Zombie Geek

Animirani filmovi, čini se, su možda i poslednja stvar vredna odlaska u komercijalne bioskope danas - iako su u pitanju često više šablonizovani produkti koji kao da izlaze sa jedne te iste fabričke trake, nego li dela umetnosti, makar gotovo po pravilu donose finu dozu zabave. No, film, pa samim tim i animirani, jeste mnogo više od zabave, iako tome često nije mesto u velikim tržnim centrima, mekama konzumerizma, on jeste i lepota i duševna hrana i naša istinska, nasušna potreba. Može da bude. Mora biti.

Ovde ćemo pisati o dva dugometražna rada Toma Mura - posebno talentovanog irskog režisera, koji su upravo sve ono sa kraja uvodnog pasusa, a i mnogo, mnogo više... Koji dolazi da nas hrani lepotom baš kada, čini se, Mijazaki i njegov "Ghibli" gube dah.

The Secret of Kells

Mur ovde ne radi sam, već kao autor za režiserskom palicom se potpisuje i Nora Twomey. Biva premijerno prikazan 2009. godine, dočekan sa akoladama kritike, čak i nominovan za oskara. 

Radnja je smeštena u srednjevekovnu Irsku, u vreme napada nordijskih hordi. Pratimo mladog Brendona koji živi sa svojim ujakom i ostalim monasima u dobro utvrđenom manastiru po imenu Kells. Na nekoliko mesta se tek nagoveštava da Brendon i nema nikog drugog osim njih... Ujak je overprotecting, namrgođen, strog, posvećen dizanju što višeg zida, a ostatak monaške svite je komedijaška skupina svih vrsta i rasa. 

Avantura počinje tek pošto u Kells stigne Aidan, sa svojom preslatkom belom mačkom po imenu Pangur Ban (što je naslov irske pesme o mački, iz devetog veka), takođe brat monah i tvorac knjige koja "pretvara mrak u svetlost". Sa mračnim vestima o padu jednog drugog manastira - Iona - i nemilosrdnosti pagana i neminovnosti propasti i samog Kellsa...

Aidan brzo uočava da je radoznalost Brendona velika vrlina i polako od njega čini svog šegrta i naslednika, pošto usled stare dobi nije u stanju da nastavi zahtevan rad na tajanstvenoj knjizi. Prvi zadatak - šalje ga u šumu po posebnu vrstu bobica od kojih se pravi boja.

I tu film zaista dobija svu svoju dubinu i značaj.

U tom trenutku, kada mladi hrišćanski dečak koji se plaši spoljnog sveta, koji "nikada nije napustio zidine manastira", dok stoji na ivici prekrasne šume, tu vidimo sukob dva sveta. Njegova tek naznačena trauma iz prošlosti i njegov beg u sigurnost izlocije, beg u okruženje religije koja je duboko neprirodna i nelogična (što ovde iznosim kao činjenicu, ne kritiku), je samo jedan vid prilaska ljudi hrišćanstvu, ali veoma čest. Ali to nije sve, zidovi i ljudi u njima su metafora gradova i modernog društva, upravo društva zadojenog pomenutom religijom, društva kojem je duboko usađen strah od prirode. Setite se samo količine horor filmova koji se dešavaju daleko od grada, u nekoj šumi, pokraj jezera, na planini... 

Brendon zalazi u šumu i... na trenutak je sve divno - boje su jarke, pune života, sve je tako čarobno i onda, od jednom, mrak, buka, teskoba, strah....

Da ništa više od ovoga nisam video , bio bih zadovoljan. Ali film do samog svog kraja biva magičan, uvodi nam šumski duh u obliku preplašene i ranjive devojčice, strašnog paganskog boga drevne Irske - Crom Cruacha. Sve do kraja fino teče, bez jeftine patetike, nagoveštavajući stravične stvari, ali ih nužno i ne prikazuje - nalazi sjajnu meru i način obraćanja širokoj publici.

Ono što je Mur sa svojim izrazito malim studiom i skronim budžetom iza svega, ovde predstavio, a u sledećem filmu o kojem ćemo pisati podigao na vanvremenski nivo, jeste rukom crtana animacija. Ne nužno u strogo tehničkom smislu sama animacija, ona je jednostavna, funkcionalna i dovoljno dobra - kao što rekosmo, mali broj ljudi je na ovom filmu radila. Sveukupna estetika je ono što ćemo pamtiti. Izbor divnih boja, prelepe pozadine, osećaj za celinu i punoću slike i kadra. Predstava originalnog stila.

U svakom aspektu predivan mali film i kojim bih bio i jače oduševljen, samo da isti tim autora nije došao pet godina kasnije i u svemu takoubedljivo nadmašio sebe...

Song of the Sea

Dok kod "Tajne Kelsa" imamo konstantnu pretnju u vidu paganske invazije koja je neumitna i koja se očekuje svakog  trena, Song of the Sea je istovremeno mnogo suptilniji i mračniji u nagoveštavanju loših, teških, tužnih momenata. U bukvalno nekoliko uvodnih momenata vidimo srećnu tročlanu porodicu - roditelje i sina, koji svi skupa nestrpljivo isčekuju prinovu - svoju kćer, svoju mlađu sestru. No, atmosfera je od samog starta mračna i melanholična, raspoloženje je kao da ste na moru, a u starim kostima osećate nadolazeću oluju. 

Presek.

Tročlana porodica. Disfunkcionalna, devastirana gubitkom. Otac odsutan, na ivici alkoholizma, sin po imenu Ben. na ulasku u pubertet, sve i da nema razlog, bio bi besan i njegova mlađa sestra - šestogodišnja Sirša - koja još nije progovorila, iako lekari ne nalaze bilo kakav fizički nedostatak.

Ben je odvaratan prema svojoj sestri, oseća jak bes prema njoj, krivi je zbog majčine smrti.

To je dan siršinog rođendana i u posetu, iz grada, im dolazi njihova baka, koja zna šta je najbolje za decu i da mesto njihovog života, a to je izolovano mini-ostrvo i svetionik, nije za njih. 

I sve vreme i dalje nagveštaj loših stvari visi u vazduhu, sveprisutan, guši, steže.

U noći nakon proslave, dok njihov otac pije u lokalnoj krčmi, Sirša nalazi kaputić koji joj je ostavila majka tako što svira na morskoj školjci - koja je takođe nasleđe njihove pokojne majke - i priziva mističnu svetlost. Oblači maleni, divni kaputić, nastavlja da svira i svetlost je vodi do obale okeana -ulazi u njega i tu je čekaju foke. Tada saznajemo da je ona šejpšifter, odnosno selkie u irskoj mitologiji. 

Mokru i bez svesti na obali je nalazi njena baka, koja sva u besu i sa postojanošću planine, odlučuje da je ovo kap koja je prelila čašu - deca odlaze sa tog ukletog mesta da žive u gradu, sa njom. Ona zna šta je najbolje za njih.

I tako... tu počinje zaista avantura koja mora da bude sastavni deo svakog crtanog filma.Avantura koja će podrazumevati borbu magijskog sveta za Siršu, koja će nam pružiti divan uvid u svet irskog folklora i predhrišćanske starine. Susret sa drevnim božanstvima kao što su Macha i Mannanan Mac Lir, vilenjacima i drevnim pripovedačima. 

Stalno će film ostajati mračan. dok ćemo gledati malenu Siršu kako kopni, gubi snagu i sve je bliža smrti, nagoveštavajući takođe i smrt vascelog sveta magije i čarolije. No, donosiće on i dozu promišljenog humora, na primer, pojaviće se legendarni pripovedač Veliki Senchai koji u svakoj dlaci svoje kose i brade čuva po jednu večnu priču... samo... samo je malo izlapeo. Kao i bezbroj prelepih prozora Irske prirode. Doneće ovaj film i svog negativca u vidu strašne Mache - starice koje oduzima sve emocije i pretvara živa bića u kamen, misleći da pritom čini dobro njima, odnosi im svu tugu i bol, ostavljajući samo večni mir.  Jer... ona zna šta je najbolje za njih.

Vizuelni identitet "Pesme mora" zaista miluje oči i dušu. Raspuštena, oslobođena lepota probija iz svakog kadra, iz svakog frejma ovog remek-dela! Iako, ponovo, tehnički minimalistično i skromno, estetski ovo je ubedljivo i posebno - da mi kroz deset godina neko prikaže i najnebitniju scenu, znaću da je iz ovog filma. Sa rukom nacrtanim karakterima u prvom planu i jednostavno božanski obojenim pozadinama u drugom, sa tako prikladnom i bogatom paletom boja koja će ovda uglavnom podrazumevati hiljadu nijansi plave i zelene. 

I muzika. Oh, bogovi. Muzika! Folkiš zvuci daleke prošlosti koja oživljava pred nama, pokazuje da nikad, nigde i nije odlazila.

I baš to.

Kao što je "Tajna Kelsa" imala svoj centralni motiv i momenat gde posebno briljira - u suduru dva sveta, paganskog i hrišćanskog - "Pesma Mora" nam pokazuje da onaj prvi nikada nije nestao, samo se pritajio.baš kao što vilenjaci žive ispod kružnog toka - tog simbola besmisla modernog života - tako i sve ove predstave, svi ovi onostrani likovi i bogovi jesu oduvek i zauvek oko nas. Tragični Mannnan Mac Lir je svaki razočarani otac, u svakoj strogoj, ali istovremeno brižnoj baki vidimo Machu, baš u onom blesavom starcu iz naše okoline, koji kao da zna sve priče ovog sveta, ali je i danas obuo dve različite čarape, a šešir je opet zaboravio ispred prodavnice, vidimo Senchaia. U svakoj tužnoj, neshvaćenoj, neprilagođenoj, između mašte i stvarnosti pocepanoj devojčici (ili dečaku) vidimo našu selkie, našu Siršu. U zavisnosti od vašeg stava, koji može biti teistički ili ateistički - ili smo mi sami ogledalo tih večnih entiteta i oni zauvek žive kroz nas, u nama ili pak smo mi, ljudi, sami uvideli i osmislili te tako savršene, univerzalne arhetipove, da opet, žive večno... ili makar dok je čoveka. Na neki način, više i nije bitno...

Da žanrovska, u najširem smislu, "fantastična" književnost ne mora nužno biti samo zabava i eskapizam (iako one to moraju biti u određenoj meri, makar) danas i ne deluje kao prevelika istina. Nikada zaista i nije bila samo to - još od besmrtne Meri Šeli i  njenog "Frankenštajna", preko H.G. Velsa, pa sve do Oldus Hakslia i Džordža Orvela, naučna fantastika je nalazila način da, dok priča o budućnosti, zapravo priča o sadašnjosti , donoseći jak komentar i kritiku iste. U drugoj polovini dvadesetog veka razvoj podžanra je samo nastavio, eksplodirao i trajao sve do pojave originalnog Star Wars-a, koji je kolo istorije vratio unazad, na jednostavne storije o dobru i zlu...

Između ostalih, američki pisac poljskog porekla - Rodžer Zelazni jeste jedan od učesnika te eksplozije žanra. No, što je još bitnije, on je takođe bio jedan od retkih koji se usudio da makne bratskli podžanr SF-a - epsku fantastiku iz bolne kolotečine i senke velikog Tolkina.

"Hronike Ambera" su svakako njegov magnum opus i jedno od najznačajnijih dela epske fantastike, tih čarobnih, modernih bajki za polu-odrasle. Podeljana u dva Ciklusa od po pet knjiga pristojne dužine - dakle ne literarni monstrumi kroz čije će probijanje biti potrebne nedelje i meseci - sve skupa ima manje strana od pojedinih savremenih knjiga što su bez kraja i konca. 

Mišljenja su podeljena, poneki smatraju da su zaista samo prve dve knjige vrhunske - toliko je orginalno i planirano - neko će dodati još po neku, dok ipak, čini se, najširi deo publike zaista voli ceo ciklus. Ja sam se slažem sa potonjima. 

Ulaziti u detalje čini se kao nepristojno, a to suštinski nikada i ne radim na ovom blogu. 

Početak knjige je na planeti Zemlji, Korvin se budi posle kome u bolnici sa težim oblikom amnezije... ne tako daleko od tog momenta saznajemo da je Zemlja samo jedna od mnogih senki velikog Ambera koji je u središtu kreacije - grad nad gradovima. 

Zelazni će nas odvesti preko nekolicine fantastičnih svetova, siline zavera i zemešetaljstava u borbi za tron samog Ambera (kojoj će se pridružiti i sam Korvin, ali i maltene čitavo tuce njegove braće i sestara).

Koliko god da je sam zaplet dobar, koliko god da drži pažnju i tera na "još jednu stranu", glavna čar, makar za mene, jeste činjenica sa kolikom lakoćom i razigranošću Zelazni piše. Ideje koje baca šakom i kapom neki drugi autor bi razvukao na tri hiljade strana, a nešto bi ostavio i za sledeću knjigu koju će napisati negde do kraja decenije, možda. 

Zelazni je često u svojim delima koristio tematiku poznatih mitova ili čitavih mitoloških sistema (Gospodar Svetlost - hindu, Stvorenja svetlosti i tame - Egipat, itd.). U "Amberu" nema centralnu temu, ali njegova radoznalost i ovde dolazi do izražaja. Informisaniji čitalac će na svakom ćošku nailaziti na zanimljive reference i uticaje. Tarot je jedna od ključnih "tehnologija" ovog sveta, dok je činjenica da se čuvena Arturijanska legenda (koja je suštinski osnova čitavog žanra) ovde predstavljena tek kao usputna senka Ambera... genijalno i kurčevito, nema šta.

Poslednja knjiga je klasični tour de force oslobođene mašte. Dok je početak serijala svakako misteriozan, ali ipak ukorenjen u našu stvarnost, u nastavku to naše ovde i sada biva urušeno, relativizovano i čak vređano, u poslednjoj knjizi Zelazni nas vodi na krajnje granice, kroz najčudesnije i najuvrnutije prostore. Uspešno stvarajući jak osećaj kompaktnosti i zaokruženosti čitavog ciklusa kao putovanja iz običnog i odsadnog, preko uređenog i prelepog, pa sve do haosa.

Linija između dobra i zla je toliko vešto zamagljena i ostavlja čitaoca zbunjenog, na kraju se pitajući da li je navijao za pravu stranu uopšte ili da li zaista postoji prava strana ili, uostalom, kriva.

Za kraj trebamo pomenuti pomalo tragičnu sudbinu ovog serijala u domaćem izdavaštvu. U smutna vremena devedesetih, izašle su pod okriljem Znaka Sagite u, verujem, piratskoj varijanti, čak i dan-danas Boban Knežević upornošću bizona štampa ove knjige u novim izdanjima. Kasnije je pokojni Alnari nešto dolicako loš prevod (koji je i sam prevod loše hrvatske varijante), takođe premijerno izdao i drugi (Merlinov) ciklus u možda još i gorem prevodu. Čini se da tek u poslednje vreme "Hronike Ambera" dobijaju valjano izdanje kod velike Lagune, ali tempom koji nam govori da će čitav serijal biti gotov za 5-6 godina, možda.

O "Merlinovom ciklusu" vlada gotovo unitarni stav ljubitelja lika i dela RodžeraZelaznija da su to ujedno i najlošije njegove knjige u kojima je taj momenat njegovog opuštenog  igranja prerastao u otaljavanje preko spolovila zarad čisto komercijalnih, finansijskih razloga. No, o tome neki drugi put...