GEEK Rečnik: Strip vs. Grafička novela
Dilema zaista ne postoji, samo zabluda.
Često i prečesto, čak i danas mogu da čujem: "Ne volim klasičan strip, samo grafičke novele" i ostale varijacije na tu rečenicu od koje mi se ježi svaka dlaka na telu.
Najjednostavnije je objasniti ovako: svaka grafička novela jeste strip, ali svaki strip nije grafička novela.
Dakle, grafička novela jeste deo stripa kao šireg pojma, umetničkog pravca, medija, industrije, kako vam je volja.
Pošto, pretpostavljam, da svi znamo šta strip jeste, treba videti kako je to grafička novela drugačija... Pa, nikako.
Pod termin se guraju svakakvi indie, autorski stripovi, ali čak i kolekcije već objavljenih mesečnih serija i često se smatra kao relativnom novotarijom u svetu stripa, revolucijom.
Grafička novela ni u kom slučaju nije nov koncept, samo je pojam relativno nov i poslužio je industriji da sve starijoj ciljnoj grupi da opravdanje da nastavi sa čitanjem stripova... odnosno, ne čitate vi stripove za decu, već grafičke novele. U najboljem slučaju pojma se koristi za strip koji ima više artističke ambicije od prosečnog stripa glavnog toka (u SAD bi to bila izdanja Marvela i DC-a, kod nas recimo pulpični Bonelijevi mesečnici), ali čak se i oni sabiraju, tvrdo koriče i prodaju kao grafičke novele. To nas dalje vodi do zaključka da su to zapravo samo debeli i skupi stripovi i ništa drugo.
Popularne zablude.
Sendmen je mesečna limitirana serija. Isto je i Nadziračima, Propovednikom, V kao Vendetom i nizom slučnih, mahom stripova izdatih pod okriljem američkog Vertiga (podetiketom velikog DC-a).
Ni na koji način suštinski drugačiji od bilo kog drugog mesečnog stripa.
Tu i vidimo poreklo fenomena. Sredinom i krajem osamdesetih godina minulog veka nekolicina britanskih strip autora (Alan Mur, Gart Enis, Nil Gejman) ali i američkih (Frenk Miler) menjaju učmali svet superherojskog stripa, donoseći mračnije, moralno ambivalentnije storije i (anti)heroje, baveći se pritom i temama poput ekologije, fašizma, seksizma, medijske mas kontrole, terorizma... Sve to jeste otkrivlao drugačlije lice stripa najširoj američkoj publici, ali te teme (sa i daleko više seksa, golotinje, morbidnosti, nasilja) smo odavno imali u art stripu. Moebius, Hodorvski i bezbroj drugih autora nisu čekali američku marketing industriju da izmisle termin "grafička novela" kako bi počeli da prave stripove za odrasle.
Strip industrija ima svoja pravila kojih se drži tako čvsto da su to već postale tradicije. Američka strip tradicija ležu u jeftini mi kratkim "kiosk" izdanjima od davedesetak stranica, u Evropi češće imamo albume koji ne izlaze sasvim redovno, jer su većeg formata i sa pedeset ili više strana, na drugom kraju sveta imamo i japansku Manga megaprodukciju na jeftinom papiru i jaftinom štampom.
Sakupljanje tih pojedinačnih izdanja u integrale, TPB-e i slično nije izmišljanje tople vode i stvaranje novog medija, tzv, grafičke novele.