Zombie Geek

Nastavljajući maraton rogue-lite igara stižemo i do relativno friškog komada. Naime, Enter the Gungeon je ovogodišnja igra i odmah moram biti jasan - odlična je!
Nikako bez svojih mana, ali sa pravom dozom onog magijskog, neophodnog za neuhvatljivu formulu zabave i igranja.


Enter the Gungeon je avantura, a prave avanture nema bez legende. Legenda kaže da negde u svemiru postoji planeta i na planeti zamak koji krije ultimativno oružje - ono koje može da ubije čak i prošlost. Četiri avanturista dolaze do zamka u nadi da će se lišiti svojih minulih godina. Marinac (kao najtvrđi i najprecizniji lik, verovatno i najlakši za igranje), Pilot (može da obije brave i dobro se cenjka sa trgovcima), Osuđenica (od starta nosi sačmaru, kao i molotovljeve koktele) i na posletku Rendžerka (ima samostrel, kao i ljubimca - psa, koji može da nađe skrivene predmete).
Kasnije je moguće otključati još dva karaktera - Metak i Robota, potonji je posebno komplikovan za sklopiti.

Izvođenje je u top-down maniru i generalno je još jedna moderna igra pomalo inspirisana  originalnim Legend of Zelda naslovima.
Sobe su unapred nacrtane, ali se sklapaju po random principu. Gungeon ima ukupno pet nivoa, svaki sledeći izgleda znatno drugačije estetski, a i sobe postaju progresivno kompleksnije. Već prvi nivo je poduži (u odnosu na recimo Isaaca), a vremenom postaju samo još duži, što ne bi bio nikakav poseban problem da igra nema permadeath mehaniku i da nećete prvi nivo igrati milion puta samo kako bi malo osposobili heroja. Na svakom levelu možete naći dva kovčega, od kojih jedan sadrži oružje, a drugi predmet. Kovčezi su podeljeni u nekoliko boja, od kojih osnovna - braon - često nije ni vredna trošenja ključa, jer po pravilu pruža očajne predmete... naravno, nekada je situacija toliko beznadežna, da je kockanje sasvim opravdano. Fina je opcija koju su nam autori ostavili - možemo razneti kovčeg u slučaju da nemamo/ne želimo da trošimo dragoceni ključ. Najčešće će takva akcija doneti samo gomilu smeća, ali ponekad i nešto korisno.
Generalno, autori pokazuju da su igrali brdo modernih roguelike/-lite igara i da razumeju neke od mana. Na primer, maltene svaka soba ima teleport koji se koristi lako uz pomoć mape koju aktiviramo pritiskom na tab i bez bilo kakvih penala, bektreking koji je nephodan u ovakvim igrama (maltene svaka soba ima nekoliko vrata, nivoi su razgranati) je brz i nikako naporan.
Ono što u potpunosti nisu razumeli jeste to da je počinjanje igre sa dosadnim pištoljem, pa... dosadno! Igra zaista blista sa svojih više od stotinu vatrenih komada, koji se kreću od real life pištolja, pušaka i bacača raketa, dva brda sci-fi ekvivalenata, pa sve do suludih varijanti kao što su t-shirt canon ili bure koje ispaljuje ribe... Imati sve to u igri, a uvek počinjati sa jadnim pištoljem je nejasna odluka.

Enter the Gungeon je vraški težak komad softvera. Izraženi uticaji bullet hell igara su i ovde prisutni, no to dodatno pogoršava činjenica da su sobe kompleksne, sa brdom prepreka i zamki, pa ćete zaista morati mnogo pažnje da obraćate na svoje okruženje, dok istovremeno izbegavate sulude količine neprijateljskih projektila, a takođe i pokušavate da budete precizni, jer ćete često biti zaglavljeni sa oružjem koje to sasvim iziskuje. Sve ovo posebno dolazi do izražaja u boss borbama.
Ne postoji bilo kakva opcija sačuvavanja pozicije tokom samog run-a, ako izađete iz igre ili vam nestane struje, nema povratka aktuelnoj partiji. Kao što smo već rekli, nivoi znaju da se oduže, ima ih pet, progresivno su sve luđi i iziskuju punu koncentraciju i unapred slobodnih sat i po-dva kako bi se igra kompletirala.
Kao i većina sličnih naslova i EtG ima vid stalne progresije - u gungeonu ćete nailaziti na nekolicinu NPC karaktera koje ćete spašavati i posle ili imati šansu da ih sretnete u budućim partijama ili će, pak, odlaziti u hub (Breach) oblast u kojoj ćete počinjati svaku igru. Tamo će otvarati prodavnice, zadavati vam razne zadatke ili na neki drugi način pomagati.
Dok iza masakriranih sitnih neprijatelja dobijate određene količine praznih čaura koje možete trošiti u prodavnicama tokom runa i koje nestaju nakon vaše pogibje, ubijanjem kraljica na kraju nivoa dobijaćete hegemony kredite (uglavnom po dva) koji su stalni i služe za kupovinu novih predmeta i oružja koji će posle moći da se pojave u tamnici. Nekada će vam trebati i nekoliko partija da otključate željeni pištolj, samo da bi, eto, imali neku šansu da ga u budućnosti dobijete, uz to može se ispostaviti da je oružje koje ste toliko želeli i čekali - smeće... ali, eto, makar imate neke kratkoročne ciljeve i osećaj da nije svaki poraz baš potpuno gubljenje vremena.
Postoji i jedan NPC koji može da ospsobi liftove, tako da možete partije kretati od kasnijih nivoa. ALI!
Zahtevi koje stavlja ispred vas, već za lift ka drugom spratu, su suludi. Pominjali smo bitnost ključeva i praznih čaura u ovoj igri, a već za mali pomak će tražiti da se odreknete svega i još da se nadate da ćete uopše dobiti te količine resursa. I na kraju, kretanje od kasnijih spratova potencijalno skraćuje run, ali ga čini izrazito težim, jer nemate uvodne, lakše, nivoe da izgradite lik, već nespremni bivate bačenu u vatru.

Nekoliko stvari, pak, u mnogome služe da se paklena težina balansira. Dodge roll potez igrača, dok je u vazduhu, čini praktično imunim na projektile i eksplozije, pa tako predstavlja esencijalni deo gejmpleja i osnovnu stvar koju morate uvežbati ASAP. U svakoj sobi postoji nekolicina stolova koji mogu da budu okrenuti i da posluže kao kratkoročni zaklon, a tu su i stubovi, zidovi kao sigurnije mesto za predah. Na kraju, postoje i bombe koje čiste sve projektile sa ekrana, koje ipak treba čuvati baš za bezizlazne situacije.
Generalno, borbe znaju da budu spektakularne. Sa brzim menjanjem i do desetak oružja koje nosite u jednom trenutku, isto toliko neprijatelja koji atakuju na vas, raznošenjem zapaljivih buradi, rušenjem lustera sa plafona, prolivanjem vode pa onda korišćenjem električnog oružja, odbijanjem neprijatelja u provalije i razne zamke (šiljci, vatre, ogromni valjci...).

Vizuelno igra briljira. Na prvi pogled jednostavan 2D identitet koji pdoseća na eru 16bitnih kućnih konzola krije nekoliko finesa koje nikako ne bi bile moguće pre dvadesetak godina - senske su dinamične, voda ima refleksije, izvori svetlosti su često uništivi, a bezbroj burića, kovčežića i knjiga pod paljbom biva razarano u stotine parčića koji naokolo lete i svemu (uz ranije opisane borbe) daju određeni šmek akcionih filmova.
Saundrtek je takođe fenomenalan i zapravo sasvim slušljiv nevezano za samu igru.

Dok se lično ja pitam, samo da postoji mogućnost sačuvavanja pozicije i kasnijeg učitavanja kao što to imaju Ziggurat i Isaac, ova bi igra bila daleko bolja. Mogućnost da ustanete od računara onda kada osetite da vam opada koncentracija (koja je neophodna za ovoliko tešku igru) bi često pravila razliku između pobede i poraza. Uz to dodati veću sigurnost dobijanja boljeg oružja na prvom nivou bi takođe pomoglo.
No, Enter the Gungeon čini da su i porazi zabavni. Sam gejmlej je toliko zarazan i zabavan da uopšte nije bitno koliko ste puta,  da li ste ili ćete ikada uopšte kompletirati igru.

"Ziggurats were a form of temple common to the Sumerians, Babylonians and Assyrians of ancient Mesopotamia. The earliest examples of the ziggurat date from the end of the third millennium BCE 

and the latest date from the 6th century BCE.

Built in receding tiers upon a rectangular, oval, or square platform, the ziggurat was a pyramidal structure. Sun-baked bricks made up the core of the ziggurat with facings of fired bricks on the outside. The facings were often glazed in different colors and may have had astrological significance."

Druga u letnjem nizu rogue-lite igara jeste Ziggurat, FPS naslov iz 2014. godine iza koje stoji malo poznati Milkstone Studios.

Prvo moram reći da roguelike pristup pucačinama iz prvog lica - po mom mišljenju - možda i nije najsretnije rešenje, ali da je igra koja je pred nama možda i najviše izvukla do danas i najbliže prišla zaista zaokruženom iskustvu.

 U velikoj meri Ziggurat je inspirisan FPS igrama starog kova, objavljivanih sredinom devedesetih godina minulog veka - pre svega Heretic/Hexen serijalom sa kojim i deli epsko-fantastičnu podlogu. Ovo se suštinski pre svega ogleda u činjenici da je kretanje jako brzo i fluidno (sprint je čak toliko brz da pre imate osećaj da igrate NFS, sa sve napornim i nepotrebnim blur efektima) i time što vas neprijatelji najčešće napadaju sporim projektilima koje lako možete izbeći. 

Doduše, sama struktura nivoa i tok borbi ponajviše liči na Serious Sam (kao moždai poslednji primerak old school pucačine) - nivoi su podeljeni na izolovane arene koje bivaju zaključane kako u njih stupite i ostaju takve sve dok određeni broj neprijateljskih talasa ne prođe. Okršaji su zaista uzbudljivi i nepredvidivi. Pojedinačne sobe su ranije napravljene, ali se njihov redosled nasumično sklapa u kompletne nivoe, tako da nikada nećete znati u šta zaista ulazite i koje ćete neprijatelje zateći. Pojedine sobe su kompleksne, sa nekoliko visinskih nivoa (doduše to što pad nikada ne skida zdravlje prilično olakšava sve) što uz neprijatelje koji lete zna dodadno da pojača konfuziju konflikta... mada su ipak najčešće uglavnom arene u jednoj ravni koje će se tek neznatno menjati po obliku i veličini.

Već tu dolazimo do znatne razlike u odnosu na Heretic i Hexen - nivoi su suštinski monotoni, bez realne potrebe za istraživanjem, nisu vešto i pažljivo kreirani lavirinti teskobe i očaja, već nalepljene sobe i ništa više.

Naravno, kao i u svakoj sličnoj igri, taktičke odluke da li ranije ići na borbu sa "kraljicom" nivoa ili obići sve sobe u potrazi za predmetima i iskustvom jeste suštinski i ovde. zdravlje je najbitniji resurs i zna da bude redak, pa je uvek pitanje da li vredi rizikovati.

Od samog početka dobijate dva oružja, što retko koji moderni rogue-lite radi, pa tako Ziggurat efektivno smanjuje dosadu koju imamo u prvim minutima sličnih igara, dok smo osuđeni na slabašnu pew-pew-pew difolt praćku. Osnovno oružje je Hari Poter čarobni štapić, i uz njega možete pokupiti još tri - pravi čarobnjački štap, knjigu sa čarolijama i mehaničko, vatreno oružje (pištolj, granate...). Oni su svaki put random generisani, a uz to sva oružja imaju i sekundarni mod paljbe, koji je uglavnom jači (više projektila u isto vreme ispaljuje) ali troši više mane. Za osnovni štapić mana se sama dopunjuje, dok za ostale skupljate kristale koji ostaju za mrtvim neprijateljima. Iza njih takođe ostaje iskustvo i retke health flašice.

Svi ti predmeti realtivno kratko ostaju na bojištu, pa morate požuriti do njih, što uz masovne i lude okršaje sa desetinama neprijatelja i troduplo toliko projektila koji lete na sve strane zaista stvara zanimljive situacije i konstatnu procenu nagrade i rizika u letu - dali se zaleteti na gomilu kristala mane i tako verovatno žrtvovati nešto zdravlja, jer je nemoguće izbeći sve projektile i neprijatelje?

Kao i u većini igara ovog tipa, kretanje i stalna svesnost situacije - okruženja i neprijatelja je bitnija od same preciznosti vaših napada. 

Levele ćete brzo sticati i na svakom ćete, uz to što vam malo poraste maksimalno zdravlje i automatski bude dopunjeno, moći da birate između dve kartice sa određenim bonusima. Kartice će random biti ponudjene, tako da nećete nikada imati ranije ispalnirani put izgradnje vašeg lika, već ćete raditi sa onim što imate. 

Po nivoima su, uz arene, razbacane i shrine sobe u kojima možete da prinesete žrtve bogovima u vidu mane ili čak krvi u nadi da ćete dobiti neki dobar bonus, mada uvek je tu i šansa da vas igra surovo zajebe. 

Nisam rekao, ali valjda se to i podrazumeva, igra koristi permadeath mehaniku - dakle kada umrete, gotovo je, nema učitavanja ranije snimljene pozicije, ali makar iz igre možete izaći bilo kada i kasnije nastaviti partiju. 

No, Ziggurat ima dualnu progresiju - uz onu vezanu za svaki pojedinačni run koja se resetuje sa svakom igrom (uvek krećete sa likom koji je level 1), postoji  i kontinuirani napredak koji čini da baš nikada ne osećate da zaista gubite vreme i da je i najgori run ništa do bačenih pola sata. Postoji nekolicina karaktera koje možete da otključate (svaki sa određenim prednostima i manama), kao i brdo kartica koje će se posle pojavljivati kao mogući izbor prilikom prelaska nivoa.

Ziggurat je već na normalu jako težak, tako da je možda easy mod preporučiv dok se više stvari ne otključa, mada svakako ne deluje da je zamišljeno da se na njemu igra, jer se sva draž gubi i jednostavno je prelako stići do kraja.

Autori su izabrali Unity grafički motor i koliko god se to u prvi mah možda čini kao loše rešenje, zapravo igra  izgleda prelepo. Svakako sa prosto tehničke tačke stvari deluje zastarelo i udaljeno od šutera najnovije generacije, ali estetski zaista je upečatljiva i prijatna. Svaki nivo je malo drugačiji vizuelno i jednostavno lep. Što je najbitnije, igra leti i u situacijama kada su na ekranu desetine likova i silina projektila i eksplozija. Takođe, dizajn neprijatelja je zabavan i raznolik, vaistinu ih ima brdo i kreću se od spektakularnih i kolosalnih boss kreatura, pa sve do... suicidalnih šargarepa.

Summa summarum, Ziggurat je odlična igra. Autori očigledno razumeju sve što moderne roguelike/-lite igre čini tako zaraznim. usput čak shvataju i neke od mana i uspešno ih prevazilaze - pružanje dva oružja i uvođenje smislene stalne progresije, koja je konstatna, ali ne znači da će igra postajati smešno laka samo ako je što više igrate, već će pre svega pružati više mogućnosti igraču.

Jedina i ozbiljna zamerka ide na osećaj prilikom napucavanja. Same borbe su, kao što smo i rekli, zaista odlične, ali subjektivni osećaj je mršav, slabašan. Projektili kojima ćete pogađati neprijatelje ne šalju jasan vizuelni feedback - kao samo da pogode i ništa više. Ne postoji animacija koja prikazuje taj pogodak, trzaj tela, zanošenje unazad, kidanje komada tela, kapi krvi... jendostavno, ničeg nema, a to je meni smetalo pre 10+ godina u originalnom Serious Samu, danas je maltene ne dopustivo. 

Ta, na oko minorna, zamerka čini da se gubi osećaj moći, razornosti vašeg naoružanja. Takođe, i načini na koje neprijatelji umiru su spektakularno dosadni. 

Jasno je da je budžet bio limitiran, ali shvatanje te činjenice neće učiniti da okršaji - koji čine 90% igre - deluju išta mesnatije i krvavije.

Ako bi pričali o delima koja su zaista oblikovala i menjala žanr epske fantastike (pa i vascelo epsko pirpovedanje kao takvo, koje postoji od počeka civilizacije pa do sada) o knjigama Ursule Le Gvin (Le Guin)... ne bi pričali. Kada bi to zaista bio slučaj, moderni pisci ovog - suštinski - jako konzervativnog i promenama ne posebno privrženog žanra, bi imali sasvim drugačiji katalog objavljenih dela, a sam žanr, jelte, sasvim drugačije lice.

Dok se mlađane generacije pisaca (kao i generacije pre njih) takmiče u tome da njihovi opisi i dubine sveta nadmaše Tolkina ili pak da njihovi anti-heroji budu prijemčiviji i simpatičniji od Konana, a svi skupa se međusobno jure u broju stranica i tomova (što postaje već suludo sasvim) njihovih prerazvučenih i često dosadnih priča, Le Gvinova u tri kratke knjige pokazuje apsolutnu nadarenost i umeće u praktikovanju sasvim drugačijeg pristupa žanru.

*****

Prvi deo trilogije je - "Čarobnjak Zemljomorja" (A Wizard of Earthsea) i danas je često svrstavana u young-adult književnost, što je suštinski valjana odrednica, no nemojte da vas asocijacija na svetlucave vampire i slične stvari koje se adolescentima serviraju danas omete - ovo prevazilazi starosnu odrednicu, baš kao i svaka dobra priča. Poenta je u potpunoj univerzalnosti i istinama koje stariji znaju, ali moraju da primenjuju konstantno, do same smrti. 

Ged je glavni junak i jeste tipičan tinejdžer... osim što ima veliku moć u sebi. Nestrpljiv, željan dokazivanja, napretka, znanja, poštovanja i divljenja svojih vršnjaka, a i onih starijih od sebe. Poreklom iz nebitnog planinskog sela, stiže u magijsku školu na ostrvu Rouk. U nekom nesmotrenom momentu dokazivanja starijim učenicima, on oslobađa drevno zlo, senku koja će ga juriti do kraja knjige.

Jedva preživeo, isprva se mesecima oporavlja, da bi kasnije nastavio da beži od Senke, a zatim se okrenuo i počeo da "lovi lovca".

Tokom čitanja razmišljaćete o tome da li je Le Gvin najgori pisac ikada, apsolutni amater, nesposoban da razume kako bi to knjiga trebala da se odmotava i funkcioniše ili ćete pak shvatati kako je ona prozrela sve tajne pisanja i odbacila ih maltene u kompletu.

Od samog početka znamo da je Ged doživeo duboku starost i postao moćni i slavljeni čarobnjak. Dakle znamo da mu se baš ništa tragično neće dogoditi, čak ni u momentima zaista teškim i uzbudljivim.

Svi smo mi zavoleli epsku fantastiku zbog dubokih i razvijenih daleki svetova. sa širokim prostranstvima i razgranatim mitovima i istorijama. Sa mnoštvom naroda, kraljeva, rasa i vrsta. 

Ovde toga nema. "Zemljmorje" je maleno i spisateljica uopše ne troši previše vremena na detaljnije prikazivanje.

Likovi ovde, osim glavnog, su skice, tu čisto samo zato što su neophodni za priču. Stereotipi u nekoliko reči opisivi.

Sve to ima smisla i jasno je zašto tako dobro funkcioniše, iako ne bi trebalo sa tačke zanata.

Ovo nije eskapistički ep u kojem ćemo izgubiti sebe i desetine svojih mrtvih sati, dane i dane svojih života. Ovo je sve samo ne to. Duboka introspekcija nas čeka. Sve bitno se ovde dešava u samom glavnom junaku - Gedu, sa kojim ćemo se pre ili kasnije poistovetiti. 

Dihotomiju dobra i zla autorka nikada ne prevazilazi, ali je iz nekih kosmičkih ravni, spušta u čoveka, dečaka u ovom slučaju. Svu borbu što se odvija pod zidinama Helmovog Ponora ili ispred Crne Kapije, ona odvodi u dušu čoveka. I tu i dolazi do pobede, jedine prave pobede. U spoznaji zla i mraka u sebi i konačnog prevazilaženja, držanju istog u ravnoteži. Nekada čak i svesno šireći i oslobađajući ga. Biranju manjeg zla kao posebno teškog zadatka. 

*****

Druga knjiga u serijalu je - "Grobnice Atuana" (The Tombs of Atuan) i suštinski se bavi istom tematikom - odrastanjem, ulaskom deteta u svet odraslih. Ovoga puta ženskog - Tenar (poznata i kao Arha) je izabrana devojčica koja treba da nasledi jedinu čarobnicu izolovanog hrama u pustinji, posvećenog mračnim Bezimenim gospodarima.

Dok se prethodna bavi unutrašnjom borbom između dobra i zla, "Grobnice" konkretnije prikazuju sukob mlade devojke sa svetom odraslih. Ona je dete, radosno i razigrano, znatiželjno, slobodno baš kao što je i svako dete slobodno. Ali prerano biva odvedena od kuće i bačena na nepoznato i strano mesto gde treba da uči i postane nešto što i nije sama izabrala - vrhovna sveštenica. Čak joj se govori da je ona samo još jedna inkarnacija, samo još jedan život u neprekidnom nizu, da ono što je bila i nije bitno, nije čak ni istina.Tako svetla ulazi u izolovani svet mraka - podzemnog sveta, surovih i krvavih rituala, kazni i pravila, ćudlljivih bogova i političkih igara i borbe za vlast i moć.

Možemo reći da ovde imamo sukob slobode sa redom i obavezama, svetla i mraka u nekom širem smislu, koji nije vezan konkretno za dobro i zlo.

Le Gvinova ovde i tokom pripovedanja ruši klasičnu epsku strukturu i ide dalje u svojoj filozofiji odbacivanja nepotrebnog, toliko daleko da praktičnbo pola romana i nije napisano. Ged se ponovo pojavljuje, ali ovde kao sporedni lik, ili konkretno drugi po važnosti. U uobičajnom smislu čak i moderne epske fantastike bi imali dualnu, uporednu radnju, ali ovde je to sasvim preskočeno. On upada u grobnice u pokušaju da ih opljačka, da uzme predmet posebne moći i važnosti, ali konkretnije o njegovim avanturama saznajemo samo iz očiju mlade sveštenice koja ga u istim zarobljava.

Kraj je i ovde lako naslutiti, ali to ponovo ne znači da knjiga iole gubi na draži. I mnogo toga govori o našim izborima životnim i činjenici da, baš ka ni Ged u prvoj knjizi, ne radimo zaista ono šo želimo uvek i da su nam izbori često uslovljeni, a da kada su i naši, oni su često ponovo to manje zlo.

*****

Poslednja knjiga trilogije jeste - "Najdalja Obala" (The Farthest Shore).

Ged je ovde već čarobnjak u zrelim godinama, a glavni lik je ponovo mlada osoba kojoj je sudba već odredila veliku ulogu. Ovog puta u pitanju je Aren, sin ne posebno bitnog kneza, pred kojim je veličansvena budućnost.

Njega i ostarelog Geda praićemo na putovanju i kroz prostranstva Zemljmorja, pa čak i u zemlju mrtvih, na zadatku da poraze Kralja Senki koji obmanjuje ljude, iz njih izvlači znanje, veštinu i zapravo svu dobrotu i svetlo, zauzvrat obećavajući besmrtnost.

Ovo je najsporija od svih, najatmosferičnija. Snena i lagana. Promisao o balansu svega u prirodu (koja ovde samo doživljava svoju filozofsku zrelost, bivajući prisutna i u dve prethodne), pre svega života i smrti kao najbitnijim... makar onog postojanja kojeg smo kao smrtnici iole svesni.

Prihvatanje smrtnosti jeste konačna etapa odrastanja, što i jeste tematika koju ova trilogija tako temeljno i dobro obrađuje.

Kroz odnos Geda i Arina imamo prikazanu interakciju starog i mladog, Geda koji je sasvim promenio ulogu u odnosu na prvu knjigu, gde je on bio učenik. Krug otac-sin-otac.

Kao i sam kraj koji donosi poslednji izbor i veliku žrtvu, za koju je ipak samo odrasli i u potpunosti formiran čovek neophodan.

*****

Uz sve ovo, još mnogo toga nismo pomenuli.

Knjige se mogu čitati kao sasvim dečije bajke, kao storije o odrastanju, možemo im pristupiti i kao ateističkom štivu i oštroj, ali suptilnoj kritici religija, kao vežbu u žanru ili pak sve to od jednom.

Mnogo drugih tematika i simbola je ovde provučeno možda i po prvi put u istoriji epske fantastike - pominju se narkotici i bolesti zavisnosti, diktature, određene crte feminizma...

Sa ove tri knjige je suštinski zatvorena priča Geda čarobnjaka. Tek dvadesetak godina kasnije Le Gvinova piše i četvrtu - "Tehanu", koja nastavlja storiju o Tenar.

Nakon nje, još dve knjige koje nisu do današnjeg dana prevedene na naš jezik.

Te naslove j pročitao nisam, pa o njima neću ni pričati ovde. 

No, originalna trilogija svakako predstavlja jedno od najbitnijih dostignuća EF-a, ako ne i najveće, vrhunsko kojem sav buljuk savremenih konkurenata, sa svim svojim hiljadama stranica, zaista ne prilazi ni blizu.