Zombie Geek

U jednom izmišljenom gradu, a opet tako sličnom Sarajevu prve polovine devedesetih godina prošlog veka, u jednoj izmišljnoj državici na istoku Evrope, koja može biti realistična vizija bilo koje od ovih naših, balkanskih prćija, u ratu nalik baš onom na Kosmetu ili u Bosni...

Nakon nebrojanih meseci ratnih dejstava grad je ostao devastiran, bolestan i gladan. Splet baksuznih i mračnih okolnosti sastavio je troje ljudi: Romana (iskusan, prekaljeni borac, dezerter), Arica (devojčica teškog detinjstva, nasilnog oca, naučila je vremenom da bude manja od makovog zrna i tiša od miša) i Bruno (pre svega dobar kuvar, u potrazi za svojim prijateljem). Upali su u napuštenu, nekoliko puta artiljerijskim granatama pogođenu kuću, odlučivši da je dobra kao i bilo koja druga - da se u nju sklone i u njoj, najverovatnije, umru, pre ili kasnije. Raščišćavanje šuta, skupljanje sitnih stvari koje neko već ranije nije pokupio i prvo uređenje novog doma - pravljenje kreveta i malog radio prijemnika kako bi ostali u toku sa dešavanjima u gradu. Već drugog dana - prva krv. Roman je ubio čoveka sklonjenog u garažu i njegovog bolesnog oca, ali garaža je bila prepuna materijala, lekova i hrane, kao i duvana. Pljačkanje staraca, upadanje u crkvu i ubijanje sveštenika, odbijanje čoveka koji moli da se nastani u njihovoj kući... I pored krpljenja rupa u zidovima kuće i pored sklapanja primitivnog noža, u toku jedne noći Bruno biva povređen - grupa naoružanih čajnika je upala, sekla i pokrala sve što je mogla poneti. Bez zavoja danima, situacija se samo pogoršava. Poslednja mera, očajnička, Arica odlazi do gradske bolnice. Grupa je znala da je mesto opasno i krcato naoružanih ljudi, pa su odlučili da pošalju nju, najbolju šunjalicu. Već na ulazu u bolnicu, sa nekoliko hitaca iz sačmare, biva usmrćena. Samo dve noći nakon nje, Bruno je iskrvario u teškim bolovima.

Roman je ostao sam... depresivan.

I to je - ali i mnogo više - prvih sat vremena ove vanredne igre! Cunami emocija odnosi svu sreću čoveku koji je nasmejan seo za svoj kompjuterom sa idejom da se dodatno zabavi... ubije sat-dva i legne da spava. Osmeh ispari, zabava nikad ne dođe, a paradoksalno "sat-dva" se pretvori u neprespavanu noć i mamurno jutro.

Autori "This War of Mine" savršeno razumeju gejming kao medij, oni pljuju u lice deevoluciji umetnosti koja umetnost nije ni stigla da postane  pre nego što se svela na prost biznis, oni pljuju tešku, nikotinsku šlajmaru u plastična lica raznih Kol of Djutija i sličnih heroja našeg doba, oni na posletku znaju da su najveći kreatori igara Sid Mejer, Piter Molino i njima slični, koji se nisu upinjali da, vodeći igrača za ruku, ispričaju priču, već su danima tražili odgovoro na pitanje "a šta kada bi igrač mogao da...?", "šta bi bilo da zamenimo uloge?". Oni znaju da igrač treba da se igra, ne baulja pravolinijskom linijom koju je neko drugi za njega zamislio i iscrtao. Oni znaju da su igre - igre, a ne filmovi!

I upravo to.

U ovoj igri niste nabrijani marinac koji, sa izdržljivošću koja razneseni mozak i prosuta creva vraća na svoje mesto prostim čučanjem iza kante za smeće, do kraja igre bez ikakvih posledica po mentalni sklop (koji, zapravo, i ne poseduje, pa samim tim vređa nas sa ove strane monitora) naslaže par hiljada mrtvih "zlih ljudi", već upravljate bednom grupicom civila koja je uvek na ivici umiranja od gladi, krvarenja, bolesti... ili zatezanja omče i samoubistva. 

Igra se odvija u dve dimenzije i donekle najviše podseća na spoj XCOM serijala, fantastičnog indie hita od pre neku godinu - Faster Than Light i tipičnih igara preživljavanja koje postaju sve popularnije u poslednje vreme, sa trunčicom metroidvanie. Podeljena je u dve faze. U prvoj, koja se odvija preko dana, vodićete brigu o svom skloništu i potrebama ukućana. Popravke na kući, obezbeđivanje osnovnih životnih resursa - izgradnja zamki za pacove, baštica, kolektora kišnice, sklapanje improvizovane peći za hladne dane ili pak popravku razlupane gitare, oštećenog vojnog šlema, ali i destilatora za munšajn i niza drugih stvarčica, manje ili više, neophodnih za opstanak. Noć donosi mogućnost slanja nekog od članova tima na istraživačko-sakupljačko-borbene misije, dok preostalo ljudstvo ostaje ili na straži - upadanje manje ili više odlučnih lopova je zaista često - ili ušuškano u krevetima, oporavljajući se od ranije stečenih povreda i/ili prehlada. 

Random generisane lokacije (crkva, bolnica, apartmani, hotel, glavni trg...) će sa sobom donositi određen broj raznolkih resursa, ali i opasnosti, pa je pravilan izbor lika za konkretnu misiju bitan - da li ćete slati dobrog borca, majstora u šunjanju, možda čoveka koji može više tereta poneti ili pak kuvara samo zato što je... najmanje je na vama i može značitir azliku između života i smrti.

Naravno ukoliko vašeg ratnika naoružate sačmarom, nožem i kesom municije sve će biti mnogo, mnogo lakše... samo što takvih magija za kasapljenje nedužnih ljudi nećete uvek imati, ako ikad.

Suštinski, igrati "This War of Mine" kao Rambo, iako možete, nije baš i preporučljivo. Never go full retard. Na stranu rizik i potreba za velikim količinama zavoja - krv do lakata vaših likova imaće fatalne posledice. Kao da sama briga o hrani unutar sasvim opustošenog grada nije dovoljna, moraćete brinuti i o raspoloženju ljudi. Nabavka knjiga, cigareta, kafe, gitare, pružanja pomoći susedima sve to će ih koliko-toliko držati na površini, dok ubistva, pogibja sadrugova, pljačke i  na kraju samoća će ih sasvim lomiti i u tim situacija od dobre, stare munšajnerske brlje nema boljeg leka - autori očigledno nisu imali hrabrosti da u igru ubace drogu.
Na kraju, ova igra nije o proždiranju pacovskog mesa i ratu kao takvom, već o onom elementarnom ljudskom koje biva stavljeno na ispit tokom najtežih situacija. 

Sasvim slomljen lik vrlo lako može dići ruku na sebe.

Vizuelno igra izgleda predivno - jednostavno, ali efektno. Crno-belo, izrazito mračno i sumorno. Muzika samo ide niz tu liniju. Uz tematiku, celokupnu realizaciju i na kraju prezentaciju dobijamo igru koja pršti od jake atmosfere, koja uspeva u nekoliko navrata da naježi, iako nije horor, da razvali usta i prikuca donju vilicu za pod, a ponajviše da vas posrami.
Autoru svakako znaju da su atmosfera i imerzivnost temelji dobre igre.

Ukoliko bi tražili mane...
Osim onih koje proizilaze iz same limitiranostri indie prirode ovog naslova - relativno uzak sadržaj, ne baš previše opcija... - ostaju nam par autorskih odluka koje su mehaniku igranja stavile ispred logičnosti, pa tako baš svaki lik u igri zna da napravi sve - od igle do lokomotive ili na primer vaša kuća, dobro branjena, biće stalno meta napada, dok okolne, napuštene ili one koje ste sami... ispraznili, ostaće bezbedne kao što bezbedne nisu bile ni u vreme mira, pa je daleko pametnije ne dovlačiti sve i svja odmah u kuću, već samo ono što ćete koristiti odmah.
No, mi uvek stojimo iza toga da je sama srži igre - odvratno stranjski gejmplje ili bezvezno, rogobatno "igrivost" - uvek osnovni prioritet, tako da se ne bunimo posebno, već pre samo pominjemo nešto što će pojedinima zapasti za oko.

Zaborav je ljudski blagoslov i kletva. Dok nam pruža olakšanje i mogućnost da nekako preživimo, on nam istovremeno otima važne životne lekcije i istine. Istinu da su, dok je zapadni svet ludeo za umetnošću Britni Spirs, nad glavama dece Balkana leteli bombarderi. Da i dan-danas, iako su nama vrhunac pobune i angažovanosti besni fejsbuk statusi protiv komunalne policije, negde nevini ljudi ugroženi. Da se puca u Novorusiji...

Uz "Transistor" i "The Last Federation" verovatno najbolji indie pokušaj minule godine.
Dobra igra vam ispriča svoju priču, dok vam zaista odlična pruži mogućnost da vi ispričate svoju.