Zombie Geek

Manjak vremena je ipak učinio da originalna ideja o nekoliko dugih oktobarskih horor maratona ne bude u potpunosti ostvarena, no filmove o kojima ću pisati u ovom tekstu sam odgledao u dva dana, što je veoma blizu maratonu.

*****
 

Ako je Nemačka neposredno po okončanju Prvog svetskog rata bila ekonomski na kolenima, a politički sve plodnija za uspon zla koje će na kraju dovesti do najvećeg razaranja u istoriji čovečanstva, u svakoj drugoj sferi javnog života bila je pokretačka sila Evrope i sveta. Nauka, filozofija, umetnost. Iako će baš sve te grane delovanja nemačkog naroda vremenom biti iskorišćene za ideološko utemeljenje, širenje, uspon i zastrašujuće uspešan početak rata, kao i industrijalizaciju smrti same, one su prvo ostavile dela nemerljive vrednosti.
Nemački ekspresionizam je na posletku našao put i do filma i u nekolicini kinematografskih komada za sva vremena ima i onih sa jakim elementima horora i fantazije.

1920. snimljen je Der Golem, film koji baš zbog budućih dešavanja dobija na jezivoj težini - radnja je smeštena u Prag sa početka sedamnaestog veka, Imperator planira progon jevreja, koji su i inače smešteni u geto. Rabin ne želi to tek tako da dopusti, pa stvara golema kako bi zaštitio svoj narod.
Film možda i nije najbolje ostario, koliko je bitan zbog cele anti-semitske tematike i činjenice da je ostvario ključni uticaj na žanrovski film - u pitanju je jedan od najuspešnijih ranih monstrum filmova (doduše postoji i verzija iz 1915. ali ona se, nažalost, smatra izgubljenom) i možemo je ukratko opisati kao Frankenštajna koji kao osnovu nema nauku već religiju i kvazi-nauku (horoskop). Eskpresionistički elementi su prisutni pre svega u osvetljenju i scenografiji - sam praški geto je baš lepo i ubedljivo sastavljen. Glavna zamerka filmu jeste samo čudovište koje ne unosi ni malo jeze, mada takav je nekako i ceo film.

Iste godine pojavljuje se i magnum opus Roberta Wienea, kao i doktorat nemačkog eskpresionizma -  Das Cabinet des Dr. Caligari. Priča prati Dr. Kaligarija koji drži mladića po imenu Cezar u kovčegu, hipnotisanog i u dubokom snu, budi ga samo na vašarskim predsatavama gde Cezar predviđa sudbinu za novčanu nadoknadu. Jednom mladiću predskazuje da će umreti do zore, kada zora pukne, a mladić osvane mrtav njegov prijatelj, naravno, sumnja na samog Cezara i počinje da ga prati... Upravo je kroz oko tog prijatelja i ispričan film, a taj prijatelj je na posletku završio u ludnici. I vrlo brzo će granica između realnosti i ludila biti zamagljena. Sve je ovde pomereno i pod znakom pitanja - šminka, scenorgafija, osvetljenje, gluma. Perspektiva je iskrivljena i nepravilna, prozori su svakakvih oblika osim onih uobičajnih, vrata kao da su nacrtana nesigurnom rukom deteta i tako dalje... Jeza se lagano uvlači pod kožu i vrlo brzo postaje gotovo neizdrživa, gotovo da osećate potrebu da pauzirate film i prošetate, smirite misli i saberete ih. Film koji vas oduva. Raspameti. Film u čijem postojanju vidimo korene umetnika kao što su Tim Barton i Dejvid Linč. Film koji se gleda nekoliko puta.
Wiene će 1924. snimiti Orlacs Hände sumanuti horor o svetski poznatom klavijaturisti koji ostaje bez svojih ruku, on dobija nove, ne znajući da su nekada pripadale ubici... Iako ne prevazilazi prethodni film, i ovaj je izraženo atmosferičan i jeziv. Gledah ga ranije, planirah ga za ovaj maraton, ali ne stigoh - vama ga svakako preporučujem.
Das Wachsfigurenkabinett takođe iz 1924. godine je ljubavno pismo Wieneu i njegovom Kaligariju. Gledah film upravo prvi put i ostao sam zadovoljan istim, iako ne oduševljen. Suštinski u pitanju je primer stila ispred supstance - vizuelno zadivljujućeg komada, ali suštinski pomalo praznog. U pitanju je antologijiski film fantazije i užasa sačinjen iz tri priče koje se vrte oko voštanih figura. Prva je fantazija u stilu "1001 noći", druga je o Ivanu Groznom i jedina je koja zaista donosi jak sloj jeze uz odličnu glumu. Treća priča je najkraća i vizuelno najupečatljivija, zaista predstavlja visoko dostignuće za tadašnje vreme i nešto što je lepo gledati i danas. Scengrofija je odlična kroz ceo film, često namerno predstavlja omaž "Kaligariju"...

Na posletku imamo - Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (1922). Ovo znate, naravno, Čak sve i da niste gledali film, znate scene iz njega. Znate Nosferatua. Definitivno najranija ikona filmskog horora, toliko ingeniozna da je ostala u svesti ljudi za sva vremena. Danas gledati ovaj film budi toliko intenzivan osećaj jeze i gađenja da je teško izdržati, kako je bilo pre skoro pa sto godina ne mogu ni zamisliti. Od ključnih elemenata nemačkog ekspresionizma ovde je najizraženije igranje sa svetlošću i iskrivljenim senkama i sve to izgleda prelepo koliko i onostrano i nenormalno.
Priča neobavezno prati "Drakulu" Brema Stokera i jedino malo glupav ili zbrzan kraj kvari utisak.