Indie Extravaganza




Bez namere da ulazimo u rasprave o aktuelnom stanju industrije video igara glavnog toka, ali ličnog stava da u, najmanju ruku, situacija bajna nije, predstavljamo vam nekoliko indie igara objavljenih tokom ove godine, kao i par nešto starijih...


Igra koja nas je već nakon prvih najava privukla pre svega svojim spcefičinim viziuelnim identitetom konačno je objavljena ranije ove godine. 
Apotheon je akcioni, dvodimenzionelni platformer sa jakim elementima RPG-a, deluje kao spoj nekoliko igara: Prince of Persia, God of War, Castlevania... ali zapravo zahvaljujući kako već pominjanim vizuelnim radostima, kao i specifičnom sistemu borbe, stoji suvereno i samostalno kao primer originalnog komada zabavnog softvera. 

Priča je jednostavna i klišeizirana - Zevs je presudio ljudima, presekao veze olimpa sa svetom smrtnika, ostavljajući ih tihom i skorom zaboravu. Vi ulazite u sandale heroja koji će se tome suprostaviti i vrlo uskoro krenuti na nezamislivu potragu - pobiti bogove Olimpa. 
Upravo će sama borba biti najveći plus igre tokom čitavog njenog trajanja i verovatno najjači motor koji će vas gurati dalje. Oružja ima na pregršt - tridesetak vrsta sečiva i tupih predmeta za blisku borbu - pored uobičajnih mačeva, sekira, buzdovana, vila, helebardi, trozubaca, tu su oružja sa specijalnim efektima poput rasturanja protivničkog štita nakon jednog udarca ili vampirskog efekta srče helt poena - dalje, nekoliko vrsta strela, koplja, praćki, sekira za bacanje, kao i lovačkih zamki, grčke vatre i tako dalje... takođe i mnoge sitnice iz vaše okoline mogu poslužiti kao oružje - baklje, kamenje, ćupovi sa uljem. Borba je spora, naročito u početku, i od vas ne zahteva besomučno kliktanje levog miša već taktičko razmišljanje, pozicioniranje, korišćenje štita, kotrljanje, skakanje, napadanje u pravom momentu. Preporučljivo je igrati na višem nivou težine kako bi sav potencijal kompleksnog borbenog sistema došao do izražaja. Svako oružje ima brzinu napada i domašaj, a u zavisnosti od toga kako zamahnete imate direkt udarce, aperkat... i svaki od njih donosi određene efekte.
Spcefična odluka autora, koja nam se nije nužno dopala, jeste ta što se oružje troši i to sumanutom brzinom. Suštinski, to loše nije, jer tera igrače da kombinuju, budu kreativniji i ovladaju sa nekoliko različith oružja i tipova borbi. Na kraju krajeva, nije kao da postoji oskudica hladnog i teškog hardvera za dekapitaciju neprijateljskih hordi - u svakom momentu imaćete na izboru nekoliko desetina načina. 
Uz to Apotheon donekle nagrađuje istraživanje širokog dvodimenzionalnog sveta, ali uspeh u igri ipak ne zavisi strogo od toga, pa ako baš i niste fan metroidvania igara - neće vas previše boleti. Ukoliko bi ipak tražili manu, to bi svakako bio nezgrapni platformski element igre. Vaš karakter je trom, zbog kompleksnog sistema borbe, preosetljiv na mrdanje miša, pa sve u svemu skakutanje i pogađanje merdevina i manjih platformi zna biti teže no što bi trebalo, srećom igra ni na to ne stavlja posebno veliki akcenat, osim u situaciji ili dve kada je neophodno za dalje napredovanje.

RPG elementi jesu limitirani - tu je skromni inventar koji ćete puniti armor opremom koju ćete nalaziti tek po specijalnim kovčezima skrivenim u svetu igre, dok ćete na gradskim tržnicama moći da, kod trenera, unapredite vašu umešnost rukovanja određenom vrstom oružja. Nema skupljanja iskustva i skill drveta. Nove skillove ćete dobijati tek ubijanjem bogova - pa ćete tako vremenom steći posebno korisnu mogućnost kotrljanja u vazduhu, umeće otvaranja zaključanih brava bez kalauza i slično.
Kada već pominjemo ubijanje bogova - upravo su te borba neverovatan momenat ove igre. Svaki od nekolicine okršaja sa božanstvima antičke Grčke ćete dugo, dugo pamtiti. Primer prave dizajnerske genijalnosti i originalnosti, bez obzira da li je u pitanju Posejdon, Zevs ili možda i najbolje osmišljeni susreti sa Artemidom i Atinom. Monolozi bogova, glasovna gluma, njihovo ophođenje prema vama i vasceloj ljudskoj civilizaciji urezuju se duboko.
U igru je implementiran i rudimentarni sistem kraftovanja napitaka, za one osnovne ćete dobiti recepte, ostale možete kupiti.
Kao što i vidite na slikama, vizuelno igra je preuzela stil sa grčkih vaza i ostale glinčarije i izgleda ništa manje do prelepo. Iako sam se plašio da ovakav, krajnje minimalistički, stil može dosaditi, autori su me i tu razuverili - kroz desetak sati igre - koliko će vam trebati da je kompletirate - jednostavna promena palete boja, koje su inače nežne, pastelne, u odnosu na lokaciju - artemidine šume su blaženo zelene, spuštanje ka hadu nosi vatreno crvene boje... nudi i više nego dovoljno raznolikosti. Celokupna zvučna komponenta je takođe perfektna.
Da je u pitanju posvećeno glorifikovanje kulture, istorije i mitologije stare Grčke, potvrđuje i najkorisniji sistem kolektibilnih stvarčica ikada implementiran u nekoj igri - kroz vasceli svet razbacani su spomenici sa zanimljivim tekstovima vezanim za konkretno doba i tematiku igre, navodi iz Ilijade, Odiseje i drugih dela....

Apotheon je svojevrsni ego-trip festival, igra koja će vam pružiti šansu da sami napredujete, dajući vam povremeno jača oružja i nove skillove, ali pre svega vas terajući da sami učite i budete sve bolji u borbi. Ah, da, činjenica da ubijate bogovi i postajete... Igrajte ovo! 



Koncept oko koga je ostvaren Gravity Ghost je toliko apstraktan, a emocije koje nosi sa sobom toliko duboke i lične, da se plašim da jedan šturi tekst o njemu neće uspeti da dočara ni trunčicu toga... verovatno ni neće, s toga možete ga preskočiti, dobaviti igru i odmah početi sa njom.
Za one koje baš zanima moj pokušaj...

Suštinski u pitanju je platformer, ali jako čudne prirode. Vi ste u ulozi duha mrtve tinejdćžerke koja luta svemirom, vrti se oko planeta, skukaće, leti, sakuplja cvetiće i zvezde, kao i duhove mrtvih životinja i pomaže im da nađu spokoj. Hah!
Priča, estetika i emocija igre je dosta inspirisana "Malim princem", sa trunčicama "Alise u zemlji čuda", rekao bih, i kao takva će se nesumljivo dopasti mnogima od nas. U centru je devojčica i njen polu-divlji ljubimac - lisica i jako mračna, tragična priča njene porodice koja se polako i misteriozno odmotava. Čudan je osećaj igranja jednog indie platformera zbog priče, ali ovde je to zaista slučaj - kako budete skupljali duhove životinja i spajali ih sa njihovim kostima odmotavaće se priča, cutscena po scena, u kojoj ćete upoznavati lik devojčice koju vodite, njene sestre, dedu, sudbinu njenih roditelja i tako dalje... sve je mračno, ali i prelepo istovremeno, prožeto sa crtama simpatičnog, nevinog humora. Glasovna gluma je takođe simpatična. 


Sama mehanika igranja nije ništa manje zanimljiva. Gravity Ghost sadrži bezmalo stotinjak nivoa na kojima će vam osnovni zadatak biti da uhvatite zvezdu i otključate vrata kroz koja ćete izaći sa nivoa. To će nekad biti sasvim lako, nekad i ne baš, ali istina je da igra jeste prilično laka i opuštajuća. Kao što i naslov nagoveštava, osnova igre je gravitacija. Na svakom nivou će se nalaziti jedna ili više planeta oko kojih ćete kružiti, koje će vas privlačiti i generalno ometati u bezbrižnom letenju. Tako da je čitavi izazov upravo u tome - u limitiranom uticaju na pokrete vašeg lika. Nekada ćete i po nekoliko puta kružiti oko planete bezuspešno pokušavajući da pokupite zvezdu ili cvet. Cveće je, inače, jedini resurs u igri od kojeg će vam rasti kosa koju ćete kasnije koristiti za teraformiranje planeta (logika igre jeste upitna, naravno). Postoji nekolicina vrsta planeta: pošumljena, vodena, ledena, vulkanska, gumena(?), dijamantska... i svaka će drugačije uticati na igru - kroz vodene ćete prolaziti, od gumnih odbijati, dijamantske su posebno guste, Dakale imaju i jaču gravitacionu silu... Pojedini nivou imaju i rudimentarne mozgalice i zagonetke, ali suštinski igra baš nikada nije posebno teška. Uz predivni vizuelni identitet, već pominjanu emociju koju nosi, zaista genijalnu muziku - koja je i samim autorima bila toliko bitna pa nisu ostavili mogućnost njenog gašenja - milina je i posebno zen iskustvo samo lebdeti svemirom u pokušajima da se skupi baš svaki cvetić - iako to nije ni izbliza neophodno za dalje napredovanje.

Gravity Ghost je slatka, savršeno spakovana, mala igra i jedno divno, divno literarno i igračko iskustvo.



Razmišljao sam da li da ovu igru uvrstim na listu iz dva razloga - nešto je starija i važnije iza nje stoji Arcen Games, mali indie tim čiji sam sve veći fan, poznat pre svega po nekoliko zanimljivih ataka na 4x i god game standarde - asimetrični AI War, prošlogodišnji The Last Federation, kao i Skyward Collapse su redom fenomenalne strateške igre, pa je u planu jedan tekst posvećen upravo ostvarenjima ovog studija, no, eto, za početak ovde ćemo preleteti preko čudnovatog naslova koji savija granice žanrova i tvori nešto novo - A Valley Without Wind.

Svet je doživeo kataklizmu, vreme-prostor je implodirao i sve što je iza toga ostalo jeste spektakularan haos različitah doba u jednom. U svetu u kome ćete se igrati nalazese ljudi iz različitih epoha, roboti, vitezovi, raznoliki monstrumi, ledeni predeli odmah uz pustinju, stakleni neboderi pored ostataka srednjeg veka ili industrijskog doba... Svetom vladaju surovi vetrovi i oluje, preživelih je malo, uplašeni su, razbacani, neorganizovani, zbunjeni... a povrh svega tu je i super zli Overlord i njegovi poručnici.
Vi ste u ulozi heroja koji treba da spase šta se spasti može, vozdigne civilizaciju, pobedu zlo, dolini vrati mir bez vetra.

Suštinski, igra je spoj Terrarie i Castlevanie, igre koju silom prilika drugi put pominjemo ovde. Dakle upitanju je sandbox, open world igra koja vam pruža veliku slobodu delovanja.  Za razliku od Terrarie, donekle zamoran akcenat na sakupljanju ruda i ostalih resursa je ovde gotovo u potpunosti zanemaren, pa je sve ostalo na borbi i istraživanju baš u maniru metroidvania igara. Svet je - OGROMAN i random generisan. Za početak limitiran vetrom koji okružuje početni deo kontinenta, ali kasnije građenjem vetrenjača ćete uspeti postepeno da ga pobeđujete. krenuti na Overlorda možete u bilo kom trenutku, iako to nikako nije pametno. U svakom trenutku imate deset ili više misija oje možete rešiti i njihovi karakteri su zaista raznloki - spašavanje NPC-a, uništavanje mini-boss monstruma, nekolicina mini igara... U svakom trenutku se možete spusiti ispod površine zemlje - pećine su maltene na svakom koraku i imaju nekoliko nivoa i u njima možete naći rude koje su neopdohne za kraftovanje magija. Na površini možete ući u bilo koju od bezbroj zgrada i istraživati i pronalazati brdo smeća i među svemu tome i ponešto zaista zanimljivo i korisno. I u svemu tome se vrlo lako izgubi pojam o vremenu i smislu trošenja istog.

Centar čitave operacije jeste naselje u koje ćete dovlačiti spašene preživele civile, u kojem ćete podizati niz raznih zgrada i poboljšanja, praviti nove magije, slati NPC-e na sakupljačke, istraživačke ili napadačke zadatke...
Samo napredovanje vašeg junaka je osnovni cilj - doći do moći dovoljne da se pobedi Overlord - magija ima zaista mnogo, kao i predmeta koje možete koristiti za poboljšanje statistika ili neke druge, aktivne pogodnosti. 
I upravo u tome leži najveći plus ove igre - taj osećaj pravednosti i jednog uzvišenog i lepog cilja. Podizanje jednog sveta, pomaganje njegovim žiteljima, izgradnje objekata koji će im olakšati preživljavanje - pa čak i sam život učiniti lepšim, građenje objekata za nove stanovnike, pobeđivanje užasnih vremenskih uslova... sve skupa daje jednu lepu, božansku notu vašem poduhvati i... onda ćete poginuti. Svet je surov, a heroji su samo potrošna roba. Iza vas će ostati spomenik i samo će novi heroj uskočiti i vi ćete nastaviti da ga vodite, bez nekih većih penala. Naravno, igra pruža mogućnost srozavanja težine - i to jako detaljno, odvojeno za borbene, platformske i globalne segmente, ali mi to ne preporučujemo, jer samim tim se gubi svaki smisao.


Borba je jednostavna i sasvim oslonjena na magije, mahom one dalekometne, pa je kliktanje levog miša i skakutanje sasvim dovoljno, no to i nije rpoblem koliko jako loš osećaj tokom njih. Naime, animacije kako vašeg lika, kako monstruma jedva da su postojeće - šturo će lettei, puzati ili koračati ka vama, primati udarce, bez da ikako reaguju na njih i na posletku dosadno umirati. Kidanje mesa, mogućnost da ih žive zapalim, vrištanje, odvaljivanje udova i glava, krv i creva bi celu stvar učinilo mnogo, mnogo lepšom i zabavnijom. Osim toga, ni ostali audio-vizuelni elementi nisu posebno ubedljivi, već pre svega ili čudni ili neubedljivi. Naravno, izgled samog sveta koji proizilazi iz settinga jeste zabavan, nepredvidiv i sulud.

Potrebno je za ovu igru dosta vremena, strpljenja, čitanja bogate wiki sekcije, ali ako vas to ne plaši, ako nemate ženu, decu, ne planirate skoro da ih imate, radite u državnoj službi ili, avaj, ne radite - ov jeste igra za vas!



Za kraj opisaćemo Hotline Miami i njegov ovogodišnji nastavak - Wrong Number.
U pitanju su top-down 2D pucačine sa jednostavno 16bitnom grafikom i "jedan metak - smrt" mehanikom, prosto da prostije ne može, a opet genijalno.

U ulozi ste psihopate koji dobija čudne pozive - ili ih ne dobija - koji ga teraju na ubijanje raznih mafijaša i ostalog ološa. Stavljate masku na glavu, svojim kolima odlazite na lokaciju i tu zabava kreće.
Pogled iz ptičije perspektive, kao i sveopšte brutalno nasilje donekle podseća na prve naslove iz sada globalno popularnog GTA serijala, ali tu poređenja sa bilo kojom igrom prestaju. Nivoi su često podeljeni na nekoliko faza, praktično spratova kuće/zgrade koju čistite, nakrcani su neprijateljima i na vama je da pobijete sve do jedng. Jedan metak je dovoljan da ubije njih, ali i vas. Iako će krvi biti na izvoz, onesvešćene neprijatelje možete dokrajčivati palicama, noževima, kopati im oči, razbijati glave cokulama, komadi nogu i ruku će leteti na sve strane, u suštini ova igra će od vas zahtevati mnogo razmišljanja i taktiziranja. Svaki nivo je zapravo problem gotovo nalik na zagonetku i na vama je da nađete način da je rešite. I uvek je nekolicina načina za to. Možete krenuti besčujno eliminisati neprijatelje, što je naravno teže, ali, sa druge strane, jer paljba vatrenog oružja privlači više njih pa ćete se nekad morati izboriti i sa šest-sedam istovremeno.Šta god radili - ginućete mnogo i redovno.
No, ono što je apsolutno spektakularno - nećete se previše ljutiti, makar ne na igru - koja je gotovo uvek poštena, već na sebe, ukoliko pogrešite. Ipak, nekoliko prvih pogibja gotovo da je obavezno, lagano ćete napredovati kroz nivo, razgledati, smišljati taktike, pristupe, pamtiti gde se sveneprijatelji nalaze... Svaki put kada restartujete nivo nešto će se malo promeniti, pre svega naoružanje koje će pojedini neprijatelji nositi i čak i ta sitnica ume sasvim taktički izmeniti ovako mehanički minimalističku igru. 
Pre svake misije birate jednu od dostupnih maski kojeće takođe sitnicama uticati na igru - brže trčanje, psi koji vas vviše ne napadaju ili više municije  su samo neki, a urpavo poslednja navedena deluje najkorisnije, jer ovde neka sakupljanja metaka, već samo ono što se nalazi u pušci/pištolju, kada  ispraznite - morate je celu menjati. Ovo naravno jako utiče na planiranje svake akcije.

Miami Hotline nije jedna od onih indie igara koja je uspešna na polju mehanike,ali zato se šlepa na vizuelnoj ili literarnoj komponenti - ovo je zaista remek-delo savremenog gejm dizajna u potpunosti. Priča je suluda u svakom trenu. Generalno, cela igra je urađena tako da podseća na opsurne slešer filmove osamdesetih, sa jeftinom karpenterovskom estetikom na sve strane, ali i trunčicama Tarantina, braće Koen i "Paranoje u Las Vegasu" takođe. Da li je stvarnost ili drogom izazvane halucinacije ludaka nikada, baš nikada nećete sa sigurnošću znati.
Sam postavka i tempo igre je genijalan - telefonski poziv, nasilje, ubijanje 10, 20, 30 ljudi, odlazak na piće, po picu, horro film il nešto peto i lagani razgovor sa radnikom tamo.
Grafika je nešto najlepše što je izašlo poslednjih godina, a da pritom nosiretro etiketu - jarkih boja, pikselizovana, a čitavi nivoi se neugodno ljuljaju, njišu, pomeraju... počeće pred očima da vam blješti i da vam se u glavi vrti, na korak do istinski halucinogenog dejstva.
Muzika je takođe perfektna i savšreno uklopljena.

Pre određenog vremena pojavio se i nastavak.
Autori su bili svesni da imaju dobitnu formulu koja je toliko jednostavna da previše mesta za inovacije i nema, a da se pritom ne ugrozi sama suština, jelte. Tako da sve što original donosi jeste znatno više sadržaja i sitne promene koje su i više nego perfektno uklopljene.
Prvo, igra je sada višestruko duža - što znači da će biti prava muka probiti se do kraja.
Priča je sada slojevitija, razgranata, sasvim drogirana i teška za praćenje, na momente i najiskrenije odvratna.
Broj maski je smanjen, ali razlike koje one donose gejmpleju su sada daleko veće - pa tako jedna pruža mogućnost nošenja dva oružja i specijalan poteza sa njima. Ubačena je i mogućnost kotrljanja po podu što samu igru obrće naglavačke, pružajući čitav jedan novi sloj taktici. Pojedine misije sasvim menjaju osnovne postavke originala - naime u nekim ćete imati više municije od jednog okvira, u drugim nećete koristiti letalno naoružanje i slično.
Autori se jesu dosta poigravali sa formulom, ali u svakom trenu ostali dosledni izvornoj ideji.
Takođe, čini se, nastavak je još i teži, što ima smisla, naravno.

Sve u svemu, obe igre su pravi obavezna lektira za sve ljubitelje video igara, bez obzira na žanrovska opredeljenja i godine, jer ovo zaista jeste remek-delo i komad buduće istorije.



Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 5:28 PM | 0 comments

Najboljih 20 albuma srpske muzike



Tužna vest o smrti Vlade Divljana navela nas je na razmišljanje o Idolima, novom talasu međ' srbadijom i generalno srpskoj rok muzici, da preslušavamo legendarne pesme i albume i na posletku sastavimo ovu listu. Svakako samo još jedna u nizu i svakako samo odraz naših ličnih muzičkih sklonosti. 
Redosled, na posletku nije posebno bitan, svi ovi albumi su sjajni i možda samo zbog trenutnog raspoloženja jesu raspoređeni ovako, možda bi već sutra lista bila znatno drugačije poslagana, ono što je sigurno baš ovi isti albumi bi bili tu.


20.

YU grupa - YU grupa (1973)
Čitavo muzičko delovanje "YU grupe" u prvoj deceniji njenog postojanja jeste pravo muzičko blago ovih prostora, prijemčivi, vrhunski sklopljeni i hitično napisani spoj klasičnijeg roka i bluza, ali i progresivnih, psihodeličnih i folk deonica sve skupa pruža dovoljno materijala i širine kako za radijsko emitovanje, tako i za posvećeno uživanje pravih muzičkih sladokusaca.
Pominjati dva najveća hita sa ove ploče i nema mnogo smisla, ali zato kompozicije poput "Noć je moja" ili "Marsovac i ja" svakako da. Danas zaboravljene, ne svirane ili vrlo retko svirane od strane samog benda, pa ipak fantastične. 



19.

Partibrejkers - Partibrejkers (1985)
Trošiti reči na debi "Partibrejkersa" deluje gotovo suludo. Sirov, energični garažni rok koji prosto odiše atmosferom Beograda, tog iz sredine osamdesetih godina minulog veka, ali i ovog današnjeg, neosporno ružnijeg, većeg, smrdljivijeg i glupljeg. ali duh ne umire tako lako: ulice iako menjaju imena, ostaju iste, pa i Cane koji namrgođeno i dalje šeta njima.



18.

Consecration - .avi (2010)
Mogli smo ovaj bend i ovaj album staviti mnogo, mnogo više na listi. Dok slušam u pozadini jednu od pesama sa njega već se kajem. Lucidan i zreo upliv u mračne, sumorne vode post-metala, psihodelije i eksperimentalne muzike u maniru "Isis"-a, ali sa jasnim ličnim pečatom. Minimalističkih tekstova, ali zato prelepih, koliko i jednostavnih vokalnih linija, ovaj bend veliki akcenat stavlja na instrumentalije. Sa jedne strane će vas u poseban trip bacati zvuci koji kao da dolaze iz glave ludaka na LSD-u bačenog u duboki svemir, sa druge će vas težak gitarski rad mrviti i mleti kao meso za kobasice. "Oooo, spasi me!"
Ako po ničemu drugom, a ono ostaće zapamćen u istoriji srpske muzike kao album sa nekim od najrazornijih rifova ovde odsviranih ikada. 



17.

Azil 5 - Nema čoveka danima (2011)
Već debitantski album - Strastan, go i bos - novosadskog prog rok benda je obećavao dosta toga, predstavljao skup jako dobrih pesama, ali ipak tek su sa drugim studijskim pokušajem u potpunosti uspeli u stvaranju zaista monolitno jakog albuma. Udaljavajući se od alternativnih/EKV korena i još više zalazeći u prog i fjužn vode, ali zadržavajući slađušnu pitkost oni nas omađijaju svojim melodijama, harmonijama i predivnim vokalima i lagano nas voze, smiruju dušu, teraju nas da zatvorimo oči i prepustimo se muzici.
 Zaista, čini se još uvek, nedovoljno poznati biser savremene domaće scene.



16.

EKV - Ekaterina velika (1985)
Da se ne lažemo, nikada mi nije posebno ležao ovaj bend. Čitav hajp, gotovo religijska, dogmatska nedodirljivost je uvek u meni budila opozicionara, kontraša i drkadžiju. Kod mene je EKV "proradio" uprkos tragičnom završetku benda i većine njegovih članova, uprkos tome što sve viđenije beogradske glave vrište kako je to najbolji bend na svetu, uprkos hodočasnicima što obilaze i plaču nad grobom Milana Mladenovića. Sva ta halabuka je preterana, ali ono što stoji jeste da je konkretno ovaj bend i konkretno na ovoj ploči - briljirao. Originalnost, kreativni naboj, još uvek ne previše potisnut komercijalnim pobudama i povrh svega kreacija sumorne, preteške atmosfere. 
I verovatno njihova najblja pesma, a nije da predobrih i inače nemaju. 



15.

Beogradski Sindikat - BSSST... Tišinčina! (2002)
Objavljen tokom 2002. godine debi album, ubrzo nakon toga popularnog na nacionalnom nivou, Beogradskog Sidnikata predstavlja svojevrsni manifest novog talasa srpskog hip hopa koji se u tom trenu konačno udaljava od imitiranja crnačke geto/gangsta priče i postaje autentični krik nadrkane omladine sa beogradskog asfalta. Kao što će tek kasnije to još i jasnije staviti do znanja, desno orijentisani, ne mare posebno za političku korektnost, nekome se mogu svideti, nekima ne, ali kvalitet je neosporan. Epske, naučnofantastične metafore za sasvim klasično pišanje po drugim reperima - što jeste osnova žanra, ideja da si bolji od drugih - koriste i deluju preterano kul. Atmosferičnost, bes, mrak, svetlo, svega ovde ima. 
Verovatno ono što ih posebno izdvaja jeste brojnost, pa tako u pojedinim pesmama se za majkom smenjuje i 4-5 MC-a, što je čista radost. Pesma ispod jeste esencija atmosferičnog hopa - grad, ulica, kapuljača na glavi, kapa pod kapuljačom, vetar u lice. 



14.

Sunshine - Neću da se predam (1998)
Ovde sam se žestoko dvoumio između presimpatičnog i jako uspešnog debi albuma - Ljubavna Likvefakcija - ili ovog koji je označio i kraj, kratke i burne, zlatne ere benda. Izabarah ipak "Neću da se predam". Da li je to savršeni album? Ne, Sanšajn niti jedan takav nije ni približno snimio, Da li je to jedan od mojih omiljenih albuma ikada? O, jebeno, da! Možda samo blaga želja da se makar koliko-toliko držimo neke vražije objektivnosti me je sprečila da ga zakucam u sam vrh liste. Album koji počinje pesmom koja se zove "Puši ga siso" za mene ne može biti loš, a kada se nastavlja sa "Iza Horizonta" koja sadrži jednu od najupečatljivijih bas linija domaće muzike ikada, kao i užasno zarazni glavni rif, kada je tu eksperimentalnija i depresivna "Stanar" sa možda i lajf čejndžing stihovima. "Slika i Prilika" i "Krug" su takođe neki od vrhunaca ovog izdanja. 
Zvuk? Zvuk je gitarski hip hop koji je već dosta zagazio u slobodarske, eksperimentalne vode. 



13.

Block Out - Godina sirotinjske zabave (1996)
Najbolji srpski bend prethodne dve decenije. Možda i nije sve te godine obeležio prevelikom studijskom aktivnošću - po tom pitanju su srpski Tool - koliko svojim presjajnim, onostranim živim nastupima, ali ono malo albuma što jesu snimli svi redom prestavljaju bisere i svi su mogli da se nađu ovde. Za detaljnije seciranje albuma potrebne su strane, tako da u to nećemo ni zalaziti. Znate ih svi i bez toga.



12.

Riblja Čorba - Kost u grlu (1979)
prvi i najbolji album čuvene "Riblje Čorbe. Sam naziv albuma jasno reflektuje lirički genij kakav Bora jeste ili je makar nekada davno bio. Prljavi, energični, bučni, nesavršeni, mladalački rok koji kao da stvarno i jeste snimljen u podrumu neke zgrade na Novom Beogradu.



11.

Bjesovi - Na živo
Jedini "live" album na listi. Iz prostog razloga, kultni bend i Gornjeg Milanovca nikada nije studijski zvučao ni trunčicu dobro koliko uživo. Ovaj disk, uz to, i lepo zaokružuje kraj prve faze benda koji je bio, između ostalog, karakterističan i po dva sjajna pevača u bendu. Jednostavne pesme, teški rifovi, vokalne linije koje su prosto predivne, minimalistički, a opet izrazito efektni tekstovi.



10.

Eyesburn - Solid (2003)
Ako bi se neko uopšte složio da je Ajzbrnu mesto na ovoj listi, verovatno bi stavio "Fool Control", pa ipak ja izabrah ovaj kao verovatno vrhunac dosadašnjeg rada ovog benda, iako ništa što su snimili pre ili posle nije ni blizu lošem, već sve drži visoki nivo kvaliteta. Ovde se iskustvo, energija savšreno spajaju sa znanjem i isksutvom. Evolucija benda od HC korena ka rege bendu ovde je, što se mene tiče, u savršenom balansu. A i same pesme su bogovski dobre. 
Jedan od retkih domaćih bendova koji je snimao pesme na engleskom i pritom nije zvučao dosadno.



9.

Šarlo Akrobata - Bistriji ili gluplji biva čovek kad... (1981)
Sve ono što će se dogoditi nakon ovog albuma, brzi raspad benda, na njegovo današnje slušanje baca jedno sasvim novo svetlo. Jedini album kultnog predstavnika srpskog novog talasa predstavlja šizofrenu vožnju dva nepomirljiva kreativna genija, sasvim suprotna u viđenju muzike. Milan i Koja možda nikada i nisu trebali snimiti nešto zajedno, čak je čudno da su to uspeli, najčudnije je da sve to funkcioniše tako sjajno. Iako jasno možete prepoznati iza koje deonice stoji jedan od legendi, sve to skupa drži vodu i jeste nerazdvojivo.
Ne treba nikako zaboraviti stelarni bubnjarski rad legendarnog Vda.



8.

Marčelo - Treća strana medalje (2008)
Ako je Sanšajn prvi srpski hip hop bend vredan slušanja, Beogradski Sindikat začetnik novog talasa, onda je konkretno ovaj marčelov album vrhunac evolucije repa u srba. Okupio je za ovaj projekat suludo veliki orkestar, lirički se savim razmahao, a konačno dobio i muzičku podlogu koja je to mogla ispratiti. Ovo je gotovo avangarda. I svega ovde ima, od bluza do klasičnog repa, veselog roka... 



7.

Pop Mašina - Kiselina (1972)
Možda i najveći kult srpske muzike - poznat starijima i sladokuscima, ali među iole širim masama odavno zaboravljen - i svakako jedan od najboljih srpskih bendova sedamdesetih godina. 
Progresivni rok u svoj svojoj silini, kompleksan, slobodan, čudan, ali još uvek slušljiv, pamtljiv i zabavan.. Ovo morate posluštai, ukoliko do sada niste!



6.

Paket Aranžman (1981)
Muzički manifest beogradskog novog talasa, tri najznačajnija benda tog pravca na jednom mestu. Šarlo, Orgazam i Idoli. Svaki bend sa po tri, četiri numere i svaka od njih je hit i dan-danas. gotovo bez izuzetka. 
Nakako fenomen ove ploče koji traje i ne jenjava već čitave tri decenije, pa i duže od toga, iscrpljuje svaki smisaoo da nešto više o njemu kažemo, već da se zapitamo da li će se ikad, zaista ponovo naći skup tako mladih, neosporno inteligentnih i energičnih ljudi na jednom mestu, koji idu u korak sa svetskom scenom, a možda čak i pomeraju granice iste, ostavljaju trag na njoj? Verovatno ne... ali za to ne možemo kriviti nove klince. Drugo je vreme, drugačija, manja je zemlja i to je jednostavno tako. 
Komad istorije koji nikada neće biti ponovljen.



5.

Smak - Crna Dama (1977)
Ako pričamo o sedamdesetim i srpskom uplivu u tada globalno popularni progresivni rog, od Smaka nema dalje. Vrhunac takvog zvuka na vim prostorima. Prog rok, džez fuzije, folk, bluz, psihodelija sve lepe stvari se tu nalaze.
Točak je davno svima zadao...



4.

Block Out - Ako imaš s kim i gde (2004)
Jedini sa dva albuma na listi. Čvrsto ubeđen da je u pitanju najbolji "novi" srpski bend, tako je i moralo biti.
Ovde je bend zreo, otišao je daleko od svojih početaka, sasvim je mračan i težak. Alternativni rok po uzoru na EKV je daleko, daleko u prošlosti i sada plivaju u metalskijim vodama iskrene depresije i beznađa. S tim, ipak, ne zaboravljaju na energičnost i sa pokojom pesmom, tu i tamo, sasvim nas razmrdaju, gotovo na šutku pozivaju. Šarenolikost i uzbudljivost albuma ostala je crta koja svaki vezuje, pa ipak ovde to možda jeste i najujednačenije, najjače, zaista prava ploča, jedna priča od početka do kraja. Takođe produkcijske vredosti su zvezdane. 
O tekstovima ne vredi trošiti reči, o vokalima - koliko god Mita ne bio vrhunski pevač - takođe. Bukvalno, mana se ne može naći. 
Na kraju, oni jesu snimili depresivnu pesmu o detnjstvu, to je nešto.



3.

Disciplina Kičme ‎– Sviđa Mi Se Da Ti Ne Bude Prijatno (1983)
Nakon raspada Šarla, Milan je otišao ka komercijalnijim vodama, dok je Koja... pa... postao Koja. Prošlo je trideset godina od objavljivanja ove ploče, pa ona i dalje jeste jednako čudna, neshvatljiva i teška za slušanje. Pa i pored toga, dići ruke od nje lako nećete. Istinski avagardni bend, jedan od retkih međ' srbadijom. Rok bend bez gitare, rok bend u kome bas jeste zvezda večeri. 
Pročitali ste naslov albuma? Pa o čemu dalje da pričamo? Genijalnost!



2.

Goribor - Goribor (2007)
Ako je u novijoj istoriji postojao ili postoji srpski bend koji zaista pomera granice, koji zaista bez patriotizma i preterivanja jeste jedan od najboljih bendova na svetu to je - Goribor. 
Eksperimentalan, na papiru čudan, ali u praksi savršeni spoj elektronike - trip hopa - i mračnog bluza. Da su englezi, bili bi globalno priznati među kritikom i hipsterskim masama, ovako su se jedva i u Srbiji probili, zaobilaznim putem, preko Hrvatske. Mnogo puta je ta činjenica pominjana kao mnogo čudna, iako se to bezbroj puta dešavalo u SFRJ i išlo u oba pravca. 
Nema loše pesme ovde. 
Gorki vokali, još gorči tekstovi.
Glas i misli svih nas sjebani, razočaranih, razvaljenih. 





1.

VIS Idoli - Odbrana i Poslednji dani (1982)
Naravno da je on na vrhu. 
Momenat kada je neki srpski album bio na mnogim evropskim i svetskim listama, kao iznenađenje, kao otkrovenje, kao biser. album koji i dan-danas nije nadmašen u bilo kom smislu, čak ni od strane samih autora. Duboki, kompleksni koncept zasnovan na istoimenom delu Borislava Pekića ne predstavlja prežvakavanje knjige, već krajnje inteligentno igranje sa njom. Muzički šareno, od veselih rokabili pesama do pravoslavnog pojanja i mračnih tonova i atmosfere. "Moja si" je dugo važila za jednu od najčudnijih pesama na srpskom jeziku, pa čak i danas, kada živimo u vreme  gej parada, retko ko bi se usudio da je snimi. Ova ploča jeste bila provokacija, svesna, ali nikako jeftina. 
Nikada se niko nije gadio na pare, pa ni Idoli, ali poenta provokacije ovde nije samo to, već borba za slobodu u bilo kom smislu. Umetnički su oslobođeni, sa idejom da snime najbolji album ikad i tako zarade, bezobrazno inteligentni mladi ljudi, oni traže slobodu, pa šta god sloboda nekome značila, u datom vremenskom i političkom okviru - seksualna, religijska, ideološka...
Počivaj u miru, legendo.



Posted by TruliAndedZombiLeš! | at 9:26 PM | 0 comments