Zombie Geek

Računajući da već znate dovoljno o ovoj knjizi, da ste, čak i ako niste pročitali, makar pogledali (blago je reći katastrofalno loš) film, da jednostavno znate makar premisu, baciću s eodmah na konačni sud - vrlo dobra knjiga, i nastaviti sa obrazloženjem tog suda, bez detaljisanja o priči, likovima...

Zamka koju je Sergej Lukjanjenko sam sebi namestio jeste ta što je sve podelio na Tamu i Svetlo, na Dobro i Zlo, u samom početku tako uputio na priču gde je sve crno-belo, bipolarno, gde sve pršti od hrabrih, časnih dobrica i zlih, pokvarenih demona. Ali... sam sebe okovao samo da bi sam sebe i vasceli žanr iz okovao izbavio. Jebeni Hudini. 

Legenda kaže da su još tokom praskozorja čovečanstva, dok su se ljudi izležavali ispred ulaza u mračne pećine, postojala dva brata koja su mogla da stupe u paralelni svet usmraka, jedan je bio sebičan, gledao pre svega svoje potrebe, drugi je brinuo o potrebama svih. I tu je semen, tu je koren eonima dugog sukoba. Početak Tame i Svetlosti.

Tako jasnu, dosadnu, nerealnu podelu autor već tokom prve knjige uspeva da briše na nekoliko nivoa i nekoliko načina... i to jasno predstavlja najveći adut celog serijala. Svetlo i Tamu deli mnogo, ali zajedničko im jeste beskrupulozna borba za opstanak u kojoj je sve dozvoljeno. 

Dobro, ne sve... Nakon što je milenijuma dug rat do ivice istrebljenja doveo obe strane, potpisano je primirje, a osnovne tačke i ideje iza njega jesu bilo očuvanje balansa između Svetla i Tame i čekanje da ljudska rasa sama izabere kome će se u konačnom okršaju prikloniti. Osnovane su straže, noćna i dnevna, koje će kontrolisati poštovanje dogovora.

Stalno će pripadnici svetlosti, zapošljeni i Noćnoj Straži preispitivati svoj moral, identitet i misiju. Činjenica da su u stanju da zdravlje i duhovni mir donesu celom gradu, ali da to ne smeju, jer bi, u duhu održanja balansa, omogućili nekom tamnom magu da na nekom drugom mestu izazove pandemiju ili zemljotres, da mogu da izleče bilo koga od prolaznika nad kojima se sjatila crna aura smrti, ali ne smeju... jer, bi već sutra neko umro od moždanog udara. Strah da su samim sporazumom sa tamom zastranili, shvatanjem da je i njihova strana jednako beskrupulozna u ratu kao i tamna, upoznavanje mračnih koji su bolji ljudi od mnogih koji sebe smatraju svetlim... 

U krajnjoj liniji, ništa epohalno, ali sa galerijom veoma zanimljivih likova (iako ne preterano kompleksnih), dosta zanimljivih i prosto cool ideja i momenata, conteporary fantasy otklon od epic polubrata, kao i, možda lično, zanimljivog prikaza post-komunističke moskve i opšte slovenskog duha jeste i više nego dovoljno za prijatno čitanje. 

Strvinarska Uteha, makar njen prvi deo, ne poseduje bezmalo pretencioznu širinu i epičnost dela po kojima je Den Simons i stekao svetsku slavu, postao jedan od najpopularnijih i najpriznatijih autora geek-oriented žanrovske književnosti. Da, kada je Simons u pitanju prva asocijacija jeste Hiperion/Endimion saga, druga Ilion/Olimp koji predstavljaju derivat, iako kvalitetan i ukusan, ali ipak usiljen i na sigurno ispucan i tek na trećem mestu dolaze neke horror i kvazi-horror priče. Tu spada i Strvinarska Uteha. 

Sa napomenom da sam pročitao samo prvu knjigu (za koju mnogi kažu da je i najbolja), mogu reći da je u pitanju dobra, čak vrlo dobra priča, ali nikako više od toga. dobro, ali ne u ravni sa legendama žanra.

Konceptualna osnova priče jeste da veliki deo zla u svetu potiče od neke vrste mentalnih vampira - stvorova koji mogu da kontrolišu umove ljudi, navodeći ih na zverske zločine i hraneći se upravo tim zločinima, uspevaju tako da duže ostanu vitalni, da žive duže. Tu su tri "vampira", dve starice i jedan starac, koji decenijama igraju svoju umobolnu igru - takmiče se ko će više ubistava, putem kontrolisanih nesrećnika, počiniti, okupljaju se jednom godišnje, boduju originalnost, brutalnost, značaj žrtve i težinu kontrolisanja ubice, sabiraju poene i proglašavaju pobednika. Godineipak uzimaju danak, umor ihstiže, a i moći su oslabile. Igri se bliži kraju. Jedna starica želi da je zauvek napusti.

Dolazi do masakra, neobjašnjivog lokalnoj policiji.

Tu je i još jedan starac, jevrejin, psihijatar koji je svoju karijeru upravo posvetio proučavanju hrabre ideje - da  ljudi mogu na taj način uticati na ljude, pretvarati ih u zombije, krpene lutke na koncima. Ime mu je Sol i sa jednim vampirom se sreo tokom drugog svetskog rata, u koncentracionom logoru u Poljskoj. I njegova priča sama dovoljna je da ova knjiga dobije, na skali od jedan do deset, solidnu sedmicu. 

Bez želje da dalje spojlujem, napisaću samo - sablasna, pomerena, nestvrana partija šaha u dvorani srednjevekovnog zamka.

Utisak je da autor pre svega zanatskim umećem - kvalitetno konstruisanim, detaljno napisanim likovima, stalnompromenom perspektive, pripovedanjem naizmeničnio iz trećeg i prvog lica uspeva da drži pažnju, uprkos činjenici da većinu vremena pripoveda dosadnjikavu priču (izuzimajući pomenuti scenu partije šaha i generalno svih opisa holokausta iz očiju jevrejskog dečaka).