trebati previše vremena da posečete deset, dvadeset čudovišta, kao što ni njima neće mnogo trebati da vaš broj helta spuste na upozoravajući minimum. Uvek na granici između života i smrti.
Pored osnovnog napada, u svakom trenutku ćete koristiti još po 3-4 specijalke, bilo magija ili pojačanih napada vašim oružjem, mapiranih na točkić, desni klik i još nekoliko slova na tastaturi. Napici su zanimljivo i originalno rešeni - nema klupivone i besomučnog nabacivanja istih, već imate maksimalno pet slotova za flašice u koje idu ili helt ili mana ili pak kombinovani napici i koji se sami, automatski dopunjavaju -u momentima kada su vam parametri na maksimumu, pa se regeneracija presipa u njih. Ovo daje na balansu i neizvesnosti, jer niti u jednu veću bitku ne možete ići sa dvesta napitaka i tako je automatski dobiti. Takođe, u igri ne postoji valuta, već razne orbove, skrolove i slične stvari menjate za opremu. 

Frenetično klikćete, ubijate horde za hordama, zavirujete pod svaki kamen, u svaki ćošak, svaku i najmanju prostorijicu tamnica i pećina. Sati prolaze, ludački zlostavljate svoj nesretni miš, prst vas već boli. Jurite dalje, po još iskustva, po još neki unikatni i prebudženi komad opreme, neki mač, sekiru ili luk...
Sve ono što vas je nerviralo u drugim igrama je izbačeno, ostala je samo u ovom pasusu navedena suština. 

Brzina, jednostavnost i fluidnost.

Borba.

Atmosfera.

Path of Exile je u svakom smislu nepretenciozan, opušten i zabavan. Silno smo se upinjali da mu nađemo neku manu, ali šta god da iskopamo i nategnuto zamerimo, pada pred nepatvorenom zaraznošću.
 Svom svojom dušom klon Diabla, otvoreno i iskreno, i verovatno najbolji svoje vrste ikada!