Zombie Geek

Kako se kraj godine bliži, tako dolazi vreme za obligatorne liste svakojakih sadržina. Na ovom ili onom sajtu ili blogu postalo je uobičajno da sastavljam top liste (prevashodno) metal izdanja, pa malenu tradiciju ne treba kvariti.

Ova godina je bila posebno teška za sumiranje iz jednog prostog razloga - previše vrlo dobrih albuma. Ne! Ne onih odličnih i vanvremenskih, već vrlo dobrih. Zaista je brdo hardkor, metal i prog. rok izdanja bilo vredno slušanja i u širem poretku stvari prilično uravnoteženog kvaliteta. Neka preliminarna lista je sadržala preko sedamdeset albuma, što je mislim moj lični, neslavni rekord. Palo je teško svođenje liste i brojka na kojoj sam se zadržao jeste - četrdeset. Moglo je i manje, dosta manje, ali mi se to ne bi činilo pošteno, jer četrdeseti i deseti album na ovoj listi dele tek sitnice. Vrh je zagarantovan za albume koje sam najviše slušao, ostalo je proizvoljno i ne posebno do kraja promišljeno. 

Lista je krajnje objektivna i svakako reflektuje podžanrovske afinitete autora (ove godine su se dosta slušale razne -core varijante).

Pre početka liste osvrnućemo se na počasna pominjanja:

Nile, Melechesh (posle nekoliko nah albuma, ovogodišnji pokušaj je pucanj u pravom smeru), Shining (malko predosadan album, iako neosporno lep i kvalitetan), Sarpanitum (UK det metalci nastavljaju da dostavljaju muziku visokih kvaliteta, atmosferično i lepo), Carach Angren (melodični blek metalci ovde možda ne ubadaju sasvim hitičnost već idu više u progi vode), Solefald (stari čudaci... čudni kao i uvek), Acherontas (grčki blek metal), Alkaloid (progresivni det metal u maniru Obscure i sličnih, kvalitetan zvuk, iako možda nedovoljno dobro sklopljeno u album), Boysetsfire, Enforcer (odavno hevci metal nije zvučao ovako sveže), Pyramids (pederski blek metal <3), Negura Bunget (album koji nije ni upola loš kakav je mogao biti), Sorcerer (sjajan trad. doom album), Chon (prog rok/metal), Leviathan (ambijentalni blek metal vrhunskih dometa), Sigh (japanski morbidni čudaci i ovde bruiljiraju, iako ne odstićžu visine koje su postavili prethodnim izdanjima), Drudkh (solidan povratak formi), Dopethrone (sladž baj d buk, ali hitično i lepo zaokruženo), Peste Noir (francuski devijant i vandal nastavlja svoju blek metal storiju), Satyrasis (vrlo dobro!), Shape of Dispair (funeral doom), Dødheimsgard (ni blizu starim albuma, ali i dalje veoma dobar), Death Karma (kvalitetan konceptualni death metal album), Maranatha, Special Providence (instrumentalni progresivni rok/metal), Native Construct (progresivni metal avangardnog pristupa pomalo, jako, jako dobro), Kult of Taurus, Blind Guardian (veoma dobar progresivni pokušaj germanskih metal veterana) Pyramaze (možda i najbolji prog/power album godine), Between The Buried And Me (mnogo su smekšali ovde, ali i dalje su zanimljiv komad progresivne muzike muzike), Kingcrow (lep prog metal album), Agent Fresco (pod jakim uticajem Leprousa), Ketha, Ereb Altor (pagan/folk metal, doličan) Enabler (cela fama oko seksualnog nasilja je bacila ljagu na bend, ali je album ipak jako dobar, iako ne kao prošlogodišnji) Krallice, Haar (progresivni/tehnički blek metal), Oblivionized (tehnički grajnd/met, sjajan album) Ad Nauseam, Perfecitizen (jedan od mojih slušanijih albuma godine, pamtljivi grajnd), Maruta, Alustrium, Steven Wilson, Svffer (kratak i ubitačan komad metalizovanog hardkora), Acrania (spoj tehničkog metala i latino muzike i džeza, obećava još i bolja izdanja u budućnosti), Okazaki Fragments (jako dobar tehnički grajndkor), Witch of the Waste (math i grindcore EP), Öxxö Xööx, Cruciamentum (old skul det metal album godine), Vreid (možda i najbolji album ovih melodičnih blek metalaca), Slayer, God Mother (vrhunski grajnd), Die Choking (brutalno dobar grajnd), Antigama, Loch Vostok (nastavljaju prog/power priču), Naumachia, Black Breath, Griever...

40.
Crypt Sermon - Out of the Garden
Doom Metal
Da je izašao pre desetak godina voršipovao bih do tačke ludila, ova godina jednostavjno mi nije bila za tradicionalni dum. Šteta, jer je u pitanju jedno od najboljih izdanja pomenutog podžanra u dugo, dugo godina unazad. U pitanju je prvenac benda iz Filadelfije, ali zrelost ovde prikazana je bez premca. Od prve do poslednje sekunde album će vas podsećati na zlatnu eru hevi metala.


39
Sulphur Aeon - Gateway To The Antisphere
Death Metal
Jedan od nestrpljivije čekanih albuma tokom godine nije razočarao. Mladi nemački bend ovde nastavlja sa svojom vizijom atmosferičnog, mračnog death metala konceptualno pod uticajem Lavkrafta i Ktulu mitologije. Produkcija je ono prov što primećujemo - zamuljan, prigušen zvuk je upravo onaj deo atmosferičnosti, daje poseban šmek i stisak oko grla, iako je siprva možda malko odbijajuć. Ispod svega toga imamo perfektan, moderan death metal.


38.
Misþyrming - Söngvar elds og óreiðu
Black Metal

37.

Rolo Tomassi - Grievances
Mathcore
Britanski mathcore bend Rolo Tomassi je za realtivno kratko vreme zapljusnuo scenu sa nekolicinom kvalitetnih albuma, a najnoviji - Grievances je možda i najzreliji do današnjeg dana. Svakako je agresivna oštrica iz mladih dana donekle otupela, ali bend došavši do tačke potpune kreativne zrelosti krajnje uspešno spaja dva aspekta sopstvenog zvuka - agresiju sa jedne i eteričnije, mekše momente sa druge strane. Vrišteći vokali se prepliću sa izuzetno lepim i nežnim ženskim linijama. Uz korovski bes imamo i gudačke momente, dok celokupan album oduše određenom džez podlinijom. I dok je žanr postao doavno umoran, ova skupina je pronašla načina da ostane sveža i zanimljiva.


36.
The Antichrist Imperium - The Antichrist Imperium
Prog. Death/Black Metal
Dok je prošlu godinu za mnoge sasvim obeležio sjajni Voices, ove godine još jedan album koji je izgrađen na lišini kultnog Akercocke-a je išamarao scenu. Naime i navodno jeste album koji je baziran na idejama za nikada snimljeni šesti album pomenutog benda, većina bivših članova je tu. krajnji domet nije na nivou Voices-a, ni približno, ali je svakako u pitanju respektabilni progresivni i lucidni atak na ustaljenu formu ekstremnog metala kakav i jesmo očekivali.


35. 
Ahab - The Boats Of The Glen Carrig
Funeral Doom Metal
Da se razumemo, majstori pogrebnog, okeanskog dum metala ovde ne mrdaju posebno van svojih morskih struja mraka i beznađa. S obzirom da su možda i najbolji u žanru danas, nikakva dodatna eksperimentisanja se i ne očekuju. Pesme su duge, slamajući spore, atmosfera je beznadežna i sveobuhvatna, teška. Zvuk vas grli i vuče na dole... u zagrljaj ledenog okeana.


34.
The Beautiful Ones - Jaded Love
Hardcore/Punk
Jedno od baš dražih albuma ove godine. Nije u pitanju posebno originalno ili posebno kompleksno izdanje, koliko lepo id rago. Debi album ovih momaka je zanimljiv spoj njujorškog hardkora, laganijeg panka sa prizvucima metala devedesetih i (post-)grunge zvuka. Nešto ovde me čini veselim i mlađim nego što jesam. Komponovanje nije kompleksno, rifovi često zvuče poznato, ali ništa to ne smeta. Mogu da podsete na sve i svašta: od legendi NYHC zvuka, preko Pantere i Metalike, pa do nekih modernih vrućih aktera žanra, poput Twitching Tongues. No, "Prelepi" su na dobrom putu da izgrade nišu za sebe.


33.
VOLA - Inmazes
Progressive Metal/Djent
Kako bi zvučao djent kada ne bi bio jeftin i infantilan? Upravo ovako. Dok nas uobičajni djenteri pokušavaju zadiviti tehničkim dometima (koju su često sumnjivih visina)) sa jedne strane i razoriti težinom rifova (koja nije sporna, baš kao što nije ni uzbudljiva) sa druge, VOLA djent momente koristi krajnje dozirano i u spoju sa... pa jako laganim zvucima koji su često reminiscent na eterični novi talas, ambijentalnu muziku, elektro, pop... Ne znam najbolje opisati. U jednom trenu bend je uobičajno tvrd moderni metal u drugom nešto najmekše što ste čuli još od Dipiš Mouda. Mnogo, mnogo ovde još ima prostora za napredak i eksperimentisanje, ali i sada su već dovoljno zreli da ih shvatimo ozbiljno i posvetimo svoje vreme.


32.
Maladie - ...Still...
Prog. Black/Tech. Death Metal
Kada bend spoji dva moja omiljena metalska (pod)podžanra teško da mogu ostati ravnodušan, kada to uradi ovako doktorski dobro i zabavno - moram biti oduševljen. Drugi album devetočlane(!) ekipe iz Nemačke je ništa do teško, inteligentno metalsko kidanje. Zvuče kao modernizovani Borknagar ili Arcturus, sa slojem agresivnog metala visokih tehničkih kvaliteta. Imaju energiju bezmalo -core bendova, ali bogatstvo i širinu najvećih legendi žanra. Sjajno. Sjajno!


31.
VI - De Praestigiis Angelorum
Black Metal
VI je sastavljen ljudima iz bendova koji važe za velikane francuske blek metal scene (Anteus, Merrimack...) i nije čudo da donosi baš ono što je nekako falilo u poslednje vrem - punokrvno FBM izdanje. Izrazito brzo, grubo, "hrapavo" i zlo. Jednostavno, ako ste tokom minulih godina zavoleli zvuk pomenutih bendova, kao i mnogih drugih imaćete dosta toga za voleti i ovde,.


30.
Panopticon - Autumn Eternal
Atmospheric Black/Folk Metal
Zvukovi hladnih i pustih prostranstava severne amerike i dalje su prelepi i ubedljivi. Panopticon je toko poslednjih godina izrastao u jednog od jačih predstavnika prekookeanskog blek metala i novim albumom samo nastavlja da gradi reputaciju. Čini se da je album čak i bolji od prethodnog - bez obzira da li su u pitanju atmosferičniji momenti, melodije, elementi koji šire blek metal spolja ili klasičniji metalno krljanje sve je na visokom nivou.


29.
Gorod - A Maze of Recycled Creeds
Tech. Death Metal
Kao veliki ljubitelj tehničkog det metala ove godine baš i nisam posebno omrsio brke. Gorod ako je nekada i obećavao veliku karijeru je negde nizput potopuno u sivilo scene i mediopkritet. "A Maze of Recycled Creeds" je svakako za nekoliko dužina ispred svojih prethodnika i predstavlja ubedljivije izdanje. Ništa ovde nije za potrese metal sveta, ali jeste jako zabavno, progresivno i dobro osmišljeno i sprovedeno u delo. Brutalni rifovi i bubnjevi smenjuju se sa progresivnim i džez deonica jako prirodno i skladno. Iako možda i dalje ne pišu ubedljive pesme, hitove, album u celini zaista drži vodu i  sjajno vozi. Preporuka za svakog ljubitelja podžanra.


28.
Xibalba - Tierra Y Libertad
Hardcore/Metal
Prethodni Xibalba album je bio, za mene, jedno veliko iznenađenje i razbijanje. Novi pokušaj nije toliko razoran, rekao bih, posebno što bend ne mrda posebno daleko od do sada ustaljenog zvuka. No, ono što nam donosi je jebeno razorno! Slušajući "Tierra Y Libertad" osećate se kao padobranac izbačen usred neke furozne, haotične bitke u ne tako dalkeoj budućnosti na zemlji ili još bolje nekoj sasvim stranoj planeti. Kao saundtrek za "Svemirske Vojnike". Teški det metal rifovi, brutalni vokali, hardkor za drobljenje vilica i lomljenje kostiju i poneki doom momenti samo da pojačaju očajanje. Možda je sve ovo u mojoj glavi, ali HC albumi su retko kada istinski atmosferični i tripozni, ovaj je upravo takav.


27.
Lamb of God - VII Sturm und Drang
Groove Metal
Bend je duboko u svojoj karijeri, prepunoj para i uspeha, snimio svoj najbolji album! Oduvek su za mene bili kvalitetna skupina, ali sa po nekoliko odličnih pesama po albumu i ostalim filerima ili jednostavno nedovoljno kreacije i umeća da skupe desetak hitičnih i raznolikih komada po disku.Ovogodišnji pokušaj je nešto najbliže vrhunskom metal albumu za almanahe žanra. Hitovi albuma su neverovatno zarazni - 512 u prvu ruku, ali i sve ostale pesme drže pažnju i visok nivo kvaliteta. Pojavljuje se i Čino Moreno i naravno čini dobar posao i još jednu pesmu koja se posebno izdvaja - Embers.


26.
High on Fire - Carcosa
Stoner Metal
High on Fire je već veliko ime metalnog podzemlja, visokoćenjeno među raznim podžanrovskim fanaticima - klasični hevi metal, dum, stoner, det, hardkore... Jednostavno njihovh prljav, varvarski, sirov, agresivan zvuk, hitične i jednostavne kompozicije jesu univerzalne poput Motorheda i sličnih velikana gitarske muzike -  može i treba da se dopadne raznolikoj i široj masi.


25. 
A Forest of Stars - Beware the Sword You Cannot See
Psychedelic Black Metal
Četvrti album britanskih psihodeličnih metalaca zaista deluje kao preobiman, prebogat obrok koji dugo jedete i varite ceo dan u nemogućnosti da se sastavite. Iako trajanjeod sat vremena i nije nešto čudno u današnje vreme, ovde je u tih sat vremena spakovana mnogo, mnogo toga. Brz, divljački metal sa raznolikim melodijama, pasažima, čudnim vokalima, promenima ritma i toka pesme. Psihodelični BM je tokom godina izrastao u malu, slatku nišu koju predvodi svega šačica bendova ali su svi redom zaista odlični i posebni, A Forest of Stars je jedan od njih,


24. 
Raised Fist - From the North
Hardcore
Švedski HC veterani su tokom godina došli do svog jedinstvenog i lako prepoznatljivog zvuka, bez da značajno idu van strogih granica žanra. To nije mala stvar. Iskustvo i umeće ukreaciji pesama i celokupnog aluma i zvuka donose još jedno remek-delo. Već od prve pesme - Flow - koja je jedna od hitova ove godine, bend postavlja visoke standarde i uspešno ih održava do samog kraja. Jednostavno, hardkor koji nije ni najbrži, ni najteži, ni najagresivniji, samo hardkor koji je lepo slušati.

23.
Infernal War - Axiom
Black Metal
Ovde nema ničeg inteligentnog i prefinjenog. Ovo je burtalni, ratni blek metal kakvog retko možemo poslušati. Vaistinu retko, jer i sam bend snima jedan album po dkeadi. Suštinski ništa se zabezmalo deset godina nije promenilo - jako agresivan i linearan blek metal nam donose i ovde, možda malo manje besan, uz određene "entombedcore" momente u provoj pesmi, ali to je sve od novina. Kao artiljerijske baterije kraljevske armije, kao horde orkova, kao... šta god ratno i  mračno. Rifovi su bogati i raznoliki, blast bitovi na sve strane, vokali ubedljivi, produkcijski je zvuk taman dovoljno zamuljan da pojača atmosferu, iako se sve savršeno čuje. Jedan od albuma koji sam najviše slušao.


22.
Noisem - Blossoming Decay
Thrash Metal
Treš metal je ovde osnova tek. U svega 24 minuta mladi bend uspeva da spakuje brdo svojih uticaja - grjadn, pank, det, pa čak i malo dum momenata. Retko kada ekstremni metal, a posebno onaj ukorenjen u trešu zvuči ovako sveže i poletno. Energija je ovde u prvom planu. Širina u zvuku je neverovatna, pa će se bend lako dopasti old skul ratnicima, ali i  raznim -core pederašima i hipsterima. Velika preporuka.


21.
Akhlys - The Dreaming I
Ambient Black Metal
Nastavak Nightbringer priče.
Dok mnogi atmosferični i ambijentalni blek metal bendovi te spoljne elemente koriste kako bi se zapravo udaljili od žanra, doneli neke nove elemente, Akhyls sve štop radi radi da bi snimio najmračniji album godine. Mračni ambijent vrhunske horor grozote i more. Ne jeftinog treš horora, već pakla koji nikada nije bio stvarniji. Ne pakla obasjanog vatrama i crvenkastim đavolcima. Pakla najmračnije ljudske duše. I u svoj toj teskobnoj, bezizlaznoj atmosferi koja guši, bend ne zaboravlja da donese vrhunsko blek metal koji kida ono malo mesa na kostima svakog jadnika i prokletnika.

20.
Wild throne - Harvest Of Darkness
Prog Rok/Metal/HC/Thrash 
Zaista je teško kategorizovati ovaj bend. Prošle godine su opičili svcenu sa sjajnim EP izdanjem, ove godine smo teško dočekali dugosvirajući pokušaj koji je valjano raspičio. Širok dijapazon uticaja se ipak sklapa ponajviše u neku At the Drive-In priču, mada možda je to zbog vokala samo. Vraća nazad u dane, istovremeno vuče muziku napred. Nije slučajno izabran za kraj prvog dela liste.

HYPE

Otvorim frižider... kad ono na prvoj polici na kojoj držim osnovne životne namirnice (slaninu i ajvar) niko drugi do Han Solo, onako omatorio i odrtavio, isteklog roka.

Sledećeg jutra, u WC-u, bacim iza sebe onako ponosan pogled da vidim šta sam uradio, kada mi braonkasta masa instant zaliči na Čubaku...

Da se razumemo, marketinškim guruima koji stoje iza opšte pomame za sedmom epizodom epa o galaksiji koja je mnogo, mnogo daleko posao nije bio posebno težak. U pitanju jeste najpopularniji i najuspešniji filmski serijal u istoriji kinematografije. Tih dvanaest-trinaest sati filmske trake su zaradili milijjarade, a ako na to dodamo desetine časova animiranih serija, silne gigabajte video igara i beskrajnu hrpu knjiga i stripova dolazimo do cifre kojom lagano može da se kupi državica poput Srbije. Fanovsko jezgro možda nije tvrdo kao u slučaju suparničkog tabora (popularni trekovci), ali je veoma široko. Histerija je vladala i u vremenu pre izlaska Epizode Jedan, da se ne lažemo, ali je u međuvremenu internet fanatike učinio vidljivijim, pa donekle i društveno prihvaljtivijim - oblačiti se u kostime likova iz filmova više nije štreberska odlika ljudi koji neće umočiti ni do vremena pronalaska svetlonsih sablji, već nešto što je gotovo kul i u trendu. Imati kolekcije akcionih figura nije infantilno bacanje para, već legitiman hobi.

Kako god, meni se lično smučilo. I fanovi, i polu-fanovi, i internet, a i sedma epizoda i  sve to do te mere da ni ne želim da idem i pogledam jebeni film. Od ideje da se ide na premijeru pod obavezno, preko "ajd bar do praznika da ga pogledam", pa sve do "ma ko ga jebe" prezira. 

Uvodnim rečima ovog pasusa sam se jasno distancirao od bilo kakvog elitizma - ovaj serijal je od svojih prvih dana jako uspešan i popularan, ništa sporno. Ali, vođen idejom da neko ko te je zajebao sto puta, zajebaćete i sutra, ne mogu da budem posebno uzbuđen i da slepo verujem u kvalitete novog dela. Odavno ništa objavljeno pod etiketom "Zvezdanih Ratova", bez obzira na medij, me nije oduševilo.
Ironija jeste da je i ovaj tekst samo jedna kap u beskrajnom okeanu hajpa.

"Šta smo imali do sada" - konobar.

Sa moje tačke gledišta vascela dupla trilogije postoji samo da objasni i da kraj za spektakularnu "Imperiju". Hronološki peti film serijala je jedan od najviših holivudskih dostignuća svih vremena i verovatno jedan od poslednjih velikih filmova klasične američke produkcije. Recenzije, eseji, osvrti su pisani o večnim artističkim dometima pomenutog filma, tako da ja vreme ne želim gubiti na to - jednostavno on deluje kao grčka tragedija, odakle i vuče svoje vanvremenske kvačitete. Film koji stoji rame uz rame sa "Prohujalo sa vihorom", "Kazablankom", "Frankenštajnom". 

Hronološki četvrti, a prvi snimljeni - "Nova Nada" služi kao genijalan uvod u priču - ovde se preskače spori i temeljni uvod, već nas autori bacaju usred velikog galaktičkog konfilkta. Šesta epizoda donosi kakav-takav kraj priče, ali pre svega svojom dugom i dosadnom endorskom eskapadom davi publiku, takođe unosi elemente dečijeg humora koji gotovo u potpunosti brišu neprobojni mrak i tragediju "Imperije".

O "novoj" trilogiji (gotovo je teško zamislivo da za koji dan to već neće biti "nova", već "druga" trilogija)  ne treba posebno pričati. Dok je kod nekih, malobrojnih, postalo gotovo trendi govoriti kako to zapravo i nije bilo loše, koliko loše shvaćeno i prihvaćeno, kod mene ti filmovi uopšte ne stare dobro. Ideja da hronološko otvaranje epa bude dečiji, porodični film sama po sebi nije loša, ali je realizacija očajna. Drugi film je, manje-više, loša ljubavna priča - loše zamišljena, loše ostvarena. Dok je treći, pak, igranje na sigurno - svakako najbolji film trilogije i komad koji je najviše "Star Wars", ali sa nekoliko suštinskih rupa i promašaja.

Šta smo mogli da dobijemo sa trećom trilogijom?

Zaista mnogo toga. 

Zagriženiji fanovi čitavog, proširenog univerzuma odavno priželjkuju filmove smeštene u doba Stare Republike, istorijsko doba značajno pre dešavanja iz dosadašnjih filmova. Žal ostaje i dalje, mada i verovanje da ćemo pre ili kasnije i to videti.

Kada su već krajnje finansijski rezoni odlučili da dobijamo nastavak na šesti film, postavlja se pitanje šta smo mogli da dobijemo u najboljem mogućem scenariju?

Prva tri filma pokazuju promast demokratije i uspon fašističke diktature - koja u datim uslovima teškog rata i nesposobnosti glomaznog demokratskog sistema da se sa njim izbori deluje kao najbolje rešenje rešenje.

Sledeća tri prikazuju probleme i konačni pad iste te diktature.

Gde zaista u idejno-ideološkom smislu može ići sledeća trilogija - ne znam. Strah me je da se suštinski neće ni doticati tako visokih i btinih pitanja i sve svoditi na sukobe nižeg ideološkog intenziteta. Preokret, propast pobunjenika i demokratskih ideja i ponovni uspon fašizma uz trajni mir galaksiji bio bi kraj po mom ukusu, ali njega naravno nećemo dobiti.

"Šta pijemo sledeće?" - konobar.

 Nešto nalik Epizodi Tri. U najboljem slučaju.

Dizni neće dozvoliti da stvori jedinstveno loš film, ali neće nimalo talasati i eksperimentisati. Biće to film prepun fan servisa - pojavljivanje maltene svih starih glumaca je tu, samo uz nadu da to neće otići u neke posebno blatantne, bljutave vode (da Han Solo ne reprizira "Znam," odgovor, doduše makar je princeza Leja prematora za još jedan krug u kostimu robinje).

Gledajući novog "Čarobnjaka iz Oza" mislio sam na novi "Star Wars" - biće to ista priča. Fin i zabavan film dok ste u bioskopu, još neko vreme nakon izlaska iz sale radiće vas hajp, nostalgija i onda...

Pričamo o ljudima koji su gledali originalnu trilogiju u bioskopskim salama - to su ljudi u jeseni svoga života, zreli i ozbiljni. Čak i oni koji su rasli uz drugu trologiju su danas školovani i ljudi u najboljim godinama. Govorimo o ljudima koji su sposobni da svare teške teme - intelektualno i vizuelno. Religijske, egzistencijalističke, političke teme mogu lako i uspešno biti obrađene ovde. Ali ja jednostavno ne vidim tako nešto na horizontu. Najveća hrabrost koja može da se dogodi jeste da neki od starih i voljenih likova umre ili pogine, ali je i to u post-GoT svetu jeftino i bezukusno. Doduše, i u prethodne dve trilogije su ginuli bitni likovi, tako da ni to nije neka novost za serijal, već pre obaveznost. Ali bi smrt Han Soloa svakako bila šokantna. naravno sve to možemo očekivati tek u sledeća dva filma.

Nakon premijere neke će guza boleti, neki će biti samo nezadovoljni, neki smoreni, većina zabavljena i srećna. U većini je, kao i uvek, suština.

Ja Vama ipak mogu preporučiti da ne čekate previše sa odlaskom u bioskop, jer će već neka internet seljačina da Vam značajno spojluje užitak... samo da Vam ga studio i autori ne upropaste za sva vremena.

Manjak vremena je ipak učinio da originalna ideja o nekoliko dugih oktobarskih horor maratona ne bude u potpunosti ostvarena, no filmove o kojima ću pisati u ovom tekstu sam odgledao u dva dana, što je veoma blizu maratonu.

*****
 

Ako je Nemačka neposredno po okončanju Prvog svetskog rata bila ekonomski na kolenima, a politički sve plodnija za uspon zla koje će na kraju dovesti do najvećeg razaranja u istoriji čovečanstva, u svakoj drugoj sferi javnog života bila je pokretačka sila Evrope i sveta. Nauka, filozofija, umetnost. Iako će baš sve te grane delovanja nemačkog naroda vremenom biti iskorišćene za ideološko utemeljenje, širenje, uspon i zastrašujuće uspešan početak rata, kao i industrijalizaciju smrti same, one su prvo ostavile dela nemerljive vrednosti.
Nemački ekspresionizam je na posletku našao put i do filma i u nekolicini kinematografskih komada za sva vremena ima i onih sa jakim elementima horora i fantazije.

1920. snimljen je Der Golem, film koji baš zbog budućih dešavanja dobija na jezivoj težini - radnja je smeštena u Prag sa početka sedamnaestog veka, Imperator planira progon jevreja, koji su i inače smešteni u geto. Rabin ne želi to tek tako da dopusti, pa stvara golema kako bi zaštitio svoj narod.
Film možda i nije najbolje ostario, koliko je bitan zbog cele anti-semitske tematike i činjenice da je ostvario ključni uticaj na žanrovski film - u pitanju je jedan od najuspešnijih ranih monstrum filmova (doduše postoji i verzija iz 1915. ali ona se, nažalost, smatra izgubljenom) i možemo je ukratko opisati kao Frankenštajna koji kao osnovu nema nauku već religiju i kvazi-nauku (horoskop). Eskpresionistički elementi su prisutni pre svega u osvetljenju i scenografiji - sam praški geto je baš lepo i ubedljivo sastavljen. Glavna zamerka filmu jeste samo čudovište koje ne unosi ni malo jeze, mada takav je nekako i ceo film.

Iste godine pojavljuje se i magnum opus Roberta Wienea, kao i doktorat nemačkog eskpresionizma -  Das Cabinet des Dr. Caligari. Priča prati Dr. Kaligarija koji drži mladića po imenu Cezar u kovčegu, hipnotisanog i u dubokom snu, budi ga samo na vašarskim predsatavama gde Cezar predviđa sudbinu za novčanu nadoknadu. Jednom mladiću predskazuje da će umreti do zore, kada zora pukne, a mladić osvane mrtav njegov prijatelj, naravno, sumnja na samog Cezara i počinje da ga prati... Upravo je kroz oko tog prijatelja i ispričan film, a taj prijatelj je na posletku završio u ludnici. I vrlo brzo će granica između realnosti i ludila biti zamagljena. Sve je ovde pomereno i pod znakom pitanja - šminka, scenorgafija, osvetljenje, gluma. Perspektiva je iskrivljena i nepravilna, prozori su svakakvih oblika osim onih uobičajnih, vrata kao da su nacrtana nesigurnom rukom deteta i tako dalje... Jeza se lagano uvlači pod kožu i vrlo brzo postaje gotovo neizdrživa, gotovo da osećate potrebu da pauzirate film i prošetate, smirite misli i saberete ih. Film koji vas oduva. Raspameti. Film u čijem postojanju vidimo korene umetnika kao što su Tim Barton i Dejvid Linč. Film koji se gleda nekoliko puta.
Wiene će 1924. snimiti Orlacs Hände sumanuti horor o svetski poznatom klavijaturisti koji ostaje bez svojih ruku, on dobija nove, ne znajući da su nekada pripadale ubici... Iako ne prevazilazi prethodni film, i ovaj je izraženo atmosferičan i jeziv. Gledah ga ranije, planirah ga za ovaj maraton, ali ne stigoh - vama ga svakako preporučujem.
Das Wachsfigurenkabinett takođe iz 1924. godine je ljubavno pismo Wieneu i njegovom Kaligariju. Gledah film upravo prvi put i ostao sam zadovoljan istim, iako ne oduševljen. Suštinski u pitanju je primer stila ispred supstance - vizuelno zadivljujućeg komada, ali suštinski pomalo praznog. U pitanju je antologijiski film fantazije i užasa sačinjen iz tri priče koje se vrte oko voštanih figura. Prva je fantazija u stilu "1001 noći", druga je o Ivanu Groznom i jedina je koja zaista donosi jak sloj jeze uz odličnu glumu. Treća priča je najkraća i vizuelno najupečatljivija, zaista predstavlja visoko dostignuće za tadašnje vreme i nešto što je lepo gledati i danas. Scengrofija je odlična kroz ceo film, često namerno predstavlja omaž "Kaligariju"...

Na posletku imamo - Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (1922). Ovo znate, naravno, Čak sve i da niste gledali film, znate scene iz njega. Znate Nosferatua. Definitivno najranija ikona filmskog horora, toliko ingeniozna da je ostala u svesti ljudi za sva vremena. Danas gledati ovaj film budi toliko intenzivan osećaj jeze i gađenja da je teško izdržati, kako je bilo pre skoro pa sto godina ne mogu ni zamisliti. Od ključnih elemenata nemačkog ekspresionizma ovde je najizraženije igranje sa svetlošću i iskrivljenim senkama i sve to izgleda prelepo koliko i onostrano i nenormalno.
Priča neobavezno prati "Drakulu" Brema Stokera i jedino malo glupav ili zbrzan kraj kvari utisak.

Naš halloween horor specijal nikako nije mogao proći bez makar jednog Universal čudovišta. Bez obzira na to koliko je Universalova galerija onostranih bića spektakularna i prebogata, izbor nije bio posebno težak, naš omiljeni i jedini koji se zapravo zove - Čudovište, je bio najlogičniji izbor.

Kasnije tokom preduge serije filmova će biti jednostavno (i pogrešno) nazivan Frankenštajn, ali sa početka on je Frankenštajnovo Čudovište ili Čudovište i to je samo sebi dovoljno, kao recimo u slučaju Supermena. Jednom rečju, ikona.

Era Universal horora počinje još u dvadesetim godinama prošlog veka, u doba nemog filma. tada su snimljena dva filma - The Hunchback of Notre-Dame (1923) i Phantom of the Opera (1925) iiako su ta dva komada zapamćena i cenjena i dan-danas, tek 1931. godine sa premijerom "Drakule" (u naslovnoj ulozi fenomenalni Bela Lugoši) počinje ono što ćemo decenijama kasnije nazivati zlatnim dobom holivudskog horor filma, iste godine dobijamo i "Frankenštajn", a u sledećih četiri i "Poe trilogiju", "Mumiju", "Nevidiljivog Čoveka" i nekolicinu nastavaka. Zaključno sa "Drakulinom kćerkom" iz 1936. zatvara se prvi talas zlatnog doba...

Mi se ovde, kao što rekosmo, koncentrišemo na "Frankenštajn" filmove i to konkretno na prva tri. 

Kao što smo rekli prvi je snimljen 1931. i originalna ideja je bila da Bela Lugoši zaigra naslovnu ulogu i ovde, ali je on to odbio, smatrajući da nije dorasla njegovom glumačkom talentu i da nije dovoljno izazovno glumiti monstruma prekrivenog šminkom i lišenog bilo kakvog dijaloga. Studio angažuje do tada malo poznatog Borisa Karlofa i to je, ispostaviće se, bio pun pogodak!

Film otvara scena na groblju, scena sahrane, dok Frankenštajn i njegov pogrbljeni pomoćnik Fric čekaju da ožalošćeni odu kako bi mogli da iskopaju leš. Već ova scena pleni svojom minimalističkom lepotom. Malobrojne su lokacije koje će uslediti, ali su sve divne i sa dosta pažnje skrojene, posebno se izdvaja sama laboratorija Henrija Frankenštajna koja je i sama nekako čudnovato sklopljena i iskrivljena, kao da naglašava karakter samog ludog naučnika.

 Oh, Henri!

 Kolin Klajv briljira u naslovnoj ulozi, suluda ambicija i odlučnost čoveka na granici ludila vidi se u svakom njegovom pogledu. Boris Karlof kao Čudovište takođe je na vrhuncu ovde, iako je sama uloga minimalistička, ono malo kreativne slobode iskorišćava u potpunosti, čineći da je svaki pokret za pamćenje, svaki namučeni krik ili retki osmejak. 

 Kao i većinu filmova ovog doba i Frankenštajna moramo uzeti sa dozom rezerve, očekujući ne baš ubedljiv scenario (doduše tome dosta prinosi i dužina od svega sedamdesetak minuta) pa neke stvari nisu najbolje objašnjene, neke nisu jasne, sve je pomalo zbrzano, ali osnovna poruka je dobro prenešena - film o neshvaćenom i neželjenom stvorenju, stvorenju koje još uči o svetu u kome se našlo, čini fatalne greške pritom. Zaista je baš lako voleti Čudovište u ovom filmu, kao i u sledećem, čak i kada slučajno ubije devojčicu...

Ovo je spor i atmosferičan film, bez muzike, koji vas pre dodiruje blagom jezom nego što vas plaši, ne čini se kao nešto što će mlada publika dograbiti i shvatiti u potpunosti, ali je svakako u pitanju remek-delo holivudske kinematografije!

The Bride of Frankenstein izlazi 1935. godine, ponovo pod režiserskom palicom fantastičnog Džejmsa Vejla i možemo reći slobodno da je jedan od retkih horor nastavaka koji prevazilazi original. Sama posvećenost detaljima, kao i neki specijalni efekti su i danas zapanjujući. Na početku filma vidimo Čudovište koje je preživelo kraj prvog filma, ali je isprljanog i ofucanog odela (karakteristični debeli, teški crni sako) sa nešto kose spaljene i kože deformisane, dok će se

Scena gde Dr. Pretorijus razgovara sa Henrijem Frankenštajnom i ubeđuje ga da zajedničkim snagama naprave novo stvorenje - ženku - je takođe ubedljiva, kako zbog samih dijaloga, tako i zbog dostignuća Pretorijusa koji, za razliku od Henrija, svoja bića uzgaja u teglama, ima nekolicinu ljudi i specijalni efekti ovde su, za te godine, zvezdanih kvaliteta.

Zanimljivo je da se sama Frankenštajnova Nevesta (već ovde Universal ne čini sasvim jasno ko je Frankenštajn i čija je to, dođavola, nevesta) se pojavljuje tek na samom kraju, par puta vrisne, odbije Čudovište i to je sve od nje u čitavoj seriji, pa ipak postala je prepoznatljiv lik za sva vremena. 

Ovde se suštinski, po nama, završava nezaobilazni deo ove serije, sadržaj koji svaki ljubitelj ne samo horora, već filma uopšte mora pogledati kao deo opšte kulture, pre svega, pa zatim i kao filmove koji i dan-danas sjajno izgledaju i prenose jezivu, mračnu atmosferu.

Sledećih nekoliko godina Universal u potpunosti prestaje sa snimanjem horor filmova, da bi krajem dekade vratio originalne filmove o Drakuli i Frankenštajnovom Čudovištu u bioskope, pošto je to bio veliki finansijksi uspeh, odlučuju da za monstrume još uvek ima publike i nade, pa brže-bolje snimaju i treći film.

Son of Frankenstein (1939.)

Ja sam ovaj film zapravo želeo jako da mrzim, ali nisam uspeo. Režiser je promenjen (Rowland V. Lee"), bilo kakvog smišljenog kontinuiteta sa prva dva filma nema, Čudovište nije u sakou, već nekim ritama... pa, ipak, u pitanju je remek-delo sasvim na nivou prethodnih komada, ako ne u nekim sferama i ubedljivije.

Kao prvo, film traje dobrih pola sata duže što mu pruža vremena da se razmaše, da ne žuri, da nas zabavi nekolicinom pamtljivih dijaloga. 

Henrijev sin - Vulf - se vraća u rodni kraj kako bi nasledio titulu i imanje, ali ne nailazi na toplu dobrodošlicu, žitelji sela dobro pamte njegovog oca i čudovište koje je stvorio i pustio u svet. Vulf u razgledanju svog imanja dolazi i do razrušene laboratorije gde sreće Igora koji je navodno obešeni pomoćnik njegovog pokojnog oca. Igor je preživeo bešenje, vrat mu je slomljen i igra ga niko drugi do... Bela Lugoši. Legendarni mađar ovde, možda, donosi performans svog života, iako će ga istorija pamtiti kao najboljeg Drakulu ikad (što neosporno jeste), uloga Igora je stelarna. Njegov prljavi izgled, zlokoban smeh, same reči koje izlaze iz njegovih usta, šminka, pogled... sve vas plaši i tera neku grozu, osećaj gađenja. Danas i meni (koji sam video sve i svašta) je neprijatno da ga gledam, mogu samo zamisliti kako su se osećali ljudi pre bezmalo osamdeset godina. Karlof ponovo i po poslednji put igra čudovište pa je zaista prava gozba za oči videti dvojicu velikana zajedno. Igor naime kontroliše Čudovište i koristi ga kao oruđe u osveti sudijama koje su ga osudile na vešanje zbog pljačkanja grobova. 

Karlof je u mnogome skrjanut ovde, ali ono malo scena što ima su upečatljive, poput one ispred ogledala. U ovom filmu ponovo ne govori, ali koristi neke kreativnije i inteligentije načine da usmrti svoje žrtve. Ne znamo odakle to, ali kao što rekosmo, nelogičnosti i nepovezanosti sa prva dva filma su brojna pa na to nećemo gubiti vreme, niti se obazirati na njih. 

Još jedan performans za zlatne strane žanra donosi Lajonel Etvil u ulozi policajca kome je još kao detetu Čudovište odgrizlo ruku, pa sada ima drvenu protezu.
Promena režisera je donela i određenu svežinu, promenu tempa, scene su dinamičnije, glumci angažovaniji tokom dijaloga, nema praznog hoda, nema preterano dramatičnih razgovora, već se pamtljive rečenice sipaju dok se nešto drugo radi, no sve to nije posebno na uštrb atmosferičnosti.

1942. godine pojavljuje se i četvrti filma - The Ghost of Frankenstein. I ovde serija definitivno gubi svoju kredibilnost i nivo kvaliteta. Sveden na svega sat vremena dužine, sa ponovo novim rediteljem, haotičnim, nejasnim scenarijem, većim akcentom na akciju... ovo sve skupa deluje daleko jefitnije. Karlof ne glumi Čudovište, Lugoši jeste ponovo Igor, ponovo je na visokom nivou ali nekako ni on ne sija punim sjajem. Universal će nastaviti da praktično na godišnjem nivou izbacuje slabo ili nimalo povezane nastavke. 1943. izlazi i prvi sudar čudovišta u istoriji žanra - Frankenstein Meets the Wolf Man. Zanimljivo da ovde Čudovište glumi upravo Bela Lugoši koji ga je  na početku svega odbio, odrađuje dobar posao - rečeno mu je da je Čudovište slepo, pa tako i glumi, trom je, ukočen, sa ispruženim rukama, takvog će ga pop kultura i fanovi i zapamtiti i pamtiti do dana današnjeg, iako su isprva kritičari popljuvali performans Lugošija... Nije ni čudo, film ni ne pokušava da objasni slepilo Čudovišta. 

Mi smo ovde zaustavili naš maraton. 

Izaće još dva mash up filma u kojima se pojavljuje i Drakula, kao i jedna komedija, ali sve to skupa je daleko od nivoa koji su postavili prvi filmovi. Tek će krajem pedesetih godina pod produkcijskom kućom britanskog Hammera, Frankenštajn (ali i ostali Universal monstrumi) dobiti valjane rimejkove u boji, sa novim slojem užasa i nasilja u sebi.

Istina je da su nakon drugog svetskog rata ovi monstrumi prestali da budu strašni ljudima. Užasi rata, kao i strahovi od nadolazeće atomske ere bili su preveliki da bi se iko potresao zbog sporog i suštinski dobroćudnog Frankenštajnovog Čudovišta. Istina je da ni decenijama kasnije studio u čijem su vlasništu svi ovi likovi ne zna tačno šta će sa njima. Lično verujem da bi i ribut atmosferičnih horora sa artističke tačke gledišta mogao da bude pogodak, ali ne i finansijski. Verovatno ćemo videti akcioni spektakl poput "Osvetnika" samo sa našim dragim čudovištima namesto marvelovih superheroja, čini se da ni to ne bi bilo lošije od limba u kojem se trenutno nalaze. 

Legende nam i onako niko ne može uzeti.

Oktobar - najstrašniji mesec u godini. 

Kao da poslovično odvratno vreme nije dovoljno, tu je i praznik strave i užasa, noć tokom koje svakojake grdobe šetaju površinom zemlje, a deca - buduće psihopate, silovatelji, buduće ubice po predgrađima, šumama, kampovima, jezerima - traže od vas slatkiše. Mesec Frankenštajnovog čudovišta, Drakule, Mumije, beskrajnih hordi zombija... Bolji način da provedete tih mahom kišnih i sivih tridesetak dana od pravljenja tradicionalnih horor maratona ne postoji - osim da ga, ako možete, prespavate - tako ga makar mi provodimo, pa ćemo u danima što slede imati nekoliko tekstova od po tri filma (manje ili više) u njima, što je verujemo taman dovoljna doza da se čovek razlije od boja, prestravi od jeze, zgrozi od užasa, a ipak pritom ne pokoči i ne oslepi.

Prvi na redu je maraton u kome gledamo originalnu romerovu "...of the Dead" trilogiju. Svaki od tri filma nastao je u drugoj deceniji - šezdesete, sedamdesete, osamdesete i efektno obeležeio svaku od njih, stvorio podžanr i na kraju praktično stavio tačku na isti.
 Svaki od tri filma je suštinski bitan za podžanr zombi filma, kao i za horor uopšte, ali uticaji se šire i dalje na modernu televiziju i film generalno. To koliko ja lično volim ove filmove, koliko su duboko uticali na mene u svakom smislu, povrh svega na književno delovanje, teško je sažeti, objasniti... možda je najbolje pogledati moj nadimak ovde. 

Verovatno samo zbog internet puritanaca, nerdova i cepidlaka moramo pomenuti kako "Night of the Living Dead" nije prrrvvviiii zombi film u istoriji kinematografije. Vaistinu nije. Nešto najbliže proto-zombi filmu bi bio "The Last Man on the Earth" iz 1964. godine koji priča istu priču koju će decenijama kasnije ispričati i "I am Legend", pa ipak nacrtati osnove žanra koje će i do današnjeg dana pratiti svi uspelo je upravo Romeru četiri godina kasnije.

NIGHT OF THE LIVING DEAD (1968)

Kada pričamo o najboljim naslovima horor filmova ikada! Sam naslov u meni i dan-danas budi jak osećaj straha, jeze.
U pitanju je crno-beli horor film i to verovatno jedan od poslednjih svoje vrste. Dug je put žanr prevalio od svojih nemih početaka, preko prvih zvučnih filmova pomalo naivnih scenarija i dijaloga pa sve do ovog komada.
Obično popodne... Vesti o napadima... Groblje... Bračni par... Muž koji gine, žena koja prestravljena uspeva da pobegne. Film nam kasnije postepeno uvodi i galeriju drugih likova od kojih neki predstavljaju prave arhetipove koje možemo gledati u filmovima i serijama i dan danas. Svaki od ova tri filma nosi jake političke i društvene poruke, jedna od glavnih ovde jeste ljudska potreba za vlašću i nesloga.
Iz gomile naravno da se izdvaja Ben - tamnoputi čovek snažnog karaktera, fizički sposoban, odlučan da preživi, ali neverovatno baksuzan. Verujemo da smatrati za spojler nešto što je deo pop kulture već bezmalo 50 godina jeste glupo - kao kada bi smo u prikazu originalne trilogije "Zvezdanih Ratova" rekli da je Dart Vejder otac Luka Skajvokera - ali ipak nećemo naglabati o samom kraju, no samo reći da je jedan od najnepravednijih u istoriji žanra.
Između scena napetih dijaloga, ojačavanja odbrane kuće u kojoj su se našli i sjajnih scena nasilja i proždiranja živog mesa - efekti su perfektni - naši likovi gledaju televiziju ili slušaju radio sa kojih dolaze kontraverzne i čudnovate vesti koje polako objašnjavaju šta se događa u spoljnom svetu - od početnih kontradiktornih naklapanja ka sve čvršćim činjenicama.
Atmosfera je ovde posebno jaka. Noć i b&w tehnika, izolovanost u kući usred ničega, saznanje da su oni napolje, a da je situacia i unutar salbo zabarakadirane kuće napeta i na samo dva trenutka daleko od eskaliranja u sukob, nestanak struje...
Ukratko, u pitanju je remek-delo koje je odlično prošlo test vremena. Atmosfera, priča, vizuelni prikaz nasilja, likovi sve je ovde na nivou i to uprkos krajnje skromnom budžetu.

DAWN OF THE DEAD (1978)

Pogledajte taj predivan artwork!

Situacija u kojoj nastavak nadmaši već jako uspešan original je generalno u filmu, a posebno u hororu jako retka. "Frankenštajnova nevesta", "Osmi putnik 2" i...  i...? Pa, naravno - "Zora živih mrtvaca". Dok je original bezmalo celim trajanjem, do samog kraja, zadržavao sukobe sa zombijima do granice niskog intenziteta, već sam početak "Zore" donosi više - vojska i policija i haos u uskim hodnicima i malenim stanovima... Dok je prvi film bio atmosferični horor, drugi počinje kao akcioni spektakl jakog "B" šmeka.
Videvši da je đavo odneo šalu i da je samo pitanje trenutka kada će sve upotpunosti otić' k vragu simpatična četvorka - dva policajca i novinari, odlučuje da ćapi helikopter TV stanice i pobegne daleko na sever, prebegne iz SAD u  Kanadu i kakvo-takvo preživljavanje nađe tamo daleko.
Na putu ka severu zaustavljaju se na krovu napuštenog šoping mola i odlučuju da se tu zadrže. Sjajan, genijalan seting za zombi film. Mrtvaci se vraćaju po instinktu na mesto koje su toliko voleli, mestu koje im je toliko značilo, u kome su toliko voleli biti - tržni centar vrvi od zombija, ali takođe i siline slatkiša, nakita, gardarobe, oružja, mesa, alkoholnih pića... vredi se boriti za njega.
Od samog početka, ali posebno nakon dolaska u tržni centar vidimo koliko su likovi ovde preterano kul! Dok maltene u svakom horor filmu prosto preziremo ljude i jedva čekamo da svi oni pocrkaju na što kreativnije načine, ovde zavolimo sve njih. Posebno su zabavni samouvereni policajci koji lagano vršljaju tržnim centrom, već ovde unose jak element komedije u žanr uz samospoznaju da su zombiji ipak samo tromi, smotani leševi. Za razliku od horor arhetipova, ovi likovi su pametni, istina je da imaju za nadmudriti samo braindead reanimirane leševe, ali ipak to konstantno rade i to na jako kreativne načine. Vidimo i klasičnu transformaciju novinara šmokljana u bad ass lika, a i njegova trudna devojka napreduje kroz film. No, i ovde kao u sva tri filma titulu najzanimljivijeg karaktera odnosi tamnoputi muškarac.
Postoje tri verzije filma - US, E i directors cut koja traje dobrano preko dva sata, ali čak je i ona zabavna svakog trenutka i suštinski nju preporučujemo svim tvrdokornijim fanovima zombi filma, dok je za opuštenije gledanje i verzija za američko tržište odlična.
Glavna tema ovog filma je svakako ljudska površnost, sebičluk, potreba za materijalnim, no čak ni to nije odrađeno jednodimenzionalno, već upravo tako da sve te luksuzne stvari u doba pada civilizacije pružaju malo prekopotrebne lepote i mira, da čovek odvojen od tih stvari vrlo brzo biva sveden na ekstremno nasilnu jedinku.

DAY OF THE DEAD (1985)
Inicijalni planovi za treći film su bili spektakularno ambiciozni, glasine, izjave i vlažni snovi koji su kružili govorili su o epskom zombi filmu koji će trajati satima. Novaca za tako nešto jednostavno nije bilo, čitav scenario je prepravljen, sveden tako da može biti ostvaren u okvirima malog budžeta, pa je "Dan živih mrtvaca" ugledao svetlost dana u toku 1985. godine koja je i ostala ključna za zombi podžanr, kao godina kada je sve što je trebalo bilo rečeno.
Situacija u kojoj megalomanski planovi autora nisu u istoj ravni sa surovom realnošću nije uopšte retka u surovom svetu filmske industrije, tako da nema potrebe za lamentiranjem nad sudbom ovog filma, već samo treba videti i oceniti ono što je na kraju snimljeno.
Film je dočekan na nož od strane kritike, a posebno fanova. Čak ni veliki Džoržd A. Romero nije uspeo da prevaziđe prokletstvo trećeg filma. Pa ipak, baš kao što je slučaj sa "Sinom Frankenštajna", i njegov treći film je vremenom dobro ostario, stigao do kultnog statusa i na kraju zaslužene ljubavi fanova.
Verovatno glavne zamerke ovom filmu jesu te što je nakon budžetnije "dvojke", generalno veselije, opuštenije, komičnije, sa manje, ali dobro napisanih likova, akcenat vraćen na gomilu koja će vas samo nervirati, što umesto šarenog tržnog centra imamo vojnu bazu odsečenu od sveta (koji je koliko likovi u filmu znaju možda i u potpunost pao) sa laboratorijom u kojoj ludi naučnik vrši eksperimente, ulazima u napuštene rudnike odakle vojnici vade zombije potrebne za pomenute eksperimente. Sve u svemu, umesto veselijeg setinga, imamo povratak standardnijim horor prizorima.
 Napetost u bazi raste sa brojem poginulih vojnika i činjenicom da naučnici ne pružaju nikakve rezultate...
Ludi naučnik od strane vojnika nazvan Frankenštajn radi na pripitomljavanju zombija i ima solidne rezultate u tome, čineći da jednog živog mrtvaka sasvim smiri i uljudi - jednostavnim uslovljavanjem osećaja sreće, dresiranjem, ali to vojnike ne zanima posebno, čak im se sama ideja gadi ili ih vređa.
Napetost eskalira u pravi sukob u momentu kada saznaju da naučnik hrani zombije komadima njihovih poginulih saboraca i tu sve odlazi dođavola.
Film je jako mračan i siv, depresivan. Romero kao da nikada i nije voleo ljude, ali ovde ih iskreno prezire. Vesti sa radija i televizije su tokom serije postali efektni način pripovedanja opšte, globalne priče i prikaz stanja stvari, ali ovde toga nema jer je civilizacija očigledno pala. Romerov prezir klasičnog klišea akcionog heroja je i ovde prisutan, pa umesto belog, mišićavog lika imamo jaku ženu, i fizički i karakterno i intelektualno, ali ipak sa svojim granicama kada je pred naletom ludila u bazi. Simpatični tamnoputi karakter je i ovde prisutan, sada doduše u ulozi pomoćne role i sa nekim rečenicama za pamćenje, pre svega one kada naša glavna junakinja kuka nad neslogom ljudi i kako bi bilo mnogo bolje da se svi ujedinimo, mudri crnja odgovara "da je to normalno, da ljudi generalno imaju drugačije planove, očekivanja i načine da do njih dođu", odnosno da svi koji govore o ujedinjavanju i slozi misle na ujedinjavanje oko njihovih ličnih ideja.
Ako se mene lično pita, ja obožavam ovaj film. Svakako da i tokom ovog maratona dolazi kao razočarenje nakon sjajnog drugog komada, ali je zapravo u široj slici baš ono što je trebalo seriji.
Ključno je truljenje unutar truljenja.
 Svaki film, iako suštinski nepovezan sa prethodnim, donosi novi nivo razaranja ljudskog društva i civilizacije, vremenom sve ružniji i ružniji karakteri se pojavljuju - u "Zori" iako imamo četiri ljupka lika, imamo i bandu ogavnih, post-apokaliptičnih kreatura u koži i na motorima - zombiji su sve brojniji, a na posletku polako uče da se ponašaju kao ljudi, što ih ne čini ništa boljim - pre svega nauče da koriste vatreno oružje.
Gledano sa ove razdaljine "Zora" kao veseliji film dolazi samo kao slavljenje propasti ljudi, uživanje u njihovim poslednjim trenucima, dok je "Dan" otrežnjenje tokom koga samo vidimo taj surovi, bolni kraj.

*****
Devedesete će proći bez "...of the Dead" filma, ako ne računamo solidan koliko i nepotreban "Noći" (na kome Romero nije radio), da bi u "dvehiljaditim" dobili čak tri nova, od kojih je jedino "Zemlja živih mrtvaca" iz 2005. godine relevantan i kvalitetan. Iako smo mogli bez njega, iako nije na nivou originalne trilogije, iako čak nije ni najbolji zombi film svoje dekade (u kojoj je inače podžanr izmužen do besmisla) on jeste sasvim korektan pokušaj. Hronološki se nastavlja na trojku, prikazuje vaspostavljeni feudalni poredak, zombije koji nastavljaju evoluciju i tako dalje... "Zemlja" ipak nije deo ovog maratona i mi ga ne preporučujemo za gledanje odmah nakon prva tri.

******
Neki poseban zaključak nije potreban, ono što mnogim AAA filmovima nije uspelo, ovim nezavisnim ili pokušajevima B produkcije jeste - promenili su svet filma zauvek. istina jeste da su istovremeno stvorili podžanr, ali ga i obesmislili jer nikada nije snimljeno nešto kvalitetnije i kako stvari stoje teško da će biti ("Shaun of the Dead" je jedini film koji je dostojan da stoji pored ova tri). Verujemo da ste svi gledali ove filmove, ideja i nije da vam ih otkrijemo, već samo da vas podsetimo, da ih obrnete još jedared.

Sledeći na redu je "Frankenštajn" maraton...

Bez namere da ulazimo u rasprave o aktuelnom stanju industrije video igara glavnog toka, ali ličnog stava da u, najmanju ruku, situacija bajna nije, predstavljamo vam nekoliko indie igara objavljenih tokom ove godine, kao i par nešto starijih...

Apotheon je akcioni, dvodimenzionelni platformer sa jakim elementima RPG-a, deluje kao spoj nekoliko igara: Prince of Persia, God of War, Castlevania... ali zapravo zahvaljujući kako već pominjanim vizuelnim radostima, kao i specifičnom sistemu borbe, stoji suvereno i samostalno kao primer originalnog komada zabavnog softvera. 

Priča je jednostavna i klišeizirana - Zevs je presudio ljudima, presekao veze olimpa sa svetom smrtnika, ostavljajući ih tihom i skorom zaboravu. Vi ulazite u sandale heroja koji će se tome suprostaviti i vrlo uskoro krenuti na nezamislivu potragu - pobiti bogove Olimpa. 

Upravo će sama borba biti najveći plus igre tokom čitavog njenog trajanja i verovatno najjači motor koji će vas gurati dalje. Oružja ima na pregršt - tridesetak vrsta sečiva i tupih predmeta za blisku borbu - pored uobičajnih mačeva, sekira, buzdovana, vila, helebardi, trozubaca, tu su oružja sa specijalnim efektima poput rasturanja protivničkog štita nakon jednog udarca ili vampirskog efekta srče helt poena - dalje, nekoliko vrsta strela, koplja, praćki, sekira za bacanje, kao i lovačkih zamki, grčke vatre i tako dalje... takođe i mnoge sitnice iz vaše okoline mogu poslužiti kao oružje - baklje, kamenje, ćupovi sa uljem. Borba je spora, naročito u početku, i od vas ne zahteva besomučno kliktanje levog miša već taktičko razmišljanje, pozicioniranje, korišćenje štita, kotrljanje, skakanje, napadanje u pravom momentu. Preporučljivo je igrati na višem nivou težine kako bi sav potencijal kompleksnog borbenog sistema došao do izražaja. Svako oružje ima brzinu napada i domašaj, a u zavisnosti od toga kako zamahnete imate direkt udarce, aperkat... i svaki od njih donosi određene efekte.

Spcefična odluka autora, koja nam se nije nužno dopala, jeste ta što se oružje troši i to sumanutom brzinom. Suštinski, to loše nije, jer tera igrače da kombinuju, budu kreativniji i ovladaju sa nekoliko različith oružja i tipova borbi. Na kraju krajeva, nije kao da postoji oskudica hladnog i teškog hardvera za dekapitaciju neprijateljskih hordi - u svakom momentu imaćete na izboru nekoliko desetina načina. 

Uz to Apotheon donekle nagrađuje istraživanje širokog dvodimenzionalnog sveta, ali uspeh u igri ipak ne zavisi strogo od toga, pa ako baš i niste fan metroidvania igara - neće vas previše boleti. Ukoliko bi ipak tražili manu, to bi svakako bio nezgrapni platformski element igre. Vaš karakter je trom, zbog kompleksnog sistema borbe, preosetljiv na mrdanje miša, pa sve u svemu skakutanje i pogađanje merdevina i manjih platformi zna biti teže no što bi trebalo, srećom igra ni na to ne stavlja posebno veliki akcenat, osim u situaciji ili dve kada je neophodno za dalje napredovanje.

RPG elementi jesu limitirani - tu je skromni inventar koji ćete puniti armor opremom koju ćete nalaziti tek po specijalnim kovčezima skrivenim u svetu igre, dok ćete na gradskim tržnicama moći da, kod trenera, unapredite vašu umešnost rukovanja određenom vrstom oružja. Nema skupljanja iskustva i skill drveta. Nove skillove ćete dobijati tek ubijanjem bogova - pa ćete tako vremenom steći posebno korisnu mogućnost kotrljanja u vazduhu, umeće otvaranja zaključanih brava bez kalauza i slično.

Kada već pominjemo ubijanje bogova - upravo su te borba neverovatan momenat ove igre. Svaki od nekolicine okršaja sa božanstvima antičke Grčke ćete dugo, dugo pamtiti. Primer prave dizajnerske genijalnosti i originalnosti, bez obzira da li je u pitanju Posejdon, Zevs ili možda i najbolje osmišljeni susreti sa Artemidom i Atinom. Monolozi bogova, glasovna gluma, njihovo ophođenje prema vama i vasceloj ljudskoj civilizaciji urezuju se duboko.

U igru je implementiran i rudimentarni sistem kraftovanja napitaka, za one osnovne ćete dobiti recepte, ostale možete kupiti.

Kao što i vidite na slikama, vizuelno igra je preuzela stil sa grčkih vaza i ostale glinčarije i izgleda ništa manje do prelepo. Iako sam se plašio da ovakav, krajnje minimalistički, stil može dosaditi, autori su me i tu razuverili - kroz desetak sati igre - koliko će vam trebati da je kompletirate - jednostavna promena palete boja, koje su inače nežne, pastelne, u odnosu na lokaciju - artemidine šume su blaženo zelene, spuštanje ka hadu nosi vatreno crvene boje... nudi i više nego dovoljno raznolikosti. Celokupna zvučna komponenta je takođe perfektna.

Da je u pitanju posvećeno glorifikovanje kulture, istorije i mitologije stare Grčke, potvrđuje i najkorisniji sistem kolektibilnih stvarčica ikada implementiran u nekoj igri - kroz vasceli svet razbacani su spomenici sa zanimljivim tekstovima vezanim za konkretno doba i tematiku igre, navodi iz Ilijade, Odiseje i drugih dela....

Apotheon je svojevrsni ego-trip festival, igra koja će vam pružiti šansu da sami napredujete, dajući vam povremeno jača oružja i nove skillove, ali pre svega vas terajući da sami učite i budete sve bolji u borbi. Ah, da, činjenica da ubijate bogovi i postajete... Igrajte ovo! 

Koncept oko koga je ostvaren Gravity Ghost je toliko apstraktan, a emocije koje nosi sa sobom toliko duboke i lične, da se plašim da jedan šturi tekst o njemu neće uspeti da dočara ni trunčicu toga... verovatno ni neće, s toga možete ga preskočiti, dobaviti igru i odmah početi sa njom.

Za one koje baš zanima moj pokušaj...

Suštinski u pitanju je platformer, ali jako čudne prirode. Vi ste u ulozi duha mrtve tinejdćžerke koja luta svemirom, vrti se oko planeta, skukaće, leti, sakuplja cvetiće i zvezde, kao i duhove mrtvih životinja i pomaže im da nađu spokoj. Hah!

Priča, estetika i emocija igre je dosta inspirisana "Malim princem", sa trunčicama "Alise u zemlji čuda", rekao bih, i kao takva će se nesumljivo dopasti mnogima od nas. U centru je devojčica i njen polu-divlji ljubimac - lisica i jako mračna, tragična priča njene porodice koja se polako i misteriozno odmotava. Čudan je osećaj igranja jednog indie platformera zbog priče, ali ovde je to zaista slučaj - kako budete skupljali duhove životinja i spajali ih sa njihovim kostima odmotavaće se priča, cutscena po scena, u kojoj ćete upoznavati lik devojčice koju vodite, njene sestre, dedu, sudbinu njenih roditelja i tako dalje... sve je mračno, ali i prelepo istovremeno, prožeto sa crtama simpatičnog, nevinog humora. Glasovna gluma je takođe simpatična. 

Sama mehanika igranja nije ništa manje zanimljiva. Gravity Ghost sadrži bezmalo stotinjak nivoa na kojima će vam osnovni zadatak biti da uhvatite zvezdu i otključate vrata kroz koja ćete izaći sa nivoa. To će nekad biti sasvim lako, nekad i ne baš, ali istina je da igra jeste prilično laka i opuštajuća. Kao što i naslov nagoveštava, osnova igre je gravitacija. Na svakom nivou će se nalaziti jedna ili više planeta oko kojih ćete kružiti, koje će vas privlačiti i generalno ometati u bezbrižnom letenju. Tako da je čitavi izazov upravo u tome - u limitiranom uticaju na pokrete vašeg lika. Nekada ćete i po nekoliko puta kružiti oko planete bezuspešno pokušavajući da pokupite zvezdu ili cvet. Cveće je, inače, jedini resurs u igri od kojeg će vam rasti kosa koju ćete kasnije koristiti za teraformiranje planeta (logika igre jeste upitna, naravno). Postoji nekolicina vrsta planeta: pošumljena, vodena, ledena, vulkanska, gumena(?), dijamantska... i svaka će drugačije uticati na igru - kroz vodene ćete prolaziti, od gumnih odbijati, dijamantske su posebno guste, Dakale imaju i jaču gravitacionu silu... Pojedini nivou imaju i rudimentarne mozgalice i zagonetke, ali suštinski igra baš nikada nije posebno teška. Uz predivni vizuelni identitet, već pominjanu emociju koju nosi, zaista genijalnu muziku - koja je i samim autorima bila toliko bitna pa nisu ostavili mogućnost njenog gašenja - milina je i posebno zen iskustvo samo lebdeti svemirom u pokušajima da se skupi baš svaki cvetić - iako to nije ni izbliza neophodno za dalje napredovanje.

Gravity Ghost je slatka, savršeno spakovana, mala igra i jedno divno, divno literarno i igračko iskustvo.

Razmišljao sam da li da ovu igru uvrstim na listu iz dva razloga - nešto je starija i važnije iza nje stoji Arcen Games, mali indie tim čiji sam sve veći fan, poznat pre svega po nekoliko zanimljivih ataka na 4x i god game standarde - asimetrični AI War, prošlogodišnji The Last Federation, kao i Skyward Collapse su redom fenomenalne strateške igre, pa je u planu jedan tekst posvećen upravo ostvarenjima ovog studija, no, eto, za početak ovde ćemo preleteti preko čudnovatog naslova koji savija granice žanrova i tvori nešto novo - A Valley Without Wind.

Svet je doživeo kataklizmu, vreme-prostor je implodirao i sve što je iza toga ostalo jeste spektakularan haos različitah doba u jednom. U svetu u kome ćete se igrati nalazese ljudi iz različitih epoha, roboti, vitezovi, raznoliki monstrumi, ledeni predeli odmah uz pustinju, stakleni neboderi pored ostataka srednjeg veka ili industrijskog doba... Svetom vladaju surovi vetrovi i oluje, preživelih je malo, uplašeni su, razbacani, neorganizovani, zbunjeni... a povrh svega tu je i super zli Overlord i njegovi poručnici.
Vi ste u ulozi heroja koji treba da spase šta se spasti može, vozdigne civilizaciju, pobedu zlo, dolini vrati mir bez vetra.

Suštinski, igra je spoj Terrarie i Castlevanie, igre koju silom prilika drugi put pominjemo ovde. Dakle upitanju je sandbox, open world igra koja vam pruža veliku slobodu delovanja.  Za razliku od Terrarie, donekle zamoran akcenat na sakupljanju ruda i ostalih resursa je ovde gotovo u potpunosti zanemaren, pa je sve ostalo na borbi i istraživanju baš u maniru metroidvania igara. Svet je - OGROMAN i random generisan. Za početak limitiran vetrom koji okružuje početni deo kontinenta, ali kasnije građenjem vetrenjača ćete uspeti postepeno da ga pobeđujete. krenuti na Overlorda možete u bilo kom trenutku, iako to nikako nije pametno. U svakom trenutku imate deset ili više misija oje možete rešiti i njihovi karakteri su zaista raznloki - spašavanje NPC-a, uništavanje mini-boss monstruma, nekolicina mini igara... U svakom trenutku se možete spusiti ispod površine zemlje - pećine su maltene na svakom koraku i imaju nekoliko nivoa i u njima možete naći rude koje su neopdohne za kraftovanje magija. Na površini možete ući u bilo koju od bezbroj zgrada i istraživati i pronalazati brdo smeća i među svemu tome i ponešto zaista zanimljivo i korisno. I u svemu tome se vrlo lako izgubi pojam o vremenu i smislu trošenja istog.

Centar čitave operacije jeste naselje u koje ćete dovlačiti spašene preživele civile, u kojem ćete podizati niz raznih zgrada i poboljšanja, praviti nove magije, slati NPC-e na sakupljačke, istraživačke ili napadačke zadatke...
Samo napredovanje vašeg junaka je osnovni cilj - doći do moći dovoljne da se pobedi Overlord - magija ima zaista mnogo, kao i predmeta koje možete koristiti za poboljšanje statistika ili neke druge, aktivne pogodnosti. 

I upravo u tome leži najveći plus ove igre - taj osećaj pravednosti i jednog uzvišenog i lepog cilja. Podizanje jednog sveta, pomaganje njegovim žiteljima, izgradnje objekata koji će im olakšati preživljavanje - pa čak i sam život učiniti lepšim, građenje objekata za nove stanovnike, pobeđivanje užasnih vremenskih uslova... sve skupa daje jednu lepu, božansku notu vašem poduhvati i... onda ćete poginuti. Svet je surov, a heroji su samo potrošna roba. Iza vas će ostati spomenik i samo će novi heroj uskočiti i vi ćete nastaviti da ga vodite, bez nekih većih penala. Naravno, igra pruža mogućnost srozavanja težine - i to jako detaljno, odvojeno za borbene, platformske i globalne segmente, ali mi to ne preporučujemo, jer samim tim se gubi svaki smisao.


Borba je jednostavna i sasvim oslonjena na magije, mahom one dalekometne, pa je kliktanje levog miša i skakutanje sasvim dovoljno, no to i nije rpoblem koliko jako loš osećaj tokom njih. Naime, animacije kako vašeg lika, kako monstruma jedva da su postojeće - šturo će lettei, puzati ili koračati ka vama, primati udarce, bez da ikako reaguju na njih i na posletku dosadno umirati. Kidanje mesa, mogućnost da ih žive zapalim, vrištanje, odvaljivanje udova i glava, krv i creva bi celu stvar učinilo mnogo, mnogo lepšom i zabavnijom. Osim toga, ni ostali audio-vizuelni elementi nisu posebno ubedljivi, već pre svega ili čudni ili neubedljivi. Naravno, izgled samog sveta koji proizilazi iz settinga jeste zabavan, nepredvidiv i sulud.

Potrebno je za ovu igru dosta vremena, strpljenja, čitanja bogate wiki sekcije, ali ako vas to ne plaši, ako nemate ženu, decu, ne planirate skoro da ih imate, radite u državnoj službi ili, avaj, ne radite - ov jeste igra za vas!

Za kraj opisaćemo Hotline Miami i njegov ovogodišnji nastavak - Wrong Number.
U pitanju su top-down 2D pucačine sa jednostavno 16bitnom grafikom i "jedan metak - smrt" mehanikom, prosto da prostije ne može, a opet genijalno.

U ulozi ste psihopate koji dobija čudne pozive - ili ih ne dobija - koji ga teraju na ubijanje raznih mafijaša i ostalog ološa. Stavljate masku na glavu, svojim kolima odlazite na lokaciju i tu zabava kreće.
Pogled iz ptičije perspektive, kao i sveopšte brutalno nasilje donekle podseća na prve naslove iz sada globalno popularnog GTA serijala, ali tu poređenja sa bilo kojom igrom prestaju. Nivoi su često podeljeni na nekoliko faza, praktično spratova kuće/zgrade koju čistite, nakrcani su neprijateljima i na vama je da pobijete sve do jedng. Jedan metak je dovoljan da ubije njih, ali i vas. Iako će krvi biti na izvoz, onesvešćene neprijatelje možete dokrajčivati palicama, noževima, kopati im oči, razbijati glave cokulama, komadi nogu i ruku će leteti na sve strane, u suštini ova igra će od vas zahtevati mnogo razmišljanja i taktiziranja. Svaki nivo je zapravo problem gotovo nalik na zagonetku i na vama je da nađete način da je rešite. I uvek je nekolicina načina za to. Možete krenuti besčujno eliminisati neprijatelje, što je naravno teže, ali, sa druge strane, jer paljba vatrenog oružja privlači više njih pa ćete se nekad morati izboriti i sa šest-sedam istovremeno.Šta god radili - ginućete mnogo i redovno.
No, ono što je apsolutno spektakularno - nećete se previše ljutiti, makar ne na igru - koja je gotovo uvek poštena, već na sebe, ukoliko pogrešite. Ipak, nekoliko prvih pogibja gotovo da je obavezno, lagano ćete napredovati kroz nivo, razgledati, smišljati taktike, pristupe, pamtiti gde se sveneprijatelji nalaze... Svaki put kada restartujete nivo nešto će se malo promeniti, pre svega naoružanje koje će pojedini neprijatelji nositi i čak i ta sitnica ume sasvim taktički izmeniti ovako mehanički minimalističku igru. 

Pre svake misije birate jednu od dostupnih maski kojeće takođe sitnicama uticati na igru - brže trčanje, psi koji vas vviše ne napadaju ili više municije  su samo neki, a urpavo poslednja navedena deluje najkorisnije, jer ovde neka sakupljanja metaka, već samo ono što se nalazi u pušci/pištolju, kada  ispraznite - morate je celu menjati. Ovo naravno jako utiče na planiranje svake akcije.

Miami Hotline nije jedna od onih indie igara koja je uspešna na polju mehanike,ali zato se šlepa na vizuelnoj ili literarnoj komponenti - ovo je zaista remek-delo savremenog gejm dizajna u potpunosti. Priča je suluda u svakom trenu. Generalno, cela igra je urađena tako da podseća na opsurne slešer filmove osamdesetih, sa jeftinom karpenterovskom estetikom na sve strane, ali i trunčicama Tarantina, braće Koen i "Paranoje u Las Vegasu" takođe. Da li je stvarnost ili drogom izazvane halucinacije ludaka nikada, baš nikada nećete sa sigurnošću znati.

Sam postavka i tempo igre je genijalan - telefonski poziv, nasilje, ubijanje 10, 20, 30 ljudi, odlazak na piće, po picu, horro film il nešto peto i lagani razgovor sa radnikom tamo.
Grafika je nešto najlepše što je izašlo poslednjih godina, a da pritom nosiretro etiketu - jarkih boja, pikselizovana, a čitavi nivoi se neugodno ljuljaju, njišu, pomeraju... počeće pred očima da vam blješti i da vam se u glavi vrti, na korak do istinski halucinogenog dejstva.
Muzika je takođe perfektna i savšreno uklopljena.

Pre određenog vremena pojavio se i nastavak.
Autori su bili svesni da imaju dobitnu formulu koja je toliko jednostavna da previše mesta za inovacije i nema, a da se pritom ne ugrozi sama suština, jelte. Tako da sve što original donosi jeste znatno više sadržaja i sitne promene koje su i više nego perfektno uklopljene.
Prvo, igra je sada višestruko duža - što znači da će biti prava muka probiti se do kraja.
Priča je sada slojevitija, razgranata, sasvim drogirana i teška za praćenje, na momente i najiskrenije odvratna.
Broj maski je smanjen, ali razlike koje one donose gejmpleju su sada daleko veće - pa tako jedna pruža mogućnost nošenja dva oružja i specijalan poteza sa njima. Ubačena je i mogućnost kotrljanja po podu što samu igru obrće naglavačke, pružajući čitav jedan novi sloj taktici. Pojedine misije sasvim menjaju osnovne postavke originala - naime u nekim ćete imati više municije od jednog okvira, u drugim nećete koristiti letalno naoružanje i slično.
Autori se jesu dosta poigravali sa formulom, ali u svakom trenu ostali dosledni izvornoj ideji.
Takođe, čini se, nastavak je još i teži, što ima smisla, naravno.

Sve u svemu, obe igre su pravi obavezna lektira za sve ljubitelje video igara, bez obzira na žanrovska opredeljenja i godine, jer ovo zaista jeste remek-delo i komad buduće istorije.