Zombie Geek

Oktobar - najstrašniji mesec u godini. 

Kao da poslovično odvratno vreme nije dovoljno, tu je i praznik strave i užasa, noć tokom koje svakojake grdobe šetaju površinom zemlje, a deca - buduće psihopate, silovatelji, buduće ubice po predgrađima, šumama, kampovima, jezerima - traže od vas slatkiše. Mesec Frankenštajnovog čudovišta, Drakule, Mumije, beskrajnih hordi zombija... Bolji način da provedete tih mahom kišnih i sivih tridesetak dana od pravljenja tradicionalnih horor maratona ne postoji - osim da ga, ako možete, prespavate - tako ga makar mi provodimo, pa ćemo u danima što slede imati nekoliko tekstova od po tri filma (manje ili više) u njima, što je verujemo taman dovoljna doza da se čovek razlije od boja, prestravi od jeze, zgrozi od užasa, a ipak pritom ne pokoči i ne oslepi.

Prvi na redu je maraton u kome gledamo originalnu romerovu "...of the Dead" trilogiju. Svaki od tri filma nastao je u drugoj deceniji - šezdesete, sedamdesete, osamdesete i efektno obeležeio svaku od njih, stvorio podžanr i na kraju praktično stavio tačku na isti.
 Svaki od tri filma je suštinski bitan za podžanr zombi filma, kao i za horor uopšte, ali uticaji se šire i dalje na modernu televiziju i film generalno. To koliko ja lično volim ove filmove, koliko su duboko uticali na mene u svakom smislu, povrh svega na književno delovanje, teško je sažeti, objasniti... možda je najbolje pogledati moj nadimak ovde. 

Verovatno samo zbog internet puritanaca, nerdova i cepidlaka moramo pomenuti kako "Night of the Living Dead" nije prrrvvviiii zombi film u istoriji kinematografije. Vaistinu nije. Nešto najbliže proto-zombi filmu bi bio "The Last Man on the Earth" iz 1964. godine koji priča istu priču koju će decenijama kasnije ispričati i "I am Legend", pa ipak nacrtati osnove žanra koje će i do današnjeg dana pratiti svi uspelo je upravo Romeru četiri godina kasnije.

NIGHT OF THE LIVING DEAD (1968)

Kada pričamo o najboljim naslovima horor filmova ikada! Sam naslov u meni i dan-danas budi jak osećaj straha, jeze.
U pitanju je crno-beli horor film i to verovatno jedan od poslednjih svoje vrste. Dug je put žanr prevalio od svojih nemih početaka, preko prvih zvučnih filmova pomalo naivnih scenarija i dijaloga pa sve do ovog komada.
Obično popodne... Vesti o napadima... Groblje... Bračni par... Muž koji gine, žena koja prestravljena uspeva da pobegne. Film nam kasnije postepeno uvodi i galeriju drugih likova od kojih neki predstavljaju prave arhetipove koje možemo gledati u filmovima i serijama i dan danas. Svaki od ova tri filma nosi jake političke i društvene poruke, jedna od glavnih ovde jeste ljudska potreba za vlašću i nesloga.
Iz gomile naravno da se izdvaja Ben - tamnoputi čovek snažnog karaktera, fizički sposoban, odlučan da preživi, ali neverovatno baksuzan. Verujemo da smatrati za spojler nešto što je deo pop kulture već bezmalo 50 godina jeste glupo - kao kada bi smo u prikazu originalne trilogije "Zvezdanih Ratova" rekli da je Dart Vejder otac Luka Skajvokera - ali ipak nećemo naglabati o samom kraju, no samo reći da je jedan od najnepravednijih u istoriji žanra.
Između scena napetih dijaloga, ojačavanja odbrane kuće u kojoj su se našli i sjajnih scena nasilja i proždiranja živog mesa - efekti su perfektni - naši likovi gledaju televiziju ili slušaju radio sa kojih dolaze kontraverzne i čudnovate vesti koje polako objašnjavaju šta se događa u spoljnom svetu - od početnih kontradiktornih naklapanja ka sve čvršćim činjenicama.
Atmosfera je ovde posebno jaka. Noć i b&w tehnika, izolovanost u kući usred ničega, saznanje da su oni napolje, a da je situacia i unutar salbo zabarakadirane kuće napeta i na samo dva trenutka daleko od eskaliranja u sukob, nestanak struje...
Ukratko, u pitanju je remek-delo koje je odlično prošlo test vremena. Atmosfera, priča, vizuelni prikaz nasilja, likovi sve je ovde na nivou i to uprkos krajnje skromnom budžetu.

DAWN OF THE DEAD (1978)

Pogledajte taj predivan artwork!

Situacija u kojoj nastavak nadmaši već jako uspešan original je generalno u filmu, a posebno u hororu jako retka. "Frankenštajnova nevesta", "Osmi putnik 2" i...  i...? Pa, naravno - "Zora živih mrtvaca". Dok je original bezmalo celim trajanjem, do samog kraja, zadržavao sukobe sa zombijima do granice niskog intenziteta, već sam početak "Zore" donosi više - vojska i policija i haos u uskim hodnicima i malenim stanovima... Dok je prvi film bio atmosferični horor, drugi počinje kao akcioni spektakl jakog "B" šmeka.
Videvši da je đavo odneo šalu i da je samo pitanje trenutka kada će sve upotpunosti otić' k vragu simpatična četvorka - dva policajca i novinari, odlučuje da ćapi helikopter TV stanice i pobegne daleko na sever, prebegne iz SAD u  Kanadu i kakvo-takvo preživljavanje nađe tamo daleko.
Na putu ka severu zaustavljaju se na krovu napuštenog šoping mola i odlučuju da se tu zadrže. Sjajan, genijalan seting za zombi film. Mrtvaci se vraćaju po instinktu na mesto koje su toliko voleli, mestu koje im je toliko značilo, u kome su toliko voleli biti - tržni centar vrvi od zombija, ali takođe i siline slatkiša, nakita, gardarobe, oružja, mesa, alkoholnih pića... vredi se boriti za njega.
Od samog početka, ali posebno nakon dolaska u tržni centar vidimo koliko su likovi ovde preterano kul! Dok maltene u svakom horor filmu prosto preziremo ljude i jedva čekamo da svi oni pocrkaju na što kreativnije načine, ovde zavolimo sve njih. Posebno su zabavni samouvereni policajci koji lagano vršljaju tržnim centrom, već ovde unose jak element komedije u žanr uz samospoznaju da su zombiji ipak samo tromi, smotani leševi. Za razliku od horor arhetipova, ovi likovi su pametni, istina je da imaju za nadmudriti samo braindead reanimirane leševe, ali ipak to konstantno rade i to na jako kreativne načine. Vidimo i klasičnu transformaciju novinara šmokljana u bad ass lika, a i njegova trudna devojka napreduje kroz film. No, i ovde kao u sva tri filma titulu najzanimljivijeg karaktera odnosi tamnoputi muškarac.
Postoje tri verzije filma - US, E i directors cut koja traje dobrano preko dva sata, ali čak je i ona zabavna svakog trenutka i suštinski nju preporučujemo svim tvrdokornijim fanovima zombi filma, dok je za opuštenije gledanje i verzija za američko tržište odlična.
Glavna tema ovog filma je svakako ljudska površnost, sebičluk, potreba za materijalnim, no čak ni to nije odrađeno jednodimenzionalno, već upravo tako da sve te luksuzne stvari u doba pada civilizacije pružaju malo prekopotrebne lepote i mira, da čovek odvojen od tih stvari vrlo brzo biva sveden na ekstremno nasilnu jedinku.

DAY OF THE DEAD (1985)
Inicijalni planovi za treći film su bili spektakularno ambiciozni, glasine, izjave i vlažni snovi koji su kružili govorili su o epskom zombi filmu koji će trajati satima. Novaca za tako nešto jednostavno nije bilo, čitav scenario je prepravljen, sveden tako da može biti ostvaren u okvirima malog budžeta, pa je "Dan živih mrtvaca" ugledao svetlost dana u toku 1985. godine koja je i ostala ključna za zombi podžanr, kao godina kada je sve što je trebalo bilo rečeno.
Situacija u kojoj megalomanski planovi autora nisu u istoj ravni sa surovom realnošću nije uopšte retka u surovom svetu filmske industrije, tako da nema potrebe za lamentiranjem nad sudbom ovog filma, već samo treba videti i oceniti ono što je na kraju snimljeno.
Film je dočekan na nož od strane kritike, a posebno fanova. Čak ni veliki Džoržd A. Romero nije uspeo da prevaziđe prokletstvo trećeg filma. Pa ipak, baš kao što je slučaj sa "Sinom Frankenštajna", i njegov treći film je vremenom dobro ostario, stigao do kultnog statusa i na kraju zaslužene ljubavi fanova.
Verovatno glavne zamerke ovom filmu jesu te što je nakon budžetnije "dvojke", generalno veselije, opuštenije, komičnije, sa manje, ali dobro napisanih likova, akcenat vraćen na gomilu koja će vas samo nervirati, što umesto šarenog tržnog centra imamo vojnu bazu odsečenu od sveta (koji je koliko likovi u filmu znaju možda i u potpunost pao) sa laboratorijom u kojoj ludi naučnik vrši eksperimente, ulazima u napuštene rudnike odakle vojnici vade zombije potrebne za pomenute eksperimente. Sve u svemu, umesto veselijeg setinga, imamo povratak standardnijim horor prizorima.
 Napetost u bazi raste sa brojem poginulih vojnika i činjenicom da naučnici ne pružaju nikakve rezultate...
Ludi naučnik od strane vojnika nazvan Frankenštajn radi na pripitomljavanju zombija i ima solidne rezultate u tome, čineći da jednog živog mrtvaka sasvim smiri i uljudi - jednostavnim uslovljavanjem osećaja sreće, dresiranjem, ali to vojnike ne zanima posebno, čak im se sama ideja gadi ili ih vređa.
Napetost eskalira u pravi sukob u momentu kada saznaju da naučnik hrani zombije komadima njihovih poginulih saboraca i tu sve odlazi dođavola.
Film je jako mračan i siv, depresivan. Romero kao da nikada i nije voleo ljude, ali ovde ih iskreno prezire. Vesti sa radija i televizije su tokom serije postali efektni način pripovedanja opšte, globalne priče i prikaz stanja stvari, ali ovde toga nema jer je civilizacija očigledno pala. Romerov prezir klasičnog klišea akcionog heroja je i ovde prisutan, pa umesto belog, mišićavog lika imamo jaku ženu, i fizički i karakterno i intelektualno, ali ipak sa svojim granicama kada je pred naletom ludila u bazi. Simpatični tamnoputi karakter je i ovde prisutan, sada doduše u ulozi pomoćne role i sa nekim rečenicama za pamćenje, pre svega one kada naša glavna junakinja kuka nad neslogom ljudi i kako bi bilo mnogo bolje da se svi ujedinimo, mudri crnja odgovara "da je to normalno, da ljudi generalno imaju drugačije planove, očekivanja i načine da do njih dođu", odnosno da svi koji govore o ujedinjavanju i slozi misle na ujedinjavanje oko njihovih ličnih ideja.
Ako se mene lično pita, ja obožavam ovaj film. Svakako da i tokom ovog maratona dolazi kao razočarenje nakon sjajnog drugog komada, ali je zapravo u široj slici baš ono što je trebalo seriji.
Ključno je truljenje unutar truljenja.
 Svaki film, iako suštinski nepovezan sa prethodnim, donosi novi nivo razaranja ljudskog društva i civilizacije, vremenom sve ružniji i ružniji karakteri se pojavljuju - u "Zori" iako imamo četiri ljupka lika, imamo i bandu ogavnih, post-apokaliptičnih kreatura u koži i na motorima - zombiji su sve brojniji, a na posletku polako uče da se ponašaju kao ljudi, što ih ne čini ništa boljim - pre svega nauče da koriste vatreno oružje.
Gledano sa ove razdaljine "Zora" kao veseliji film dolazi samo kao slavljenje propasti ljudi, uživanje u njihovim poslednjim trenucima, dok je "Dan" otrežnjenje tokom koga samo vidimo taj surovi, bolni kraj.

*****
Devedesete će proći bez "...of the Dead" filma, ako ne računamo solidan koliko i nepotreban "Noći" (na kome Romero nije radio), da bi u "dvehiljaditim" dobili čak tri nova, od kojih je jedino "Zemlja živih mrtvaca" iz 2005. godine relevantan i kvalitetan. Iako smo mogli bez njega, iako nije na nivou originalne trilogije, iako čak nije ni najbolji zombi film svoje dekade (u kojoj je inače podžanr izmužen do besmisla) on jeste sasvim korektan pokušaj. Hronološki se nastavlja na trojku, prikazuje vaspostavljeni feudalni poredak, zombije koji nastavljaju evoluciju i tako dalje... "Zemlja" ipak nije deo ovog maratona i mi ga ne preporučujemo za gledanje odmah nakon prva tri.

******
Neki poseban zaključak nije potreban, ono što mnogim AAA filmovima nije uspelo, ovim nezavisnim ili pokušajevima B produkcije jeste - promenili su svet filma zauvek. istina jeste da su istovremeno stvorili podžanr, ali ga i obesmislili jer nikada nije snimljeno nešto kvalitetnije i kako stvari stoje teško da će biti ("Shaun of the Dead" je jedini film koji je dostojan da stoji pored ova tri). Verujemo da ste svi gledali ove filmove, ideja i nije da vam ih otkrijemo, već samo da vas podsetimo, da ih obrnete još jedared.

Sledeći na redu je "Frankenštajn" maraton...