Zombie Geek

Klajv Barker je, uz Stivena Kinga, najznačajniji pisac horora sa kraja dvadesetog veka. Moje lično mišljenje jeste i da je taj dvojac nešto najbolje što se žanru dogodilo još od Lavkrafta.
King kod nas ima široku i fanatičnu publiku koja guta maltene sve sa njegovim potpisom, sa druge strane Barker svakako nije nepoznat, ali jeste dugo bez dobrog, mejnstrim izdavača. O njegovim "Knjigama Krvi" (koje jesu lako dostupne), "Utkanom svetu", "Velikoj i tajnoj predstavi" nešto stariji zaluđenici obavezno pričaju sa mnogo, mnogo ljubavi, fascinacije i grozote u glasu. Pre svega pomenute "Knjige Krvi" objavljene u šest tomova predstavljaju abecedu svetskog literarnog užasa koju svaki prokletnik mora pročitati.
"Kabal" o kojem ćemo reći ponešto danas, upravo dolazi negde na kraju tog ciklusa, predstavljajući relativno kratku, ali efektnu novelu.

Osnovna tematika "Kabala" nije originalna, najvažnija misaona poruka je jasna čoveku od davnina - monstruma ne čini fizička nakaznost. Još je Meri Šeli u svom remek-delu, međašu fantastične književnosti - Frankenštajnu - sve to lepo predstavila. Doduše, istim temama čovečanstvo se bavilo i pre - beskrajna, savšrena niska bajki o nakaznim junacima koje nalazimo diljem našeg sveta.

Glavnina zapleta "Kabala" vezana je za mistični Midijan. Konačno sklonište monstruma prošlosti, devijacija, bagova u binarnom sistemu prirode i našem poimanju iste. Mrtvi, pa ponovo rođeni se kriju u njemu, pod zemljom, pod grobljem, daleko od ubitačnog delovanja Sunca, ali i čoveka koji ih proganja vekovima. Vampiri, zombiji i svakolika, nakazna stvorenja što prevazilaze maštu normalne osobe ovde su poput preplašenih, poraženih miševa, ni nalik nepobedivim predatorama jezivih priča i mitova naše prošlosti.  
Teško je nastaviti priču o knjizi, a ne otkriti centralni plot twist (koji nije baš neočekivan, ali ipak je na vama da ga doživite).
"Kabal" jeste dete osamdesetih godinu minulog veka, dolazi pred kraj dekade, kao labuđa pesma "slešer" filmova koji se bave maskiranim serijskim ubicama. Poznati su eksperimenti koji ljude stavljaju pred komplikovane moralne odluke, poznato je i da rezultati i odluke variraju u odnosu na to da li su ljudi sami u sobi dok odlučuju ili pred sobom imaju ogledalo i svoj odraz. Sam odraz sebe, to naličje čovečnosti je dovoljno da se čovek ponaša, makar prisilno, u skladu sa nekim elementarnim moralnim načelima, ako ne i da navuče na sebe kostim dobre, nesebične osobe. Psihotičnom serijskom ubici potrebno je da stavi kostim na kostim, jer je čovek tolika kukavica da ne sme sebe gledati u oči dok na slobodu, iz okova društva i morala, pušta divlju zver u lov.
Sa jedne strane imamo proganjane monstrume, htonične stvorove što beže od Sunca, kriju se i ne pripadaju našem društvu, sa druge obične ljude koji su jednako divlji, surovi i poremećeni i sasvim uspešno postoje među nama.


Priča se odvija iz dve perspektive - sa početka kroz oči Buna, mentalnog bolesnika kojeg terete za niz svirepih ubistava, posle i njegove devojke Lori.
Negde naleteh na kritiku ovog dela u kojoj se navodi da je osnovna poruka koju nam Barker ovde ostavlje - pratite svoje strasti, svoj kurac/pičku.
Seks jeste jedna od glavnih tema knjige, svakako. No, već na početku vidimo Buna koji je razočaran, skršenog srca, vidimo osobu koja se usudila jednom da voli, da obeća velike stvari (da će uvek biti tu), sada svestan da je ispao budala. Saznajemo još jednu bitnu stvar- seksualni život Buna i Lori je bio nikakav, neuspešan. On zbog svoje bolesti, lekova, ona zbog opet svojih strahova... nemogućnost imanja seksa jeste uticala na njihovu vezu.
Bez obzira na to, kroz sve nedaće, sranja, užase koji prkose logici normalnog čoveka, Lori će pratiti Buna, neće odustati od njega, prilično pomirena da od seksa nema ništa. Barker se ne trudi da dočara njihovu ljubav, shvatajći da za tim nema potrebe - ljubav je neobjašnjiva. Ovde je moramo prihvatiti kao činjenicu i kao glavni pokretački motiv naših junaka.
Ne treba reći da je seks ovde odbačen, naprotiv, on jeste neophodan. Tek kasnije u knjizi imamo jednu dugu, strastima i perverzijom, nakaznošću i dubokim neprirodnostima nabijenu scenu seksa, nakon čega vidimo da je isti za Barkera obred, čin krštenja, dokaz, potvrda ljubavi mnogo više nego puki uzrok.

Da se ne lažemo, nećete čitati "Kabal" zbog ičega od gore navedenog. Sami opisi užasa su dovoljni. Gledali ste barkerove "Helrajzer" filmove verovatno, pa znate kakve fizičke nakaznosti i koji nivo krvi, creva, mučenja možete očekivati. Čitati njega je kao gledati umobolne radove H. R. Gigera i ja ne vidim koja je veća, jača preporuka za kraj moguća.

"Sačuvati dete u sebi" je životno geslo koje možete čuti od mnogih. Nažalost, retko je u pitanju čuvanje. Čuvanje je lepa stvar, čuva se nešto što može da se stavi na tiho i suvo mesto, daleko od sveta i zlih uticaja. Pošto dete nosimo u sebi, a sebe vučemo, prljamo i ranjavamo kroz svet ljudi... shvatamo da je više u pitanju očajnička odbrana detete u nama, svakodnevna, teška. 

Ako je vreme napolju, van vaše betonsko-kartonske kocke od stana, lepo, pentrajte se, skačite, klackajte se, ljuljajte se, mazite mačke i pse lutalice, igrajte se. Ako nije lepo vreme, ako ste ostali sami u svojoj borbi, ako je stanje baš kritično - zamandalite vrata sobe i knjigu u ruke.

A, nema lepših priča od priča koje su vekovima prenošene sa bake na unuke. 

Filip Pulman, poznati i cenjeni pisac fantastike i književnosti za tinejdžere, ovde je u ulozi prevodioca, urednika i... pripovedača. U uvodniku ove zbirke bajki braće Grim (ovde ih ima pedesetak) on napominje da će tu i tamo menjati priče, upotpunjavati ih tamo gde je, po njegovoj proceni, usmena predaja skliznula. Ja nažalost nisam neki poznavalac originalnih verzija, tako da ne mogu u potpunosti suditi o promenama koje nam Pulman ovde donosi, no veliki broj njih on u komentarima na kraju svake bajke nabroji i objasni, pa nam retrospektivno one deluju sasvim na mestu i prirodno uklopljene.

Nisam ove bajke čitao kao odrastao, nisam ih čitao kao kritičar i analitičar, čitao sam ih kao dete, s početka se trudeći da ih tako čitam, a posle shvatajući da me one obuzimaju, prevazilaze, zaobilaze moj um i idu preko očiju direktno u dušu. 

Polako, sa maksimalnom koncentracijom na detalje, bez potrebe da išta analiziram sa stanovišta sociologije, religije, paganizma, psihologije, filozofije... da, sve je to moguće i naravno da velika naučna saznanja o ljudima lako nalaze svoje uporište u pričama koje su tako jako vezane za iste te ljude, priče koje su toliko moćne i večne da bi preživele i da sva pismenost danas nestane, opet bi one u oralnom obliku ojačale i nastavile svoj život i suptilnu evoluciju. Analizirati ove priče, svaku ponaosob, bilo bi zanimljivo, ali nije ono što je suštinski važno. 

Bajka je divan žanr, divan medij, divan oblik pripovedanja. Tako sumanute brzine, da oduzima dah. Na ivici šume živeo je skromni šumar, njegova žena i njihova tri sina - je sva postavka koja je potrebna. Bili su siromašni i  nisu više mogli da izdržavaju svoju decu, pa su najstarijeg poslali u svet da se sam stara o sebi - avantura je počela već u drugoj, trećoj rečenici. U jednoj ili dve rečenice znamo kakav je naš junak - moćni, visoki, jaki ratnik, nizak, sitan, lukav prevrtljivac, predivna princeza... I u sledećih pet, šest stranica imamo sve i nedaće, sukobe, čudnovate susrete, za odrasle nemoguća stvorenja, kraljeve i princeze, veliko blago i večnu ljubav na kraju.

Nema tu vremena za analize, tumačenja, ovim pričama se morate prepustiti i čitati ih automatski, srcem. Bajke su kao ljubav. Mozak nema šta tu mnogo da radi, samo vera, prepuštanje, sloboda.  

Tek dosta nakon čitanja, stvari se slegnu i dođu do svesti, ali to ćete sami spoznati.

Jedino što imam potrebu da pomenem, odnosno da podelim svoje mišljenje koje nije vezano niti za jednu konkretnu priču, koliko upravo za sve, jeste taj na prvi pogled prejaki materijalistički pouk svake priče. Uvek se sve završava sa princezom, titulom i brdom zlata.

No, jasno je da taj srećan kraj, jeste srećan i divan, ali je uvek tu nakon silnih prepreka, koja su maltene uvek u nama. Ako nam svaka druga bajka daje primer da je deliti dobro, da je nesebičnost vrlina, a svaka treća nam priča priču o na prvi pogled nakaznom muškarcu ili prljavoj devojci u ritama... samo luda osoba će nakon toga pomisliti da nas bajke svojim srećnim epilozima uče da moramo postati bogati i savršeno lepi da bi bili srećni. Osobe koje to cene, koje to traže u bajkama i prečesto loše završavaju.

Evo i jednog odličnog primera iz priče u kojoj najmlađa kći kaže ocu da ga voli poput soli (vrednost soli se često potencira u narodskim pričama, "So je vrednija od zlata" je čuvena i jako popularna slovačka bajka, recimo), kralj se na to silno naljuti i otera je od sebe sa džakom soli na leđima, u šumu, da je izjedu divlje zveri, naravno pokaje se i traži je sledeće tri godine, momenat upravo nakon njihovog ponovnog okupljanja:

The king said, "My dear child, I gave my kingdom away. What can I give you?"

"She needs nothing", said the old woman. "I shall give her the tears she shed because of you. Each one is a pearl more precious than any they find in the sea, and they're worth more than your whole kingdom."

Bajke su izvorno, ipak, i zabava i pouka za odrasle. Neke od ovih priča se bave zaista vrhunski mračnim temama. Naletećemo na scene provođenja noći sa lešem, na oca koji u slast pojede čitav lonac paprikaša sa mesom svoga sina, scene u kojima grupa kanibala proždire nesretnu devojku (što sve skupa sa cepanjem njene odeće i bacanjem na sto u mojoj izopačenoj glavi budi određene mračno erotične scene) ili pak oca koji se zaljubljuje u svoju kći i to ga tera u potpuno ludilo požude... upravo u ovoj poslednjoj Pulman "nezvanično" nakon kraja priče, u dodatnom komentaru, pruža svoju verziju podužeg kraja koji pokazuje sve njegovo pripovedačko umeće i maštovitost, kao i savšreno shvatanje bajke kao žanra. 

I šta drugo reći zapravo? Pedeset priča, oko četiri stotina strana, naravno ne svaka jednakog kvaliteta ili po svačijem ukusu, ali svakako izvor velikog uživanja i sreće. Na kraju svake Pulman nam daje i spisak sličnih bajki zapisanih diljem Evrope (mahom po Italiji, Engleskoj i Rusiji) pa se ova zbirka čini i kao odlična tačka za ponovni početak čitanja "pričica za decu".

Čitajte ove bajke.

Čuvajte ih.

Menjajte ih. Zapisujte ih. Igrajte se njima.

Pripovedajte ih dalje. 

Svojoj mlađoj sestri, nekom klincu iz familije, svom sinu i kćerci.

I sebi.

Svako malo, pišući po stranicama ovog bloga uhvatim sebe da mislim o, pretežno, crno-belim horor filmovima velikog Universal studija. Iako smo već imali pozamašni tekst o "Frankenštajnu" čini se da nikako ne uspevam dovoljno ljubavi da pružim tim filmovima.
U tekstu što sledi osvrnućemo se na nekoliko naslova koje ukupno deli čak i do pola veka i kroz to vremensko razdoblje videćemo da li se i kako menjala tematika Universal horora., kako su se furiozne globalne, civilizacijske promene koje su zadesile čovečanstvo sredinom dvadesetog veka uslovljavale i promene u zabavi i umetnosti, kao i kako se (ako se) sumanutom brzinom menjao oblik i naličje ljudskog straha.

Drakula (1931)
Ovaj film je početak zlatnog doba holivudskog horor filma, bio je to prvi zvučni Universal komad užasa i strave. Teško je išta novo reći o samoj kinematografiji ovde. U pitanju je estetsko remek-delo za sva vremena. Tu nema spora. Pustiti ovo čudo od filma u visokoj rezoluciji i biti oduvani lepotom u roku od par minuta je obavezno, svaki put, svaki!


Početak u rumunskim Karpatima, u tim mračnim planinama, na zavojitim, uskim putevima, dolazak u selu što kao da stoji na kraju sveta i deli ovaj naš od onog živom čoveku nedostupnom. Porlazak granice razuma i realnosti, stizanje naravno u sam dvorac grofa Drakule. Svaki frejm. Savršenstvo. Pauzirati možete u bilo kom momentu i ostati sa fotografijom koja je sama sebi dovoljna, apsolutno prelepa. Atmosfera gotik horora je ovde na maksimumu. I onda prvi kadar sa Drakulom, koga ovde glumi malo je reći maestralni Bela Lugoši. Već tu ste jasno svesni da ste živi svedok istorije večne umetnosti i blesave pop-kulture dvadesetog veka istovremeno.
U ovom delu filma prikazani su nam svi mogući i nemogući oblici ljudskog straha. Strah od neptrirodnog i natprirodnog, od mraka, od divljih zveri, od smrti, ali čak i sva ona malena, gamižuća stvorenjca koja suprotno razumnom izaziva užas u nama - pacovi, pauci, slepi miševi i šta sve ne drugo u svakom su drugom kadru.

Kasnijim tokom film malo gubi na snazi, makar kod mene. Čitav deo radnje u Londonu je u poređenju sa početkom bled u najmanju ruku, ako zbog ničeg drugog, a ono zbog same scenografije koja je ovde većinu vremena obična kuća. No, atmosfera tihe jeze jeste uvek tu.
Ono što fascinira i što bi trebalo biti maltene predmet izučavanja i današnjih filmskih autora jeste način na koji je knjiga od tri, četiri stotina strana prebačena u filmski medijum i svedena na nekih sedamdesetak minuta. Naravno, niti je ekranizacija doslovna, niti je sve tu, ali suština jeste i to na krajnje smisleni način dočarana i film lako može da stoji samostalno i biti razumljiv svima.
Epilog filma nas vraća u mračno, teskobno okruženje i ponovo biva lepota za naše oči.

Jedna rečenica je ključna za razumevanje "Drakule", njegovog mesta u vremenu i šta je u tom momentu reflektovao. "Ta vaša nedokazana sujeverja prošlosti, lako mogu postati dokazane naučne činjenice današnjice", kaže profesor Van Helsing. Drakula je živi anahronizam, relikt nekog vremena koje je trebalo odavno biti prošlost. On je otelotvorenje dubinskog užasa. I to kakvo otelotvorenje? Naočito, visoko, prodornog glasa, jakog pogleda, uzvišenog porekla, aristokratskih manira. On u prvoj sceni u Londonu odlazi u pozorište, među najuglađenije ljude svoga vremena. On je naočita slika užasa naše prošlosti, makar se mi uporno i očajno ubeđujemo da je prošlost, da smo uznapredovali, da smo otišli napred,
 On je strah čovečanstva koje je na raskršću između prošlosti bez nauke i budućnosti sa previše nauke. Grofa ne možemo analizirati dalje i posmatrati odvojeno od "Frankenštajna" koji je usledio već iduće godine. Ako je karpatska krvopija strah iz prošlosti, strah od dubokog zla koje je preživelo, ali naša vera u dobro nije, ako je on strah od toga da užas postoji, da beznađe postoji, da večna patnja postoji i da se uopšte ne osvrće na to da li mi u nju verujemo ili ne, onda je frankenštajnovo Čudovište potvrda svega tog i najava još grđih stvari.
U "Frankenštajnu" naša sujeverja prošlosti, postaju naučne činjenice današnjice. Tu se takođe bavimo momentom u kome smrt i život nisu baš najjasnije razgraničeni. Čovek je užasnut od pomisli na smrt, ali makar je naviknut da živi i misli u binarnom svetu - nešto je živo ili mrtvo. Filmovi, priče, verovanja koja zamagljuju tu crtu su baš one koje su najdublje urezane u naše pamćenje. Priče o herojima koji odlaze u svet mrtvih, osnove religija o čoveku koji se vraća iz mrtvih, horor filmovi o neumrlim, ponovo oživljenim, skrpljenim iz nekolicine leševa uz pomoć ukroćene munje (kao simbola osnovne snage božanskog) i naučnim dostignućima novog doba ponovo oživljeni. "Frankenštajn" nam priča o tome šta će biti kada čovek stekne moć Boga/Bogova. Jaka mitološka slika, prisutna diljem sveta u kojoj je gore (na brdu, na vrhu planine, na vrhu drveta sveta) božansko mesto, a u podnožju svet ljudi i ovde je prisutna. Samo... ovde na vrhu planine, iznad doline u kome je selo, nema bogova, tu je samo nauka i naučnik.


Stvorenje iz crne lagune (1954)
Tokom drugog svetskog rata i nakon njega sam studio je poprilično srozao ugled svojih monstruma i kvalitet filmova u kojima su se pojavljivali. Artističke ambicije su se smanjivale sa svakim novim umornim "Frankenštajn" filmićem ili nasilnom mash-up papazjanijom dva ili više monstruma u istom naslovu... Pred kraj četrdesetih godina je čak snimljena i komedija "Abbott and Costello Meet Frankenstein" koja čak i nije loša za to što jeste, ali suštinski dobro pokazuje stanje kako naših samih omiljenih filmskih čudovišta, ali i ljudskog uma tog vremena.
Drugi svetski rat, najveći i najužasniji pokolj ljudske rase je bio završen i sve što je iza spaljenih leševa, razorenih porodica, porušenih gradova i izgubljenih godina ostalo jeste čovek sa snagom boga u rukama. Ono što je "Frankenštajn" jezivo najavljivao nije se ostvarilo. U klasiku Meri Šeli, kao i u filmskim adaptacijama, čovek opijen ambicijom i intelektom stvara život. Ne zaista stvara i ne zaista život, ali stvara. Drugi svetski rat i atomosko doba koje je usledilo pokazalo je da je čovek vrhunski sposoban za - uništavanje, ostvarajući viziju koja je daleko čemernija od one iz predratnih horor filmova.
Sve to se odrazilo na žanr. Kao što već rekoh na kraju teksta o "Frankenštajnu", romantični gotik, viktorijanski monstrumi više nisu bili strašni. Uglađeni grof Drakula i tromo, slepo Čudovište bili su dobri samo za komedije. Jaka atmosfera, spora radnja, nasilje koje je često tek u naznakama, tiha jeza koja gamiže ispod kože poput stotinu paukova nije više bila dovoljna. Došlo je vreme praistorisjkih čudovišta probuđenih iz dubina vremena, svet u filmovima su napadali i uništavali mutantni nuklearnog doba, armije paukova i rrmade vanzemaljaca iz dalekog svemira. Generalno, horor se u ovom dobu udaljava od visokih budžeta i elementarnih pokušaja dostizanja nekakvih umetničkih dometa. Više, brže, razornije, jeftinije je krilatica novog doba.

Ovaj film svakako nije ponajbolji primer svoje ere, iako sasvim udaljen od gotik estetike zlatnog doba, neosporno dosta konkretniji, nasilniji, produkt svog vremena, ipak održava dosta lepote starih filmova, samo u drugačijem ruhu.
Džek Arnold, režiser "Stvorenja iz crne lagune" (godinu dana pre snima "It Came from Outer Space" kultni sf/horor) zamenjuje prelepe snimke drevnih zamkova, mračnih planina i svega onog ostalog što nas je oduševljavalo u Drakuli ili Frankenštajnu i izmešta svoj film u južnoameričku džunglu. Lokacije su zaista divne, fotografija je savršena, ali da - film vrišti za bojom. Sa vizuelne strane, najveća vrednost jesu podvodne scene. Možda ih pred kraj filma već i previše ima, ali sa početka smo oduševljeni. Posebno se izdvaja scena plivanja Džulije Adams, koja na momente odiše perverznom erotičnošću.

Sam zaplet je danas klasičan i otrcan. Naučna ekspedicija u džungli, nailazi na čudnovate fosilne ostatke monstruozne šake nauci nepoznatog bića, ubrzo naleću i na tragove tog stvorenja u današnjem vremenu, još uvek živog.
Na kopnu, Stvorenje je suštinski nalik Frankenštajnovom Čudovištu - sporo i jako, ali daleko krvožednije, divlje. U vodi je na svome. I tu shvatamo insistiranje na podvodnim scenama. Izmeštaju čoveka na teren koji mu je stran, smeštajući ga u još inferiorniji položaj u odnosu na monstruozno stvorenje.
Ako je Drakula bio strah od doba kada je naša civilizacija bila divlja i surova, Stvorenje je strah ranijeg doba, kada nismo bili ništa do bespomoćni plen.

Odjeci atomskog doba, najava velikih istraživanja svemira naravno da stiže i do ovog filma. Jedan od likova saznanje o Stvorenju smatra važnim za naše buduće kolonizovanje stranih svetova. Ali sam film kao da nam lupa šamar. Kao da pokušava da nas spusti, da nam kaže da letimo pre nego što smo naučili da hodamo. Prikazuje nam ambivalentnu planetu Zemlju. Da, zaista divnu. Njenu prirodu, njene prašume, reke, podvodne prizore, pa čak i razgolićeno telo žene, ali sa druge stranei užase grabljivice koja ne samo da je spretnija u vodi od nas, jača na kopnu od nas, već i dovoljno inteligentna da bude pravi lovac, a mi samo plen koji uleće u njene zamke. Da smo stekli moć da uništimo svet koji niti poznajemo, niti razumemo, ali da i taj svet još uvek može da uzvrati.
Ako su "Drakula" i "Frankenštajn" studije o strahu od neprirodnog, natprirodnog, da li iskonskog toliko da je zaboravljeno ili pak toliko novo da je produkt modernog čoveka, nešto što svakako remeti razumno poimanje sveta. "Stvorenje iz mračne lagune" se sa druge strane bavi strahom od stvari koje su oduvek tu, oko nas, od kojih smo nekada živeli, a sada smo od istih otuđeni. Bavi se strahom od divljine, strahom od tišine, strahom od iskonskog mraka koji je prognan iz ljudskih gradova, strahom od nestanka bezbednosti civilizacije.
Strahom od prirode same!


Sledeći veliki Universal horor je - "Psiho", legendarnog Alfreda Hičkoka.
Šta je moglo biti sledeće posle demonskog zla u obličju čoveka, posle oživljenih mrtvaka i vukodlaka?
Šta je moglo doći nakon amfibijskog predatora, vanzemaljaca i mutanata?
Norman Bejts. Običan čovek.

Predivno je s vremena na vreme vratiti se starim, jednostavnim i očigledno večnim filmskim pričama. Bez obzira da li je u pitanju "Kako ubiti pticu rugalicu", "Prohujalo sa vihorom", "Čarobnjak iz Oza", diznijevi animirani filmovi ili kultni crno-beli horori Universal studija. Neki traju četiri, neki tek nešto iznad sat vremena, ali redom svi odišu jednostavnošću, čak naivnošću, često sa ponekom velikom rupom u scenariju. Nekada je to poluga za samouništenje laboratorije ludog naučnika (zato što naravno da je logično da to ima svaka takva postojba) ili se pak zapitate "ČEKAJ JEBOTE, sve što je oduvek trebala da uradi jeste da lupi cipelicama koje ima od sedamnaestog minuta filma?!??!?!"
Tako opušteni i zabavljeni, fast-forwardujete u današnje doba i svi silni filmovi Nolana i njemu sličnih, sa svojim prekompleksnim zapletima, prenapornim pričama, prepametnim za svoje dobro, preusiljenim i na kraju, zapravo - glupim.

Nemam ništa protiv literarnog spektakla zamotanog u filmsku limunadu, ali svaki pravi pripovedač, svaki istinski bard i storyteller zna da čar jeste u jednostavnosti večnih priča, prići im iz drugog ugla je originalnost, samo detalj promeniti jeste dalji put ka usavršavanju iste. Tako je nekada u prošlosti, u jednoj večnoj priči, obična kožna cipelica greškom u prevodu (ili možda ingenioznošću pripovedača?) postala staklena i zauvek ostala takva.

"Journey to Agartha" jeste samo još jedno prepričavanje večne priče. Ništa što bih zapravo o njemu rekao ne bi se nužno razlikovalo od velikog broja animiranih komada snimanih diljem sveta i vremena. Pratimo devojčicu po imenu Asuna. Otac joj je umro, pa samohrana majka i previše radi. I... ona je sama, usamljena. Jedino svorenjce s kojim provodi svoje vreme jeste čudnovata mačka što se odaziva na ime Mimi (što je uz Mici i jedino ime na koje će se bilo koja mačka ovog ili bilo kog drugog sveta zaista odazivati ili makar priznati vaše postojanje, okrenuti glavi i nastaviti svojim poslom). Asuni odlično ide u školi, toliko da se učiteljica pita da li se možda i previše trudi da bude dobra. Asuna nije neomiljena u svom razredu, naravno tu ima zavisti, ali zapravo njene vršnjakinje žele da se druže sa njom... kako to već biva, usamljenost je često izbor, Asuna ne želi da traći svoje vreme sa nebitnim likovima ovog filma i njenog života. Ima svoje maleno skrovište dalje od ljudi, neugledni, rukom sklopljeni radio i kristal pomoću kojeg sluša neku čudnu muziku, koja kao da dolazi iz dalekih dubina... Ubrzo na mostu, između kuće i škole, sreće monstruozno, ogromno stvorenje koje će u gledaocu odmah probuditi asocijaciju na Mijazakija i njegovu "Princezu Mononoke", odmah vidimo da to nije samo prosto, krvožedno čudovište. Vidimo njegovu drevnost, umor, izbezumljenost, shvatamo da je pri kraju svojih snaga. Tada se, a kako drugačije, pojavljuje i nepoznati dečak po imenu Shun koji spašava Asunu i odlazi...
Sledećeg dana, učiteljica najavljuje odlazak na porodiljsko odsustvo i dolazak učitelja kao zamene. Asuna se ponovo sreće sa Shunom, zajedno slušaju muziku dubina i on joj priča o Agarti, podzemnom svetu iz koga i on potiče...
Dalje prepričavanje, naravno, ne bi imalo smisla. Shvatate i sami gde nas dalje  priča vodi. U kovitlac večnosti biće uvučeni Asuna, njena mačka Mimi, Shun, kao i njegov brat Shin, sve zajedno sa mračnim i hladnim učiteljem koji je izgubio svoju ženu još pre desetak godina.
Kao i svi junaci, naša Asuna će proći kroz vodu života, izaći na drugu stranu, u svet nepoznat i čaroban i strašan.

Još od malena sam bio fasciniran avanturističkim romanima i filmovima koji bi me odveli na neko daleko mesto, realno ili nerealno, materijalno ili izmaštano i bajkovito, nebitno. Samo da je divno i drugačije od onoga što sam tada smatrao čemernim sada i ovde. Agarta čini to podjednako efektno. Srce zaigra na svaki divni prizor nepoznatih krajolika, koji ne bi trebali da budu znani ljudskom oku, koji su tu posredstvom bezgranične mašte autora umetničkog dela.
Dok se priča lagano kreće, dok Asuna i njen učitelj putuju Agartom ka Finis Teri (on da oživi svoju pokojnu ženu, ona da... ni sama ne znajućii baš zaista zašto je tu), mi možemo da se kupamo u predivnim vizuelnim čarima. Bezmalo meditativno iskustvo probijanja zida stvarnosti i dodira sa onostranim.


Priča bivajući u suštini onaj večni, civilizacijski mit o heroju koji odlazi od kuće, na daleki put, na magično mesto (najčešće šumu, ovde podzemni svet, u svakom slučaju mesto u kome se dešavaju razna čudesa i užasi) mnogo dobija na tome što autor pravi raznoliku papazjaniju svetskih mitologija  i mitoloških pojmova. Od japanskih tradicija, preko hinduističkih (leteća nebeska palata Vimana, boga Ravane), Quetzalcoatl (pernati zmaj srednje-američkih indijanaca), pa sve do same Agarte koja je pojam koji se pojavljuje u kasnom Evropskom ezoterizmu i povezuje se sa teorijom šuplje Zemlje.
Sve to čini ovu bajku verodostojnom nekako, kao opštom istinom čije su deliće doznali razni narodi diljem sveta, ne uspevajući da spoznaju celokupnu istinu, koja se, pak, volšebno otrkiva pred našim očima.

Bivajući tradicionalna u svojoj strukturi, ova bajka je to donekle i u svojoj poruci. U vremenu feminizma, ili nečeg što prevazilazi feminizam i promoviše žensku supermaciju, u vreme jakih filmskih i literarnih ženskih junaka i smotanih, nesposobnih muškaraca sa druge strane, "Putovanje u Agartu" jeste priča o slabašnoj, bojažljivoj devojčici kojoj očajnički treba muški princip u životu. Njoj treba otac, njegovu figuru i supstituciju nalazi u liku svog saputnika i učitelja, koji dužinom filma jedva da pokazuje bilo kakvu emociju prema njoj. Njoj treba porodica. Klasična, obična, tradicionalno zajedncia muškarca, žene i deteta i ne postoji savremeni psiholog, feminist koji će je ubediti da ono što ima jeste jednako dobro. Kao što joj jednako treba i muški princip u vršnjačkom odnosu blage, naivne simpatije. Shin/Shun je morao biti dečak.
Dalje paralele sa već pomenutom "Princezom Mononoke" je očigledan, takođe. To ne ostaje dominantna i previše naporna, u našu facu poruka, ali provlači se konstantno. Naš odnos prema agarti, prema drevnim bogovima, prema našem celokupnom svetu. Čemerna sudbina Agarte koju su uništili "topsajdersi", jeste predskazanje sudbine i naše ravni postojanja, ako ostanemo ovakvi kakvi jesmo.

Ovo jeste filma za sva vremena i prilike. Film koj nam pokazuje da anime ponovo mogu da budu divne i bajkovite, a ne animirinae kopije irganih filmova prepunih nasilja i prekopleksnih zapleta. Ovo je film koji se gleda kada ste sami, usamljeni, kada ste sa veljenom osobom, kada pored sebe imate svoje dete. Uvek.

Želja da o ovim knjigama pišem u meni mesecima stoji. Iz dva razloga jeste bilo odlagano i premišljano. Prvo, i manje bitno, što lični blog koliko god bio random ipak ima u osnovi koncepciju "pisanja o svim mogućim divnim geek, fanboy stvarima ovog života". Koncepciju u koju se (popularno-)naučne knjige našoj javnosti slabo poznatog hrvatskog lingviste, filologa, indo-europiste i slaviste Radoslava Katičića baš slabo uklapaju. Druga, daleko ozbiljnija nedoumica, nesigurnost leži u činjenici da su knjige o kojima želim da pišem i pričam, ujedno knjige koje su umnogome promenile moje stavove, poglede na svet, prirodu... jednostavno, promenile sveobuhvatno moj život. Kako o tome pisati u formi analize, kritike, prikaza knjige? Kako preneti i trunčicu oduševljena? Spoznaje vidika koji se proširuju i produbljuju? Kada čitate knjigu u mitu o božanskoj deci i njihovoj svadbi i tragičnom kraju, na silu je ostavite jer ne možete više čitati pošto Vas neizdrživo peku oči i izađete napolje... kako dočarati taj osećaj? Kao da prvi put jeste pod Suncem, međ' drvećem, kao da se prvi put spuštate do reke, kao da tek sada vidite Mesec i zvezdano nebo što se ogledaju na površini vode. Nakon čitanja ovih knjiga udahnuo sam život i prirodu jače nego ikada.

Takođe, poslednja stvar o kojoj ne mogu pisati jeste valjanost ovih knjiga sa strogo naučne tačke gledanja, to je ipak stvar struke i eventualno entuzijasta koji su u tematici duže i dublje od mene.

Na kraju dolazimo do toga da je cela suština u širenju informacije o ovim knjigama i činjenju istih dostupnijim... uz očigledno kršenje autorskih prava, nažalost. 

Biti zainteresovan za slovensku mitologiju je danas maltene opšte mesto među mlađim ljudima. Dobro, kretanje u određenim krugovima (po materijalnoj i/ili virtuelnoj ravni postojanja, svejedno) među uvek istim likovima i avatarima može stvoriti iluziju. No, makar se čini da knjiga inspirisanih slovenskom mitologijom ima više nego ikada, pojavljuju se i rok/metal/etno bendovi, internet stranice, časopisi, udruženja, rodnoverne župe... Verodostojnost, ozbiljnost, vrednost svih tih pojedinačnih poduhvata (čije same ambicije idu od plagiranja narodnih predanja i objavljivanja istih kao autorskih knjiga fikcije, pa do pokušaja da se formira nova religija inspirisana skrnavim razumevanjem rodnoverja) je jako upitna. Jedina konstanta u sveobuhvatom haosu jeste činjenica da imamo malo dostupne, ozbiljne literature. Da je prostor zatrovan fikcijama, željama pojedinaca da od vere naših predaka makar i na silu naprave panteon nalik grčkom, sa bogovima i boginjama kojima nema ni kraja ni konca. Domaća struka se tematikom maltene i ne bavi, a ako istoj i prilazi u pitanju su retki etnolozi koji su osuđeni na limitirane rezultate i često pogrešne zaključke, sve zbog nedostatka materijalnih dokaza o verovanjima i generalno kulturi naših pradavnih predaka, kao i tendencijom da lokalna verovanja nastala znatno nakon raspada sveslovenske grupe plemena dižu upravo na tu istorijsku ravan.
Bez obzira na silinu korisnih saznanja, očajnički pokušaji rekonstrukcije nekog tvrdog, jasno formiranog panteona je izrodio samo gomilu zabuna, poluistina, nedovoljno proverenih činjenica i čistih, jasnih budalaština. Bezbroj domaćih i stranih (neo)paganskih udruženja i pojedinca, ali čak i veliki broj ljudi iz struke, su uspešno raširili tvrde istine i ubeđenja bazirana na maltene ničemo. Te "naučne" istine toliko su ukorenjene da je danas Svarog najpoznatiji slovenski bog, dok je njegovo postojanje u predaji naših predaka zapravo jako upitno... Kada na sve to dodate i neo-nacističku ideologiju, preusiljeni, nedovoljno dobro objašnjeni anti-hrišćanski stav (koji se svodi na kukanje i urlanje nad sudbom ljudi koji su živeli pre hiljadu+ godina i bili "nasilno" pokršatavani i današnje maltene pozive na osvetu), pa zatim i anti-semitizam koji pojedinci i određene grupe tako slatko mešaju sa rodnoverjem, čoveku se lako digne kosa na glavi. Kada u jednoj knjizi pročita da je Svarog vrhovni bog, u drugoj Perun, u trećoj Dažbog/Dajbog lako će i dići ruke od svega toga skupa.

Put saznanja nikada nije lak i za one nestrpljive i nije. Ipak, do saznanja se ne mora baš uvek i nužno plivati kroz reku govana. 

Velike pomake na polju izučavanja verovanja paganskih slovena jesu, u drugoj polovini dvadesetog veka, načinili ruski indo-europisti Ivanov i Toporov. Umesto oslanjanja na lokalne etnološke, materijalne dokaze i prežitke, oni su upotrebili jezik i na osnovu i dalje živih usmenih narodskih predaja uspeli da rekonstruišu dosta toga o drevnim bogovima naše starine i to urpavo na Sveslovenskom nivou (pošto su ostatke istih obrednih pesama nalazili na teritoriji sve tri velike slovenske grupacije naroda). Njihovi radovi nisu dostupni na srpsko-hrvatskom jeziku (koliko je meni poznato), pa su u originalu za većinu nas tek jedva razumljivi, u najboljem slučaju. 

Dela Radoslava Katičića, na veliku sreću, jesu. On jeste umnogome započeo svoje delovanje upravo inspirisan i podstaknut pomenutim rusima, oslanjajući se na njihova saznanja, negde ih proširujući, negde ih pak potpuno pobijajući, dolazeći do novih, ubedljivijih teorija. Rekonstrukcijom staroslovenskih obrednih pesama bavio se decenijama, ali je tek u poznim godinama svoga života sve skupio u tri pozamašne i zahtevne knjige.

Dosta sam razmišljao o redosledu čitanja koji bih mogao da preporučim. "Zeleni lug" je ostavio najjači utisak, to je knjiga koja je zaista promenila moj život, pa bih nju lako i preporučio svima kao prvu. Da Vas raspameti i nepovratno navuče, posle ćete ostale dve lako progutati.

 Sa čisto saznajnog ugla gledanja, početak bi bio "Božanski boj". Knjiga se, kako i  samo ime najavljuje, bavi večnim sukobom sila prirode između kojih čovek (i sav ostali živalj) mora da gura svoja prokleta postojanja. Ona jeste idealni početak zato što postavlja najvažnije, kosmološke stvari na svoja mesta. Katičić se ovde bavi sukobljenim bogovima koji su najsilniji i najvažniji u mitovima naših predaka - nebeskim gromovnikom Perunom, što stoji na vrhu drveta sveta (na suvoj grani, u veličanstvenom gradu) i suvereno vlada nad čitavim postojanjem i njemu suprostavljenom zmijskom, kosmatom bogu Velesu u korenu drveta, na mokrom, u vodi. Jedan je surov i pravedan, otac, vladar, drugi je ćudljiv, podmukao, lukav, nepouzdan čuvar stada, naših mrtvih i svih blaga zemaljskih.

Dok je Perun na nebesima, a Veles negde iza velike vode, mesto njihovog sukoba je baš tu. Tu oko nas. Svesni naši dedovi bili su da je "Perun mnog", kao što je sigurno i Veles mnog, jer ga ubija tu i tamo, u baš ovom drvetu i onom tamo... uvek i zauvek. Što nam, možda, krije istinu i ruši moderno pojednostavljenje po kome su ti bogovi bili samo objašnjenje za prirodne pojave koje ljudi nisu razumeli, u koje su slepo verovali i plašili ih se, sve dok nisu shvatili šta je grom, poplava, silovit vetar... Deluje kao da su i oni to makar podsvesno naslućivali. Znali su da su Veles i Perun imena i predstave koje umiru i rađaju se, dok su nepojmljive, nedodirljive sile iza tih prikaza večne.  

Početak možda jeste malo naporniji, sa uvodima, predgovorima i celim jednim segmentom posvećenim Natku Nodilu i verodostojnosti njegovih radova, na sve to skupa otpadne maltena četrdeset strana, ali kada knjiga zaista krene sve postane daleko zanimljivije. 

Jedan od omiljenih citata iz iste:

"Nema tu dualizma, nego samo različitost funkcija, katkada razroka, a onda opet u ravnoteži. A čovjek snagom svetoga znanja o tome i na tom znanju zasnovanog obreda treba pravim činima popraćenim pravim riječima ploviti s koliko samo može, manje štete među virovima što ih u struji života stvaraju uskovitlane sile božanskoga djelovanja, funkcije koje se sukobljuju i onda opet usklađuju, kojih se ravnoteža stalno narušava i opet uspostavlja."
Čitava knjiga, kao i ovaj izvod, nam oslikavaju malenost drevnog čoveka, prepuštenog prirodi, njegovo svesno i njegovo nesvesno koje mu govori da je ovde, ponajviše, da se bori za život i da pati. Ova drevna verovanja ne daju mnogo utehe, ne nude nam jedinstvenog, svemogućeg Boga koji nas čuva i voli, već ogoljeni pogled na dualnost ovog sveta. Gore-dole, život-smrt, suša-poplava, zdravlje-bolest, dan-noć... I čovek između svega toga, sa svojom malenom ulogom koja je nekada na strani Peruna, nekada na strani Velesa, jer sve je u ravnoteži i ne valja da nijedna od dve sukobljene strane potpuno prevagne.

Sledeća bi bila "Zeleni lug", meni najbolja, najvažnija, najlepša, najdraža i sve drugo naj- što bi dete od sedam godina napisalo za svoju učiteljicu. I ponovo moram ponoviti da dočaravanje osećanja koja su me obuzimala dok sam ovo čitao nije moguće. Mozak koji je probuđen, zabavljen, oduševljen je samo delić svega toga. Duša se hranila, oči su se otvarale. Zeleno posle ove knjige je zelenije, ptice lepše pevaju, proleće nije samo najlepše godišnje doba, već postelja dva pradavna boga, svadba nije samo spajanje muškarca i žene već ritual iza kojeg stoji čitav život, ni sam život nije prosto niz hemijskih reakcija i nasumičnosti, već upravo ritual, deo božanskih sila.

 Jarilo i Mara/Morana, deca boga Peruna i boginje Mokoš. Rodnoskrvna svadba brata i sestre. Brata koji poput junaka iz bajke dolazi iz daleka, mučno i teško prelazi duž postojanja, do svoje suđenice. Venčava se sa njom, gde vidimo da je mit o njihovom venčanju savršeno sačuvan u svadbarskim običajima diljem slovenskih zemalja. Da je ljudska svadba samo prikaz one svete, božanske, neophodne za opstanak reda i života. Slika i saznanje toliko moćno, da čovek koji nikada nije razmišljao o braku, poželi takvu svadbu.

 Dalja sudbina božanske dece užasna i surova je. Jača, moćnija od svih antičkih i šekspirijanskih tragedija. Mit o njima je i ponajbolje očuvan na panslovenskom području, u obrednim pesmama što se pevaju prevashodno o Đurđevdanu, jasno maskiranom Jarilu, mladom bogu koji mačem seče Zmaja (dok njegov prastari neolitski otac Perun, kamenim čekićem/sekirom bije). Materijala zapravo ima toliko da Katičić maltene u potpunosti rekonstruiše praslovenske, sveslovenske pesme. Pred našim očima oživljava nešto davno izgubljeno. Ne, nikada zaista izgubljeno, koliko samo skriveno. Nešto toliko dragoceno, tako duboko usađeno u duše, srca i umove naših predaka, čak i naših savremenika, čak i nas samih, da ni vekovi, milenijumi čak, nisu mogli da ih u potpunosti unište. Mitovi, spoznaje, istine koje je narod zapamtio, preneo, uprkos svim šansama, uprkos svim borbama crkvenih autoriteta, uprkos nepismenosti i svim nedaćama.... Preneo odavno zaboravljajući primarno značenje, pevajući svete stihove, ponavljajući svete obrede (poput onog sa jabukom koju mora da skine mladoženja, da li da se uspentra na drvo il i u modernije vreme pogodi iz puške i to je sve, vreme samo menja naličje) samo zato što su znali da tako treba, da je to red, a da je sa druge strane reda haos, smrt i ništavilo. 

Samo prikazivanje tih podataka ovde nije šturo naučno, već Katičić jasno daje svoju dušu ovde, vodi nas postepeno i vešto kroz nešto što se odvija kao priča, sporadično sklapajući predivne rečenice, bivajući više od naučnika, postajući svojevrsni pripovedač, medijum između nas i prošlosti. 

Uz knjigu slušati Svaricu, nakon čitanja pogledati Paražanov film - "Senke zaboravljenih predaka".

Na posletku dolazi i "Gazdarica na vratima", nju je Katičić zapravo sklopio prvu, ali se čini da bi redosled čitanja trebalo da bude ovakav. Poslednja kockica u presvetom božanskom panteonu koji je sam sebi dovoljan, reklo bi se. Boginja Majka, boginja Mokra Zemlja. Mokoš.
Čak i površno razmišljanje o pravoslavnoj veri i običajima srba će jasno pokazati da je ona u verovanjima našeg naroda preživela i jaka kao i uvek. I dok svi nebeski autoriteti, nazivali ih mi Perunom, Jahveom, Zevsom... u današnje doba nekako blede, gube snagu. Kada i lični Bog ljubavi, Isus Hrist nema značaja... Sveta boginja Majka je prisutna u narodu kao i uvek. Nazivali je mi Petkom, Mokoši ili kako god bilo. Projekcija naših majki na nebesa, projekcije nebesa u naše majke, priznavanje siline ženskog principa svemira, šta god da je u pitanju, jako je i večno. 

Nažalost, u samim obrednim pesmama slovenskih naroda nije previše sačuvano, pa se Katičić ovde, više nego u prethodne dve knjige, oslanja na baltička verovanja, odlazeći korak nazad u prošlost, do tačke gde su grane dve indo-evropske tradicije i dalje jedno - baltoslovensko područje. 

Ambivalentna kao i svi ostali paganski bogovi, Majka je surova i brižna, verna i neverna. Solarna i htonska. Ona daruje život, ali i gospodari smrću. Ona je... sve. 

Deluje tokom cele godine i čitavog postojanja kao pokretačka sila svemira... ili se makar tako nešto naslućuje. Kao što se civilizacija bez žena ne bi uzdgila dalje od kamena u glavu, tako bi kosmos bio mrtav i statičan bez Majke. U svom aktivnom, rastrganom postojanju i delovanju između suprostavljenih sila sa vrha drveta sveta i onih pri dnu, imajući karakteristike i jednog i drugog od silnih bogova, ona je aktivna i direktno u sudbinama običnog, smrtnog čoveka i to u obliku suđenica... I ne samo to, čitajući ove redove, shvatate da je ona zapravo istinski, vrhovni gospodar svih ravni, da ženski princip svete Mokre Zemlje vodi i uzrokuje rat Gromovnika i Zmaja, rađa Jarila i Moranu i tako posredno pokreće prirodu, zaim (poput Persefone ili Freje, a nije od ovog mita daleko ni onaj o Adamu i Evi) pola godine provodi kod Velesa i biva gospodarica smrti.
Ona rađa, hrani, ubija i dočekuje na vratima.

Istina je da bih još mnogo toga mogao da kažem, no čini se da tekst koji samo treba da Vas zainteresuje za ove knjige (koje skupa imaju bezmalo hiljadu stranica) ne bi trebao biti duži. 

Uprkos ideji bloga koji nije tu da širi pirateriju, krši autorska prava i poziva na uskraćivanje autorskog mukom zasluženog dinara, na kraju ću ostaviti link ka ovim knjigama u .pdf formatu. Ukoliko postanu dostupne za našu publiku, isti će odmah biti uklonjen, no do tada, u pitanju jeste preveliko blago koje je neophodno doživeti u bilo kom obliku.

DOWNLOAD

Razmišljajući o igrama kao mediju i ulazeći u burne vode, čini se, večne dileme da li su one ili uopšte ikada mogu biti umetnost, došao sam do jednostavno zaključka da upravo sami igrači, konzumenti medija, nemaju odnos prema njima kao prema umetničkim delima... ili makar ogromna većina njih.
Grubo govoreći, ljubitelje video igara možemo podeliti u dve grupe: one koji jure iskustvo, artističke vrednosti, eskapizam, imerziju i one koji su tu pre svega zbog kompeticije. Najzagriženiji igrači, oni koji najviše vremena provode za računarom ili kućnim konzolama, često zapravo igraju jedan ili dva online takmičarska naslova. Bez obzira da li je u pitanju DOTA, LOL, WOW, CS:GO, COD ili neki šesti multiplayer komad interaktivne zabave, bitno je postati dobar, bolji od drugara i na kraju celog interneta i potencijalno postati profesionalni igrač. Jednostavno, takav pristup i pogled na video igre ih više smešta u sferu sporta (e-sporta, jelte) nego li hibridne umetničke forme, nalik filmu ili stripu.

Poenta uvodnika nije ulazak u kompleksnu raspravu, već dovođenja do jedne druge činjenice - igrači se takođe prema igrama često odnose kao prema radio hitovima ili pljeskavicama. Niko neće da sluša jeftine hitove prošlog leta, niko neće da jede pljeskavicu od juče, pa tako kao da niko neće da igra video igre iz neke prethodne ere. Naravno, ovo nije potpuna istina na globalnom nivou. Fenomen retro gejminga je jači nego ikada, što se oslikava i na moderne (pretežno indie) naslove koji često pokušavaju da evociraju uspomene na igre iz doba osmobitnih (ili šesnaestobitnih) konzola. No, često je to hobi starijih igrača, koji maltene isključivo zavisi od nostalgije. Mlađe ljude (klince i decu) zainteresovati za istorijat video igara je teško, a na našim prostorima prosto nemoguće.

RETRO GAMING će biti seriajal kratkih tekstova, recenzija igara iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Igre uz koje, uglavnom, nisam odrastao već ih igrao dosta kasnije, mada tu i tamo hoće biti nostalgije (činjenica je i da sam sa prvim računarom, još pre petnaestak godina, instalirao brdo emulatora i proučavao silne biblioteke vintažnih igračkih sistema, kao i da sam kao klinac igrao dobar deo tih osmobitnih parčića zabave na kineskim i ruskim piratskim verzija originalnog NES-a, kao i tu i tamo ugrabio šansu da zaigram Sega Mega Drive i PS1)...

Prva igra u nizu jeste - Batman: The Video Game. U pitanju je klasični 2D side-scroller po današnjim standardima, no zaista nešto posebno nazad u danu. Tanko i usputno povezan sa istoimenim filmom Tima Bartona.
U poređenju sa igrama svoje ere, ima zapravo izražen sinematičan šmek, sa jednostavnim, ali efektnim cut-scenama.
 I generalno, čitava igra deluje kao vrhunski ispolirana i definitivna verzija klasičnoig akcijskog platformera. To i ne treba baš previše da čudi, izdata 1989. godine - u suton osmobitne ere video igara - tri godine nakon, recimo, originalne Castlevanie, komada koji je, iako neosporni klasik, u poređenju sa Batmanom krut, spor i tehnički zastareo.
Kontrole su super utegnute i precizne - možete se laganim dodirima po d-padu pomerati maltene piksel po piksel i može posramiti i mnoge današnje pokušaje. Betmena lako konkrolišete i u vazduhu, što ostavlja prostor za sasvim precizne skokove. Uz to, igra uvodi i tada retkost - wall jumping, nalik onom koji je predstavljen u originalnom Ninja Gaidenu. Ova mehanika nije samo prost trik, već istinski esencijalni deo gejmpleja, bez čijeg usavršavanja kompletiranje igre prosto nije moguće. I tu imamo proste finese koje čine razliku, neki skokovi zahtevaju vražiju preciznosti i tajming, sa sve laganim klizanjem po zidu...
Pored svojih pesnica, Betmen može da koristi još tri oružja - bumerang, šurikene i strelice, svi oni koriste isti tip municije koju skupljate u vidu ketridža koji ostaju iza ubijenih neprijatelja.
Uz sve ove mogućnosti, kao i life bar koji dozvoljava do osam pretrpljenih udaraca, igra i nije toliko surova... maekr ne kada je uporedimo sa najtežim naslovima Nintendo Entertainment System biblioteke. No, svako malo pred vas se postavlja posebno teška deonica, iritantni neprijatelji ili "kraljice" nivoa. Poslednji nivo, pak, predstavlja jedan od najtežih u istoriji platformskih video igara - skokovi koje tu treba izvesti na nekoliko mesta gotovo da podrazumevaju gubljenje dela energije - jednostavno su nemogući. Težinu psolednje etape igre teško je dočarati rečima, wall skokovi hirurške preciznosti čiji i milimetarski promašaj znači kontakt sa mehanizmima koji skidaju crticu života ili pak naletanje na neprijateljske projektile i to sve kao da traje predugo, dok se svakom sitnom greškom (ili prosto skokom koji je nemoguć) linija vašeg života skraćuje. Nakon toga dolazi i jako teška boss borba iz dve etape, od kojih je poslednja, pa koja druga do, borba sa Džokerom.


Grafički u pitanju je jedna od lepših igara ove konzole. Vizuelni stil je jasan i efektno prenosi mračan svet Betmena. Noć, industrijske zone, krovovi zgrada, vatre, pećine, svetla velegrada... sve je ostarilo neverovatno dobro i jako je prijatno oku. Jedina zamerka je ta što je Betmen...  ljubičast (što verovatno jeste odrađeno kako bi jasno bio izdvojen od svega ostalog na ekranu).
Muzika je takođe odlična.

Sve u svemu, u pitanju je žanrovski, ali i klasik čitavog medija i bitan deo istorije žanra koji je efektan i igriv koliko i prvog svog dana

.