Zombie Geek

Iako su životinje i posebno antropomorfne životinje popularna i česta pojava u stripovima praktično od začetaka voljene grane umetnosti, pa do danas, iako bi lista raznih likova, junaka i priča mogla biti beskrajna, ipak moja je ideja da se ovde koncentrišem na konkretne priče u kojima je upravo emocija koju budi činjenica da su antropomorfne žiovtinje glavni junaci najbitnija, ključna.
Samim tim otpadaju neke od popularnih i cenjenih priča, poput izutenog "Maus" stripaa Arta Spigelmana, koji je potresnu porodičnu storiju o holokaustu ispričao kroz strip i to u crtežu koristeći životinje - na ljudska tela stavljao je glave raznih životinja: jevrejima mišije, nemcima mačije, poljacima svinjske i tako dalje... Iako je "Maus" jedna od najznačajnijih i najcenjenijih strip priča, ona je striktno priča o ljudima, u kojoj su životinjske glave tek umetnička sloboda, zanimljiv detalj, metafora, ali sva potresnost i sva težina i tuga je istkana iz ljudskih sudbina.
Možda je sledeći primer donekle subjektivniji - "Bleksad", serijal autora Huana Dijaza Kanalesa (pisac) i Huanja Gvarnida (crtež), iako su svi likovi nacrtani sa antropomorfizovanim životinjskim telima (mačke građene kao ljudi, ali sa životinjskim glavama i krznom, na primer) i pored toga što izbor životinja nije slučajan i što ocrtava određene karakteristike likova (policajci su kerovi) opet to nije priča o njima, već klasična detektivska noir storija iz koje lagano može da se izvadi vizuelni identitet, da se umesto mačora za glavnog lika nacrta sumorni muški lik i da se ništa u suštini same priče ne izgubi.
"Pride of Baghdad" je strip s kojim bih počeo. Niame, reč je o delu zasnovanom na istinitom događaju - u vreme američke invazije na Irak i opšteg haosa u prestonom gradu Bagdadu, iz zoološkog vrta je pobeglo nekoliko lavova... Glavni motiv stripa je praktično isti kao i u nekoliko o kojima će tek biti reči - oslobođenje i/ili bekstvo. Porobljene, defomrisane, osakaćene, od prirode odvojene životinje stiču slobodu i pokušavaju da razumeju svet oko sebe, svoju ulogu u njemu i da ponovo probude svoje instinkte. Lav, dve ženske, od kojih jedna starija i zadovoljna životom u vrtu, a druga mlada, na vrhuncu snage i želje za divljniom i mladunče... Kada počnu bombe da lete, ljudi da beže, ostaju oslobođeni, zidovi njihovog doma, njihovog zatvora (kako bi već koji od lavova na to gledao) bivaju porušeni, a oni ostavljeni pred dilemom izaći ili ostati.
Autor je Brian K. Vaughan i baš kao i sa svakim delom njegovim koje sam pročitao ili čitao - Y: The Last Man, Saga, Papper Girls, Ex Machina...  nešto je falilo. Nikada Brajan nije loš, ali uvek mu zavali malo modžoa, malo zvezdane prašine, malo više pažnje njegovih muza kako bi konačno doneo vrhunsku priču. Već prilično naviknut na njegovu nesposobnost da duže serijale uspešno vodi i privede kraju na zadovoljavajući način, pomislio sam kako bi ovaj kraći format (jedan tom od nekih 130 stranica) mogao da mu prija. Ipak, ne. Na kraju je čak i suprotno - ovo je za njega bilo premalo strana da u meni probudi dublju emociju, povezanost sa likovima, brigu za njih... I to malo je protraćio.
No, i pored grubog tona, knjiga nije u toj meri loša, koliko nedorečena. Služi kao sasvim uspešna alegorija o oslobođenju, nalik platonovoj pećini, kao što i postavlja dilemu o vrednosti sigurnog i predvidljivog života sa jedne, a slobodnog, avanturističkog, ali neizvesnog sa druge strane. I koliko li je upravo organizovan i relativno siguran život i nas same, ljude, degenerisao i onesposobio na nivou jedinke?
Crtež i izbor boja je na momente prelep.

Suštinski iste teme se ponavljaju i u mini serijalu "Rover Red Charlie", proslavljenog strip autora - Garta Enisa. Umobolni britanac je dobro poznat strip publici širom planete i stari je to blasfemičar i prljavac: Preacher, Chonicles of Wormwood, The Boys, Dicks... su samo neki od njegovih popularnih dela u kojima su ogavnost, provokacija i šok kao dobar dan. "Crossed" je takođe njegov serijal, koj ise bavi post-apokaliptičnim svetom u kojem su svi ljudi iznenada poludeli i postali posebno zli i nasilni.
"Rover Red Charlie" je šestodelnih spin-off tog serijala, smešten u isti univerzum, sa startom upravo u momentu izbijanja bolesti ludila ljudske vrste, samo ovog puta prikazanom iz očiju pasa koji su iz čista mira ostali bez svojih gospodara ili kao ih oni nazivaju - hranitelja, feeders.
Daleko kompletnija i lepša priča od prethodne, sa nekolicinom dobro razvijenih psećih likova (čija su imena navedena baš u naslovu) koji kreću na dugo putovanje preko opustelih Sjedinjenih Američkih Država, kako bi našli hranitelje, a zapravo na putu pronašli svoju istinsku prirodu, svoju slobodu i uverenje da im gospodari i ne trebaju, da im nikada i nisu trebali.
Učiće oni usput kako da njuše, kako da love, kako da misle svojom glavom, kako da se bore , da budu tu jedan za drugog, kako da budu životinje, a ne samo, često čak i potrošne, igračke ljudi.
U svim radovima Garta Enisa je nasilje i ljudska zloba i izopačenost ponavljajuća tema, čak i u onima gde je pritisnut industrijom i cenzurom morao da smanji doživljaj (Panišer, recimo), tako je i ovde. Posledice vladavine ljudi vidi se na svakom ćošku sumornog sveta, a posebno na samim nesretni psima. Kako na našim glavnim junacima, ali posebno na sporednim likovima - bilo da su to degenerisane čivauve i umobolni pitbul terijer koji služi kao glavni negativac i neprijatelj u priči, a sa sumornom pozadinom i životom provedenim u ringu za borbe na život i smrt, pa čak i dalje, u porno industriji. Ljudi su u enisovim pričama zli čak i onda kada nisu prisutni.

MI3 (WE3, u engleskom originalu) je još jedna realtivno slična priča. Grant Morison je autor, a našoj publici možda poznat po radu na Betmenu, posebno kod nas objavljene "Ludnica Arkam" i "Gotika", pored ostalih.
Za potrebe vojske vršeni su eksperimetni, tela životinja su kačena na robote kak obi napravili savršene mašine za ubijanje - teško uništiva savremena tehnološka čuda, bez "ljudskog morala", ali ipak sa životinjskim instinktima, željom za samoodržanjem, krvlju i lovom... No, u pitanju su tek prvi modeli, probni, određen iza uništenje.
Pas, mačka i zec, više bez imena, samo sa rednim brojevima uspevaju da se oslobod i počinju svoj beg od ljudi. Prvi put kada sam čitao - plakao sam. Na tak ovrhunski način je dočarana sva muka i bol tih nesretnih stvorova, otetih i unakaženih. Umobolni naučnici su im još podarili rudimentarnu moć govora. Njihove rečenice su proste i nepovezane, ali baš to malo reči tako pogađa u centar, uz njihove majstorski nacrtane oči... to malo reči, ponavljanja istih, poput "beži", "ljud" "fini pas", "kući"... "omot je ne mi omot je ne mi omot je ne mi".
Kao i svaka prethodna i ova je, ipak na kraju, o nama ljudima. Kako o našem uticaju urpavo na živi svet oko nas, tako i uticaju naše tehnologije i modernog života i na našu prirodu. Šta je omot? Gde smo mi?


Sledeći serijal je ipak dosta drugačiji. "Beasts of Burden" je zapravo legitiman horor strip i činjenica da su glavni junaci uglavnom psi, uz poneku slatku mačku) ili pak opasnu veštica mačku) i još kojeg ludog i prljavog rakuna, samo doprinosi užasu.
Serijal prati tim od pola tuceta kućnih ljubimaca koji se bave istraživanje čudnih i natrpirodnih fenomena u svom kraju, kao i nekoliko mudrih, starijih pasa koji su njihovi učitelji. Iako se nikako ne pretplaćujem na moderni odgovor ljudskog urušavanja svega - a to je jedan anti-human stav, čak mržnja prema ljudima, želja da svi nestanemo što pre, ipak u ovom stripu mnogo više brinem za likove, mnogo teže podnosim njihove nedaće i strahove, baš zato što su mala krznena stvorenja.
Slatki su, ima dosta humora, ali i duhova, demona, zverinja... Likovi su upečatljivi, pamtljivi, sa svojim prepoznatljivim karakteristikama, vrlinama i manama.
Strip je prelepo i napisan, tako i nacrtan.
Za kraj sam ostavio možda i moj omiljen istrip serijal svih vremena - Mouse Guard. Savršenstvo devete umetnosti čija je jedina mana što ga nema više.
U pitanju fantazijski strip smešten u mišiji svet, prati dogodovštine takozvane Mišije Straže, skupine hrabrih malih miševa koji služe mišijem svetu gde god on bio, čuva njihove male gradove, kao što i patrolira između njih, štiteći putnike i trgovce... Svaka stranica ovih stripova čini da skičim od lepote, oduševljenja, tuge, od divljenja njegovim autorima... ovo je prava avanturistička, srednjevekovna storija samo smeštena u maleni svet, najsitnijih, najbespomoćnijih stvorova tla. No, u njima bukti hrabsrost divova, Baš poput tolkinovskih hobita, miševi "Straže" su najveći neočekivani junaci. Njihova požrtvovanost, hrabrost i osećaj časti i dužnosti je beskrajna. Njihovi sukobi sa sovama, lasicama, zmijama, krabama nose veću težinu nego borbe najvećih epskih heroja sa zmajevima i aždajama. Večna mišija borba za opstanak u svetu grabljivca, tamo dole na dnu lanca ishrane, večno na ivici gladi, uz to još i međusobni subobi, pohlepa, borba za prevlast...
Originalno je objavljeno nekoliko mini serijala i jednobroja, ali posle njih su usledila i tri antologijska toma "Legendi o Straži" koji predstavljaju zbirke kkratkih priča smeštenih u isti svet (jednom godišnje u krčim se skupljaju miševi i pripovedaju svoje priče, pobedniku gazdarica krčme briše dugovanja) koje su pisali i crtali razni autori. Po samo jprirodi, ovakve zbirke su uvek mešavina pogodaka i promašaja, no zaista ima prelepih storija tu, a one dosadnije ako ništa - brzo prođu.
Mišija Straža, kao i većina stripova sa ove liste (osim Mi3) nije prevedena na naš jezik, no ja jako preporučujem da potražite negde makar onlajn skenove i isčitate sve to i da častite svoje srce i dušu lepotom strip umetnosti!

Klajv Barker je, uz Stivena Kinga, najznačajniji pisac horora sa kraja dvadesetog veka. Moje lično mišljenje jeste i da je taj dvojac nešto najbolje što se žanru dogodilo još od Lavkrafta.
King kod nas ima široku i fanatičnu publiku koja guta maltene sve sa njegovim potpisom, sa druge strane Barker svakako nije nepoznat, ali jeste dugo bez dobrog, mejnstrim izdavača. O njegovim "Knjigama Krvi" (koje jesu lako dostupne), "Utkanom svetu", "Velikoj i tajnoj predstavi" nešto stariji zaluđenici obavezno pričaju sa mnogo, mnogo ljubavi, fascinacije i grozote u glasu. Pre svega pomenute "Knjige Krvi" objavljene u šest tomova predstavljaju abecedu svetskog literarnog užasa koju svaki prokletnik mora pročitati.
"Kabal" o kojem ćemo reći ponešto danas, upravo dolazi negde na kraju tog ciklusa, predstavljajući relativno kratku, ali efektnu novelu.

Osnovna tematika "Kabala" nije originalna, najvažnija misaona poruka je jasna čoveku od davnina - monstruma ne čini fizička nakaznost. Još je Meri Šeli u svom remek-delu, međašu fantastične književnosti - Frankenštajnu - sve to lepo predstavila. Doduše, istim temama čovečanstvo se bavilo i pre - beskrajna, savšrena niska bajki o nakaznim junacima koje nalazimo diljem našeg sveta.

Glavnina zapleta "Kabala" vezana je za mistični Midijan. Konačno sklonište monstruma prošlosti, devijacija, bagova u binarnom sistemu prirode i našem poimanju iste. Mrtvi, pa ponovo rođeni se kriju u njemu, pod zemljom, pod grobljem, daleko od ubitačnog delovanja Sunca, ali i čoveka koji ih proganja vekovima. Vampiri, zombiji i svakolika, nakazna stvorenja što prevazilaze maštu normalne osobe ovde su poput preplašenih, poraženih miševa, ni nalik nepobedivim predatorama jezivih priča i mitova naše prošlosti.  
Teško je nastaviti priču o knjizi, a ne otkriti centralni plot twist (koji nije baš neočekivan, ali ipak je na vama da ga doživite).
"Kabal" jeste dete osamdesetih godinu minulog veka, dolazi pred kraj dekade, kao labuđa pesma "slešer" filmova koji se bave maskiranim serijskim ubicama. Poznati su eksperimenti koji ljude stavljaju pred komplikovane moralne odluke, poznato je i da rezultati i odluke variraju u odnosu na to da li su ljudi sami u sobi dok odlučuju ili pred sobom imaju ogledalo i svoj odraz. Sam odraz sebe, to naličje čovečnosti je dovoljno da se čovek ponaša, makar prisilno, u skladu sa nekim elementarnim moralnim načelima, ako ne i da navuče na sebe kostim dobre, nesebične osobe. Psihotičnom serijskom ubici potrebno je da stavi kostim na kostim, jer je čovek tolika kukavica da ne sme sebe gledati u oči dok na slobodu, iz okova društva i morala, pušta divlju zver u lov.
Sa jedne strane imamo proganjane monstrume, htonične stvorove što beže od Sunca, kriju se i ne pripadaju našem društvu, sa druge obične ljude koji su jednako divlji, surovi i poremećeni i sasvim uspešno postoje među nama.


Priča se odvija iz dve perspektive - sa početka kroz oči Buna, mentalnog bolesnika kojeg terete za niz svirepih ubistava, posle i njegove devojke Lori.
Negde naleteh na kritiku ovog dela u kojoj se navodi da je osnovna poruka koju nam Barker ovde ostavlje - pratite svoje strasti, svoj kurac/pičku.
Seks jeste jedna od glavnih tema knjige, svakako. No, već na početku vidimo Buna koji je razočaran, skršenog srca, vidimo osobu koja se usudila jednom da voli, da obeća velike stvari (da će uvek biti tu), sada svestan da je ispao budala. Saznajemo još jednu bitnu stvar- seksualni život Buna i Lori je bio nikakav, neuspešan. On zbog svoje bolesti, lekova, ona zbog opet svojih strahova... nemogućnost imanja seksa jeste uticala na njihovu vezu.
Bez obzira na to, kroz sve nedaće, sranja, užase koji prkose logici normalnog čoveka, Lori će pratiti Buna, neće odustati od njega, prilično pomirena da od seksa nema ništa. Barker se ne trudi da dočara njihovu ljubav, shvatajći da za tim nema potrebe - ljubav je neobjašnjiva. Ovde je moramo prihvatiti kao činjenicu i kao glavni pokretački motiv naših junaka.
Ne treba reći da je seks ovde odbačen, naprotiv, on jeste neophodan. Tek kasnije u knjizi imamo jednu dugu, strastima i perverzijom, nakaznošću i dubokim neprirodnostima nabijenu scenu seksa, nakon čega vidimo da je isti za Barkera obred, čin krštenja, dokaz, potvrda ljubavi mnogo više nego puki uzrok.

Da se ne lažemo, nećete čitati "Kabal" zbog ičega od gore navedenog. Sami opisi užasa su dovoljni. Gledali ste barkerove "Helrajzer" filmove verovatno, pa znate kakve fizičke nakaznosti i koji nivo krvi, creva, mučenja možete očekivati. Čitati njega je kao gledati umobolne radove H. R. Gigera i ja ne vidim koja je veća, jača preporuka za kraj moguća.

"Sačuvati dete u sebi" je životno geslo koje možete čuti od mnogih. Nažalost, retko je u pitanju čuvanje. Čuvanje je lepa stvar, čuva se nešto što može da se stavi na tiho i suvo mesto, daleko od sveta i zlih uticaja. Pošto dete nosimo u sebi, a sebe vučemo, prljamo i ranjavamo kroz svet ljudi... shvatamo da je više u pitanju očajnička odbrana detete u nama, svakodnevna, teška. 

Ako je vreme napolju, van vaše betonsko-kartonske kocke od stana, lepo, pentrajte se, skačite, klackajte se, ljuljajte se, mazite mačke i pse lutalice, igrajte se. Ako nije lepo vreme, ako ste ostali sami u svojoj borbi, ako je stanje baš kritično - zamandalite vrata sobe i knjigu u ruke.

A, nema lepših priča od priča koje su vekovima prenošene sa bake na unuke. 

Filip Pulman, poznati i cenjeni pisac fantastike i književnosti za tinejdžere, ovde je u ulozi prevodioca, urednika i... pripovedača. U uvodniku ove zbirke bajki braće Grim (ovde ih ima pedesetak) on napominje da će tu i tamo menjati priče, upotpunjavati ih tamo gde je, po njegovoj proceni, usmena predaja skliznula. Ja nažalost nisam neki poznavalac originalnih verzija, tako da ne mogu u potpunosti suditi o promenama koje nam Pulman ovde donosi, no veliki broj njih on u komentarima na kraju svake bajke nabroji i objasni, pa nam retrospektivno one deluju sasvim na mestu i prirodno uklopljene.

Nisam ove bajke čitao kao odrastao, nisam ih čitao kao kritičar i analitičar, čitao sam ih kao dete, s početka se trudeći da ih tako čitam, a posle shvatajući da me one obuzimaju, prevazilaze, zaobilaze moj um i idu preko očiju direktno u dušu. 

Polako, sa maksimalnom koncentracijom na detalje, bez potrebe da išta analiziram sa stanovišta sociologije, religije, paganizma, psihologije, filozofije... da, sve je to moguće i naravno da velika naučna saznanja o ljudima lako nalaze svoje uporište u pričama koje su tako jako vezane za iste te ljude, priče koje su toliko moćne i večne da bi preživele i da sva pismenost danas nestane, opet bi one u oralnom obliku ojačale i nastavile svoj život i suptilnu evoluciju. Analizirati ove priče, svaku ponaosob, bilo bi zanimljivo, ali nije ono što je suštinski važno. 

Bajka je divan žanr, divan medij, divan oblik pripovedanja. Tako sumanute brzine, da oduzima dah. Na ivici šume živeo je skromni šumar, njegova žena i njihova tri sina - je sva postavka koja je potrebna. Bili su siromašni i  nisu više mogli da izdržavaju svoju decu, pa su najstarijeg poslali u svet da se sam stara o sebi - avantura je počela već u drugoj, trećoj rečenici. U jednoj ili dve rečenice znamo kakav je naš junak - moćni, visoki, jaki ratnik, nizak, sitan, lukav prevrtljivac, predivna princeza... I u sledećih pet, šest stranica imamo sve i nedaće, sukobe, čudnovate susrete, za odrasle nemoguća stvorenja, kraljeve i princeze, veliko blago i večnu ljubav na kraju.

Nema tu vremena za analize, tumačenja, ovim pričama se morate prepustiti i čitati ih automatski, srcem. Bajke su kao ljubav. Mozak nema šta tu mnogo da radi, samo vera, prepuštanje, sloboda.  

Tek dosta nakon čitanja, stvari se slegnu i dođu do svesti, ali to ćete sami spoznati.

Jedino što imam potrebu da pomenem, odnosno da podelim svoje mišljenje koje nije vezano niti za jednu konkretnu priču, koliko upravo za sve, jeste taj na prvi pogled prejaki materijalistički pouk svake priče. Uvek se sve završava sa princezom, titulom i brdom zlata.

No, jasno je da taj srećan kraj, jeste srećan i divan, ali je uvek tu nakon silnih prepreka, koja su maltene uvek u nama. Ako nam svaka druga bajka daje primer da je deliti dobro, da je nesebičnost vrlina, a svaka treća nam priča priču o na prvi pogled nakaznom muškarcu ili prljavoj devojci u ritama... samo luda osoba će nakon toga pomisliti da nas bajke svojim srećnim epilozima uče da moramo postati bogati i savršeno lepi da bi bili srećni. Osobe koje to cene, koje to traže u bajkama i prečesto loše završavaju.

Evo i jednog odličnog primera iz priče u kojoj najmlađa kći kaže ocu da ga voli poput soli (vrednost soli se često potencira u narodskim pričama, "So je vrednija od zlata" je čuvena i jako popularna slovačka bajka, recimo), kralj se na to silno naljuti i otera je od sebe sa džakom soli na leđima, u šumu, da je izjedu divlje zveri, naravno pokaje se i traži je sledeće tri godine, momenat upravo nakon njihovog ponovnog okupljanja:

The king said, "My dear child, I gave my kingdom away. What can I give you?"

"She needs nothing", said the old woman. "I shall give her the tears she shed because of you. Each one is a pearl more precious than any they find in the sea, and they're worth more than your whole kingdom."

Bajke su izvorno, ipak, i zabava i pouka za odrasle. Neke od ovih priča se bave zaista vrhunski mračnim temama. Naletećemo na scene provođenja noći sa lešem, na oca koji u slast pojede čitav lonac paprikaša sa mesom svoga sina, scene u kojima grupa kanibala proždire nesretnu devojku (što sve skupa sa cepanjem njene odeće i bacanjem na sto u mojoj izopačenoj glavi budi određene mračno erotične scene) ili pak oca koji se zaljubljuje u svoju kći i to ga tera u potpuno ludilo požude... upravo u ovoj poslednjoj Pulman "nezvanično" nakon kraja priče, u dodatnom komentaru, pruža svoju verziju podužeg kraja koji pokazuje sve njegovo pripovedačko umeće i maštovitost, kao i savšreno shvatanje bajke kao žanra. 

I šta drugo reći zapravo? Pedeset priča, oko četiri stotina strana, naravno ne svaka jednakog kvaliteta ili po svačijem ukusu, ali svakako izvor velikog uživanja i sreće. Na kraju svake Pulman nam daje i spisak sličnih bajki zapisanih diljem Evrope (mahom po Italiji, Engleskoj i Rusiji) pa se ova zbirka čini i kao odlična tačka za ponovni početak čitanja "pričica za decu".

Čitajte ove bajke.

Čuvajte ih.

Menjajte ih. Zapisujte ih. Igrajte se njima.

Pripovedajte ih dalje. 

Svojoj mlađoj sestri, nekom klincu iz familije, svom sinu i kćerci.

I sebi.

Jedva desetak uvodnih strana "Poslednje Straže" je bilo sasvim dovoljno da me "navuče". Bez obzira na to što je pauza između ove i prethodne lukjanjenkove pročitane storije bila preduga, zapravo toliko duga da se jedva maglovito sećam dešavanja iz nje, vrlo brzo sam uleteo u dobro poznati oblik postojanja u kojem je malo šta bilo bitnije od same knjige. Baš onaj ritam života koji se meri brojem stranica na sat. Upravo bitisanje pod sloganom "samo još jedno poglavlje".
 Ima nečega u razlici između dobrog pisca i dobrog pripovedača. Neću, naravno, pretenciozno pokušavati da tačno, a ni približno, da dam definiciju dobrog pisca, ali sa lakoćom mogu reći da Sergej Lukjanjenko jeste vraški dobar pripovedač.

Suštinski ništa ne menja ni u četvrtoj knjizi u seriji o Stražama - baš kao i u bajkama, broj tri je ovde izuzetno važan, pa je i u samoj osnovi knjige utkan. Sastavljena iz tri dela koji su, po običaju, često georgafski smešteni na razne krajeve sveta - sve od Škotske, pa do udaljenog Uzbekistana. Svaki akt ima svoj prolog i upravo već tu dolazimo do tvrdnje da Lukjanjenko zna da priča svoje magijske priče. Za razliku od glavnine koja je isključivo prikazana iz prvog lica, kroz oči Antona Gorodeckog (u ovom vremenu storije, višeg svetlog čarobnjaka zapošljenog u moskovskoj Noćnoj straži) prolozi su napisani iz trećeg lica. Svoje uvode Lukjanjenko zapravo skoro i da ne piše, on ih pre režira. To je jedna ili dve otegnute, krucijalne scene veće od života. Napetost sečemo katanom. Atmosfera nas obuzima. Zamišljamo da je momenat filmovan, da u režiserskoj stolici sedi Trir ili Linč. Bez obzira da li je u pitanju edinburška kuća strave ili Moskva usred belog dana - Sergej izuzetno vizuelno dočarava trenutak, čak ostavlja malo čežnje za čitavom knjigom pisanom iz trećeg lica (doduše, druge knjiga jeste dominantno pisana iz te perspektive). Kao i željne odgovora na pitanje "šta se to koji kurac dogodilo".

Za prolozima nas, ponovo, ne čeka suštinski ništa drugačije u odnosu na prethodne komade serijala. Dolazimo do toga da ono što nam ruski autor piše deluje nekako neubedljivo, obično. Ni u četvtroj knjizi, sada kada serijal broji već preko hiljadu strana, zaista ne uspevamo imalo da brinemo za Antona, koji je sve i svja ove priče, dok ostale likove koji su svedeni na mrljave skice ne vredi ni pominjati. Anton je lišen harizme, duovitosti, on jeste lik koji donekle balansira na ivici noža između svetla i mraka, on vuče neka kajanja i tugu iz prethodnih delova, ali sve u svemu, autor ne uspeva da oko njega stvori iluziju života, realne osobe,
Niti u ostalim, hajde da kažemo, tehničkim aspektima njegovog pisanja ne nailazimo na išta spektakularno, posebno. Njegovi opisi su kruti, ne nadahnuti lepotom sveta, dijalozi su tu i  uglavnom prođu tek tako. On nije veliki pisac. Možda najniže dno dotiče kada pokušava da servira poneku šalu. kao momenat u kome Anton pronalazi pokvareni sok od paradajiza  u napuštenom stanu i kaže kako to nije njegova stvar, kako o tome treba da se brine Paradajiz straža. Zaista sam osetio transfer blama nakon te rečenice. Srećom, Lukjanjenko zna da nije posebno duhovit pa su takve šale zaista retkost.

Bivajući prosečan pisac, Lukjanjenko pre priča svoju priču. Zamislite ga u dugoj noći bez struje - vi malo stariji sećate se luidh devedesetih - uz časicu, dve , tri votke... Baš kako bi usmeno pripovedanje teklo, teče i njegova knjiga. To nije linearno pisanje pulpičnog vikend romana, kao što nije ni literarno remek-delo. To je ležerno pripovedanje starog prijatelja konstatno prekidano svakojakim digresijama u kojima, retko kada suptilno, pripovedač izriče svoje stavove o svemu i svačemu - političkim uređenjima, književnosti, muzici, arhitekturi, istoriji, omladini, natalitetu u rusa... sve ono na šta smo već navikli kod njega. Lukjanjenko jeste ostao pomalo tinejdžer i to je čak i simpatično. Ove digresije zapravo dolaze na mesto opisa često. Tamo gde bi Tolkin na široko dočaravao Minas Tirit ili Mordor, Lujkanjenko će pričati o uticaju soc-realizma na arhitetkturu Uzbekistana, recimo.
Ovde mogu da primetim kako je, makar meni, zabavnmo da čitam pojedina skretanja sa teme. Zanimljivo je videti kako autor - sin velike i moćne Ruske imperije - gleda na okolne države, na bivše sovjetske republike, sa jedne strane, ali takođe vuče i niz kompleksa vezanih za zapadni svet.  Na momente kao da pokušava da bude tas protivteže naspram silini zapadnjačke anti-ruske propagande, ali i da izokola kaže kako su možda i sami rusi delom krivi za to.

Nećemo, naravno, ulaziti u prepričavanje zapleta, to možete naći na poleđini knjige ili bilo gde na internetu.
"Poslednja Straža" se bavi suštinskom kosmologijom sveta koji je izatkao Lukjanjenko. Njegova urbana fantastika, naravno, jeste smeštena u naš svet, ali pored njega postoji i Sumrak, i to šest nivoa i sedmi na kojem niko od živih inih nije bio. Dosta toga novog saznajemo o prirodi sumraka, njegovom izgledu i na kraju imamo i  veliko otkrovenje. Ono što krene od klasičnog "ko je ubica" efemernog krimi zapleta u maniru Agate Kristi, po običaju se zavrašava epski, veličanstveno, sa sudbinom čitavog sveta kao zalogom.
Takođe, unosi i mogućnost menjanja boja za čarobnjake višeg nivoa. Imamo primere i svetlog koji postaje tamni - što ne deluje posebno teško za izvesti - ali i obrnuti proces je moguć. Ovo dodatno zamagljuje tako, na prvi pogled, jasno postavljene linije svetla i tmine postavljenih još u prvoj knjzi. Autor ciljano poništava samog sebe, taj osnovni, teški kliše. Postepeno, svakom knjigom malo više. Često dve suprostavljene strane više i ne deluju kao neprijatelji - uzbekistanske straže čak rade u istoj zgradi, gde ih jedan tanki zid deli, zato što je tako jeftinije. Na drugim mestima, pak, deluje kao da je primirje jako tanko i da je samo malo potrebno da rat ponovo počne.
Zanimljivo je i to kako većina priznatih žanrovskih pisaca slovenskog porekla, pre ili kasnije, pokažu da je arturijanska legenda, ipak, veliki deo i njihovog bića. Da li se radilo o Sapkovskom ili Zelazniju (koji je doduše amerikanac, ali poljskog porekla) koji donekle istu legendu ismejavaju, Lukjanjenko je čini bezmalo ključnom u istoriji svog univerzuma, čineću Merlina jednim od najbitnijih i najmoćnijih inih u istoriji. To je ono što tako dobro radi, što sama urbana fantastika u teoriji tako dobro radi, uzima poznate mitove i oživljava ih, smešta ih na ulice velikih gradova, tu pored nas. Vešto čini da njegove priče deluju istinite, sasvim moguće.
Negde naliniji te agende jeste i njegovo stalno insistiranje na pojašnjenju magijskih pravila, što možda ne deluje baš najbolje osmišljeno i dovoljno ubedljivo. Naime, svođenje magije na emitovanje i crpljenje tako neke energije jeste pre svega lenjo objašnjenje, ali dobro, makar ga ima.

Sledeći momenat koji možemo pomenuti i analizirati, jeste lukjanjenkov stav prema ženama, njegov prikaz istih i prisutnost u samoj knjizi.
Sreća njegova što živi i radi u Rusiji, inače bi mu negde u "prvom svetu" već odavno neurotične pripadnice trećeg talasa feminizma skočile za vrat. Ženskih likova ima daleko manje, a kada i jesu tu često su u kuhinji, za šporetom ili u ulozi pakera gaća i čarapa za muškarce ili tinejdž droljice. No, ne treba smetnuti sa uma ni činjenicu da je najmoćniji ini na svetu - ženskog roda, devojčica, kćerka Antona Gorodeckog i Svete, bivšeg radnika noćne straže i velike čarobnice... koja je odlučila da napusti karijeru i postane... domaćica. Strahote. Lukjanjenko, makar u ovoj knjizi, ne ide dalje od upravo podržavanja jednakosti i slobode izbora. I Anton i Sveta su jednake moći i oboje su slobodno izabrali kakvi će njihovi životi biti. Možemo čitanjem između redova doći do toga da autor jeste zadojen patrijarhatom (što je lako razumeti i teško osuditi), ali nikada ne ide u šovinizam, mizoginiju, bilo kakav oblik tlačenja žena.

Može se učiniti da je moj stav prema ovoj knjizi, čitavom serijalu i samom Lukjanjenku kao piscu negativan. To nikako ne bi bilo ni blizu istine. Uživao sam u "Poslednjoj straži" možda i više nego u prethodnim delovima. Ne bi, čak, bilo ni sasvim pošteno da ne kažemo kako se čini da piščev stil jeste uznapredovao u odnosu na početke, ali bi prosto bilo i preterano izreći da sasvim stoji u literarnoj ravni sa veličinama urbane fantastike kakvi jesu Klajv Barker, Stiven King ili Nil Gejmen.
Sa lakoćom mogu preporučiti serijal svim ljubiteljima fantastike, odnosno makar prve četiri knjige. Zabavne, zarazne, ali i sa slojem viših kvaliteta. Koncept tako jasne podele sveta na svetlost i mrak i onda pisanje unutar tih granica kako bi iste srušili, delovati subverzivno na sopstveni svet mašte jeste u najmanju ruku zanimljiva intelektualna vežba koju je sebi Lukjanjenko zadao.
Nakon "Poslednje straže" usledila je višegodišnja pauza, prekinuta sa "Novom", posle koje je došla i (zaista genijalno naslovljena) "Šesta straža". Te knjige, jasno, nisam još uvek čitao. Mišljenja su o njima u najmanju ruku podeljena, polazeći od onih koji se dive Lukjanjenku koji drži isti kvalitet čitavim serijalom (što je retkost, vaistinu), preko onih kojima i nije posebno bitno što dobijamo još istog, pa sve do ljudi koji su razočarani.
O tim knjigama uskoro...

Kako su često "recenzije" na ovom blogu tek povod da se ispričaju neke šire priče, podele neki opštiji stavovi, kako iz ovog teksta stoji jedan pogubljeni um koji teško drži misaoni pravac... teško je zaista očekivati izostanak nekolicine digresija. Čitajući epski - pre svega po obimu - debi roman Patrika Rotfusa misli su mi lutale na dve strane, uglavnom, razmišljah o očajničkoj potrebi da se uvedu novine i ruše klišei žanra koji su postojani kano klisurine, potrebu koju oseća i sam Rotfus i ovde trči za njom sve do tačke u kojoj to ne postane (svesna?) autosprdnja. Druga linija po kojoj su trčale moje misli podalje od povremenih, ali upečatljivo dosadnih delova jeste razmišljanje o najvećim junacima čitavog epsko-fantastičnog žanra.

Uvek sam više uživao, na posletku više i cenio, žanrovske priče koje se koncentrišu na jednog lika i razrađuju ga do detalja (doduše, možda ne nužno do detalja do kojih sa lakoćom i bez srama ide Rotfus). Bez obzira da li pričali o depresivnim, halucinogenim, teskobnim doživljajima Tomasa Kovenanta Nevernika, putovanju blagog i savršeno dobrog, koliko i moćnog Vukodava kroz brutalan i siv svet, lutanja Elrika od Melnibonea kroz multiverzum... pa čak i avanture pulpičnog lopova i varvarina u liku Konana. Svi oni - i još mnogi drugi - jasno i duboko su se ucrtali u mladi (i ne baš uvek mladi) um autora ovog teksta. Dok je silina, sa druge strane, rasnih, civilizacijskih  i mitoloških arhetipova iz žanrovskih dela šireg opsega radnje jednostavno izbledela. Svi ti buljuci raznorodnih, ofucanih družina što se vukljaju fantastičnim svetovima uzduž i popreko kako bi isti spasili od omnipotentnog, ultimativnog zla - njihovih članova se više i ne sećam.

Nisu ta razmišljanja slučajna. Na spisak iz prethodnog pasusa mogu mirne duše da dodam još jedno ime: Kvout. Kratko, jednostavno. Doduše iza njega, pak, dolazi nekolicina nadimaka, od kojih je za nas najbitnije: Kraljeubica, po kome je i čitavi trodelni ciklus dobio ime.
Rotfus već u prvom delu - Ime Vetra - uspeva da pokaže zadivljujuće razumevanje žanra i njegovih potreba u 21. veku. On uspeva da bude plagijator, maltene jedan kroz jedan, a da istovremeno deluje svežije od mirisa lavande na proletnjem planinskom povetarcu. Jasno je od samih početaka da ispred nas jesu maštarije čoveka - koji se baš kao i mi - načitao svakojakih dela i nedela fantastike.
Ako bih njegov rad morao da opišem u jednoj rečenici: Ursula LeGvin i njene priče iz Zemljomorja razvučenena više od sedamsto strana sa nešto Dikensa u sebi.To naravno, kao i svaka banalizacija, ne bi bila potpuna istina, ali dovoljno blisko istoj da svako stekne okvirnu sliku. Sličnosti u opštim temama i celokupnom toku radnje su toliko jasne i neskrivene, da je teško poverovati d asu tu slučajno!
Patrik rotfus je očigledno veliki fan pomenute spisateljice i ne samo to - on je ovde pokušao da je nadmaši u njenoj igri!

Tamo gde je LeGvinova rušila jedan kliše - taj da su junaci bajki mladi prinčevi i princeze, plemići, uglađeni i divni, posebni - pa je svog Geda našla u najnebitnijem selu u planinama, nesvesno postavljajući sama standard za nastojeće generacije pisaca, koji će u potpunosti biti izmuzen tokom osamdesetih godina minulog veka (kao da je svaka knjga iz te ere upravo počinjala u selu na kraju sveta) i koji Patrik izbegava tako što Kvouta ne čini zatucanim seljakom, ali ni plemićem, već sinom vođe putujuće grupe zabavljača, što mu efektivno nudi šansu da vidi sveta, dobije širok dijapazon obrazovanja (poznavanje glume, muzike, narodnih običaja i verovanja, geografije, jezika, dvorskih etiketa, političkih uređenja...), a da ga istovremeno ostavi autsajderom niskog roda. Uz to, Kvout prokleto brzo kapira bilo šta - izuzetne inteligencije, širokog dijapazona veština i talenata., sve to ga čini u neku ruku iritantnim - jer mu pomalo zavidimo, ali nikako na isti način kao što nas je nervirao taj beskrajni niz seljačića bez ikakve veze o životu van njihov sela. ali koji je od jednom u centru pažnje samo zbog nekog drevnog proročanstva.

Putujućoj družini se pridružuje i još jedna lutalica - kotlokrpa, odnosno ezoteričar. Svojevrsna kombinacija čarobnjaka, vidara, veštice, trgovca, majstora u svetu ovog ciklusa Tu Kvout dobija elementarno podučavanje iz "simpatije" koja stoji za vid magije. Istovremeno njegovi roditelji pišu svoj magnum opus - odnosno iz rascepkanih, u narodu loše sačuvanih odlomaka drevnih pesama o misterioznim i stravičnim Čandrijanima pokušavaju da sastave jedinstvenu, smislenu celinu.
U nekom momentu i bukvalno Đavo dolazi po svoje i naš Kvout ostaje bez igde ikoga.

U tom momentu tok knjige se u potpunosti menja i sasvim skreće sa predviđene linearne šine kojom je krenuo da nas vodi. Tu nas čeka veliko skretanje od epske fantastike, koja praktično biva sasvim skrajnuta, i nebitna u celoj priči, stavljena na pauzu. Kvout isprva u divljini, a zatim u velikom gradu pokušava da preživi i ništa više. Njegova obuka za ezoteričara biva prekinuta, a njegov put na univerzutet gde bi dalje trebao da se obrazuje sasvim zaboravljen. Večito švorc, bez krova nad glavom, bez obuće na nogama, promrzao i prečesto prebijen i preplašen, Kvout se kreće mračnim uličicama, i krovovima, preživljava u gradu gde ima malo mesta za milost i dobrotu. Ovo je toliko bitan segment za celu priču i našeg junaka. Dok je za arhetipskog antiheroja dovoljno da znamo da je preživeo traumu u detinjstvu, koja uglavnom podrazumeva ubistvo roditelja, ovde imamo mnogo, mnogo više od toga. Imamo čitav proces očvršćnjavanja, preranog sazrevanja glavnog lika. Dečak koji je preživeo tih nekoliko stotina strana gladi, mraza, samoće, surovosti sveta, morao je postati velik.

Dalje, Rotfus ne staje da mudro i analitički redom izbegava i ispravlja greške svojih prethodnika. Dok je čitavu trilogiju organizovao u tri dana gde sada stariji Kvout, pod maskom skromnog krčmara u nekom nebitnom gradiću, pripoveda svoju priču hroničaru koji je uspeo da ga pronađe, iako je većina radnje u pršošlom vremenu i iako znamo da se našem heroju baš ništa zaista tragično neće dogoditi... radnja teče i u sadašnjosti. Svako malo biće presečeno pripovedanje, često čisto zarad malene atmosferične digresije, da ne zaboravimo na društvo u krčmi, ali će se kroz te segmente provlačiti nagoveštaji mraka koji preti čitavom svetu, pa samim tim i Kvoutu i to u sadašnjosti i budućnosti.

Poput generacijski bliskog Brendona Sandersona i Rotfus može i mora biti opisan terminom hard epic fantasy. Možda čak i više nego bilo ko drugi, Rotfus se ne libi da svoju magiju prikaže kao nauku, kao smisleni sistem koji se izučava i iza kojeg mogu i moraj uda stoje proračuni, jednačline. On nam govori o simpatičkim vezama, provodnicima, neuništivosti energije, procentima koji se gube... No, istovremeno ne ubijajući magično iz magije, jer se kroz čitavu knjigu, kako i sam naslov nagoveštava, provlači - imenovanje. I ponovo nalik delima LeGvinove. Iza njegovih magijskih stvorenja stoji biologija... ili makar svesno limitirani pokušaj iste.
Neke od daljih sličnosti, ne toliko bitnih, sa Zemljomorjem, jeste i provlačenje tematike narkomanije.

Nekada, kao što smo i na početku teksta rekli, autor pomalo i preteruje. Pa tako odlazi toliko daleko u pokušajima da bude originalan i drugačiji od ustaljenih standarda mitologije i fantastike da zmaja - to vrhunsko  biće ljudskog zajendičkog pramita - predstavlja kao dobroćudnog pandolikog guštera od pet tona koji po ceo dan žvaće drveće i plaši se ljudi, pari se veoma retko i na ivici je izumiranja.

U nekom momentu, pak, knjiga gubi dah. Izbegavajući dalje prepričavanje, samo ću reći da je čitav deo njegovih studija pomalo razvučen, nedovoljno dobro osmišljen i jednostavno i prečesto - dosadan. Ovde čak i imamo i kliše u vidu studenta suparnika - nešto starijeg od Kvouta i visokog roda, kao i stalnu jurnjavu za ćudljivom Denom, koju bi mogli opisati kao prvom sponzorušom u svetu epske fantastike. Ostataklikova je tek, pa,.. bezličan. To su skice i alatke u rukama pisca, bez duše i karakteristika, tu samo kako bi radnja tekla dalje To,samo po sebi ne bi bio problem, čak zaista i nije, da knjiga nema nema 700 strana i d ase ti likovi ne pominju xyz puta, bez da imamo ikakve opipljive koristi od - i realne simpatije - za njih
Ideja da se knjige pišu, prodaju i na kraju kupuju na kilo. Da se daleko više isplati napistai knjigu debelu poput svinje u novembru, a takođe i kupiti istu takvu jeste u dobroj meri osakatilo i ovaj naslov. Čak i kada jeste zabavan i drugačiji, opet je prerazvučen i razvodnjen, ali je zato u svojim najgorim momentima pravi festival zevanja i preskakanja praznih redova.
Nastavak - Strah Mudrog - je čak i opširniji, štampan u dva toma, tako da tu ne očekujemo promenu stila, ali možda malo više uzbuđenja nešto odraslijeg Kvouta.

Bez ikakve dileme, Patrik Rotfus ne prevazilazi istinsku genijalnos LeGvinove, ali nam ipak donosi jednu od najupečatljivijih epsko fantastičnih knjiga novog, post-Martinovskog talasa.
Vraćajući se na početak teksta, imamo ispred nas priču o nastanku istinskg junaka - zadivljujućeg i zastrašujućeg istovremeno. Priču o pričama. Legendu o legendama. O njihovoj snazi, važnosti. Priču o pričanju priča. Priču o samom žanru i njegovoj večnoj snazi.

Da žanrovska, u najširem smislu, "fantastična" književnost ne mora nužno biti samo zabava i eskapizam (iako one to moraju biti u određenoj meri, makar) danas i ne deluje kao prevelika istina. Nikada zaista i nije bila samo to - još od besmrtne Meri Šeli i  njenog "Frankenštajna", preko H.G. Velsa, pa sve do Oldus Hakslia i Džordža Orvela, naučna fantastika je nalazila način da, dok priča o budućnosti, zapravo priča o sadašnjosti , donoseći jak komentar i kritiku iste. U drugoj polovini dvadesetog veka razvoj podžanra je samo nastavio, eksplodirao i trajao sve do pojave originalnog Star Wars-a, koji je kolo istorije vratio unazad, na jednostavne storije o dobru i zlu...

Između ostalih, američki pisac poljskog porekla - Rodžer Zelazni jeste jedan od učesnika te eksplozije žanra. No, što je još bitnije, on je takođe bio jedan od retkih koji se usudio da makne bratskli podžanr SF-a - epsku fantastiku iz bolne kolotečine i senke velikog Tolkina.

"Hronike Ambera" su svakako njegov magnum opus i jedno od najznačajnijih dela epske fantastike, tih čarobnih, modernih bajki za polu-odrasle. Podeljana u dva Ciklusa od po pet knjiga pristojne dužine - dakle ne literarni monstrumi kroz čije će probijanje biti potrebne nedelje i meseci - sve skupa ima manje strana od pojedinih savremenih knjiga što su bez kraja i konca. 

Mišljenja su podeljena, poneki smatraju da su zaista samo prve dve knjige vrhunske - toliko je orginalno i planirano - neko će dodati još po neku, dok ipak, čini se, najširi deo publike zaista voli ceo ciklus. Ja sam se slažem sa potonjima. 

Ulaziti u detalje čini se kao nepristojno, a to suštinski nikada i ne radim na ovom blogu. 

Početak knjige je na planeti Zemlji, Korvin se budi posle kome u bolnici sa težim oblikom amnezije... ne tako daleko od tog momenta saznajemo da je Zemlja samo jedna od mnogih senki velikog Ambera koji je u središtu kreacije - grad nad gradovima. 

Zelazni će nas odvesti preko nekolicine fantastičnih svetova, siline zavera i zemešetaljstava u borbi za tron samog Ambera (kojoj će se pridružiti i sam Korvin, ali i maltene čitavo tuce njegove braće i sestara).

Koliko god da je sam zaplet dobar, koliko god da drži pažnju i tera na "još jednu stranu", glavna čar, makar za mene, jeste činjenica sa kolikom lakoćom i razigranošću Zelazni piše. Ideje koje baca šakom i kapom neki drugi autor bi razvukao na tri hiljade strana, a nešto bi ostavio i za sledeću knjigu koju će napisati negde do kraja decenije, možda. 

Zelazni je često u svojim delima koristio tematiku poznatih mitova ili čitavih mitoloških sistema (Gospodar Svetlost - hindu, Stvorenja svetlosti i tame - Egipat, itd.). U "Amberu" nema centralnu temu, ali njegova radoznalost i ovde dolazi do izražaja. Informisaniji čitalac će na svakom ćošku nailaziti na zanimljive reference i uticaje. Tarot je jedna od ključnih "tehnologija" ovog sveta, dok je činjenica da se čuvena Arturijanska legenda (koja je suštinski osnova čitavog žanra) ovde predstavljena tek kao usputna senka Ambera... genijalno i kurčevito, nema šta.

Poslednja knjiga je klasični tour de force oslobođene mašte. Dok je početak serijala svakako misteriozan, ali ipak ukorenjen u našu stvarnost, u nastavku to naše ovde i sada biva urušeno, relativizovano i čak vređano, u poslednjoj knjizi Zelazni nas vodi na krajnje granice, kroz najčudesnije i najuvrnutije prostore. Uspešno stvarajući jak osećaj kompaktnosti i zaokruženosti čitavog ciklusa kao putovanja iz običnog i odsadnog, preko uređenog i prelepog, pa sve do haosa.

Linija između dobra i zla je toliko vešto zamagljena i ostavlja čitaoca zbunjenog, na kraju se pitajući da li je navijao za pravu stranu uopšte ili da li zaista postoji prava strana ili, uostalom, kriva.

Za kraj trebamo pomenuti pomalo tragičnu sudbinu ovog serijala u domaćem izdavaštvu. U smutna vremena devedesetih, izašle su pod okriljem Znaka Sagite u, verujem, piratskoj varijanti, čak i dan-danas Boban Knežević upornošću bizona štampa ove knjige u novim izdanjima. Kasnije je pokojni Alnari nešto dolicako loš prevod (koji je i sam prevod loše hrvatske varijante), takođe premijerno izdao i drugi (Merlinov) ciklus u možda još i gorem prevodu. Čini se da tek u poslednje vreme "Hronike Ambera" dobijaju valjano izdanje kod velike Lagune, ali tempom koji nam govori da će čitav serijal biti gotov za 5-6 godina, možda.

O "Merlinovom ciklusu" vlada gotovo unitarni stav ljubitelja lika i dela RodžeraZelaznija da su to ujedno i najlošije njegove knjige u kojima je taj momenat njegovog opuštenog  igranja prerastao u otaljavanje preko spolovila zarad čisto komercijalnih, finansijskih razloga. No, o tome neki drugi put...

Ako bi pričali o delima koja su zaista oblikovala i menjala žanr epske fantastike (pa i vascelo epsko pirpovedanje kao takvo, koje postoji od počeka civilizacije pa do sada) o knjigama Ursule Le Gvin (Le Guin)... ne bi pričali. Kada bi to zaista bio slučaj, moderni pisci ovog - suštinski - jako konzervativnog i promenama ne posebno privrženog žanra, bi imali sasvim drugačiji katalog objavljenih dela, a sam žanr, jelte, sasvim drugačije lice.

Dok se mlađane generacije pisaca (kao i generacije pre njih) takmiče u tome da njihovi opisi i dubine sveta nadmaše Tolkina ili pak da njihovi anti-heroji budu prijemčiviji i simpatičniji od Konana, a svi skupa se međusobno jure u broju stranica i tomova (što postaje već suludo sasvim) njihovih prerazvučenih i često dosadnih priča, Le Gvinova u tri kratke knjige pokazuje apsolutnu nadarenost i umeće u praktikovanju sasvim drugačijeg pristupa žanru.

*****

Prvi deo trilogije je - "Čarobnjak Zemljomorja" (A Wizard of Earthsea) i danas je često svrstavana u young-adult književnost, što je suštinski valjana odrednica, no nemojte da vas asocijacija na svetlucave vampire i slične stvari koje se adolescentima serviraju danas omete - ovo prevazilazi starosnu odrednicu, baš kao i svaka dobra priča. Poenta je u potpunoj univerzalnosti i istinama koje stariji znaju, ali moraju da primenjuju konstantno, do same smrti. 

Ged je glavni junak i jeste tipičan tinejdžer... osim što ima veliku moć u sebi. Nestrpljiv, željan dokazivanja, napretka, znanja, poštovanja i divljenja svojih vršnjaka, a i onih starijih od sebe. Poreklom iz nebitnog planinskog sela, stiže u magijsku školu na ostrvu Rouk. U nekom nesmotrenom momentu dokazivanja starijim učenicima, on oslobađa drevno zlo, senku koja će ga juriti do kraja knjige.

Jedva preživeo, isprva se mesecima oporavlja, da bi kasnije nastavio da beži od Senke, a zatim se okrenuo i počeo da "lovi lovca".

Tokom čitanja razmišljaćete o tome da li je Le Gvin najgori pisac ikada, apsolutni amater, nesposoban da razume kako bi to knjiga trebala da se odmotava i funkcioniše ili ćete pak shvatati kako je ona prozrela sve tajne pisanja i odbacila ih maltene u kompletu.

Od samog početka znamo da je Ged doživeo duboku starost i postao moćni i slavljeni čarobnjak. Dakle znamo da mu se baš ništa tragično neće dogoditi, čak ni u momentima zaista teškim i uzbudljivim.

Svi smo mi zavoleli epsku fantastiku zbog dubokih i razvijenih daleki svetova. sa širokim prostranstvima i razgranatim mitovima i istorijama. Sa mnoštvom naroda, kraljeva, rasa i vrsta. 

Ovde toga nema. "Zemljmorje" je maleno i spisateljica uopše ne troši previše vremena na detaljnije prikazivanje.

Likovi ovde, osim glavnog, su skice, tu čisto samo zato što su neophodni za priču. Stereotipi u nekoliko reči opisivi.

Sve to ima smisla i jasno je zašto tako dobro funkcioniše, iako ne bi trebalo sa tačke zanata.

Ovo nije eskapistički ep u kojem ćemo izgubiti sebe i desetine svojih mrtvih sati, dane i dane svojih života. Ovo je sve samo ne to. Duboka introspekcija nas čeka. Sve bitno se ovde dešava u samom glavnom junaku - Gedu, sa kojim ćemo se pre ili kasnije poistovetiti. 

Dihotomiju dobra i zla autorka nikada ne prevazilazi, ali je iz nekih kosmičkih ravni, spušta u čoveka, dečaka u ovom slučaju. Svu borbu što se odvija pod zidinama Helmovog Ponora ili ispred Crne Kapije, ona odvodi u dušu čoveka. I tu i dolazi do pobede, jedine prave pobede. U spoznaji zla i mraka u sebi i konačnog prevazilaženja, držanju istog u ravnoteži. Nekada čak i svesno šireći i oslobađajući ga. Biranju manjeg zla kao posebno teškog zadatka. 

*****

Druga knjiga u serijalu je - "Grobnice Atuana" (The Tombs of Atuan) i suštinski se bavi istom tematikom - odrastanjem, ulaskom deteta u svet odraslih. Ovoga puta ženskog - Tenar (poznata i kao Arha) je izabrana devojčica koja treba da nasledi jedinu čarobnicu izolovanog hrama u pustinji, posvećenog mračnim Bezimenim gospodarima.

Dok se prethodna bavi unutrašnjom borbom između dobra i zla, "Grobnice" konkretnije prikazuju sukob mlade devojke sa svetom odraslih. Ona je dete, radosno i razigrano, znatiželjno, slobodno baš kao što je i svako dete slobodno. Ali prerano biva odvedena od kuće i bačena na nepoznato i strano mesto gde treba da uči i postane nešto što i nije sama izabrala - vrhovna sveštenica. Čak joj se govori da je ona samo još jedna inkarnacija, samo još jedan život u neprekidnom nizu, da ono što je bila i nije bitno, nije čak ni istina.Tako svetla ulazi u izolovani svet mraka - podzemnog sveta, surovih i krvavih rituala, kazni i pravila, ćudlljivih bogova i političkih igara i borbe za vlast i moć.

Možemo reći da ovde imamo sukob slobode sa redom i obavezama, svetla i mraka u nekom širem smislu, koji nije vezan konkretno za dobro i zlo.

Le Gvinova ovde i tokom pripovedanja ruši klasičnu epsku strukturu i ide dalje u svojoj filozofiji odbacivanja nepotrebnog, toliko daleko da praktičnbo pola romana i nije napisano. Ged se ponovo pojavljuje, ali ovde kao sporedni lik, ili konkretno drugi po važnosti. U uobičajnom smislu čak i moderne epske fantastike bi imali dualnu, uporednu radnju, ali ovde je to sasvim preskočeno. On upada u grobnice u pokušaju da ih opljačka, da uzme predmet posebne moći i važnosti, ali konkretnije o njegovim avanturama saznajemo samo iz očiju mlade sveštenice koja ga u istim zarobljava.

Kraj je i ovde lako naslutiti, ali to ponovo ne znači da knjiga iole gubi na draži. I mnogo toga govori o našim izborima životnim i činjenici da, baš ka ni Ged u prvoj knjizi, ne radimo zaista ono šo želimo uvek i da su nam izbori često uslovljeni, a da kada su i naši, oni su često ponovo to manje zlo.

*****

Poslednja knjiga trilogije jeste - "Najdalja Obala" (The Farthest Shore).

Ged je ovde već čarobnjak u zrelim godinama, a glavni lik je ponovo mlada osoba kojoj je sudba već odredila veliku ulogu. Ovog puta u pitanju je Aren, sin ne posebno bitnog kneza, pred kojim je veličansvena budućnost.

Njega i ostarelog Geda praićemo na putovanju i kroz prostranstva Zemljmorja, pa čak i u zemlju mrtvih, na zadatku da poraze Kralja Senki koji obmanjuje ljude, iz njih izvlači znanje, veštinu i zapravo svu dobrotu i svetlo, zauzvrat obećavajući besmrtnost.

Ovo je najsporija od svih, najatmosferičnija. Snena i lagana. Promisao o balansu svega u prirodu (koja ovde samo doživljava svoju filozofsku zrelost, bivajući prisutna i u dve prethodne), pre svega života i smrti kao najbitnijim... makar onog postojanja kojeg smo kao smrtnici iole svesni.

Prihvatanje smrtnosti jeste konačna etapa odrastanja, što i jeste tematika koju ova trilogija tako temeljno i dobro obrađuje.

Kroz odnos Geda i Arina imamo prikazanu interakciju starog i mladog, Geda koji je sasvim promenio ulogu u odnosu na prvu knjigu, gde je on bio učenik. Krug otac-sin-otac.

Kao i sam kraj koji donosi poslednji izbor i veliku žrtvu, za koju je ipak samo odrasli i u potpunosti formiran čovek neophodan.

*****

Uz sve ovo, još mnogo toga nismo pomenuli.

Knjige se mogu čitati kao sasvim dečije bajke, kao storije o odrastanju, možemo im pristupiti i kao ateističkom štivu i oštroj, ali suptilnoj kritici religija, kao vežbu u žanru ili pak sve to od jednom.

Mnogo drugih tematika i simbola je ovde provučeno možda i po prvi put u istoriji epske fantastike - pominju se narkotici i bolesti zavisnosti, diktature, određene crte feminizma...

Sa ove tri knjige je suštinski zatvorena priča Geda čarobnjaka. Tek dvadesetak godina kasnije Le Gvinova piše i četvrtu - "Tehanu", koja nastavlja storiju o Tenar.

Nakon nje, još dve knjige koje nisu do današnjeg dana prevedene na naš jezik.

Te naslove j pročitao nisam, pa o njima neću ni pričati ovde. 

No, originalna trilogija svakako predstavlja jedno od najbitnijih dostignuća EF-a, ako ne i najveće, vrhunsko kojem sav buljuk savremenih konkurenata, sa svim svojim hiljadama stranica, zaista ne prilazi ni blizu.

Brendonu Sandersonu zaista nije potrebno previše stranica kako bi Vas zainteresovao, a zatim i sasvim jako uvukao u svoj svet (epskog) fantaziranja. U pitanju je trilogija (mada je napisana i kraća novela čija se radnja dešava nekih trista godina nakon dešavanja iz originalne priče), sa jasno zaokruženim krajem na koji nismo morali čekati dvadeset godina.
To i jeste deo Sandersonove radne filozovije. Žanru (epske fantastike) kojem mnogi prilaze nonšalantno (da ne upotrebimo neki drugi, grublji izraz) on je prišao ozbiljno, stvarajući, čak, strogo definisane zakone, tačnije čak tri njih. Oni su i ovde upotrebljeni tvoreći tako knjige koje se definitivno mogu nazvati tvrdokornom epskom fantastikom.


Zaplet.
Zaplet u prvoj knjizi deluje jednostavno, buntovnički (u odnosu na tradiciju žanra) i genijalno. Naime, osnovna potka, čini nam se, jeste epska fantastika koja je pošla po zlu - pre hiljadu godina bio je jedna Izabrani, sin kovača iz neke pripizdine, čiji dolazak predviđaju drevna proročanstva terijske religije... On dolazi do cilja, na kraj svog dugog putovanja, svoje teške potrage, zajedno sa svojom družinom... ali moć kojom je trebao da porazi Zlo, grabi za sebe i stvara hiljadugodišnji Rajh - naziva ga Poslednje Carstvo -  proglašava se Bogom i uvodi strogi teokratsko-fašistički sistem.Od njegovog dolaska na vlast - noćima vlada magla, vulkani stalno rade, izbacuju silinu dima i pepela i boje taj svet ružnim nijansama crvenog i smeđeg. Cveća nema, sunce je prigušeno, nebo ogavno. Sve u svemu, jedan jako ružan svet za živeti u njemu.
U samom centru Poslednjeg Carstva, gradu Lutadelu, okuplja se mala družina drskih lopova sa suludom idejom da svrgnu Bogocara sa prestola, da urade ono što nikome pre nije uspelo!
Dakle, pitanja fašizma, teokratije, rasizma ovde su itekako razvijana. Možda odnos Bogocara i sveta nije detaljan i uspešan kao u delima Frenka Herberta, ali ovde jeste postavljen iz drugog ugla i svakako i dalje intrigantan.

To je prva knjiga, nakon toga priča postaje mnogo dublja

Rase.
 Ljudi su podeljeni na plemiće i ska i ta podela u mnogome je inspirisana Amerikom u praskozorje građanskog rata. Ska su sasvim obespravljeni, ugnjetavani, rade po rudnicima, plantažama, čiste naslage pepela sa ulica velikih gradova i srećni su dok im plemići makar daju hranu i krov nad glavom. Dok se čini da malobrojnija vlastela živi ušuškano i mirno, vremenom saznajemo da i njima nije baš fino pod strahovladom Gospoda Vladara.
Terisani su narod takođe proganjan, a sada promenjen, planski i kontrolisano razmnožavan, njihova jedina uloga je da budu najbolje sluge u carstvu.
Tu su i kandre, inkvizitori i kolosi, ali nećemo njih detaljisati, jer bi sasvim sigurno nešto spojlovali.

Magija.
Sistem magije je ono što se izdvaja kao najsvetliji momenat ovih knjiga. Ranije pominjani Sandersenovi zakoni se ovde doslovno upotrebljavaju, posebno prvi koji definiše takozvanu tvrdu i meku magiju.
U žanru je prečesto (još od Tolkina pa na ovamo) upotreba deus ex mašine sveprisutna. Nagomilavanje problema sve do dačke pucanja i bezizlaza, pa onda rešavanje nečim što je ekvivalentn božijoj intervenciji skoro (bitke kod Helmovog ponora ili Minas Tirita, na primer). Sa druge strane, većina autora magiju razume samo, pa, baš tako - magično, svemoguće. Sanderson se više oslanja na mane svoje magije i tako čini svaku borbu zaista zanimljivom i zdravorazumnom. Naime, alomanti vuku svoju moć iz metala, ukupno njih šesnaest, oni mogu koristiti samo jedan, dok maglari imaju pristup svim metalima. Svaki metal ima svog parnjaka, a svaka magijska akcija ima svoju reakciju. Pravila su jasno definisana i predstavljena i svako nadmetanje alomanata deluje kao dobra partija šaha, pre nego beskrajni vatromet mađija.

Presuda
Tokom prve knjige čini se da je pred nama zaista jedna anortodoksna serija - svedena na relativno skučeno područje jednog grada, sa lopovima za glavne likove, sa dubokim uvidom u postanje jednog tiranina... Ipak, kako vreme odmiče, kroz drugu i treću knjigu sve postaje nepšto tradicionalnija epska fantastika. Karakterizacija jeste šablonska i uobičajna - svaki lik ima jednu ili dve upečatljive karakterne crte oko kojih se gradi njegov razvoj (obično su to neke mane koje on tokom stotina strana lagano prevazilazi) i sva interakcija sa drugim likovima. Uz to, pored protivnika od krvi i mesa, vrlo brzo ćemo dobiti i neizbežno omnipotentno Zlo koje vreba i čeka da uništi svet. Takođe, cela priča o grupi sebičnih, samoživih lopova je samo gimmick kojeg se autor i predugo drži, jer je odmah jasno da je to grupa časnih ljudi na čelu sa nekim ko nije čak ni Robin Hud, već mnogo, mnogo više.
No, knjige donose solidnu dozu fino predstavljene i zamišljene, iako sasvim uprošćene, metafizike, teorije religije i politike. Kroz prvu knjigu se provlače citati iz, da tako kažemo, dnevnika Gospoda Vladara iz perioda pre nego što je postao to što jeste (dok je još bio "samo" izabrani Heroj Doba), te misli su prepuni sumnja, preispitivanja. Tako je i sa ostalim glavnim likovima tri knjige - jedan idealista, učenjak, mislilac, sanjar o pravednom društvu biva suočen sa surovom realnošću gde teorija nije primenjiva u praksi, sakupljač svetskih religija gubi svaku veru, i tako dalje...
Mitologija podrazumeva dve sile Očuvanje i Propast, njihov međusobni odnos je kompleksan.  Mnogo je detalja, mnogo nivoa na kojima je priča inteligentna i zanimljiva, ovde smo se dotakli smao onih najznačajnijih (nismo detaljisali o psihologiji ugnjetavanih ska, na primer, koji ne mogu ni da pomisle da im može biti bolje, da su vredni toga čak) i jedino pred kraj, usled krajnje pedantnosti autora i njegove želje da sve objasni, da sve zatvori, malo gubi dah, posustaje... Ali uspešni plot twist vadi sve i jednu od osnovnih ideja kasnijih knjiga: "koliko je teško biti car?", diže na jedan sasvim viši nivo.

Suštinski, iznad proseka i to za par stepenika. Nikako savršeno, nikako vanredno inteligentno i filozofski duboko, ali sasvim dovoljno intrigantno i za mozak goliciljivo da mogu čitati i ljudi koji jednostavno traže više od još jende priče o dobru i zlu, patuljcima i vilenjacima.
Za sve fanove žanra - apsolutna preporuka. Pa, čak i ljudima koji uživaju u Herbertu i Diku ovo jeste preporučivo.

Zastanite na trenutak, pogasite sve jebene tabova i samo porazmislite o naslovu ove vanvremenske knjige. Uzmite u obzir celokupnu svetsku književnost, sve knjige koje ste čitali i one za koje ste samo čuli i recite - da li postoji bolje ime za knjigu od ovog?
"Teško je biti Bog."
Morate pred tim naslovom osetiti ne samo znatiželju, već i čisto strahopoštovanje, kao i malo zavisti što je tako moćan naslov zauvek zauzet, vama nedostupan.

Prvi put sam je pročitao sa nekih šestnaestak godina i sasvim je promenila, u najmanju ruku, moj pogled na žanr naučne fantastike. Drugi put je pročitah relativno skoro, em sam se uželeh, em sam želeo da vidim kako je ostarila kod mene - potpuno tumbanje sveta, oduzimanje daha i obuzimanje uma na nekoliko dana ovog puta je svakako izostalo, ali jasan, nesporan kvalitet je tu. Pročitana u jednom dahu oba puta.



Književnost braće Strugacki je gotovo uvek egzistencijalistička, alegorična i da tako kažemo anti-malograđaska, a "Teško je biti Bog" je možda i ponajbolji primer toga.
Čekajte malo...
Poenta ovog teksta je da Vas natera da pročitate knjigu, pre svega.
Treba reći d aje po jednoj drugoj knjizi snimljen možda i najbolji film u istoriji svetske kinematografije - Stalker. E, ta liga genija su bila braća Strugacki. Stoje ponosno na samom olimpu žanra, sa još par besmrtnih bogova i sa visine gleda na ostale crve.

Negde u dalekoj budućnosti čovek diljem svemira pronalazi planete na kojima žive sasvim humanoidni stvorevi, sa jedinom razlikom u odnosu na zemlju - nalaze se na raznolikim stupnjima kulturološkog, socijalnog i naučnog razvoja. Na te planete šalje se određeni broj "sleeper" agenata čiji je zadatak da neprimetnim, blagim, ali usmerenim delovanjem utiču na razvoj društva. Da postepeno u svet puštaju korisne izume, da svaki mogući način podržavaju i propagiraju pismenost, umetnost, pravednost i ostale utopističko-humanističke vrednosti.

Planeta na kojoj se odvija radnja ove knjige zaglibljena je duboko u sopstveni ekvivalent srednjeg veka. No, umesto da agenti polako izvlače društvo iz sopstvenih govana, ono sasvim brzo odlazi skoz dođavola. Naime, na čelo jedne od državica dolazi teški fašistoidni diktator čija je glavna odlika vladavine - progon pismenih ljudi i paljenje knjiga.
I tu stajemo. Ništa dalje nećemo otrivati. Vođeni parolom da je pametnom i malo dosta, da ako do sada niste zainteresovani, ova knjiga i nije za vas, jednostavno nećemo otkrivati više.

Jasno je kao dan - u pitanju je jednostavna alegorija na stanje  tadašnjem SSSR-u. I braća Strugacki su
sledbenici Gogolja, baš kao i mnogi njihovi sovjetski savremenici. I oni kritikuju stanje u svojoj državi iz čiste ljubavi, svesni da društvo koje pali knjige će na kraju završiti u bedi, sirotinji, beznađu, a možda i krvi građanskog rata.

Knjiga je bolan prikaz iskvarenosti vladajući i viših klasa ljudskog društva, teška pljuvačina malograđanštine (što je možda, sa ove distance, i najveća mana knjige - bilo je zabavno to čitati kao tinejdžer zgađen masama, vremenom se čovek malo pomiri, ne oseća toliko agresije i gađenja) i licemerja, ali, pre svega upravo kritika ljudskog društva koje je nesposobno i nespremno za promene - svaki maleni izum koji agenti sa zemlje doture domorocima, biva korišćen u sasvim pogrešne, često nasilne, svrhe.
Klark je verovao da je sva sreća čoveka u naučnom i tehnološkom društvu, braća Strugacki stoje naspram toga, verujući da tehnološki napredak ne može doneti ništa dobro (već naprotvi, samo krv i patnju) čoveku dok se on ne uzdigne intelektualno i duhovno.

Teško je poverovati da se iza jednog ovako naivnog i glupavog naslova krije svetli biser žanrovske književnosti, usudiću se i reći ljudske misli generalno. 

Da je naučna fantastika krem žanrovskog pisanija već decenijama nije sporno - ispitujući duboko filozofska pitanja koja se odnose na samu suštinu čoveka, ono što ga čini čovekom i što ga udaljava od njegove prirode (odnos sa tehnologijom pre svega), preispitujući njegovo mesto u kosmosu, donoseći često proročke vizije budućnosti, šireći znanja iz polja fizike, hemije, medicine često uspešnije nego li svi "pop-naučnici" ovog sveta... jednostavno stoji na pijedestalu i sa prezirom gleda na horor, epsku ili fantastiku bilo koje druge vrste.

Prvo verovatno treba reći da film snimljen po ovoj knjizi ni u kom slučaju nije njen dostojni predstavnik. On je, da se razumemo, meni i preterano drag, donekle, iako na karikiran način, dočarava osnovnu političko-filozofsku notu ove knjige, ali je pre svega biser filmske B produkcije i blagih treš vrednosti.

Hajnlajn je čudna zverka. Baš kao što nalsov nagoveštava sam zaplet, sam svet ove knjige uopšte nije spektakularan. Nije ovde prelepo to seme što je posađeno, zatrpano i zalivano dok u nešto ne izraste, već je upravo čitavo drvo tako skaldno, pravo, savršeno. Ideju svako može imati - san, pijanstvo, marihuana, LSD ili ludačka sreća. Umeće i talenat da se priča ispriča je nešto sasvim drugo. A, Hajnlajn je to imao.
Prvo što istinski kupi ovde - kao i u bilo kojoj drugoj hajnlajnovoj knjizi jeste njegovo vladanje rečima i rečenicama - perom. sve ovde ide glatko, misli su sređene, teku poput Dunava.
Drugo, meni mnogo važniji, jesu hrabre, kontraverzne sociološke i filozofske, militantne teze koje autor ovde iznosi. Knjiga se u svakom slučaju može smatrati pro-fašističkom ili u najmanju ruku oligarhistička, Hajnlajn ovde žestoko kritikuje savremeno društvo, demokratiju, pravosudni i zakonodavni sistem, zatvorsku politiku, savremene sociologe, kao i shvatanje morala čoveka dvadesetog veka... i predviđa brutalan krah našeg društva. Sve to radi tako ubedljivo, da vam ne ostavlja mnogo šta osim planiranja revolucije sa ciljem uspostavljanja društva kojeg ovde opisuje.

Hrabra i iskrena knjiga samo i isključivo za iskrene. Razni nje ejgdž kripovi, evropejci, hipici i ostali koji uporno odbijaju da shvate da je ogromna većina ljudi ravna čudovištima iz bajki (gde su ta čdovišta samo, zapravo odraz nas) ili kravljim balegama, će se samo mršiti na nju...