Horor oktobar - Frankenstein
Naš halloween horor specijal nikako nije mogao proći bez makar jednog Universal čudovišta. Bez obzira na to koliko je Universalova galerija onostranih bića spektakularna i prebogata, izbor nije bio posebno težak, naš omiljeni i jedini koji se zapravo zove - Čudovište, je bio najlogičniji izbor.
Kasnije tokom preduge serije filmova će biti jednostavno (i pogrešno) nazivan Frankenštajn, ali sa početka on je Frankenštajnovo Čudovište ili Čudovište i to je samo sebi dovoljno, kao recimo u slučaju Supermena. Jednom rečju, ikona.
Era Universal horora počinje još u dvadesetim godinama prošlog veka, u doba nemog filma. tada su snimljena dva filma - The Hunchback of Notre-Dame (1923) i Phantom of the Opera (1925) iiako su ta dva komada zapamćena i cenjena i dan-danas, tek 1931. godine sa premijerom "Drakule" (u naslovnoj ulozi fenomenalni Bela Lugoši) počinje ono što ćemo decenijama kasnije nazivati zlatnim dobom holivudskog horor filma, iste godine dobijamo i "Frankenštajn", a u sledećih četiri i "Poe trilogiju", "Mumiju", "Nevidiljivog Čoveka" i nekolicinu nastavaka. Zaključno sa "Drakulinom kćerkom" iz 1936. zatvara se prvi talas zlatnog doba...
Mi se ovde, kao što rekosmo, koncentrišemo na "Frankenštajn" filmove i to konkretno na prva tri.
Kao što smo rekli prvi je snimljen 1931. i originalna ideja je bila da Bela Lugoši zaigra naslovnu ulogu i ovde, ali je on to odbio, smatrajući da nije dorasla njegovom glumačkom talentu i da nije dovoljno izazovno glumiti monstruma prekrivenog šminkom i lišenog bilo kakvog dijaloga. Studio angažuje do tada malo poznatog Borisa Karlofa i to je, ispostaviće se, bio pun pogodak!
Film otvara scena na groblju, scena sahrane, dok Frankenštajn i njegov pogrbljeni pomoćnik Fric čekaju da ožalošćeni odu kako bi mogli da iskopaju leš. Već ova scena pleni svojom minimalističkom lepotom. Malobrojne su lokacije koje će uslediti, ali su sve divne i sa dosta pažnje skrojene, posebno se izdvaja sama laboratorija Henrija Frankenštajna koja je i sama nekako čudnovato sklopljena i iskrivljena, kao da naglašava karakter samog ludog naučnika.
Oh, Henri!
Kolin Klajv briljira u naslovnoj ulozi, suluda ambicija i odlučnost čoveka na granici ludila vidi se u svakom njegovom pogledu. Boris Karlof kao Čudovište takođe je na vrhuncu ovde, iako je sama uloga minimalistička, ono malo kreativne slobode iskorišćava u potpunosti, čineći da je svaki pokret za pamćenje, svaki namučeni krik ili retki osmejak.
Kao i većinu filmova ovog doba i Frankenštajna moramo uzeti sa dozom rezerve, očekujući ne baš ubedljiv scenario (doduše tome dosta prinosi i dužina od svega sedamdesetak minuta) pa neke stvari nisu najbolje objašnjene, neke nisu jasne, sve je pomalo zbrzano, ali osnovna poruka je dobro prenešena - film o neshvaćenom i neželjenom stvorenju, stvorenju koje još uči o svetu u kome se našlo, čini fatalne greške pritom. Zaista je baš lako voleti Čudovište u ovom filmu, kao i u sledećem, čak i kada slučajno ubije devojčicu...
Ovo je spor i atmosferičan film, bez muzike, koji vas pre dodiruje blagom jezom nego što vas plaši, ne čini se kao nešto što će mlada publika dograbiti i shvatiti u potpunosti, ali je svakako u pitanju remek-delo holivudske kinematografije!
The Bride of Frankenstein izlazi 1935. godine, ponovo pod režiserskom palicom fantastičnog Džejmsa Vejla i možemo reći slobodno da je jedan od retkih horor nastavaka koji prevazilazi original. Sama posvećenost detaljima, kao i neki specijalni efekti su i danas zapanjujući. Na početku filma vidimo Čudovište koje je preživelo kraj prvog filma, ali je isprljanog i ofucanog odela (karakteristični debeli, teški crni sako) sa nešto kose spaljene i kože deformisane, dok će se
vremenom kako film teče šminka menjati, sugerišući da mu rane zarastaju - nešto što naročito u tadašnjem dobu nisu morali da čine, publika bi pogledala film jednom, dvaput u bioskopu i takve detalje teško da bi primetila. Glas o Čudovištu koje živi se širi krajem koji se još nje oporavio od prve runde užasa. Henri je slomljen čovek, čovek koji diže ruke od svog posla i želi da se posveti svojoj ženi, pa na scenu stupa novi ludi naučnik - Dr. Pretorijus i dok je Henri u prvom bio pre sluđenog uma od previše posle i još više ambicije, Pretorijus je ravno zao pre svega. Glumi ga Esrnest Tesidžer i briljira, možda odnoseći i jednu od najviših ocena. Karlof se vraća u ulozi čudovišta i baš kako napreduje sam karakter, tako napreduje i njegov performans. Scena kada zaluta do kuće izdvojenog slepog starca je jedna za večno pamćenje. Slepac ga prihvata kao svog prijatelja, uči ga da priča, da pije vino, da puši. Ovi momenti su blago komični, greju naše srce ljubavlju, daju novu dubinu karakteru koji je pre toga hladnokrvno ubio dvoje ljudi... ali i to biva brzo prekinuto jer ga stiže potera...
Scena gde Dr. Pretorijus razgovara sa Henrijem Frankenštajnom i ubeđuje ga da zajedničkim snagama naprave novo stvorenje - ženku - je takođe ubedljiva, kako zbog samih dijaloga, tako i zbog dostignuća Pretorijusa koji, za razliku od Henrija, svoja bića uzgaja u teglama, ima nekolicinu ljudi i specijalni efekti ovde su, za te godine, zvezdanih kvaliteta.
Zanimljivo je da se sama Frankenštajnova Nevesta (već ovde Universal ne čini sasvim jasno ko je Frankenštajn i čija je to, dođavola, nevesta) se pojavljuje tek na samom kraju, par puta vrisne, odbije Čudovište i to je sve od nje u čitavoj seriji, pa ipak postala je prepoznatljiv lik za sva vremena.
Ovde se suštinski, po nama, završava nezaobilazni deo ove serije, sadržaj koji svaki ljubitelj ne samo horora, već filma uopšte mora pogledati kao deo opšte kulture, pre svega, pa zatim i kao filmove koji i dan-danas sjajno izgledaju i prenose jezivu, mračnu atmosferu.
Sledećih nekoliko godina Universal u potpunosti prestaje sa snimanjem horor filmova, da bi krajem dekade vratio originalne filmove o Drakuli i Frankenštajnovom Čudovištu u bioskope, pošto je to bio veliki finansijksi uspeh, odlučuju da za monstrume još uvek ima publike i nade, pa brže-bolje snimaju i treći film.
Son of Frankenstein (1939.)
Ja sam ovaj film zapravo želeo jako da mrzim, ali nisam uspeo. Režiser je promenjen (Rowland V. Lee"), bilo kakvog smišljenog kontinuiteta sa prva dva filma nema, Čudovište nije u sakou, već nekim ritama... pa, ipak, u pitanju je remek-delo sasvim na nivou prethodnih komada, ako ne u nekim sferama i ubedljivije.
Kao prvo, film traje dobrih pola sata duže što mu pruža vremena da se razmaše, da ne žuri, da nas zabavi nekolicinom pamtljivih dijaloga.
Henrijev sin - Vulf - se vraća u rodni kraj kako bi nasledio titulu i imanje, ali ne nailazi na toplu dobrodošlicu, žitelji sela dobro pamte njegovog oca i čudovište koje je stvorio i pustio u svet. Vulf u razgledanju svog imanja dolazi i do razrušene laboratorije gde sreće Igora koji je navodno obešeni pomoćnik njegovog pokojnog oca. Igor je preživeo bešenje, vrat mu je slomljen i igra ga niko drugi do... Bela Lugoši. Legendarni mađar ovde, možda, donosi performans svog života, iako će ga istorija pamtiti kao najboljeg Drakulu ikad (što neosporno jeste), uloga Igora je stelarna. Njegov prljavi izgled, zlokoban smeh, same reči koje izlaze iz njegovih usta, šminka, pogled... sve vas plaši i tera neku grozu, osećaj gađenja. Danas i meni (koji sam video sve i svašta) je neprijatno da ga gledam, mogu samo zamisliti kako su se osećali ljudi pre bezmalo osamdeset godina. Karlof ponovo i po poslednji put igra čudovište pa je zaista prava gozba za oči videti dvojicu velikana zajedno. Igor naime kontroliše Čudovište i koristi ga kao oruđe u osveti sudijama koje su ga osudile na vešanje zbog pljačkanja grobova. 
Karlof je u mnogome skrjanut ovde, ali ono malo scena što ima su upečatljive, poput one ispred ogledala. U ovom filmu ponovo ne govori, ali koristi neke kreativnije i inteligentije načine da usmrti svoje žrtve. Ne znamo odakle to, ali kao što rekosmo, nelogičnosti i nepovezanosti sa prva dva filma su brojna pa na to nećemo gubiti vreme, niti se obazirati na njih.
Još jedan performans za zlatne strane žanra donosi Lajonel Etvil u ulozi policajca kome je još kao detetu Čudovište odgrizlo ruku, pa sada ima drvenu protezu.
Promena režisera je donela i određenu svežinu, promenu tempa, scene su dinamičnije, glumci angažovaniji tokom dijaloga, nema praznog hoda, nema preterano dramatičnih razgovora, već se pamtljive rečenice sipaju dok se nešto drugo radi, no sve to nije posebno na uštrb atmosferičnosti.
Promena režisera je donela i određenu svežinu, promenu tempa, scene su dinamičnije, glumci angažovaniji tokom dijaloga, nema praznog hoda, nema preterano dramatičnih razgovora, već se pamtljive rečenice sipaju dok se nešto drugo radi, no sve to nije posebno na uštrb atmosferičnosti.
1942. godine pojavljuje se i četvrti filma - The Ghost of Frankenstein. I ovde serija definitivno gubi svoju kredibilnost i nivo kvaliteta. Sveden na svega sat vremena dužine, sa ponovo novim rediteljem, haotičnim, nejasnim scenarijem, većim akcentom na akciju... ovo sve skupa deluje daleko jefitnije. Karlof ne glumi Čudovište, Lugoši jeste ponovo Igor, ponovo je na visokom nivou ali nekako ni on ne sija punim sjajem. Universal će nastaviti da praktično na godišnjem nivou izbacuje slabo ili nimalo povezane nastavke. 1943. izlazi i prvi sudar čudovišta u istoriji žanra - Frankenstein Meets the Wolf Man. Zanimljivo da ovde Čudovište glumi upravo Bela Lugoši koji ga je na početku svega odbio, odrađuje dobar posao - rečeno mu je da je Čudovište slepo, pa tako i glumi, trom je, ukočen, sa ispruženim rukama, takvog će ga pop kultura i fanovi i zapamtiti i pamtiti do dana današnjeg, iako su isprva kritičari popljuvali performans Lugošija... Nije ni čudo, film ni ne pokušava da objasni slepilo Čudovišta.
Mi smo ovde zaustavili naš maraton.
Izaće još dva mash up filma u kojima se pojavljuje i Drakula, kao i jedna komedija, ali sve to skupa je daleko od nivoa koji su postavili prvi filmovi. Tek će krajem pedesetih godina pod produkcijskom kućom britanskog Hammera, Frankenštajn (ali i ostali Universal monstrumi) dobiti valjane rimejkove u boji, sa novim slojem užasa i nasilja u sebi.
Istina je da su nakon drugog svetskog rata ovi monstrumi prestali da budu strašni ljudima. Užasi rata, kao i strahovi od nadolazeće atomske ere bili su preveliki da bi se iko potresao zbog sporog i suštinski dobroćudnog Frankenštajnovog Čudovišta. Istina je da ni decenijama kasnije studio u čijem su vlasništu svi ovi likovi ne zna tačno šta će sa njima. Lično verujem da bi i ribut atmosferičnih horora sa artističke tačke gledišta mogao da bude pogodak, ali ne i finansijski. Verovatno ćemo videti akcioni spektakl poput "Osvetnika" samo sa našim dragim čudovištima namesto marvelovih superheroja, čini se da ni to ne bi bilo lošije od limba u kojem se trenutno nalaze.
Legende nam i onako niko ne može uzeti.
Posted by TruliAndedZombiLeš!
|
at
5:04 PM
0 comments:
Post a Comment