Zombie Geek

  Dead Cells je 2018. godine izašao iz beta faze i potpuno dominirao prenatrpanom roguelike (-lite) scenom. 

  Takođe 2D platformer ali kod koga je akcenat stavljen pre svega na borbu i mukotrpnu progresiju kroz bezbroj "runova". Spoj metroidvania elemenata sa tim popularnik roguelike mehanikama - prostrani nivoi sa prostorijama koje su u startu van domašaja igraču dok ne stekne određene sposobnosti, izuzetna težina, sa čak pomalo šmeka Dark Souls igara, razvojem vašeg junaka tokom svakog prelaza, koji se završava nakon smrti, bez mogućnosti učitavanja snimljene pozicije, ali zato je tu konstatna metaprogresijom - skupljenim dušama koje ostaju iza neprijatelja kupovaćete nova oružja, predmete ili slična unapređenja koja će svaki sledeći pokušaj činiti lakšim ili makar raznovrsnijim... sve to je ranije oproban recept koji je ovde doveden do savršenstva. Borbe su taktičke, napete, uvek imate pred sobom nekoliko opcija kako da im priđete i kada isplanirani atak izvedete savršeno  - satisfakcija je ogromna. Uvek je u pitanju borba rizika i nagrade - dosta istraživanja i borbi možete preskočiti i sačuvati se potencijalne smrti ili makar gubljenja zdravlja, ali pritom ostajući bez dotoka novca, duša, novih oružja... 

  Uz to, vizuelno igra izgleda spektakularno - animacije su detaljne i brze, osećaj prilikom borbe, udaraca je masivan i masan.

  Ovde bih takođe pomenuo i Moonlighter - takođe modernu rogue-lite igru, koja na sličan način kombinuje pomenute elemetne i mehianiku, samo ovog puta sa ekonomskom simulacijom vođenja radnje, nažalost nisam dovoljno vremena proveo uz nju.

  Into the Breach je novi naslov autora sada već kultnog FTL-a. I to se donekle oseti u dizajnerskim odlukama i određenom šmeku koji je prenešen i ovde, ali svakako jeste u pitanju drugačiji naslov. Komandujete malenom grupom meh jedinica u očajničkom pokušaju da makar neku liniju alternativne istorije spasite od invazije vanzemaljaca.

  ItB je često opisivan kao strategija, no on to u užem smislu nije. Taktička pazl igra bi bio moj opis. Mape su malene, na njima imata solitere pune ljudi koje bi trebalo sačuvati (odnosno primarni cilj je branjenje električne mreže, jer kada nju unište dolazimo do kraja igre i još jednog poraza čovečanstva) kao i niz random generisanih sekundarnih zadataka - odbrana voza, tenkova, elektrana... Pred svaki potez potrebno je dobro isplanirati i ići korak-dva pre neprijatelja i potruditi se da skromnu udarnu silu koristimo što efektnije. Neprijatelje možete, na primer, gurnuti u vatru ili vodu ili na polje na kome će se u sledećem potezu pojaviti njihovo pojačanje (na ta polja možete i svoje mehove da postavljate) i tako ih blokirate, da ih fizičkim napadima poslažete u liniju i onda masakrirate artiljerijom... ovakvo razmnišljanje i delovanje biće primarno ukoliko želite iole napredovati.

  Battletech je rasna potezna taktičko-strateška igra iz kujne poznatih nam Harebrained Schemes-a, a pod izdavačkim pokroviteljstvom slavnog Paradox Interactive-a. 

  Svaki pojedinačni segment ove igre je prezabavan i lako odnosi sate, dane, nedelje. Pre svake borbe tu je detaljna priprema vaših mehova, same misije znaju da se oduže i posebno oznoje i uspešnije taktičare, dok kompleksna globalna kampanja u kojoj efektivno upravljate "preduzećem" plaćenika svemu tome daje kontekst i smisao i dodatno navlači na još koji sat blejanja u monitro, sve dok vam se oči spale. Grafički igra je predivna - vaši mehovi će gaziti sve pred sobom, a svaki pogodak ili udarac je propraćen takozvanom sinematičnom kamerom, bez koje sve ovo ne bi imalo smisla - sve je to u redu i taktika i priprema, ali džaba sve ako ne vidimo kao sve te silne tone čelika u akciji ne krše u parčiće svakog ko se usudio da im stane na put.

  Igra pred kraj gubi na zanimljivosti i izazovnosti, oktrivajući ipak određene dizajnerske limite i teško da će kod nekoga zameniti X-COM igre, ali meni to i nije bilo potrebno...

  Frostpunk je nova igra studija koji nam je pre nekoliko godina doneo sjajnu This War of Mine (do danas verovatno najbolju anti-ratnu igru). I novi naslov, iako je koncepcijski drugačija, ne napušta sumornost, depresiju, teške odluke, gorčinu i žuč. Naime, upravljaćete malenom kolonijom nekih od poslednjih ljudi na planeti, na dalekom severu, okovani snegom i ledom u očajničkom pokušaju da preživite. Stalno na ivici propasti, stalno pred manje ili više krupnim, ali uvek teškim moralnim odlukama, često uz osećaj da jednostavno niste dovoljno dobri i da ti ljudi (iako samo virtualni modeli, nekako lako se vežem za njih) pate baš zbog vas. Gledaćete kako majka umire od bolesti, a sutradan njen sin ostaje smrznut na njenom grobu... i tako dalje, i tako crnje.

  Simmiland je maleni naslov koji spaja "god games" žanr i kartičnu igru.

  Prva karta koju bacate je - Mankind i time, jelte, stvarate ljudsku vrstu, a kasnije redom ispunjavate njihove želje bacanjem drugih kartica. Svaka ima neki određeni efekat na svet čiji Vi jeste bog - kiša, vetar, grom, sunce... kombinovanjem ili insistiranjem na nekim od tih efekata menjaćete biome - previše sunca stvaraće pustinje, kiša močvare, vetar tundre itd... Brinućete se da vaši ljudi imaju hrane, neke karte su za biljke, životinje - opet u zavisnosti od bioma koje ste proizveli karta za životinju će imati drugačiji efekat (na poljima ta karta će stvarati piliće, dok recimo na snegu belog medveda)... Pomagaćete im da se tehnološki razvijaju... 

  Sve u svemu, baš divna mala igra koja je (verujem) dostupna i na nekim od prenosnih uređaja i baš idealna upravo za to - partije su kratke, a zadovoljavajuće, pakujući u desetak minuta i čitave istorije jedne planete. Jednostavan gejmplej zove i "kežual" igrače, ali istovremeno pruža ipak dovoljno dubine, slobode za istraživanje i pronalaženje novih kombinacija i načina da dodatno unapredimo i olakšamo život svojih malenih vernika.

  Warhammer 40000 Gladius - Relics of War je 4X potezna strategija u maniru Sid Mejerove Civilizacije, samo smeštena u sumorni svet četrdeset i prvog milenijuma, milenijuma večnog rata i mržnje. Ovo je verovatno igra koju sam najviše i igrao minule godine, o čemu svedoči i tekst ranije objavljen na ovom blogu u kome sam detaljnije pisao o njoj. 

  Ukratko, četiri rase iz WH40k univerzuma (Nekroni, Orci, Svemirski Marinci i Imperijalna Garda) u naslovu koji nema diplomatiju i gde se sve završava samo ratom, što je super jer je borba zabavnija nego u prosečnim 4X igrama - jedinice su raznovrsnije, ne bivaju lako prevaziđene (sve imaju svoju upotrebnu vrednost do samog kraja), često imaju sekundarne napade, specijalne skilove i slično. Takođe, sistem izgradnje grada je nešto drugačiji nego u sličnim igrama (pre svega iz potrebe za produkcijom velikog broja jedinica) pa više zapravo nalikuje na podiozanje baze u C&C ili eto upravo WH40k - Dawn of War igrama - gde u bazi/gradu imamo više linija proizvodnje (barake za pešadiju, industrijska postrojenja za artiljeriju i oklopne jedinice, akademije za heroje itd.) dok recimo u klasičnoj Civilizaciji samo jednu stvar možemo proizvoditi u određenom trenutku, što je sistem koji ćemo, nadam se, početi da viđamo češće i u ostalim naslovima žanra

  Igra nažalost nije dobila željenu pažnju nakon izlaska, no nadamo se da će tokom 2019. godine i to biti ispravljeno.

  Takođe, u maniru nekih počasnih pominjaja ovde ću navesti ekspanziju za Civilization VI - Rise and Fall, koja ipak nije donela previše unapređenja igri o kojoj i dalje nemam neki konačni sud, kao i Aggressors: Ancient Rome - 4X strategiju smeštenu u doba antičkog mediterana i koja posle jedne brzinske partije dosta obećava (ne baš neki zemljotresni kvalitet, ali simaptični fiks za mene 4X fanatika), no to je ipak premalo za neki dublji sud.

  Subnautica je 2018. izašla iz beta faze i lagano se ugurala u sam vrh tušta i tma raznih igara preživljavanja. Ono što ovu igru izdvaja jeste pre svega okruženje - okean neke strane nam planete. Skupljanje resursa, kraftovanje svega i svačega, dok pazimo na žeđ i glad našeg avatar nikada i nije (meni) bilo posebno zabavno, a svakako nije ni sada nakon toliko igara koje sam makar pokušao da igram, Subnautica osvaja atmosferom - čak i dubine naših okeana neminovno pod kožu uvlače određenu jezi i strahopoštovanje, ali potpuno strani svet u koji smo bačeni da se snalazimo kako umemo i znamo - uf!

  Jedina igra koju sam poželeo da igram u VR tehnologiji.

  Equilinox je predivna irga. Igra u koju sam se zaljubio posle dvadesetak minuta - nakon što sam na svoj svet dozvao prvu ovčicu. U pitanju je još jedna "božanska igra" ili još preciznije biološka simulacija. Na početku dobijamo prazan svet - golo tlo i prazan okean što ga okružuje i to je sve i prvi zadatak je da zasadimo travu,  a posle redom - cveće, drveće, životinjke. Naša flora i fauna će se razmnožavati i širiti, na nama je da im pružimo što bolje uslove i da tražimo primerke pogodne za dalju evoluciju (određene veličine i mutacija) i tako širimo biodiverzitet našeg malog sveta. I to je to. Većinu vremena samo gledamo kako grafički jednostavno prikazane ovčice skakuću i mekeću naokolo, a možemo čak i da preuzmemo kontrolu nad njima pa i sami da mekećemo.

  Northgard je strateško-menadžerska spoj, spoj recimo Stronghold-a i Settlers-a - dakle igra u realnom vremenu u kojima imamo nešto detaljnije lance prozvodnje, samo ovde dodatih elemenata 4X naslova. Igra je vizuelno lepa i opuštajuća, smeštena u svet nordijske mitologije i tematike i sve u svemu je prilično lepo iskustvo, iako pomalo jednostavno na svim pojedinačnim poljima (posebno je borba simplifikovana i neuzbudljiva, dok takođe ekonomija i privreda nije na nivou vrhunskih menadžerskih igara). No, to joj i ne zameram previše.

  Ghost of a Tale je još jedna prelepa igra koja je 2018. godine završila sa svojom Steam Early Access fazom i ušla u 1.0 verziju. nekako se čini da je sve to prošlo bez mnogo fame i da je do kraja godine već sasvim zaboravljena, no šta da se radi - većina hajpa je ispucana u ranijim fazama razvoja, a surovost hiperprodukcije i na indie sceni je takva da svake nedelje bivamo zatrpani novim i novim naslovima. Kako bilo, u pitanju je 3D akciona šunjalica koje možda i ne bi bila nešto odveć važno i za previše "pisanja kući", da nije smeštena u fantazijski srednjevekovni svet u kome vladaju pacovi, a vi ste tek maleni, slabašni miš... samo dizajn našeg glavnog junaka je dovoljno da ova igra pokupi moju ljubav, a ona je zapravo kompetenta i kompletna na svim ostalim poljima.

  Još jedan naslov koji je tiho izašao iz EA programa jeste i RimWorld, takođe je i igra čiju sam tek površinu zagrebao. Moja ekipa sastavljena od jednog žigola, muzičara i pobunjeničkog ratnika tek je počela da preživljava i pravi svoju bazu. Dok je jedna grupica pre njih vrlo brzo i neslavno izginula. Da, u pitanju je igra u kojoj gradite bazu i krpite kraj sa krajem, gubite previše, padate u depresiju, ali ne odustajete.

  Ovo su, na kraju krajeva, igre zbog kojih ostajem u ovom mediju i ovom hobiju, ovoj ljubavi, igre koje pružaju mogućnost da sami ispričamo svoje priče ili nam ih one pričaju (i uspešno nas lažu), ali svaki put malo drugačiju.

  Just Shapes & Beats je igra o kojoj jednostavno ne vredi pričati - ona se mora osetiti ili makar videti. U pitanju je jednostavna 2D bullethell arkada koja vizuelnim stilom podseća na najranije doba razvoja video igara - na javne arkade sedamdesetih i osamdesetih, kao i na Atari kućne konzole - mora se igrati u mraku dok sve na ekranu pršti i blješti, sa zvukom opanjenim do kraja. Igra je ritmička, uzbudljiva i teška i koliko god bio očajanan u njoj uvek joj se vratim bar na kratko. Bolje je da pogledate video:

  Far Lone Sails je malena zen atmosferična igra koja me je oduševila svojom lepotom. Komad umetnosti za usamljene duše i sve one koji bi da se tako osete makar na par sati. Samo vaš maleni avatar, vozilo kojim se krećete večno udesno, jednostavni problemi koji će usporavati vaše putovanje i napušteni, prazni, post-apokaliptični svet. I kraj.. .taj tužni, teški kraj.

  Star Traders: Frontiers je potezni RPG koji je najlakše opisati kao Mount and Blade u svemiru. Bogati, uzbudljivi, random generisani svet prepun priča, karaktera, zaraćenih frakcija... i Vi sa punom slobodom da sve to istražujete i gradite svoju priču. Grafika je 2D i jednostavna, ali radi posao. Baš igra koja spada u moju šoljicu crne kafe, nažalost ni za nju nisam imao dovoljno vremena.

  Pominjem ovde i StarSector, igru koja je već godinama u razvoju, ove godine je dobila značajne apdejtove i čini se da se konačno bliži 1.0 verziji.

  Pred sam kraj godine i Kenshi je dobio svoju zvaničnu verziju i na keca me kupio - u pitanju je takođe sendboks otvorena igra koja nam pruža bogatstvo priča i situacija - slobodu. Ružan i gadan svet u kojem nismo junaci, već bednici, robovi, krpe za brisanje, otirači za gaženje i slepci koji su prinuđeni da se grče i stiskaju kako bi preživeli... Igra je grafički ružna do zla boga, no to joj čak daje neki specifičlni šmek i atmosferu, dodavajući na tom mraku i prljavštini.

  Izbegavao sam uglavnom da pričam o igrama koje su u beta fazi, no moram pomenuti sjajni Slay the Spire, koji se na Steamu zapravo pojavio još krajem 2017. godine i odmah digao prašinu oko sebe. StS je kombinacija roguelike dungeon crawler-a i kartične igre. Brzi i dinamični prelazi su ono što me je uvek vraćalo ovoj igri, takođe je  bilo lepo pratiti razvoj i veliki broj apdejtova tokom godine.

  Ako bih nabrojao neke od igara koje sam želeo, a nisam čak ni probao, to bi bili uglavnom rasni RPG komadi - Pillars of Eternity II: Deadfire i Kingdom Come: Deliverance pre svega, ali i ATOM RPG koji se pojavio krajem godine i deluje kao odlični slovenski Fallout - dakle iskreno mračan i turoban, izometrijski STALKER. Kao i retro 16bitni CrossCode koji je pokušao da nas vrati u eru jRPG igara sa SNES konzole, a i na oko prelepi Ni No Kuni 2. Bard's Tale IV - koji nije dobio posebno pozitivne kritike i komentare, ali koji bih svakako voleo da "ispoštujem", zaključni deo prelepe Banner Sage... Vampyr koji i pored "meh" kritika meni i dalje deluje kao divni naslov srednje klase kakvih nam već deceniju fale.

  Što se AAA naslova tiče... maltene ih nisam ni igrao, dalje od prelazaka nekih starijih igara (Prey, Dishonored, DOOM, Nier: Auotomata) no ni to nisu baš klasični primerci i predstavljaju vrstu koja izumire. Jedino mi je žao što još nisam obrnuo DLC za pomenuti Prey, sve ostalo je delovalo kao materijal za izbegavanje, osim pojedinih igara objavljenih za PS4 konzolu koj usvakako ne posedujem.

  No, užasna finansijska situacija u kojoj su se našle praktično sve velike izdavačke kuće (EA, Aktivižn, Jubisoft, Bethesda...) i verovatno najgora praznična sezona od kada ja pratim video igre, koja je donela nekolicinu teških AAA propasti (novi Betlfild i Folaut naslovi), odveć umorna CoD franšiza.. sve to skupa deluje kao nagoveštaj konačne promene prakse velikih izdavača i povratak onom osnovnom - igrama, a ne novim načinima da se dodatno muzu igrači i nakon što su igru kupili.

  Kako bilo, sigurno je da će i 2019. godina previše dobrih igara i da razloga za brigu nema.