Iza nas je ostala solidna, iako ne baš sjajna godina za filmove. Bez nekih preteranih promena u onome što gledamo - sa svojom dozom bledih superherojskih filmova, dosta animiranih 3D limunada, pun ceger patetičnih drama koje ciljaju oskare, ponekim sci-fi biserom i užasnom, jeftinom i kvantitativno glomaznom horor produkcijom. Početak godine i njen dalji tok zaista nije previše obećavao, ali je sam kraj - tradicionalno - izvukao stvar donekle. Sve ukupno rekli bi smo ipak slabija godina od recimo prethodne dve...
Lista je kao i uvek subjektivna i odražava moje lične afinitete. Većinu blokbastera zaobilazimo, kao i već pomenute srceparajuće, monotone drame za malograđanštinu. Pojedine filmove iz 2014. smo imali priliku da pogledamo tek minule godine (što na festivalima, što u digitačlnom formatu na računaru) pa će se poneki takav naći na listi.
Prvo ćemo bez nekog posebnog redosleda pomenuti nekolicinu odličnih filmova, sa određenim manama doduše, da bi na kraju izdvojili pet najboljih. Između podeliti filmsko razočarenje godine, kao i filmski događaj 2015. Počnimo.
Relatos salvajes (2014, Damián Szifrón)
Film sačinjen iz šest suludih segmenata koji izazivaju čuđenje, strah, smeh, gađenje. Pre svega odrađuje tematike modernog života kojim preovlađuje stres, konstantna napetost koja je uvek samo na korak do pucanja. Segment suludo propalog venčanja će verovatno ostati zapamćen u istoriji kinematografije. Mada, niostali delovi: poput svojevrsnog kaubojskog dvoboja novog doba preoblikovan u sukob dva nervozna vozača na otvorenom drumu, pa i samo genijalno otvaranje filma u avionu neće vas ostaviti ravnodušnim i smorenim. Film za sve koji vole isčašenu komediju Kventina Tarantina, pre svega, cene zabavu na filmu, ali istovremeno i originalnost.
Inside Out (2015, Pete Docter, Ronnie Del Carmen)
Iako je neko uspešno sve piksareve filmove sveo na jednostavnu formulu: šta bi bilo kada bi
xyz stvar imala emocije, iako ni najnoviji film proslavljenog studija ne prevazilazi tu osnovnu premisu (uz neke druge osnove zapleta), čak ide u poseban paradoks pa nepoznatu, odnosno promenljivu u jednačini upravo čine - emocije. No, sve to je lako ostaviti po strani, jer u pitanju jeste jedno pravo malo remek-delo! O devojčici i njenim emocijama jednostavno, plastično i tako preslatko i genijalno
predstavljenim
Pametno napisano, lepo animirano, duhovito, dirljivo, poučno.
Sam kraj nagoveštava nastavak koji jedva čekamo.
Plemya (2014, Miroslav Slaboshpitsky)
Ukrajinski film Pleme koji sam dobar deo 2014. nestrpljivo čekao, mogao sam pogledati tek ove godine. U pitanju je jednostavna priča o odrastanju adolescenata u političkim neprilikama osiromašenoj državi. Sve poznate i sumorne teme su tu: prostitucija, vršnjačko nasilje, nezgrapno, nedozrelo shvatanje ljubavi, ilegalni abortusi... i sve prisutno obrađivanje zakona jačeg u izolovanim grupama. Priča jeste jednostavna i laka zapraćenje iz prostog razloga - ceo film je nem. Likovi se sporazumevaju znakovnim jezikom. Jako je čudno ptatiti takav film, čudno i duboko potresa i daje sasvim novu dimenziju onome što bi i inače bio solidan film.
Mad Max: Fury Road (2015, George Miller)
Uf.
Da mi je neko pričao da će mi se makar imalo dopasti ribut Pobesnelog Maksa iz 2015. godine, ne bih verovao, a da ću ga čak i na listu najboljih staviti? Nemoguće.
Akciona ekstrevaganca kakvu holivud nije video dugo, dugo. Majstorski režinar, montiran komad zabave koji ostavlja bez daha i drži svu pažnju. Genijalno shvatajući akcioni film kao žanr, Miller montira ceo film, kadrira i seče tako da je pažnja gledaoca maltene uvek na samoj sredini velikog ekrana ili idealno platna, tako da silovite i brze promene ne zbunjuju, ne ostavljaju nešto bitno van
domašaja oka. To vam, pak, ne dozvoljava oko da sklonite sa filma makar i na trenutak jer se plašite da ćete nešto propustiti. Takođe treba pomenuti sjajne specijalne efekte, kostime, šminku, pejsaže...
Da je uz sve ovo do[ao i malo smisleniji scenario mogli bi da pričamo o holivudskom filmu godine u najmanju ruku,
Pod elektricheskimi oblakami (2015, Aleksey German)
Aleksej German mlađi je minulih nekoliko godina svog života proveo radeći uporedo na dva projekta - završavanju magnum opusa svog pokojinog oca - "Teško je biti Bog", koji je obeležio prethodne godine ruske kinematografije, kao i radeći na svom filmu - "Pod Električnim Oblacima", U pitanju je sasvim drugačija zverka od filma pokojnog seniora koji je u "Bogu" pokušao da prkosi ustaljenim formama ruskog filma, koji je svoje kadrove pretrpavao ljudima prljavim i glupim u toj meri da je podsećao na slike Hijeronima Boša i sve to u crno-beloj tehnici. Njegov sin, sa druge strane, dostavlja toliko spor film da mu mogu pozavideti i Tarkovski i recimo Zvjagintsev. Ljudi je malo. Boje su pastelne i tople.
Film je sačinjen iz sedam slabo povezanih priča koje se sve redom odvijaju u podnožju velike, nedovršene zgradurine koja nalikuje nečemu u arapskim zemljama ili "Beogradu na vodi" i sve to u vreme pred samo izbijanje trećeg svetskog rata. Tokom celog filma German se bavi visokim, egzistencijalističkim temama, ustaljenim strahovima čoveka nakon pada atomske bombe na Hirošimu, esencijalnim neuspehu globalizacije, nadolazećem krahu sveta kakvog znamo - što podseća pomalo na "Žrtvu" Tarkovskog. Uz sve to on uspeva da ubaci i trunčice drame i briga malih ljudi.
Atmosfera i filmografija su ono što ovde oduzima dah. Prazna scenografija onoga što je zapravo u stvarnom svetu napušteni filmski studio, magla, mrtvo more ili jezero, roze i ljubičaste boje, kostur zgrade u daljini, spori, prazni, statični ljudi po okolišu, ornula statua Lenjina... sve deluje kao da se taj smak sveta zapravo već dogodio, a da su ovo u pitanju duše umrlih.
No, uz sve ono što savršeno gudi po mojim talasnim dužinama, ovo je jedini film na listi koji ne mogu bez rezerve da preporučim. Ako podnosite izrazito spore ruske filmove - pogledjate, u suprotnom, zaobiđite, spasite se muka.
Takođe, ove godine nam je postao dostupan "Durak" Jurija Bikova kojim nastavlja da dočarava sumornost moderne Rusije.
Čekali smo i "Hardcore" ruski akcioni film iz prvog lica, ali nažalost nismo ga dočekali još uvek.
Omoide no Mânî (2014. Hiromasa Yonebayashi)
Dinamika rada čuvenog japanskog Studio Ghibli podrazumeva da zapadnjaci imaju prilike da uživaju u njihovim filmovima sa godinu dana kašnjenja, tako da smo morali i ovaj film staviti na listu - sasvim je prirodno i očekivano. Još je u pitanju poslednji pred neodređeno dugu pauzu, a možda i zaista poslednji film studija koji nam je podario neke od najlepših animiranih filmova svih vremena.
Pod rediteljskom palicom Jonebajašija (valjda nisam previše izmasakrirao prezime visokopoštovanog) koji je takođe odgovarona za neloš "Kari-gurashi no Arietti", dolazi nam divna mala priča o devojci koja izmišlja svoju najbolju drugaricu Marni kako bi preživela dugo, ispostaviće se prelepo i magično leto na selu.
Možda i nije u pitanju rad koji može da stoji ni u prvih deset Ghibli filmova ili eventualno jedva na dnu takve liste, nije bolji ni od prethodnog filma istog studija - "Kaguyahime no monogatari", ali je i dalje prelep. Uz karakterističnu, prepoznatljivu animaciju i estetski stil, uz opštu magijsku atmosferu i priču koja kako se kraj bliži postaje sve zanimljivija i dirljivija, uspevajući i neku suzu da izmami, "Marni" nikako ne razočarava.
Nadajmo se ipak da ovo nije poslednje što ćemo videti od Ghiblija.
Sicario (2015, Denis Villeneuve)
Dok je poslednji film Denisa Vilenueve - Enemy, bio među kritičarima precenjeno parče naivne, srednjoškolske filozofije i opšte kafkavštine, njegov novi film - Sicario je pogodak posred mete. Ostavljajući prefinjene, uzvišene teme i duboke misli nekome sposobnije, Denis se bavi ratom narko kartela i policije na granici Meksika i SAD. Proizvodi vrhunski moderni triler koji će se dopasti širokoj publici - kako ljubiteljima tradionalnijih filmova, tako i fanovima HBO serija kao što su "Breaking Bad" i "True Detective". Uz fenomenalnu fotografiju, dobar tempo, dobru priču, ovde nema greške.
Shaun the Sheep Movie (2015, Mark Burton, Richard Starzak)
Serija kratkometražnih eskapada ovčice Šona, farmera, psa i ostalih živuljki sa malene farme je dobila i svoju bioskopsku varijantu. Iako sa trajanjem od osamdesetak minuta jedva da se kvalifikuje kao dugometražni film - posebno u ovo suludo moderno doba preglomaznih krševa - ipak, u skromnu minutažu je uspešno spakovano toliko ljubavi i pažnje da ostajemo bez daha. Predivna stop-motion animacija je toliko detaljna i tečna da možemo samo zamisliti sav trud, znoj i muku prilikom
snimanja ovog filma.
Ovčice nakon šišanja bvune postaju besne i rešavaju da se otarase zlog farmera - uspevaju u tome. farmer završava u gradu, udarene glave, pomućenog pamćenja. No, ovčice brzo shvataju da život na farmi bez gazde i nije baš idealan i kreću po njega. Iako su nestašne avanture vunenih stvorenja centar svega, između njih autori uspevaju da provuku toliko ozbiljnih, čak i mračnih, zlokobnih tema - od surovosti nad životinjama u svim oblicima, preko bolno ubijajuće monotonije svakodnevnog života, odnosa prema spoljašnjem izgledu i to ne samo ljudi, već čak i životinja, pa sve do savremenog doba socijalnih mreža, viralnog šerovanja, ekspresnog nastanka trenda i mode kratkog daha. No, sve je to tek usput provučeno, zabava je ovde primarna sve vreme.
Ich seh ich seh (2014, Severin Fiala, Veronika Franz)
"Laku noć, Mama" je po mnogima jedan od najboljih filmova prikazanih na prošlogodišnjem Festu, a svakako i jedan od najboljih kojih smo mogli gledati u čitavoj minuloj godini.
Triler misterije i horora o dva brata blizanca i majci izlovanim u luksuznoj i modernoj kući u nemačkoj prirodi, na ivici šume. Majka je doživela saobraćajnu nesreću, u zavojima je, ali blizanci sumnjaju da je to uopšte njihova majka, pošto se ne ponaša kao pre, nervozna je i stroga... vremenom odlučuju da saznaju za sigurno. Tenzija i žmarci pod kožom su konstatni, a zgađenost i strah raste ka kraju filma. Fotografija, dugi kadrovi, gluma su na nivou.
Dok se većina ovakvih filmova dešava u oronulim, rustičnim kućama, ovaj je snimljen u uređenoj, modernoj kući sa dosta stakla, belih i oblih površina što svemu daje jednu novu dimenzije nelagode.
Pred sam kraj filma dolazi veliki plot twist, uverljivost istog je upitna, ali je svakako odrađeno ubedljivije od sličnih filmova iz relativne skorašnjosti.
Eisenstein in Guanajuato (2015, Peter Greenaway)
Veteran Piter Grinvej uspeo je da nam ove godine dostavi jedan divan, maleni film. Biografski prati dolazak legendranog Ajzenštajna u Meksiko nakon njegovog, politikom izazvanog pre svega rekli bi smo, fiaska u Holivudu.
Gledajući film samo je jedna reč konstatno izbijala na vrh misli - prelepo. Jarke boje, inteligentni, pa opet ubedljivi dijalozi, vrhunska glavna rola... Film je topao i asocira na mediteransku i latinsku filmografiju. I možda ponajviše oslikava dekadentni uticaj tople klime na ljude, pa tako i Ajzenštajna samog koji doživljava ultimativni neuspeh u svojoj meksičkoj epizodi. Ali i niz drugih tema: nesigurnost umetnika u sebe, koliko god da je on spolja jak i rečit, komunističku vlast u Rusiji...
Treba naravno pomenuti da centar zauzima gej romansa između slavnog režisera i jednog meksičnog zavodnika, sa sve nekoliko relativno eksplicitnijih scena seksa.
U godini kada su filmovi gledanja vredni, pa i oni koji to nisu, redom bilo dugi, ako ne i predugi, "Ajzenštajn" sa svojih stotinjak minuta ispunjenih materijalom, lepim scenama i dijalozima, ostavlja nas gladnim za još.
Anomalisa (2015, Duke Johnson, Charlie Kaufman)
Sjajnu godinu za animirane filmove, sa posebnim akcentom na stop-motion, upotpunila je "Anomalisa". Kada scenario potpisuje Čarli Kaufman nema potrebe posebno misliti pre gledanja - ono je makar obavezno. Autor "Being John Malkovich" i "Eternal Sunshine of the Spotless Mind" nas ponovo vodi na granicu realnosti i magijskog, sada možda i suptilnije no ikada ranije, bezmalo
budeći emocije upokojene sa Markesom.
Animirani film za odrasle podrazumeva i scene kunilingusa i seksa koje su neprijatnije od mnogo toga što sam video ove godine na filmu. Jednostavno je pogrešno, vrišti naša podsvest.
Istovremeno i komedija i depresivna tragedija - nalazeći smeh u malim stvarima i samrtnu dosadu upravo u svakodnevnici...
Film je inače finansiran preko crowdfunding-a što mu samo dodatno daje na značaju i novu dimenziju za indie/arthouse filmove u budućnosti.
The Hateful Eight (2015, Quentin Tarantino)
Kventin Tarantino je 2015. godina izbacio film koji je bolji od njegova prethodna dva.
U ovom sam stavu veoma usamljen čini mi se, ali za mene je tako. Dok su Bastardsi i Đango delovali jako derivatno i neiskreno, usiljino, novi kventinov pokušaj predstavlja značajno spuštanje lopte i prirodnije napravljen film.
Drugi vestern u nizu, "The Hateful Eight" se odvija u malenoj kolibi dok napolju divlja mećava. Ljudi zarobljeni u unutra deluju kao sve samo ne kao fini ljudi - dva lovca na glave, jedna žena optužena za ubistvo, vešadžija i galerija drugih sumnjivih kreatura. Postavka je minimalistička i dopala mi se. Dosledno žanru, radnju često presecaju dugi i lepi kadrovi pastoralnih pejsaža.
Tokom celog filma provlači se kventinova ljubav prema starom holivudu i to ovde prirodnija i toplija no ikada pre. Uz usiljene i preterano napete situacije, namerno preglumljivanje...
Ipak film nije bez mana - mogao je lagano bez interluda u vidu klasične tarantovštine koja nam donosi objašnjenje šta je bilo ranije tog dana u kolibi (iako je sve to i tokom glavnog toka radnje fino objašnjeno)...
Sve u svemu, prilično lo-fi pokušaj Tarantina koji je po mom mišljenju uspeo. Prenaglašeno nasilje na kraju filma samo pojačava taj utisak simpatične b produkcije.
Aferim! (2015, Radu Jude)
Rumunski film kakav dugo nismo videli.
Odrađen u potpunosti u prelepoj, retro crno-beloj tehnici, estetski, ali i duboko suštinski pogađa atmosferu starih istočnoevropskih filmova.
U svojoj biti u pitanju je vestern film - sa šerifom i njegovim sinom koji su u poteri za odbeglim robom. U Rumuniju su cigani vekovima bili roblje prema kojima su se ophodili kao prema životinjama, ako ne i gore. Dok je i dan-danas - iako je ropstvo ukinuto pre više od 150 godina -
situacija sa pravima romske manjne jako loše.
Usput, kroz prelepe krajolike Rumunije, sreću razne likove, prolaze kroz razne situacije. Hvataju odbeglog roba i vraćaju se nazad kroz dodatni niz epizodnih eskapada. Ceo svet "Aferima" je prepun mržnje i predrasuda, obespravljenih - običnih seljaka kmetova, robova ciganskih, žena, kurvi, vrhunac svega je sveštenik prepun predrasuda koji nabraja narode i njihove osnovne odlike (srbima je zapalo da mnogo varaju), pa do lokalnog vladara koji treba da kazni odbeglog roba...
Vrhunski dometi filma su, pored vizuelnih lepota, građenje tri kvalitetna karaktera u vidu šarifa, sina i cigana. Oni nisu loši, iako mahom čine loše stvari. Oni su ljudi svog sveta, svog vremena, okolnosti, malih, a opet tako dalekih snova.
The Revenant (2015, Alejandro González Iñárritu)
Inaritu je 2014. godine, dok se ja pitam, odneo titulu najboljeg filma sa jako ubedljivim Birdmanom. Sama činjenica da je već iduće godine servirao još jedan vrhunski komad je za pohvalu. U pitanju je veliki, budžetni, holivudski film, pa ipak drugačiji od klasičnog holivudskog. Retrospektivno čini se da je Birdman kao otresita kritika njujorške scene bila priprema autora za ulazak u mejnstrim.
Radnja smeštena u 1820, na severu Amerike, sa Leonardom DiKaprijem u glavnoj ulozi lovca kojeg napada medved, nekako preživljava to, ali njegovi sadruzi, već brojčano devastirano usled napada nativnih amerikanaca, ga ostavljaju da crkne... Bez daljih detalja i spojlera, rećićemo da postoji još poneki razlog za osvetu i očajniku odlučnost da se preživi. Upitno je koliko je Leo ovo dobro odglumio, po meni nije, ali će svakako dobiti konačno tog svog oskara, pa da se i ta, loša, šala
okonča.
Film otvara furiozna i agresivna scena pokolja lovaca i indijanaca, najavljujući akcioni spektakl. Inaritu tu kao samo da pokazuje da i to može, ako hoće ili želi da zavara publiku. Vrlo brzo film se transformiše u atmosferični vestern po strukturi, sa jakim prisustvom spiritualizma nativnih amerikanaca tokom celog svog, epskog, trajanja. Nije suštinski originalan, struktura je klaisčnog osvetničkog filma uz jaki akcenat na očajničkoj želji za preživljavanjem, ali je stavr u vrhunskoj realizaciji i sveopštoj lepoti filma. U akcionim delovima zna da bude jako nasilan i direktan, dok u mirnijim atmosferičan i miran nalik "Valhalla Rising" recimo.
U pitanju je filmčina.
Filmski događaj godine
Ne treba posebno razmišljati na tu temu - Star Wars E7. Možemo pričati da li je film dobar, loš, prosečan. Da li je previše kopirao E4 ili nije, da li ste možda previše očekivali, dali vam je iko kriv što se i dalje ložite na SW... neverovatni hajp, uzbuđenje, neizdrž, prepune bioskopske sale, rekordne zarade i filmski spektakl čak i u našoj maloj Srbiji jesu neoborive činjenice i ostaće dugo zapamćene.
Želeli smo i dosta ranije da detaljno analiziramo "Buđenje Sile", ali nam je vreme bio problem, a zatim je i relevantnost pomalo prošla, no detaljneg teksta na tu temu će svakako biti, pre ili kasnije.
Razočarenje godine
Teško da nešto u ovo doba više očekujem i da u išta imam bezrezervno poverenje. Ali sam ipak želeo pre da pričam na ovu temu, nego da iskopam neki loš film i nazovem ga najgorim, jer takve filmove ni ne gledam. OK, mogao sam da namerno pogledam neki od filmova Adama Sendlera ili tako nešto, ali nisam.
Ako bih se baš zamislio nad pitanjem, "Love" francuskog reditelja Gašpara Noa mi pada na pamet. Nikada njegovi filmovi nisu bili primer suptilnosti, daleko od toga, ali problem nastaje kada baš pokuša da napravi takav - suptilan - film.
Iako sasvim jednostavan narativno i idejno-ideološki, Gašpar mora sve da nam nacrta, pa glavni junak kaže kako sanja da snimi film u kome spaja romansu i seks, kako je to retko na velikom platnu, on mora takođe da napomene da je "2001" njegov omiljeni film, iako je u svakom njegovom radu jasan uticaj Kjubrika, da glavnog junaka kome sve krene po lošem nazove Marfi, a devojku koja ima čudan odnos prema ocu Elektra...
Izbor glavnih glumaca je katastrofalan - loši i ukočeni su tokom scena gde nešto glume i obučeni su pritom. Sasvim neubedljivi tokom scena seksa, kao da se prvi put vide, još i gore. Ovo nije trirovska ogoljena seksualnost lišena lepog i svedena na robotsko i pornografsko mehaničko, ovo pokušava da bude nešto divno... ali neviđeno propada. Istinu zbori Gašpar kada kaže da su ljubav i seks retko zaista spojeni na filmu, ali zaboravlja da je jedan takav skoro snimljen - "Plavo je najtoplija boja" i uspešan u svemu onome gde Gašpar ostaje kratak.
Dijalozi između dva glavna lika su neubedljivi, neinspirativni. Preko dana film pokušava da bude "Before Sunrise", noću neki klasičniji gašparov komad i tu zapravo i funkcioniše - kjubrikovsko osvetljenje, vešta montaža, neke uznemirujuće i provokativne scene, sve skupa čine snenu i mračnu atmosferu... ti elementi vade film i ne čine ga sasvim lošim iskustvom. Duhovito je ubacivanje muškog polnog organa i ejakulata u 3D, što dovoljno govori o tom dosadnom efektu bez kojeg današnji filmovi ne mogu i stavu režisera o istom.
Suštinski nije ovo toliko loš film, ali sam ipak očekivao više.
Takođe, Terans Malik i Vudi Alen, dva veterana, su snimili prilično dosadne filmove...
Najbolji filmovi 2015. godine
5.
Victoria (Sebastian Schipper)
Iz nekog razloga nisam želeo da mi se "Victoria" dopadne, čak sam se i razmišljao da li da ga pogledam. Toliko mi je smrdelo na neku plačljivu dramu da nisam mogao. Na kraju, bez zapravo ikakvog znanja o filmu, sam seo, opustio se i bezmalo 140 minuta prošli su kao jedan tren. Bukvalno. Kao jedan tren. Kao jedan kadar. Kao jedan tejk.
Film kreće u jednom od berlinskih klubova sa mladom ženom u centru pažnje. Vrlo brzo se pojavljuje još četiri mladića. Saznajemo da je Viktorija poreklom iz Madrida, a momci su pravi berlinci i očigledno su ponajviše sa ulica Berlina.
"Viktorija" zapravo najbolje funkcioniše kada se ništa posebno ne deševa, kada naša mala grupa likova (koji su, istini za volju, prilično nerazvijeni i stereotipni, osim eventualno same naslovne uloge) kupuje pivo, puši cigarete, bleji na krovu zgrade, hoda ulicama, vozi bicikl, razgovaraju, muvaju se, plešu, još malo piju, puše i drogiraju se. U drugoj polovini filma kreće mračnija priča sa ne baš srećnim krajem, bez koje smo zapravo i mogli.
Zašto film toliko dobro funkcioniše u prostim situacijama? Zbog kamere koja je sa ramena, iz ruke, i postavljena jako blizu likovima, nemirna i prirodna. Stavlja nas u ulogu praktično petog/šestog člana društva. I što je, kako se čini, sve urađeno u jednom tejku. "Viktorija" je izrazito imerzivno iskustvo, sasvim na nivou video igara iz prvog lica, koje je moglo da nam ispriča jednostavniju životnu priču i da bude film godine.
4.
Youth (Paolo Sorrentino)
Sorentino je u poslednjih nekoliko godina lagano postao moj omiljeni reditelj, relativno, mlađe generacije, ako on zapravo gazi petu deceniju života. "The Consequences of Love" je bio odličan, "La grande bellezza" je bila raspamećujuća. Najnoviji film italijanskog autora spada negde između ta dva po nivou kvaliteta - zreliji od ranijeg pokušaja, ipak ne ubedljiv koliko "Lepota" koja za sada
ostaje njegov magnum opus.
Gotovo opsesivna posvećenost starošću kao tematici i ovde je uzela svoje, pa su dva glavna lika filmski režiser u godinama i kompozitor u godina. Radnja je smeštena u neimenovanu planinsku banju i čitavu postavku čini na neki način Tomas Manovskom. I dok u dva sata trajanja "Mladosti" Torentino uspešno priča priče dva starca, on na već prepoznatljivi način uspeva da ugura čitavu kamarilu sporednih likova koji dobijaju svoje parče: ćerka kompozitora, sin reditelja i njegova nova devojka pop pevačica, maserka, glumac poznat po ulogama u jeftinim komercijalnim filmovima, devojka koja je prostitutka u banji... Svako pojavljivanje na velikom platnu je esencijalno za Torentina: devojčica ili mis univerzuma, svi imaju svoju važnost. Na ekranu, u životu. Jak uticaj Felinija je i ovde očigledan, iako možda ne toliko pesnicom u lice kao ranije.
Mana bi bila očigledno ponavljanje tema do te mere da to postaje zaštitini znak autora, što još uvek ne smara, ali bi sa još jednim ovakvim filmom lako mogao upasti u vrtlog Kusturice, Ves Andersona, Tarantina, Tima Bartona... Takođe, saundtrek kao da je suštinsk i bitniji no ranije za priču, ali nije ni delić zanimljivog kao pre.
Emocije su jake, pitanja koja postavlja još jača, preispitivanje je konstatno, a film ostavlja utisak koji traje.
3.
Ex Machina (Alex Garland)
Svako malo naletimo na poneki kjubrikovski film. Poslednji takve vrste je bio "Under the Skin", koji jeste dobio pozitivne kritike (zanimljivo je kako jeftini klonovi kjubrikovih filmova lagano dobijaju pozitivne ocene, dok su njegovi originalno često bili dočekivani na nož), za mene je to bio krajnje plitak i glup film. O nekim drugim pokušajevima gotovo da i ne treba pričati... i onda smo dobili
Ex Machinu. Tematski film koji deluje kao uvod u Blejd Ranera, vizuelno se pritom oslanjajući na "2001".
Aleks Garlandu je ovo prvi film kao režiseru, dok je kao pisac radio na žanrovski popularnom "28 Days Later...", na možda precenjenom "Sunshine" i ne toliko lošem "Dredd" filmu iz 2012. godine. Da nam kao reditelj dostavlja film ovih dometa to jeste svakako iznenađenje godine.
Priča je u svojoj osnovi Meri Šelovska storija o ludom, preambicioznom naučniku koji želi da zauzme upražnjeno mesto na vrhu Olimpa gde bogova nema. Multimilijarder koji je još kao klinac zaradio svoje novce, napravio najpopularniji internet pretraživač, se osamio negde u azijskim prašumama, u svoju skrovitu vilu poziva jednog od svojih zaposlenih: mladog i relativo nadarenog programera kako bi odradio tjuringov test - kako bi komunicirao sa računarom a da pritom nije svestan da je u pitanju računar. Genije je toliko siguran u sebe da u suštini želi da ispitanik zna da priča sa računarom, ali da to zaboravi... Naravno, kompjuter je u telu privlačne žene.
Prostorije u kojima se radnja dešava su jasno pod uticajem Kjubrika - minimalističke, bele, crvenog, jarkog osvetljenja... Specijalni efekti su izrazitih dometa. Nema ih mnogo, ali su pametni i zadivljujući.
Uz sve to, autor uspeva da ubaci i dozu suludog humora niotkuda.
Ne treba posebno napomenuti da, baš u duhu Frankenštajna, sve polazi po zlu. Kraj je zapravo daleko zlokobniji od kraja novele Meri Šeli ili bilo kog od 20ak filmova snimljenim po njoj. Gde je Čudovište bilo prejako, Računar - nazvan Ava - je prepametan, a ni ne krvari. Sam kraj usađuje duboku jezu i strah. Bezmalo vas terajući da uzmete žilet i zasečete svoju kožu.
2.
The Lobster (Yorgos Lanthimos)
Jorgos je već pasioniranim ljubiteljima čudnih filmova poznat pre svega po odličnog "Očnjaku", mada ni "Alpi" nisu bili naivni na skali uvrnutosti. No, najnoviji jorgosov film prevazilazi sve to dolazeći u posebnu kategoriju isčašenosti u kojoj ponosno stoji sa ranim radovima Dejvida Linča i
sličnim ultimativnim bolesnicima filma.
Priča je otprilika ovakva: u ne tako dalekoj budućnosti postoji zakon u Gradu po kome ljudi koji su singl moraju biti odvedeni u Hotel u kome provode mesec i po dana u nadi da će naći ljubav svog života, ukoliko im to ne uspe bivaju pretvoreni u životinju po svom izboru.
Posebna frakcija su Loneri koji žive u šumi van zakona Grada, no gosti Hotela idu u lov na iste i svaki ulov im donosi jedan dodatni dan vremena.
Čini mi se da bi detaljnije opisivanje filma samo uprljalo vaše iskustvo gledanja istog. Njegov svet je toliko isčašen, odbojan današnjem čoveku da se želudac grči. Dijalozi su robotizovani, ljudi su ukočeni, nesposobni da suptilno iskažu emocije, misli. Ljubav svode na sličnost fizičkih falinki, prijateljstvo poznaju tek kao neki opšti pojam, ali ga ne razumeju. Fotografija je takođe na prikladno mračnoj, hladnoj strani, sa dosta zelene i plave.
Mračna, sumorna vizija budućnosti koja kao i svaka naučnafantastika (mada ovo nije sf, koliko opšti futurizam) govori upravo o današnjici. Ako bih sastavljao ovu listu samo razumom, ovaj film bi bio film godina... ali...
1.
The Little Prince (Mark Osborne)
Mark Ozorn je do sada bio poznat kao čovek koji je radio na Kung Fu Pandi i SunđerBobu i iako ne mislim ništa loše o pomenutim filmovima, ipak sam bio malo zabrinut kada sam čuo da je on dobio tu privilegiju da radi prvu ikada ekranizaciju slavne novele za decu i odrasle i neodrasle.
Verovatno filma do sada nije bilo upravo zato što osnovni materijal nije pogodan za stvaranje dosledne, dugometražne adaptacije koja bi bila zanimljiva deci. OK, moglo bi to da se razvuče na 80-90 minuta, ali bi to bio spor, opor kjubrikovski smor fest koji bi sasvim promašio poentu.
Mark svoju ekranizaciju pozicionira kao nastavak: devojčica koja ne uspeva da uđe na neku skupu, visokocenjenu akademij, sa njenom preambicionznom, preorganizovanom majkom se useljavaju u kuću - kuću kao i svaku drugu, u sivoj, bezličnoj ulici, koja je jeftinija zato što ima... neugodnog komšiju. Starca u oronuloj, šarenoj stra'ari i sa kršastim avionom u dvorištu. Ne treba reći da devojčica pred kojom je ceo život isplaniran od strane majke brzo i lako pada pod uticaj blesavog avijatičara...
On je upoznaje sa pričom o Malom Princu.
Film za vreme prepričavanja originalne novele prelazi iz kompjuterski generisane 3D animaciju u predivnu, stilizovanu stop-motion varijantu što je jednostavno i ingeniozno rešenje. I nije važno da li je u pitanju kompjuterska ili praktična animacija film je prelep u svakoj svojoj sekundi, u svakom svom frejmu.
Nastavak priče će doneti mnogo, mnogo, mnogo suza i smeha i suza kroz smeh i smeha kroz suze... Film koji me je najubedljivije dodirnuo, razoružao, raskidao, razvalio, pročistio.
Definitivno, dok se ja pitam, film godine.
U početku je on za nauku fenomen anatomije i ništa više. Suštinski nije vredan pažnje dok ne progovori, pa čak ni to nije dovoljno. On je i dalje samo debil, idiot na nivou papagaja. Lekari znaju da je on čovek, ali nedovoljno dobar čovek. Ovi delovi filma zaista jesu uznemirujući i podsećaju na najstrašnija nedela nacizma. Tek kada pokaže znake razuma, tek tada zaista skreće pažnju lekara na sebe. I onda ga režiser u nastavku crta kao jednu savršeno dobru figuru - bukvalno bez i jedne zle misli, bez i jednog zlog dela, ništa. Dobija i ime - Džon Merik. Uspešno se oslobađa zlih ljudi i nasilja, ali suštinski ostaje rob - rob svoje ružnoće, jer on dolazi od određenog nivoa sreće, ali je ona jako limitirana upravo fizičkim. No i krutih normi društva. On na neki način prestaje da bude rob jednog lošeg čoveka, već rob jednog lošeg sveta. Kao i u prethonom filmu, Linč i ovde koristi simboliku industrijalizacije dosta jako i često - glasne i stravične mašine svako malo su u kratkim kadrovima, one porobljavaju ljude, deformišu, lome, povređuju ih. Ljudi ga i dalje gledaju kao ogavnu čudnovatost, ljudima je i dalje pokazivan, ljudi i dalje daju novce da bi ga videli, samo u vidu dobrotvonih donacija. 
