Black Metal (ili Godine kada je muzika poslednji put živela)
Verovatno odmah na početku treba reći da, bez obzira na naslov, nije muzika mrtva. Samo je... mrtva. Na određeni način. Zauvek.
Zvuk, muzika i bilo kakvo umetničko stvaralaštvo neraskidivi su deo ljudskog bića. Potreba čoveka da stvara nešto što nema praktičnu upotrebu, suštinski ne pomaže teškoj svakodnevnici (koja je teška bila i našim pradavnim precima i nama danas, iako čini se na sasvim drugačije načine) je u najmanju ruku čarobna. Sesti i misliti o prostoj potrebi čoveka, strpljenju i posvećenosti da stvori sliku, skulpturu, knjigu ili kompoziciju i nekada na jednom delu provesti godine ili čak i čitav svoj, jedinstveni i neponovljivi vek može Vas daleko odvesti u metafiziku.
Ovde ćemo se baviti muzikom.
Jedno od pitanja koje nam se nekako ubrzano nameće jeste da li je ikada u muzici razvoj zapravo bio putem revolucije? Ili je sve to bila logična evolucija? Drugo pitanje jeste da li je muzika ikada bila više od muzike? Da li je muzika ikada mogla biti način života ili život sama?
Mogla je i bila je.
Drugo... Uglavnom je to logičan proces evolucije, nadgradnje, reakcije na ono aktuelno ili prevaziđeno. Pa, ipak pronalazak električne gitare je u mnogome promenio svet. Duboko verujući da je to uz film, fudbal i internet najviše dostignuće minulog nam veka - ona svakako jeste promenila muziku i to revolucionarno, stvarajući čitavu jednu granu koja je vremenom postala predominantni zvuk ovog sveta.
Bez želje da detaljišemo i rasplinjavamo se...
Zapravo, nije gitari i rok muzici bilo potrebno previše da bi osvojila i potresla svet. Rani počeci su vezani za američko tlo, jednostavne, zapaljive ritmove i rifove i hitove za igru. Da bi već kroz jednu deceniju svet zahvatila prava muzička revolucija, pokret nezapamćen ikada pre i posle njega. Nije psihodelični rok nastao sam za sebe, ali jeste bio vezivno tkivo i sauntrek za jednu širu priču. Tih poznih šezdesetih svet je bio spreman za promenu - rok je bio tu, televizija, radio spojio je ljude, svi su bili spremni, osim establišmenta. Zato čitav pokret i jeste ostavio traga. Muzička industrija nije bila spremna, nije imala iskustva, nije prokleto znala šta će sa svim tim. Sa Dilanom, Lenonom sa svom tom ekipom. Bilo joj potrebno vreme da shvati, da zloupotrebi, iskoristi i uništi.
Nakon psihodelije došao nam je progresivni rok. To je već završna faza razvoja jednog zvuka, vrhunac žanra.. U bogatstvu, kompeleksnosti predivne muzike lako je uživati. Bile su to simfonije novog doba, period koji rok muzika više nikada neće dostići.
Kao reakcija (mada je to, naravno, uprošćen pogled) usledio je pank i... pa, pank je umro vrlo brzo. Već tu je industrija zabave znala kako da se ponaša, šta da čini, kako da od bunta i mladalačke energije pravi pare. I to je bio poslednji put da je muzika živela na globalnom nivou. Da je dašak svežeg vazduha značio nešto, da se osetio diljem sveta.
I nikad više.
Preskočićemo čitavu jednu deceniju i naći se na početku devedesetih. Na globalnom nivou nova priča. Grandž. No, toliko tunjava, isforsirana, korporativna da boli. Vrišti na sve strane - laž. Hipsteri novog doba puše gluposti, ali kada je sve prošlo, jasna je mizerija čitavog "pokreta" stvorenog u nekoj kancelariji, sa okupljenim kreativnim menadžerima i sličnima. Nakon decenijske dominacije glam roka, bio je potreban oštar zaokret, revolucija. Kada već nema prave, dobra je i isforsirana, projektovana.
Nešto pre toga na obalama Sjedinjenih Američkih Država pojavljuje se jedan autentični krik mladosti - gangsta rap. Na zapadnoj obali oličen pre svega u N.W.A. pionirima i kasniju u 2Pac-u, na istoku, sa zapaljivim Public Enemy-jem. Kroz devedesete pojaviće se još nekolicina značajnih imena, no iako će rep i čitava hip hop kultura postati globalni fenomen - snaga je prebrzo izgubljena.
I tu dolazimo do centra naše priče. Daleko na drugoj strani okeana, usred stare Evrope, učmale i mrtve, rađa se poslednji autentični krik muzike - black metal. Iako svoje korene može locirati u osamdesetim i velikanima metal muzika kao što su Bathory i Celtic Forst, tek će se takozvani drugi talas norveškog blek metala (baš kao i u slučaju britanskog hevi zvuka deceniju ranije) koji se formira početkom devedesetih godina prošlog veka, zaokružiti u poslednji autentični muzički pokret sa značajem jednakom životu samom ili čak i nečemu višem.
To je muzički žanr, ali i nije muzički žanr. To jeste osnova međusobnih soničnih bliskosti (brzi tempo, balst bitovi, nekonvencionalne strukture pesama, visoke i distorzirane gitare, vrišteći vokali...), ali i isforsiranih različitosti u potrazi za originalnošću i svojim putem. To je scena, ali je istovremeno i najusamljeniji zvuk na svetu. Ideološki to je anti-žanr. To je način života, to su filozofska ubeđenja, pogledi na svet, to je usamljena, mizantropična šetnja kroz trnovitu stazu koja je samo tvoja, najteža, najružnija, najmračnija, ali tvoja.
Gotovo sva velika imena norveškog metala devedesetih jeste pronašla sopstveni razvojni put sa krajem koji vodi daleko od svih ostalih. Spektrum zvučnih mutacija, devijacija i svojstvenosti od benda do benda je neverovatno širok i uzbudljiv.
Suštinski, iako ne osećamo potrebu da se odričemo ili pravdamo, čitav satanistički imidž i fama koja je postojala oko same scene je momenat mladalačkog bunta, potrebe da se distancira od ostatka sveta, gurne prst u oko i kurcem lupi po čelu. Mladi ljudi odrasli na Ničeu, Krouliju, okultnom, paganskom, a pritisnuti tradicionalnim i strogim protestanstkim stegama, osetili su jak anti-hrišćanski sentiment i potrebu da ga jednostavno pokažu. Prvobitna uniformisanost scene je, pak, u suštini kontradiktorna sa samom ideologijom posebnosti, pa zaista možemo reći da je žanr odrastao tek kada su maske pale.
I da, blek metal je odrastao. Toliko drugačiji, agresivan, za mejnstrim savršeno neupotrebljiv, jeziv i odbojan, imao je vremena da procveta i raznese svoje đavlje seme, da se raširi. Iako su sami prvobitni akteri tek u decenijama što su usledile dostigli sve svoje potencijale, sazreli kao umetnici i redom počeli da pružaju vanvremenska dela blek metal, metala i muzika uopšte, već su kao klinci ostavili neizbrisivi trag, o kojem mi ovde i pišemo.
Nemamo potrebu uopše detaljisati oko sve agresije vezane za početke drugog talasa. Paljenje crkava, ubistva i samoubistva, sve misterije, abrove, dokazane i nedokazane priče. To je tako. Kao što su se američki reperi ubijali, kao što je dobar deo psihodelične scene šezdesetih završio kako je završio, kao što su se pankeri poraspadali od narkotika... To je tako kada je muzika sve, kada je veća od života. Tako i mora biti.
Samo ćemo ukratko nabrojati neke od velikana scene, njihove najznačajnije albume u ranom periodu formiranja čitave priče i njihove dalje razvojne puteve.
Mayhem je još krajem osamdesetih (1987) izdao svoj debi albuim - Deathcrush - koji je imao silovit uticaj na žanr, ali je ipak tek sa De Mysteriis Dom Sathanas zauvek ispisan krvavim slovima u istoriji muzike. Karakterističan zvuk ostao je vezivna crta svih njihovih izdanja, iako suštinski nikada nisu snimili dva ista albuma. ostajući verni večitom potragom za originalnošću. Godinama kasnije snimiće još jedno remek delo - Ordo Ad Chao, spektakl poremećenih umova, makabre i užasa. Ostajući kreativna sila kroz čitavu svoju karijeru.
Prvih par minuta A Blaze In The Northern Sky... tako zvuči revolucija. Pankerska, korovska energija zavijena u krajnji mrak mlade duše kojoj će slavni Darkthrone, uprkos stiliskim promenama, zauvek ostati verni, uvek tera na mlaćenje glavom, urlanje i sve moguće ostale vidove izliva besa.
Satyricon je 1993. izdao svoj dugosvirajući debi - Dark Medievel Times koji pretstavlja saundtrek umobolnog, razigranog i jezivog srednjevekovnog putujućeg cirkusa. Splet izrazito "zujećeg" blek metala i predivnih folk melodija.
Ulver i njihov debi Bergtatt - Et Eeventyr i 5 Capitler je u relativno sličnom ideološkom maniru, iako je sama egzekucija daleko suptilnija, razrađenija. Mada, istina je, album dolazi već relativn kasno u fazi razvoja žanra (1995. godine). Sa nikako sramežljivom pojavom predivnih čistih vokala, lepih melodija isprepletenih sa klasičnijom (ali ne i klasičnom) bm žestinom. Ono u šta će Ulver izrasti tokom godina, o tome je suvišno govoriti.
U svoj toj priči Burzum je drugačiji među drugačijim. Naš Varg je usmaljen i svoj, hodao je atmosferičnijim, zatvorenijim, umetničkijim vizijama. Njegovo nikako savršeno vladanje instrumentima postajalo je abitno pred nemilosrdnom snagom atmosfere njegovih kompozicija. Svojevrsni umetnik modernog doba, ličnost koja bi u prošlosti stajala rame uz rame sa Vagnerom ili Betovenom, sasvim moguće nadvisila ih. Det som engang var, Hvis lyset tar oss i Filosofem čine trilogiju koja je nezaobilazno štivo svakog iskrenog ljubitelja muzike. Sve ono što se izdešavalo, sve ono kroz šta je Varg (zasluženo) prošao osakatilo je i unazadilo njegovu karijeru. No, poslednjih nekoliko godina jeste krajnje diskografski aktivan, čini se hermetičan, autističan i ne posebno inspirativan.
Suštinski, iako ne osećamo potrebu da se odričemo ili pravdamo, čitav satanistički imidž i fama koja je postojala oko same scene je momenat mladalačkog bunta, potrebe da se distancira od ostatka sveta, gurne prst u oko i kurcem lupi po čelu. Mladi ljudi odrasli na Ničeu, Krouliju, okultnom, paganskom, a pritisnuti tradicionalnim i strogim protestanstkim stegama, osetili su jak anti-hrišćanski sentiment i potrebu da ga jednostavno pokažu. Prvobitna uniformisanost scene je, pak, u suštini kontradiktorna sa samom ideologijom posebnosti, pa zaista možemo reći da je žanr odrastao tek kada su maske pale.
I da, blek metal je odrastao. Toliko drugačiji, agresivan, za mejnstrim savršeno neupotrebljiv, jeziv i odbojan, imao je vremena da procveta i raznese svoje đavlje seme, da se raširi. Iako su sami prvobitni akteri tek u decenijama što su usledile dostigli sve svoje potencijale, sazreli kao umetnici i redom počeli da pružaju vanvremenska dela blek metal, metala i muzika uopšte, već su kao klinci ostavili neizbrisivi trag, o kojem mi ovde i pišemo.
Nemamo potrebu uopše detaljisati oko sve agresije vezane za početke drugog talasa. Paljenje crkava, ubistva i samoubistva, sve misterije, abrove, dokazane i nedokazane priče. To je tako. Kao što su se američki reperi ubijali, kao što je dobar deo psihodelične scene šezdesetih završio kako je završio, kao što su se pankeri poraspadali od narkotika... To je tako kada je muzika sve, kada je veća od života. Tako i mora biti.
Samo ćemo ukratko nabrojati neke od velikana scene, njihove najznačajnije albume u ranom periodu formiranja čitave priče i njihove dalje razvojne puteve.
Mayhem je još krajem osamdesetih (1987) izdao svoj debi albuim - Deathcrush - koji je imao silovit uticaj na žanr, ali je ipak tek sa De Mysteriis Dom Sathanas zauvek ispisan krvavim slovima u istoriji muzike. Karakterističan zvuk ostao je vezivna crta svih njihovih izdanja, iako suštinski nikada nisu snimili dva ista albuma. ostajući verni večitom potragom za originalnošću. Godinama kasnije snimiće još jedno remek delo - Ordo Ad Chao, spektakl poremećenih umova, makabre i užasa. Ostajući kreativna sila kroz čitavu svoju karijeru.
Prvih par minuta A Blaze In The Northern Sky... tako zvuči revolucija. Pankerska, korovska energija zavijena u krajnji mrak mlade duše kojoj će slavni Darkthrone, uprkos stiliskim promenama, zauvek ostati verni, uvek tera na mlaćenje glavom, urlanje i sve moguće ostale vidove izliva besa.
Satyricon je 1993. izdao svoj dugosvirajući debi - Dark Medievel Times koji pretstavlja saundtrek umobolnog, razigranog i jezivog srednjevekovnog putujućeg cirkusa. Splet izrazito "zujećeg" blek metala i predivnih folk melodija.
Ulver i njihov debi Bergtatt - Et Eeventyr i 5 Capitler je u relativno sličnom ideološkom maniru, iako je sama egzekucija daleko suptilnija, razrađenija. Mada, istina je, album dolazi već relativn kasno u fazi razvoja žanra (1995. godine). Sa nikako sramežljivom pojavom predivnih čistih vokala, lepih melodija isprepletenih sa klasičnijom (ali ne i klasičnom) bm žestinom. Ono u šta će Ulver izrasti tokom godina, o tome je suvišno govoriti.
U svoj toj priči Burzum je drugačiji među drugačijim. Naš Varg je usmaljen i svoj, hodao je atmosferičnijim, zatvorenijim, umetničkijim vizijama. Njegovo nikako savršeno vladanje instrumentima postajalo je abitno pred nemilosrdnom snagom atmosfere njegovih kompozicija. Svojevrsni umetnik modernog doba, ličnost koja bi u prošlosti stajala rame uz rame sa Vagnerom ili Betovenom, sasvim moguće nadvisila ih. Det som engang var, Hvis lyset tar oss i Filosofem čine trilogiju koja je nezaobilazno štivo svakog iskrenog ljubitelja muzike. Sve ono što se izdešavalo, sve ono kroz šta je Varg (zasluženo) prošao osakatilo je i unazadilo njegovu karijeru. No, poslednjih nekoliko godina jeste krajnje diskografski aktivan, čini se hermetičan, autističan i ne posebno inspirativan.
Thorns možda nije u vreme eksplozije zvuka bio preaktivan diskografski, nije dovoljno ni poživeo. Tek dosta godina kasnije izdaje svoje do sada jedini full-lenght album, koji ponosno stoji na samom vrhu žanrovskog panteona. No, i tih malo demo snimaka sa početka devedesetih jesu suvo zlato. Produkcijsko, rifovsko i vokalno čudo, zaista!
Emperor je čudovište blek metala. I danas razmišljati o tome šta su tada Ihsahn i Samoth stvorili, te davne '94. godine, kao klinci sa nepunih dvadeset godina ostavlja samo mesta čistom divljenju i čuđenju. Iako se čini da je čitav ovaj pregled nepotreban, taj osećaj posebno mori kada je reč o debi albumu ovog benda - In the Nightside Eclipse. Još manje je potrebno pričati da će bend tek u godina što su usledile dostići vrhunac kreativne moći. Još tri albuma su snimljena, svaki ambicionzniji i veći od prethodnog. Dok je Ihsahn i nakon raspada benda ostao motor čitavog metala.
Enslaved je još jedan od bendova koji će tek sa protokom godina sasvim umetnički eksplodirati. Iako su njihovi radovi objavljivani sredinom i krajem devedesetih i više nego zabavni i značajni, vikinškom istorijom inspirisani pre svega, tek ono što će se dešavati nakon smene mileniju je posebno značajno i nešto što će ove norvežane lagano postaviti na sam tron modernog progresivnog zvuka. Savremeni King Crimson!
Emperor je čudovište blek metala. I danas razmišljati o tome šta su tada Ihsahn i Samoth stvorili, te davne '94. godine, kao klinci sa nepunih dvadeset godina ostavlja samo mesta čistom divljenju i čuđenju. Iako se čini da je čitav ovaj pregled nepotreban, taj osećaj posebno mori kada je reč o debi albumu ovog benda - In the Nightside Eclipse. Još manje je potrebno pričati da će bend tek u godina što su usledile dostići vrhunac kreativne moći. Još tri albuma su snimljena, svaki ambicionzniji i veći od prethodnog. Dok je Ihsahn i nakon raspada benda ostao motor čitavog metala.
Enslaved je još jedan od bendova koji će tek sa protokom godina sasvim umetnički eksplodirati. Iako su njihovi radovi objavljivani sredinom i krajem devedesetih i više nego zabavni i značajni, vikinškom istorijom inspirisani pre svega, tek ono što će se dešavati nakon smene mileniju je posebno značajno i nešto što će ove norvežane lagano postaviti na sam tron modernog progresivnog zvuka. Savremeni King Crimson!
Tu negde zatvaramo priču. Ubrzo će se pojaviti noviji bendovi, osnovani sredinom devedesetih godina norveški velikani poput Borknagara (možda i omiljeni bm bend autora ovog teksta), Vintersorga, Solefalda, In the Woods... ili Arcturusa koji jeste osnovan nešto ranije, ali do pune afirmacije dolazi u drugoj polovini dekade.
Uporedo će se žanr širiti i nastajati i van granica Norveške. Ne možemo i ne želimo ga na bilo koji način ograničiti na podneblje dotične skandinavske zemlje. U Grčkoj (Rotting Christ u prvom planu), Češkoj, Japanu (suludi, avangardni Sigh), Francuskoj (Blut Aus Nord, npr.) ili Americi nastajaće siloviti bendovi, jednako drugačiji i kreativni. Žanr će godinama postojano evoluirati, mutirati, širiti se.
Naravno i nažalost, bezvrednih kopija će vremenom biti sve više i više. Ljudi nesposobnih da uvide osnosvnu nit žanra, ljudi koji žele da sviraju i stvaraju, ali jednostavno nemaju genij potreban za to. Kao i uvek, priča će biti razvodnjena, zaprljana, ali retki će uvek shvatiti suštinu blek metala, tu večnu potrebu za osamom, iskazivanjem čoveka kroz muziku. I baš kao što bi svaki čovek morao biti drugačiji, tako i njegova muzika (kao ogledalo duše, intelekta i talenta) mora biti drugačija i samo takva ona ima pravo da nosi naziv crnog metala.
Lirički blek metal je isprva stajao jasno nasuprot grandž i alternativ trendovima koji su bili okrenuti unutrašnjim, nižim, introspektivnim temama čovekovih osećanja i svakodnevnice. Tadašnji norveški klinci se bore sa naturalističkim, (anti)teističkim, istorijskim, paganski i duboko filozofskim temamam koje su veće od života, od njih samih. Nije bilo mesta u zvuku samog kosmosa za jednostavne i plačljive, samosažaljive tirade ružnih tinejdžera.
Za kraj, nameće se pitanje zašto više ne postoje ovakvi novi muzički pokreti? Oni u smislu regionalne pojave zaista više neće postojati. svet je brži, informacije putuju brže i bilo kakve mogućnosti za lokalnu i izolovanu scenu gotovo da ne postoje. A, jasno je kao dan da su upravo lokalne scene uvek bile pokretačka sila muzike (rok i uopšte) bez obzira da li pričamo o britanskom panku, detroitskom tehnu, bay area treš metalu ili londonskom dubstepu.
Takođe, čini se sa ove distance, bila je to ipak svesna odluka, inteligentno poimanje aktera same scene, da se ide u krajnji ekstrem, da se samo tako može ostaviti trag, promeniti nešto, zbuniti industrija, društvo i elita. Svaki od tri pokreta koje smo ovde obradili (60s rok, pank i potonji) jesu bili progresivno agresivniji i nakon blek metala jednostavno nije ostalo prostora - ekstremnije nije moglo.
Muzika je živa u svima nama. Muzika i naša nezasita potreba za njom objašnjiva je samo onostranim, božanskim. Muzika nikada neće umreti, ali čini se nikada više za čitavu jednu generaciju neće biti više od života.
Slušajte svoju muziku, volite je, osećaj te je. Ne dozvolite da to bude samo muzika. Može se uz nju i samo igrati, u klubu, na splavu, ali ni igranje ne bi trebalo biti samo igranje...
Nemojte samo živeti.
Krajnja poruka blek metala.
Naravno i nažalost, bezvrednih kopija će vremenom biti sve više i više. Ljudi nesposobnih da uvide osnosvnu nit žanra, ljudi koji žele da sviraju i stvaraju, ali jednostavno nemaju genij potreban za to. Kao i uvek, priča će biti razvodnjena, zaprljana, ali retki će uvek shvatiti suštinu blek metala, tu večnu potrebu za osamom, iskazivanjem čoveka kroz muziku. I baš kao što bi svaki čovek morao biti drugačiji, tako i njegova muzika (kao ogledalo duše, intelekta i talenta) mora biti drugačija i samo takva ona ima pravo da nosi naziv crnog metala.
Lirički blek metal je isprva stajao jasno nasuprot grandž i alternativ trendovima koji su bili okrenuti unutrašnjim, nižim, introspektivnim temama čovekovih osećanja i svakodnevnice. Tadašnji norveški klinci se bore sa naturalističkim, (anti)teističkim, istorijskim, paganski i duboko filozofskim temamam koje su veće od života, od njih samih. Nije bilo mesta u zvuku samog kosmosa za jednostavne i plačljive, samosažaljive tirade ružnih tinejdžera.
Za kraj, nameće se pitanje zašto više ne postoje ovakvi novi muzički pokreti? Oni u smislu regionalne pojave zaista više neće postojati. svet je brži, informacije putuju brže i bilo kakve mogućnosti za lokalnu i izolovanu scenu gotovo da ne postoje. A, jasno je kao dan da su upravo lokalne scene uvek bile pokretačka sila muzike (rok i uopšte) bez obzira da li pričamo o britanskom panku, detroitskom tehnu, bay area treš metalu ili londonskom dubstepu.
Takođe, čini se sa ove distance, bila je to ipak svesna odluka, inteligentno poimanje aktera same scene, da se ide u krajnji ekstrem, da se samo tako može ostaviti trag, promeniti nešto, zbuniti industrija, društvo i elita. Svaki od tri pokreta koje smo ovde obradili (60s rok, pank i potonji) jesu bili progresivno agresivniji i nakon blek metala jednostavno nije ostalo prostora - ekstremnije nije moglo.
Muzika je živa u svima nama. Muzika i naša nezasita potreba za njom objašnjiva je samo onostranim, božanskim. Muzika nikada neće umreti, ali čini se nikada više za čitavu jednu generaciju neće biti više od života.
Slušajte svoju muziku, volite je, osećaj te je. Ne dozvolite da to bude samo muzika. Može se uz nju i samo igrati, u klubu, na splavu, ali ni igranje ne bi trebalo biti samo igranje...
Nemojte samo živeti.
Krajnja poruka blek metala.