Zombie Geek

Bezmalo nedelju dana me, u mojih dvadeset i dve godine, ne toliko muči, koliko prosto ophodi sasvim neočekivani osećaj - matorosti, starosti, jebene drevnosti.

Naime, nemam braće, ni mlađe, ni starije, ali mi je moj kumić, mlađi nekih osam godina od mene, uvek bio nešto nalik onom prvom. Pamteći ga od najranijih dana, kada bi dolazio kod mene, u haos pretvarao ćitavu kuću, razvlačio i lomio igračke i plakao svako malo, preko svih mogućih geek aktivnosti koje su, osim njega i mene, podrazumevalo i njegovog najstarijeg brata (koji je duplo straiji od njega), pa tako beskrajne partije rizika (u kojem je klinac uvek pušio), ali i vukljanje mog kompa kod njih, pravljenja LAN mreže i celodnevno pikanje TW-Rome ili Warcraft 3. Oh, gospode, još uvek me boli poraz koji mi je naneo tada desetogodišnji slinavac. Sećam se i mojih napora da ga od čeljusti bezumnog FPS-a izvedem na put predivnog RPG-a i mog konačnog uspeha sa Mass Effectom. <3

Eto, vreme leti i taj klinac je izrastao ka konjina (prerastao me odavno), mutirao, svetlo plava kosa dobila je zlatkasto-smeđu nijansu... ali je suštinski za mene i dalje bio klinac, bebac, onaj najgori koji je baš juče smarao porukama sa kojeg torenta da skida Kingdoms of Amalur - novi predrkani RPG u maniru TES-a.

Onda... sestra mi reče da je taj slinavac na fejsbuku (a, gde drugde?) objavio da ima curu. I to kakvu! Sasvim preslatka devojčica neka.

Momentalno čuđenje, zamenio je ponos, a onda se pojavio taj osećaj...

Gospode bože. 

Deca koja pamtim kao bebe oko mene postaju ljudi - eto, ako je pametan, možda će se i već uskoro upustiti i u svet dražesnih odnosa sa nečim primamljivijim od sopstvene desne ruke. 

Vraćajući vreme i sebe kroz njega, sećajući se sebe sa četrnaest, vraćajući se na sebe danas, gledajući tog gotovo odraslog čoveka, opet sećajući se petogodišnjeg deteta... sa osmehm na licu kapiram da je u svemu tome, kroz čitavu tu deceniju naših života, druženja, bratske ljubavi i postojanja stoji samo jedna, jedina konstanta - video igre.

Uskoro će ME3, ja ću zaboraviti na "probleme odraslog čoveka", on na čari deteta koji korača stazom ka odraslom i opet ćemo satima pričati o jebenoj igri.

Stake Land je klasičan post-apocalyptic road film u maniru 28 Days Later. Iako, to mogu reći odmah na početku recenzije, i više nego zadovoljavajuć, čini se da su autori sami preozbiljno shvatili žanrovske granice ili možda i prejako želeli da njihov film prevaziđe pomenuti instant klasik i to igrajući u potpunosti po njegovim pravilima. Naravno, završili su sa u svet puštenom kopijom - dobrom, dostojnom, ali nikako potpunom... No, sumnje o njenoj svrishonosti nema - ovakvih filmova svetu je uvek potrebno!!! 

Umesto najčešćih zombija, ovde su u pitanju vampiri, u konačnici jedina značajna razlike su u okruženju kroz koje naši heroji prolaze - danom je sasvim bezbedno (ako ne računamo ljudske bande i kultove) i načinu egzekucije samih poganština, umesto preciznog pogotka u glavu, daleko ličnije nabijanje koca u srce. 

Priliv monstruma i kretanje su, uz glavnog lika (mlađanog dečka) i jedina konstanta tokom čitavog filma. Na početku tu je pominjani dečko i Mister, već prekaljeni lovac na vampire koji putuje ka severu i usput čisti zemlju. Niz put će im se pridružiti pola tuceta likova, okoliš će se menjati, ali će jedino kretanje ka severu ostajati. 

Što se čisto gikovskih vrednosti tiče, najcenjenije je što film vraća u igru vampire sa mudima i bez šminke i obrijanih međunožja - zaboravite moderne gej tinejdž vampire, čak i romantičnu viziju, zapadno-evropsku viziju ovih stvorenja i spremite se za pakleni nakot iz bezdana vekovnih noćnih mora svakog Slovena.

I ovo, kao i uve kada su filmovi strave i užasa u pitanju,  jeste priča o majmunima što hodaju na dve noge. Reklo bi se o bliskosti među ljudima, koji rado u svoj maleni čopor (od kojeg im život zavisi) primaju i trudnice i starice, koje upravo to malo ljubavi deli od ponora ludila, o ljubavi i emociji koja ne mora rečima da se iskazuje, već je prosto to što ste tu za nekog, u istim sranjima, dovoljno. 

Ipak...

Nema krvopije ili zombija koji će vas tako duboko potresti i ogaditi vam svet, koliko prosto čovek. Fanatičan, kvazi-religiozan, brutalno nasilan i u svom zlu i glađu za krvlju daleko maštovitiji i temeljniji od vampira - koji bezumno jurca ka vama, jurca na kolac ili u kišu srebrnih metaka. Svet nakon svog smaka je udomio nastrane kultove i svoje umobolne mesije i upravo oni su u tom svetu i najveće zlo. 

Ne o vampirima, o ljudima.

U pitanju je primerak mog omiljenog pod-žanra filmskog horror-a, stvoren pošteno i s ljubavlju.

Nepotrebno je reći da sam ja uživao, da li ćete i vi to je već sasvim druga, meni nebitna, stvar.

Upravo me ovakvi filmovi, s vremena na vreme, podsete na činjenicu da bih konačno mogao da se manem žanrovskog filma i okrenem se kopanju onog "umetničkijeg", lepšeg i značlajnijeg, naravno to traje sve dok pod prste ne naleti neki b-production-zombie-bloody-gore-cannibalistic-feast-sa-sisama. 

Nikada zaista nisam voleo klasičan Sci-Fi - glorifikaciju nauke kao jedinog čovekogovog imperativa, zamene za religiju i duhovnost uopšte,  kao odgovora za sva egzistencijalna ili komformistička pitanja čoveka. Nikad nisam kupovao klarkovu naivnu ztaljubljenost i optimizam, nikad u Sci-Fi književnosti ne tražih realnu i moguću viziju budućnosti, već samo slobodu mašte i metaforu. Ne fasciniraju me priče o velikm stvarima, intergalaktičkim ratovima, uistraživanju sveimira, pronalasku paralelnih svetova, već priče malih ljudi smeštene u senku svih tih magičnih stvari.

Takav takav film je Another Earth.

Na nebeskom svodu se pojavljuje planeta, za koju naučnici utvrđuju da je sasvim identična našoj - kontinetni i mora su isti, čak i gradovi i sela su podudarna našim. I baš tu negde jedna mlada devojka, još maloletna, sa prevelikom količinom alkohola u krvi, seda za volan, proleće kroz crveno, udara u auto i pritom ubija trudnu majku i dete. Četiri godina kasnije ta devojka - tek na prvi pogled ista - izlazi iz maloletničkog zatvora i odlazi da se izvini čoveku kojem je ubila porodicu i uništila život. Momenat slabosti. I jedna životna epizoda koja sledi.

Nastavak filma ne donosi mnogo nauke, oh, tu je poneko mumlanje sa TV-a ili radija o Drugoj Zemlji, takmičenje koje će nekog sasvim običnog čoveka odvseti na nju, snovi mlade devojke o svemiru, ali to je sve i to je zapravo jedva dovoljno d ase, uz blagi napor istezanja granica žanra, ovo nazove SF filmom. Dakle ne očekujte šatlove, astronaute, ekspediciju na pararelnu Zemlju. Ne, ovo je ljudska priča, priča o grešci, o kajanju, o perverznosti ljudskog srca i ludosti ljubavi i konačno o iskupljenju.

Priča, pre svega, o povratku žiotu, sabiranju ostataka, krpljenju rupa i sastavljanju krajeva. Mlada devojka, Rodha, iz zatvora izlazi mračna i neugledna, muči je nasinica, spava na podu - devojka za kojom bi se retko koji muškarac okrenuo ili je čak primetio, vremenom se pretvara u gotovo vedru lepoticu, koja bi lako mogla postati san svakog od nas. Da, glumica koja stoji iza lika je u svoju biografiju upisala vraški dobro odrađen posao!

Predivan film.

Priča o ljubavi, gubitku i nemogućnosti, ne zaboravljanja, već prostog nastavka života. 

Kada mladi bračni par izgubi kćerku, ostaju slomljeni, njihovi dnevni poslovi esencija sve nevažnosti i besmisla, a njihov dom bezdan bolnih sećanja. Baš kada odlučuju da od svega pobegnu, napuste gradić koji je za njih postao najodvratnije mesto na svetu, pojavljuje se nada, mogućnost, bez obzira koliko ona nestvarno delovala, da je vide još jednom, samo nakratko, samo na tri dana, ali zar bi se i jedna roditelj i toga olako odrekao? Cena na početku deluje mala: moraju ostati zauvek u tom gradiću... Ali, onda, očajni, tonu sve dublje u nadrealnu bizarnost, pomerajući sopstvene moralne granice, rušeći sosptvena pojmanje realnosti, do tačke sa koje se granice više i ne vide, slepi od ljubavi i očaja čine stavr koja je protiv pravila drevnog rituala, vraćaju svoju devojčicu na ovaj svet... ali... ona nije sasvim ta devojčica.

Par onih srećnih momenata ovog filma, oni s početka i oni neposredno po vraćanju preminule devojčice u svet živih, po meni, i nose osnovnu poruku ovog filma, koja nikako ne može biti "let it go", ne, ne pomirenje sa smrću, već ljubav sa životom, gde svaki momenat sa dragom osobom (bila ona vaše dete, sestra, brat, roditelj, izabranica srca vašeg...) treba iskoristiti. Sekundarno, dolazi i to mirenje sa smrću, jer u suprotnom ne gubite samo tog kome povratka nema, već i svoj i život preostalih voljenih osoba - taj niz dragocenih trenutaka koje možete imati. Ovde je to pred kraj predstavljeno bolno direktno i plastično, ali pravedno jer "cena mora da se plati".

Osečaj sveprožimajuće, preplavljujuće jeze je konstantan tokom čitavog filma. Zaboga, u pitanju je devojčica vraćena iz mrtvih, boje očiju leša koji je zamenjen za nju, devojčice koja čuje glasove, devojčlice koja... Poslednje minute nisam odgledao samo naježen, zavaljen u krevet, već sams e uspravio, seo, nagnuo ka monitoru i kao na ekserima dočekao kraj. Svakako jedan od najjezivijih filmova što pogledah, ikad.

Novi Conan nije loš film. Eto, da odmah to utvrdimo. Nije loš u poređenju sa aktuelne holivudske produkcije - on je čist prosek i bolni primer gde je taj holivud danas. Simerijanac je jedan od najzahvalnijnih akcionih heroja ikad, lik koga samo užasni anti-talenti ili nenormalni producenti i ostale angažovane jurilice keša mogu da ubrljaju. 

Conan.

The Barbarian.

Conan... lopov, sebičnjak, oportunista, kušač žena, brutalni borac koji nije u celoj priči zarad opšteg dobra sveta oko njega, dame u nevolji ili bilo čega uzvišenog i časnog, već zbog zlata i/ili osvete.

U ovoj modernoj verziji on je sveden na... psihopatu. Ne nekog čoveka koji je odgajan da postane ratnik, čak ne ni divljaka, već upravo psihopatu. No, čak je i to u ova moderna, pristojna vremena onako politički korektno, bljutavo. O, da, bezmalo dva sata Conan za 21. vek jurca okolo, kolje, prosipa drob, ali gledačlac na to ostaje tup i naviknut već nakon četrdesetak minuta.

Velika mana je svakako osećaj da je film zbrzan, nepovezani delovi slepljeni bugarskim lepkom u nešto što bi trebalo da bude celina. Dva sata i nije malo da se ispriča jedna već milion puta ispričana priča o osvetu, ali režiser to nije uspeo, a probiti dva sata i tako nažuljati guzice debelih amerikanaca ili izgubiti pažnju tinejdžera naviknutih na video igre, naravno, nije opcija. 

Sam scenario nije revizija originalnog filma, iako suštinski jeste u pitanju rimejk, priča nas vodi na sam početak, na bitku u simerijskom selu tokom koje se rađa Conan (majka umire na porađaju), zatim prikazuje drčnog trinestogodišnjaka, tu negde bantditi, u potrazi za nekom relikvijom, upadaju u selo, pale, siluju, ubijaju, izmeđđu ostalih i konanovog oca, do kraja prati ludog, odraslog ubicu...

Ali, zaboravite sve do sada rečeno. Sve bi nekako i izgurali do neke prolaznosti da je pred nama ponovo mlad i nabildovan Švarcika, jer najveći nedostatak filma je sam Conan. Momoa nije doneo najlošiji performans ovde (pošto je konkurencija za to prevelika), ali je kao zvezda večeri potpuno i temeljno fejlovao! Neverovatno mi je isprva bilo to kako je u Game of Thrones, u ulozi Khal Droga, delovao divlje i brutalno, a ovde, pak, out of place koliko i manekenka u kuhinji ili programer na prvoj liniji fronta. Skapira čovek konačno d aje Khal Drogo nebitna uloga, mala i prikladna njegovim dometima, svakako i potpuno bačena u senku posla koji je vrhunski odradila Tamzin Merchant. Naravno, Khal je i daleko prostiji lik - reži, jebe s guza, ubija par vucibatina i to je to. 

Jebote, da ga ikad vidim samo bih ga pitao "čoveče, da li ti čuješ sebe?". Jer... glas, taj njegov glas, taj fejkerski bariton ili koji je kurac već, ta izglumljena, isilovana dubina glasa i žestina, gotovo na ivici growl-a ili puštanja u gaće usled silnog naprezanja je posle samo petnaest minuta bolno neizdrživa, da mi je došlo da ugasim ton i u blaženoj tišini otpratim ostatak ove bede. I zaista ne bih nešto propusti jer je muzika - ono po čemu, između ostalog, pamtim prvi film, ovde bukvalno nepostojeća, što je samo finalni minus ovom mediokritetu.

Gospodine režiseru - manite se kultova, snimajte holivudske flmove o tinejdž grčkim bogovima i vampirima. 

Gospodine Momoa - manite se kultova, idite trčkarajte po plažama ili eventualno glumatajte u SG-Atlantis, i onako sasvim nebitnoj seriji, snimajte raklame za gaće, odjebite i ne zaboravite:

Dragi fanovi: Vi ste svoje već rekli...

Čvrsto verujući da sam svoje životne epic fantasy potrebe zadovoljio sa Tolkinom i nekolicimo njegovih nedostojnih naslednika, nije mi padalo na pamet da započinjem još jedan serijal. Ali, eto, na nagovor drugarice (čupavikovrdžavinesnosninasilni stvore, hvala) pre nekih godinu dana, baš pre nego što sma i znao da se snima serija, uzeh prvu knjigu. Sad, evo, pre početka druge sezone, pročitah i drugu.

Odmah mogu reći da je Martin ovde ispunio očekivanja. Priča nastavlja da teče fluidno kao i do sada, podeljena na bezbroj poglavlja koja prate glavne likove. Ono što je u prvoj knjizi fantastično radio, radi i ovde - čitajući, na primer, denerisovo poglavlje ona vam već posle dve strane postaje najbitniji lik, a njena sudbina i priča najzanimljivije u celoj knjizi, kako zavšire poglavlje i počenete sledeće,opet recimo, tirionovo, s početka vas izbole za njega i samo na Deneris mislite, d abi posle dve strane upravo kepec postao glavni lik cele knjige i tako svih sedamsto i kusur strana.

Priča se nastavlja na sam kraj prve knjige - kraljstvo je pokidano i već zašlo u građanski rat.Sa nedoraslim kopiletom iz incestoidne veze u Kraljevoj Luci, sa nezrelim sinom pogubljenog Edarda Starka kao kraljem na Severu, ali i sa braćom mrtvog kralja Roberta Barateona - Renlijem i Stanisom, koji se takođe proglašavaju za kraljeve, naravno tu je i Deneris kao kraljica preko mora, kao još i bezbroj plemića sa svojim ambicijama... Nepredvidljivost je još jedna konstanta - taman kada pomislite da jedna od zaraćenih strana dobija rat, desi se nešto što vraća ravnotežu ili u potpunosti okreće stanje,  taman kada pomislite da ste makar naslutili namere nekog lika, on uradi nešto sasvim peto,  a opet logično...

Koliko god rat bio zanimljiva i dominantna tema, teško je odupreti se mišlju da je sve to nebitno igranje ljudi, dok se iza horizonta, tačnije iza Zida, sprema nešto veliko, dok pojava krv-crvene komete na nebu sluti samo loše stvari. Koliko godse sitni ljudi borili za krune što svetlucaju, sve je jasnije da su pravi heroji ove sage Deneris i Džon Snežni.  Njihove strane, njihovi doživljaju, strahovi, slutnje i nadanja, preko mora i preko zida su uvek ona zanimljivija, a osećaj sudbonosnog je uvek jak.

Ono čega ima manje no u prethnoj knjizi, a što je na prvu loptu i privuklo moj iskvarenu um, jeste seks. Sa Džejmijem u zarobljeništvu i Kal Drogom mrtvim, prekrasne incestodine i pedofiličarske scene su nestale, pa nam je, manje-više, ostao kepec i njegova kurva.ipak, u jednoj sceni vatrenog flerta i nešto ovlaš hvatanja pa genitalijama Martin još jednom dokazuje da je, bez sumnje, sanjao vlažne snove o svojoj sestri, što kaže drug: "Po slici mu vidiš da je perverznjačina, ona debele, masna, najgora."

Sudar Kraljeva nije remek-delo, nezaboravni komad lepe književnosti koje donosi odgovore na večna pitanja što muče čovečanstvo, ne, u pitanju je naprosto zabavna drama, sa elementima fantazije, zarazna (često i jeftina) kolliko i suncokret.

Eh, da, još valja reći d aje domaće, lagunino izdanje goli jad - mekog poveza (sa koricama koje se posle dva čitanja lome, raspadju), užasno tankog papira koji se cepa pri svakom nemarnijem okretanju strana. Ako već niste bacili pare, preporuka je da probate sa nekim izdanjem na engleskom ili luksuznim izdanjime na hrvatskom koja su se skoro pojavila i u naim knjižarama (mada su papreno skupa).

Smatrajući sebe, evo, već bezmalo čitavu deceniju posvećenim RPG igračem, zaokupljen kultovima na koje je gejmerski mainstream odavno zaboravio, a generalna pop kultura nikad za iste ni čula, sva prašina dignuta oko najnovijeg poglavlja The Elder Scrolls sage mi je u najmanju ruku bila čudna, ako mi pomalo i nije išla na nerv. 

OK, još sa prethodnom igrom (Oblivion), serijal je istupio iz granica žanra i stekao masovnu popularnost među ljudima svih boja, seksualnih i gejmerskih afiniteta. Ipak, danas, nekoliko godina kasnije, YouTube je posećeniji nego ikad, a sajtovi poput 9GAG-a niču ka' pečurke nakon kiše, MEME kao da je ostao jedini živi oblik humora na svetu  i... vuala - ljudi koji nikad nisu ni čuli za TES, niti ga igrali, smeju se na "arrow to the knee" šale. U konačnici, Skyrim dostiže rekordne tiraže, već mesecima ne silazeći sa TOP10 lista, drugi renomirani, legendrani developer timovi najavljuju da će njihovi budući naslovi nalikovati Skyrim-u... A, od same pomisli na izgled budućih strana Elder Scroll-a, koje će biti pravljenje pod uticajem sve ove pomame oko serijala, prolaze žmarci niz kičmu. Čini se da se žanru koji je nekad podrazumevao logične zagonetke od kojih vri mozak, borbe koje zahtevaju poslednji bit vašeg taktičkog genija i priče koje su sa sobom donosile umetničke vrednosti koje su, ne tako retko, prevazilazile i svoje fantasy/sci-fi pandane u klasičnoj žanrovskoj književnosti, doživeti još jedna talas zatupljivanja.

Oh, well... već preventivno sklanjam klimavu dasku u podu, metlicom sklanjam sitne bube i naslage prašine i vadim kutiju u kojoj su hermetički zatvorene instalacija BG-a, Arcanuma i neprejebivog Planescapea.

Mračan i podugačak uvod je bio, jasno je, neizbežan, sada da vidimo šta nam to Skyrim, osim nikakve budućnosti, zaista donosi. Iako je u recenzijama video igara nekako običaj da se o tehnikaljima priča pred kraj, ovde ću napraviti izuzetak i odmah ih skinuti sa dnevnog reda, prvo zato što vas na samom početku igre čeka poduža sekvenca vožnje kočijama sa nekolicinom zarobljenika, tokom koje možete samo da se divite snegom prekrivenom okolinom, drugo -zato što je napredna grafika uvek bila jedan od najjačih aduta serijala. Ipak, sakupljanje vilica sa poda i brisanje bala i ostalih telesnih fludia džogerom je izostalo. Iako je pričano o novom grafičkom engine-u, svakom sa imalo znanja o programiranju ili čak samo malo više iskustva sa igrama, biće nakon tri pogleda jasno da je u pitanju isti onaj, praistorijski, motor koji je pogonio i Oblivion, pre više od pet godina. Danas, poput pedesetogodišnje matorke, zategnuta do granica pucanja, pa još prekrivena slojevima šminke, obučena u najskuplje krzno i još, preko svega, nakinđuren biserima, zlatom i dijamantima - i koliko god raskošno izgledala, jasno je da je u pitanju labudov pev starice. No, ruku na srce, nije ni konkurencija, usled ograničenja konzola, za sve ove godine bog zna koliko napredovala. Ono što je, u odnosu na Oblivion, bolje jeste dizajn sveta. Kada jednom siđete sa kočije, izbegnete smrtnu kaznu i stupite u ledom i snegom okovani sever Tampriela pred vama će se, bezmalo na svakih par koraka, otkrivati po koja lepota: da li su to fenomenalno i unikatno dizajnirani gradovi (setimo se samo oblivonske bezličnosti), vrhovi planina što cepaju nebesa i silina oluja na njima, spektakularne drevne patuljačke građevine, sam sever Skyrim-a sa razuđenom obalom, santama leda, izvorima vrele vode,aurorom borealis što kiti noćno nebo ili samo neka sitnica u beskrajnim šumama ili tundrama, neki vodopad, recimo... sve  odaje utisak uloženog truda i vremena superirornog u odnosu na ranije random generisane predele. Ono što ostaje rak rana jesu tamnice, pećine i ostali podzemni predeli po kojima će se i onako dešavati 80% akcije - ostaju bolno generične - sa par predefinisanih tile set-ova koji će se smenjivati do besvesti. To je ujedno, što se vizuelnog aspekta tiče, i jedina zamerka: zmajevi, džinovi i mamuti su prisutni i lepo dizajnirani i sve teče glatko na konfiguracijama koje su odavno preživele svoju mladost, šta ćete više?

Kao što već rekoh, igru počinjete u okovima, na kočiji, na putu za Helgen, grad u kojem vas čeka pravda. Zajedno s vama lagano se trucka i lider severnjačke pobune protiv Imperije. Kad konačno stignete, silazite sa kopčije i tokom prozivke imperijalnih oficira pokreće se ekran gde birate svoje ime i rasu. Generator karaktera ostao je kompleksan kao i ranije - toliko da, uz malo truda i strpljenja možete napraviti svoju vernu kopiju ili, kao svaki normalni čovek, izabrati Norda, nakačiti mu bradu (jer je brada na čo'eku pobjeda) i početi jebenu igru. Baš dok vam je glava na panju, a dželatova sekira u vazduhu, pojavljuje se zmaj, nastaje opšti metež... I tako, dok bezazlena pobuna polako preti da preraste u rat koji će podeliti Skyrim i lako steći pridev "bratoubilački", nad čitavom pokrajnom se nadvila ona prava, egzistencijalna pretnja - povratak krilatih nemani za koje su mnogi mislili da su vekovima mrtvi. 

I izbor je Vaš. Pred Vama je prostranstvo ogromno (iako nešto manje od onoga u Oblivion-u, a znajačajno manje od Morrowind-a) da ga istražujete kako god Vam je želja - da odmah krenete u rešavanje glavne potrage, izaberete stranu u ratu i njemu se posvetite, pridružite se nekoj od kasta ili rešeavate neki od bezbroj sporednih, one-shot, kvestova. Šta god izabrali, Skyrim pred vas nikad ili gotovo nikad neće pružiti neki silni izazov - na normal igra jeste značajno lakša no pre - možda je najporažavajući prvi susret sa zmajem, koji se završava brzo i vašom pobedom sa maksimum jednim ispijenim health napitkom. Naravno, zato je tu stari dobri, paradoksalni disbalans težine - jebeni planinski trol će vas namučiti pedeset puta više od pomenutog zmaja. No, najveća mana jeste upravo užasno tanak main quest line. Iako duža od prethodne, glavna potraga je jadnija no ikada - rešavajući je stalno ćete imati problema sa motivacijom, jer je osećaj nebitnosti cele stvari prejak - dok Skyrim krvari u oslobodilačkom ratu, poneki zmaj na nebu, jurnjava po prokletim vrhovima planina i ortakluk sa par ospkurnih likova nekog nebitnog brtastva deluju kao nepotrebna zavrzlama. A konačna bitka, prekratka i prelaka, doći će kao šamar mokrom krpom...  

Sistem razvoja lika je, u odnosu na onaj, katastrofalan, iz Oblivion-a, poboljšan je dodavanjem bogatog skill... neba u koje ćete investirati po jedan poen koji dobijate nakon napredovanja vašeg lika za level. Nebo je podeljeno na sazvežđa  koja predstavljaju umeća baratanjem jednoručnih i dvorulnih oružja, lakog i teškog armor-a, šunjanja, alhemije, kovanja oružja ili poznavanje jedne od škola magije. Što se gameplay-a tiče, najveća novna je što možete metnuti oružje ili magiju i u drugu ruku, pa tako dual-wield mačeva ili magija ili kombinacija (mač+hiling spel kao najprostija, a sasvim nepobediva varijanta). Borba je , iako ne znam zašto,čak i dosadnija no pre , a da li je nepreglednija iz prvog ili trećeg lica je jedno od težih pitanja što je mučilo moj um.

Pre samog kraja, kad smo već pričali o grafici, vredi pomenuti zvučnu komponentu. Koliko god već tradicionalno bila jedna od najjačih karika serijala, ovde je zaista superirorna! Broj glumaca koji su davali glasove stotinama NPC-ova je veći no ikad, a muzička podloga je porsto fenomenalna, sa main theme-om koja će dugo, dugo ostati u pamćenju svih nas.

Oduševljen nisam, iskreno, nikad TES-om to i nisam bio, jer većina ovde pobrojanih mana je sastavni deo i čitavog serijala. Ali ako je prethodna igra bila loša koliko i komercijalno uspešna i ako je bilo za očekivati da će tim samo nastaviti istim putem, dodatno zatupljujući igru, moram priznati da sam ipak prijatno iznenađen. Skyrim nije remek-delo, ali jeste više od onoga čega sam se plašio.

Suilaid,

dragi štreberi i vi (lepe cure, cool likovi i sva silina rusa, ukrajinaca i inuita) što ste zalutali bespućima globalne mreže i završili na ovim stranama. Za Vas prve ovde će, možda, i biti ponečeg interesantnog, za Vas druge... plašim se malo čega. Zapravo, ne verujem da ćete i Vi što i dalje na scene sa Padme Amidalom počinjete da oslobađate zabrinjavajuće količine preejakulata ili Vi što sanjate vascelu Srednju Zemlju pod vašom strahovladom, dok Jedini prsten sija sa vašeg kažiprsta, a naga Galadriel leži kraj vaših nogu ili... ah, u koju se podrgupu nerdova već ubrajate... svi Vi, teško ćete na ovim stranama naći išta zanimljivo. 

Lični blog o nizu ličnih geek aktivnosti - knjige, stripovi, igre, filmovi, muzika, sajmovi, gejming takmičenja, lična porseravanja, mesečne kolumne, autorske Sci-Fi/Horror priče... suštinski - glorifikacija moje ličnosti.

 Ipak, ako navratite, ostavite neki komentar: pljunite, opsujte, bacite hex spell, death curse ili kažite da sam loš poznavalac SW univerzuma, svejedno ću ceniti pažnju i pozvati vas na pintu medovinu kod Ponija koji se propinje.