Zombie Geek

Smatrajući RPG žanr ne sasvim mrtvim (lepota nikada zaista ne umire?), već više u biljka na aparatima za održavanje života stanju, biće koja se povremeno trgne iz hibernacije, udahne vazduh, izusti neki krik (VIČEEEEEEEEEER) i samo se stropošta nazad na jastuke, padajući u još dublju komu, gotovo mireći se sa tim, shvatajući da Bog među video igrama više nikada neće trčati, leteti, vladati, okrećem se prošlosti. Ponajviše s radošću i nostalgijom dodirujem, upijam i uživam svetlost i toplotu onih savršenih, božanskih dela što umesto u legendama završiše na našim hard diskovima, ali tu i tamo iskopam i neki nebrušeni dijamant koji je ostao neodigran sve do sada.

Da mi je neko Jade Empire ponudio pre 7-8 godina verovatno bih ga sa očima punim prezira i gađenja prokleo, bacio na njega neki zajebani 60lvl heks od kojeg bi dobio akutnu diareju, želudac na čiru, jetru na cirozi i ćelave testiste, ali očajnička vremena iziskuju očajnička dela. nekada naslepo pljuvan kao konzolna blasfemija, još jedan ekser u kovčegu voljenog mi žanra, Jade Empire stiže na red za igru.

Priča počinje sa vama kao perspektivinim učenikom u školi borilačkih veština, smeštenoj na ivici imperije, vođenoj od strane misterioznog, ali svakako mudrog starca. Događaj po događaj, od čarki sa nadobudnim, iskompleksiranim učenikom, naizgled bezazlenim, iako neočekivanim napadom razbojnika, pa sve do potpunog uništenja škole i obližnjeg sela, pogibje nevinih seljana i vaših školskih drugara, pastoralni raj se pretvara post-apokaliptički pakao iz kojeg samo želite da pobegnete, nestanak (otmica) vašeg voljenog učitelja je samo razlog više da u tome ne oklevate ni sekunde. Epska potraga tako počinje, a završiće se nakon nekih 20-25 sati trčanja, letenja, pričanja, mlaćenja, bacanja magija diljem imperije paralelnih svetova koji su joj bliski. Imperija je izmaštana pod velikim uticajem drevne, mitološke Kine i upravo tu leži najveći adut igre. Fantaziijski otklon od zapadnjačkih vilenjaka i patuljaka i putešestvije u svet kung-fua, dalekog istoka, zmajeva i drevnih mitova. 

Drugi adut jeste priča. Suštinski ne spektakularna, bez nekih velikih filozofskih otkrovenja ili sasvim neočekivanih obrta, mada istih ima dovoljno za jednu poštenu dramu, ali znatski dobro napisana, sa početkom, sredinom i krajem i dovoljno uzbuđenja usput. Osnovni kvalitet je u beskrajnom nizu izvanrednih dijaloga, fantastično napisani i odglumljeni oni će predstavljati sigurno pola igre, bez obzira bivali suštinski važni za glavnu priču, povezani sa nekim sporednim kvestovima, ćaskanje i upoznavanje sa galerijom likova koje će te niz put pokupiti i povesti sa sobom ili baš sasvim nebitno čavrljanje sa nekim krajnje nebitni likom, svaka rečenica obiluje toplinom, iskrenošću, sadrži fragment neke gotovo stvarne životne priče, priče koju baš koliko sutra može da vam u redu u ispred kase ispriča vaš komšija, a ne pirat iz neke daleke i izmaštane zemlje. U osnovi borba dobra i zla na nivou pojedinca, unutrašnja borba, moral koji je stalno na kušnji, svet u kome ne postoji nužno zlo i dobro, već dva puta, put milosrđa, put ispruženog dlana i put sile, put stegnute pesnice, o mnogućstvu našeg izbora, koliko i odsustvu istog, zlu zarad većeg dobra, izboru manjeg zla... Da, recept koji BioWare rabi već godinama, ali to radi vraški dobro. Ipak, čini se da je Jade Empire možda i najlinearnija igra ove kompanije, da su svi izbori ovde sasvim kozmetičke prirode, čak i više no u recimo KOTORu.

Glavna potraga će podrazumevati jurnjavu za otetim učiteljem, njegov pronalazk, krajnje neugodno iznenađenje, jedan sasvim spektakularan momenat, okretanje uloga, epsku i očajničku borbu vas i vaše malene grupe prijatelja protiv cele imperijalne vojske... krajnji sukob dobra i zla ili krajnji okršaj u borbi za moć?

No, sporedni kvestovi su ono što kupi još kilo pluseva i osmeha, mogućnost da igrate u politički angažovanoj, cenzurisanoj i krajnje kontraverznoj predstavi koja može da utiče na autokratski vođenu imperiju, filozofske rasprave o preimućstvu magije nad tehnologijom i niz drugih se ne viđaju često van žanra i van igara konkretno ovog developera.

Desetak sledbenika koji će se pridužiti vama na ovom epskom putovanju neverovatno doprinose igri. Likovi poput mršavog, pijanog papučara koji samo kuka o svojoj ženi, princezi koja se usled strogih kodeksa ponašanja preoblači u nemilosrdnog ubicu, ludi naučnik koji pre svega voli da diže stvari u vazduh i nekolicina drugih su sigurno kandidati za top 20 najboljih BioWare likova ikad. Baš kao i u svakoj BW igri, počećete da brinete za njih, da vas zanimaju njihove priče, a neke ćete poželeti i da odvučete u krevet. 

Ako smo već počeli sa nabrajanje kvaliteta, treba pomenuti sjajnu muzičku podlogu, kao i vanrednu glasovnu glumu. Grafički dometi čak i u momentu pojavljivanja igre na PCu (što je bilo nekoliko godina nakon prvobitnog objavljivanja kao ekskluzive za originalni Xbox) nisu bili vrhunski, sada pet i po godina kasnije mogu biti samo bolno zastareli. Mutne teskture, skroman poligonalni budžet i izrazito male borbene i urbane, safe zone su redom posledice jadnog hardvera za koji je igra razvijana. Ali, dizajn lokacija, tople boje, lep dizajn likova (pre svega ženskih <3) igri daju onaj vanvremenski kvalitet, pravu umetničku lepotu. 

Model razvoja vašeg lika je pojednostavljen (ne na ME2 način pojednostavljen!) i svodi se na ulaganje poena u tri atributa: konstituciju, intuiciju i či, kao i razvijanje nekih od osamnaest borbenih stilova. Stilovi su podeljeni u nekoliko grupa (borbeni, pomoćni, odbrambeni...) i podrzumevaju kontrolisanje prirodnih elemnata (led, vatra, kamen...), tranformaciju u nekolicinu fantastičnih oblika (žaba, neki ogromoni kameni čuvar...), baratanje raznolikim hladnim oružjem, pa čak i puškom, konkretno romantičnom musketom. Toliki izbor je svakako pohvalan, ali istina je da su stilovi prilično neizbalansirani. Pa tako musketa će od vas stvoriti nepobedivu mašinu za ubijanje običnih prašinara, dok ćete u nekom magijskom obliku prelako ubijati i najzahtevnije glavonje. 

Najveća mana igre je svakako nedostatak inventara!

Na kraju, iako fejluje kao RPG, Jade Empire kao igra, priča i komad softvera sa dušom obiluje vanvremenskim kvalitetima i svakim uloženi minut u njega plaća osmesima i toplinom oko srca.

Čovek može niz grlo sjuriti dva, tri žestoka pića. Osetiće se taj čovek živim, osetiće toplinu koja miluje i umiruje.
Čovek može da se pukne u venu. Otrov koji će se brzinom otkucaja srca širiti njegovim telom pobrkati sa Bogom ili prirodom koja mir duđši može pružiti.
Čovek se čak može i zaljubiti. Zagubiti u nadama i iluzijama, živeti maštanja i grliti osobu koje zaista... nema.

Sve gore navedeno su brzi, efikasni, ali na duže staze tragični putevi, više prečice ka sreći i duševnom blagostanju. Stvari koje ogreju dušu ili je uspavaju da ne boli, ali stvari iza kojih ostaje samo veća šteta: mamurluk, još veća glad ili bolna razočaranost.

Tu negde, između stresa, umora, nemanja ljubavi ili nemanja dovoljno ljubavi, mrtve, usnule, bolne ili hladne duše, vremena koje kao da je neko pustio na fast forward, novca, njegovog manjka, bolesti, starosti... tu negde dolazi umetnost.
Književnost, muzika, likovna umetnost. Lepota koja greje, leči i oživljava. Čašica eliksira bez mamurluka. Lek bez neželjenog dejstva.

Da... pretenciozno lupetanje jedne neznalice. Jeste. Ali svrha nije potezanje rasprave oko filozofije umetnosti, njenog smisla, svrhe. Već dve stvari - podeliti fascinaciju snagom pisane reči ili muzičke kompozicije, moći lepog da pokrene um i dušu, ne da pruži bekstvo od svakdnevnog života, da istu učini šarenijom, da pruži praktične savete za njeno preživljavanja, ne, samo da pokrene, dodirne. Svakako pola priča o Zelenoj Milji, pola priča koja spada u lični sajber klozet. I drugi razlog, nisam drugačije ni umeo početi ovaj tekst, jer iako je poslednja rečenica knjige pročitana još pre nekoliko meseci, toplina je i dalje tu. Oh, samo zamislite rakiju koja miluje toliko dugo.

Priča je smeštena, pre svega, u specijalno krilo zatvora, krilo u kome svoje poslednje dane broje osuđenici na smrt električnom stolicom. Serijske i masovne ubice, monstruozni pedofili, silovatelji... Opisi njihovih zločina, slike njihovih pogubljenja... seku bolno i duboko.
Ali, Zelena Milja se ni uz sav napor ne može svrstati u žanrovsku književnost. Da, ona se bavi smrću, mrakom, pormećenim umom, ali je sve to skupa čine horor pričom manje nego li Zločin i Kaznu ubijanje babe sekirom.

Zelena Milja briljira, dominira i pobeđuje na toliko nivoa, možda na prvom, površnom kao kritika društva koje je do grla zagnjureno u predrasude, korpciju i nepotizam. Kritika liberalnog kapitalizma, priča smeštena u vreme velike recesije od pre osamdesetak godina, danas, kada nova ekonomska kriza neke nove generacije tera na očajnička dela, gutanja i prevelikih i preodvratnih žaba samo zarad čuvanja kakvog-takvog posla je i aktuelnija no ikada. Grupa zatvorskih čuvara koji su, de facto, plaćeni da ubijaju su tu zato što imaju žene. decu, kredite...  No, Zelena Milja je daleko dublja i duža, ona vodi do uzvišenih filozofski pitanja, kontravezna, zaigrana maštarija o bogu, religiji, čudima, moralu, ljubavi, starosti, smrti. O čoveku čije je ime isto kao onaj napitak, ali se samo drugačije piše, o mišu koji je najviše na svetu voleo da jede mentol bombone i gura šareni kotur, o električnoj stolici, psihopatama na njoj i pored nje. O psihopatama iza rešetaka i onim koji imaju jake veze. O moralu. Zakonu. Pravdi. Nepobedivoj nepravdi u kojoj smo oduvek živeli.

KJing ni pod razno ne spada u najuži krug mojih omiljenih pisaca, uglavnom preopširan, i dosadnjikav, iako vrhunski human i ubedljiv u svojim maštanjima koja više deluju kao doživljena i samo zapisana, nego, jelte, sanjana i izmaštana. Ovde, pak, ograničivši sebe na dvestotinjak strana, podeljenih na šest originalno odvojeno objavljivanih knjiga ne odlazi previše u širinu, držeći pažnju svakom rečju.

Knjiga koju bih stavio za lektiru, četvrta srednje.