Zombie Geek

Iako su životinje i posebno antropomorfne životinje popularna i česta pojava u stripovima praktično od začetaka voljene grane umetnosti, pa do danas, iako bi lista raznih likova, junaka i priča mogla biti beskrajna, ipak moja je ideja da se ovde koncentrišem na konkretne priče u kojima je upravo emocija koju budi činjenica da su antropomorfne žiovtinje glavni junaci najbitnija, ključna.
Samim tim otpadaju neke od popularnih i cenjenih priča, poput izutenog "Maus" stripaa Arta Spigelmana, koji je potresnu porodičnu storiju o holokaustu ispričao kroz strip i to u crtežu koristeći životinje - na ljudska tela stavljao je glave raznih životinja: jevrejima mišije, nemcima mačije, poljacima svinjske i tako dalje... Iako je "Maus" jedna od najznačajnijih i najcenjenijih strip priča, ona je striktno priča o ljudima, u kojoj su životinjske glave tek umetnička sloboda, zanimljiv detalj, metafora, ali sva potresnost i sva težina i tuga je istkana iz ljudskih sudbina.
Možda je sledeći primer donekle subjektivniji - "Bleksad", serijal autora Huana Dijaza Kanalesa (pisac) i Huanja Gvarnida (crtež), iako su svi likovi nacrtani sa antropomorfizovanim životinjskim telima (mačke građene kao ljudi, ali sa životinjskim glavama i krznom, na primer) i pored toga što izbor životinja nije slučajan i što ocrtava određene karakteristike likova (policajci su kerovi) opet to nije priča o njima, već klasična detektivska noir storija iz koje lagano može da se izvadi vizuelni identitet, da se umesto mačora za glavnog lika nacrta sumorni muški lik i da se ništa u suštini same priče ne izgubi.
"Pride of Baghdad" je strip s kojim bih počeo. Niame, reč je o delu zasnovanom na istinitom događaju - u vreme američke invazije na Irak i opšteg haosa u prestonom gradu Bagdadu, iz zoološkog vrta je pobeglo nekoliko lavova... Glavni motiv stripa je praktično isti kao i u nekoliko o kojima će tek biti reči - oslobođenje i/ili bekstvo. Porobljene, defomrisane, osakaćene, od prirode odvojene životinje stiču slobodu i pokušavaju da razumeju svet oko sebe, svoju ulogu u njemu i da ponovo probude svoje instinkte. Lav, dve ženske, od kojih jedna starija i zadovoljna životom u vrtu, a druga mlada, na vrhuncu snage i želje za divljniom i mladunče... Kada počnu bombe da lete, ljudi da beže, ostaju oslobođeni, zidovi njihovog doma, njihovog zatvora (kako bi već koji od lavova na to gledao) bivaju porušeni, a oni ostavljeni pred dilemom izaći ili ostati.
Autor je Brian K. Vaughan i baš kao i sa svakim delom njegovim koje sam pročitao ili čitao - Y: The Last Man, Saga, Papper Girls, Ex Machina...  nešto je falilo. Nikada Brajan nije loš, ali uvek mu zavali malo modžoa, malo zvezdane prašine, malo više pažnje njegovih muza kako bi konačno doneo vrhunsku priču. Već prilično naviknut na njegovu nesposobnost da duže serijale uspešno vodi i privede kraju na zadovoljavajući način, pomislio sam kako bi ovaj kraći format (jedan tom od nekih 130 stranica) mogao da mu prija. Ipak, ne. Na kraju je čak i suprotno - ovo je za njega bilo premalo strana da u meni probudi dublju emociju, povezanost sa likovima, brigu za njih... I to malo je protraćio.
No, i pored grubog tona, knjiga nije u toj meri loša, koliko nedorečena. Služi kao sasvim uspešna alegorija o oslobođenju, nalik platonovoj pećini, kao što i postavlja dilemu o vrednosti sigurnog i predvidljivog života sa jedne, a slobodnog, avanturističkog, ali neizvesnog sa druge strane. I koliko li je upravo organizovan i relativno siguran život i nas same, ljude, degenerisao i onesposobio na nivou jedinke?
Crtež i izbor boja je na momente prelep.

Suštinski iste teme se ponavljaju i u mini serijalu "Rover Red Charlie", proslavljenog strip autora - Garta Enisa. Umobolni britanac je dobro poznat strip publici širom planete i stari je to blasfemičar i prljavac: Preacher, Chonicles of Wormwood, The Boys, Dicks... su samo neki od njegovih popularnih dela u kojima su ogavnost, provokacija i šok kao dobar dan. "Crossed" je takođe njegov serijal, koj ise bavi post-apokaliptičnim svetom u kojem su svi ljudi iznenada poludeli i postali posebno zli i nasilni.
"Rover Red Charlie" je šestodelnih spin-off tog serijala, smešten u isti univerzum, sa startom upravo u momentu izbijanja bolesti ludila ljudske vrste, samo ovog puta prikazanom iz očiju pasa koji su iz čista mira ostali bez svojih gospodara ili kao ih oni nazivaju - hranitelja, feeders.
Daleko kompletnija i lepša priča od prethodne, sa nekolicinom dobro razvijenih psećih likova (čija su imena navedena baš u naslovu) koji kreću na dugo putovanje preko opustelih Sjedinjenih Američkih Država, kako bi našli hranitelje, a zapravo na putu pronašli svoju istinsku prirodu, svoju slobodu i uverenje da im gospodari i ne trebaju, da im nikada i nisu trebali.
Učiće oni usput kako da njuše, kako da love, kako da misle svojom glavom, kako da se bore , da budu tu jedan za drugog, kako da budu životinje, a ne samo, često čak i potrošne, igračke ljudi.
U svim radovima Garta Enisa je nasilje i ljudska zloba i izopačenost ponavljajuća tema, čak i u onima gde je pritisnut industrijom i cenzurom morao da smanji doživljaj (Panišer, recimo), tako je i ovde. Posledice vladavine ljudi vidi se na svakom ćošku sumornog sveta, a posebno na samim nesretni psima. Kako na našim glavnim junacima, ali posebno na sporednim likovima - bilo da su to degenerisane čivauve i umobolni pitbul terijer koji služi kao glavni negativac i neprijatelj u priči, a sa sumornom pozadinom i životom provedenim u ringu za borbe na život i smrt, pa čak i dalje, u porno industriji. Ljudi su u enisovim pričama zli čak i onda kada nisu prisutni.

MI3 (WE3, u engleskom originalu) je još jedna realtivno slična priča. Grant Morison je autor, a našoj publici možda poznat po radu na Betmenu, posebno kod nas objavljene "Ludnica Arkam" i "Gotika", pored ostalih.
Za potrebe vojske vršeni su eksperimetni, tela životinja su kačena na robote kak obi napravili savršene mašine za ubijanje - teško uništiva savremena tehnološka čuda, bez "ljudskog morala", ali ipak sa životinjskim instinktima, željom za samoodržanjem, krvlju i lovom... No, u pitanju su tek prvi modeli, probni, određen iza uništenje.
Pas, mačka i zec, više bez imena, samo sa rednim brojevima uspevaju da se oslobod i počinju svoj beg od ljudi. Prvi put kada sam čitao - plakao sam. Na tak ovrhunski način je dočarana sva muka i bol tih nesretnih stvorova, otetih i unakaženih. Umobolni naučnici su im još podarili rudimentarnu moć govora. Njihove rečenice su proste i nepovezane, ali baš to malo reči tako pogađa u centar, uz njihove majstorski nacrtane oči... to malo reči, ponavljanja istih, poput "beži", "ljud" "fini pas", "kući"... "omot je ne mi omot je ne mi omot je ne mi".
Kao i svaka prethodna i ova je, ipak na kraju, o nama ljudima. Kako o našem uticaju urpavo na živi svet oko nas, tako i uticaju naše tehnologije i modernog života i na našu prirodu. Šta je omot? Gde smo mi?


Sledeći serijal je ipak dosta drugačiji. "Beasts of Burden" je zapravo legitiman horor strip i činjenica da su glavni junaci uglavnom psi, uz poneku slatku mačku) ili pak opasnu veštica mačku) i još kojeg ludog i prljavog rakuna, samo doprinosi užasu.
Serijal prati tim od pola tuceta kućnih ljubimaca koji se bave istraživanje čudnih i natrpirodnih fenomena u svom kraju, kao i nekoliko mudrih, starijih pasa koji su njihovi učitelji. Iako se nikako ne pretplaćujem na moderni odgovor ljudskog urušavanja svega - a to je jedan anti-human stav, čak mržnja prema ljudima, želja da svi nestanemo što pre, ipak u ovom stripu mnogo više brinem za likove, mnogo teže podnosim njihove nedaće i strahove, baš zato što su mala krznena stvorenja.
Slatki su, ima dosta humora, ali i duhova, demona, zverinja... Likovi su upečatljivi, pamtljivi, sa svojim prepoznatljivim karakteristikama, vrlinama i manama.
Strip je prelepo i napisan, tako i nacrtan.
Za kraj sam ostavio možda i moj omiljen istrip serijal svih vremena - Mouse Guard. Savršenstvo devete umetnosti čija je jedina mana što ga nema više.
U pitanju fantazijski strip smešten u mišiji svet, prati dogodovštine takozvane Mišije Straže, skupine hrabrih malih miševa koji služe mišijem svetu gde god on bio, čuva njihove male gradove, kao što i patrolira između njih, štiteći putnike i trgovce... Svaka stranica ovih stripova čini da skičim od lepote, oduševljenja, tuge, od divljenja njegovim autorima... ovo je prava avanturistička, srednjevekovna storija samo smeštena u maleni svet, najsitnijih, najbespomoćnijih stvorova tla. No, u njima bukti hrabsrost divova, Baš poput tolkinovskih hobita, miševi "Straže" su najveći neočekivani junaci. Njihova požrtvovanost, hrabrost i osećaj časti i dužnosti je beskrajna. Njihovi sukobi sa sovama, lasicama, zmijama, krabama nose veću težinu nego borbe najvećih epskih heroja sa zmajevima i aždajama. Večna mišija borba za opstanak u svetu grabljivca, tamo dole na dnu lanca ishrane, večno na ivici gladi, uz to još i međusobni subobi, pohlepa, borba za prevlast...
Originalno je objavljeno nekoliko mini serijala i jednobroja, ali posle njih su usledila i tri antologijska toma "Legendi o Straži" koji predstavljaju zbirke kkratkih priča smeštenih u isti svet (jednom godišnje u krčim se skupljaju miševi i pripovedaju svoje priče, pobedniku gazdarica krčme briše dugovanja) koje su pisali i crtali razni autori. Po samo jprirodi, ovakve zbirke su uvek mešavina pogodaka i promašaja, no zaista ima prelepih storija tu, a one dosadnije ako ništa - brzo prođu.
Mišija Straža, kao i većina stripova sa ove liste (osim Mi3) nije prevedena na naš jezik, no ja jako preporučujem da potražite negde makar onlajn skenove i isčitate sve to i da častite svoje srce i dušu lepotom strip umetnosti!

Većina "kineskih crtaća" koje sam odgledao su iziskivali neko vreme da mi se uvuku pod kožu, možda zato što i ne gledam često, pa je iznova i iznova u pitanju blagi kulturološki šok, možda već zbog nečeg drugog, ali eto, ljubavi na prvu epizodu su uglavnom retke. Pamtim i dalje "Texhnolyze" vrhunski sajberpank čija je uvodna epizoda u potpunosti nema i... sjajna! 

"Made in Abyss" na prvu osvaja svojom lepotom, bajkovitošću i obećanjem neizbežne, divne avanture. Možda baš zato što nije u pitanju neki batshit crazy japanski haos, već dobro poznata, sveljudska priča koju pričamo jedni durgima od kada pričati znamo.

Jedno od najlepših sećanja životnih mi je očajničko kopanje po školskoj, seoskoj bibliteci, negde na početku milenijuma, među knjigama koje su, neosporno i nepogrešivo, smrdele na miševe (tako da uvek imam određenu ogradu kada knjiški fetišari pričaju o mirisu knjiga) i konačno uspeh u pronalaženju makar nečeg što mi na prvu privlači maštu: "Putovanje u središte Zemlje", Žila Verna. već u naslovu znate da je u pitanju avantura koja menja život. Ili "Isčezli svet" Artura Konana Dojla.

O takvom pozivu na avanturu mislim, o dolasku Gandalfa u hobitsko selo, o paljenju farme na kojoj je živeo Luk Skajvoker... odmah od starta znamo da se sprema putovanje koje će zauvek promeniti našeg junaka (junake/junakinje).

"Made in Abyss" je moderna bajka koja ispunjava maltene sve osnovne funkcije i elemente klasičnih priča i mitova i nadograđuje ih tek toliko da ispoštuje moderna vremena i epizodnu/sezonsku naraciju. Najmlađi sin, zadnja rupa na svirali, autsajder zamenjen je neposlušnom devojčicom po imenu Riko, umesto mračna šume i veštičje kuće imamo ogroman krater i u njemu nešto što je bezmalo bezdan, koji predstavlja poslednju misteriju sveta, poslednji njen neistraženi deo... 

No, ovi klišei nisu loši, već upravo deo lepote ove nove, ali ipak jako poznate priče. 

Riko u samom bezdanu (nije zaista bezdan, ali volim tu reč, pa oprostite) pronalazi i čudnovato stvorenje - robot-dečaka kojem nadenjuje ime Reg, a zatim do nje stiže i paket od njene majke, legendarnu istraživačicu bezdana za koju se smatra da je već odavno mrtva u njegovim dubinama... To je njen poziv na avanturu. Reg, pak, ne zna ni šta ni ko je, osim da je neizbežno vezan za bezdan i da ako igde odgovora ima - oni su u njemu. Dok je svaki poziv na avanturu upravo poziv na otkrivanje suštine, kod njega nema maskiranja - on prosto kreće u potragu za smislom. 

Gornji svet prosto preliva lepotom - boje su pune, jarke, okupane suncem i zelenilom. No, ponor u koji ulaze vrlo brzo menja ambijent. Iako na prvim nivoima, takođe prelep, bezdan vrlo brzo progresivno postaje mračniji, čudniji i opasniji. No, serija niti u jednom trenutku ne gubi na vizuelnoj raskoši i jedino što će možda nekom  zasmetati jeste dizajn likova koji previše podseća na crtaće za najmlađe uzrasto, no meni je i to super.

Svi dalji susreti koje će imati naši junaci su uglavnom arhetipski i prepoznatljivi - vrlo rano u ponoru, Riko će sresti svog strica, koji prestavlja jaku, pouzdanu, pozitivnu patrijarhalnu figuru, zatim na četvrtom nivou ambivalentnu, mračnu figuru u vidu čuvene Ozen "bele pištaljke" (najviši red istraživača bezdana, ispod njih su crne, plave i crvene pištaljke, upravo potonji, najniži rang je Riko), koja efektivno igra ulogu dobre veštice/vilenjakinje ili nekog sličnopg karaktera koji izaziva jezu, no ipak daje neki predmet koji će u nastavku putovanja junaku pomoći. 

Sve velike religijske knjige ili čuveni mitovi nam pričaju o nedaćama i mukama u kojima se nađu njeni junaci, a često su te nedaće upravo posledica lošeg činjenja tih junaka. U biblijskom smislu, ljudi počnu da se ponašaju neodgovorno i bahato - usledi potop, promiskuitetno i raskalašno - usledi uništavanje Sodoma i Gomore. Nešto slično tome se provlači i ovde - bezdan jeste opasno mesto, prepuno životinja koje inače ne obitavaju na površini nama poznatog sveta, a mnoge od njih su i vrlo, vrlo veliki i krvožedni predatori. No, čini se da svaki put, iznova i iznova, Riko i Reg upadaju u opasnosti baš iz svoje nepažnju, čak da se može iz tih situacija izvesti i skup smrtnih grehova. Neopreznost, surovost, prevelika hrabrost, proždrljivost...

Put bez povratka(?)

Od samog početka je prisutan koncept kletve ponora, odnosno ideje da je svako vraćanje ka vrhu bolno,  a posle određenog nivoa apsolutno nemoguće.

Ovo je zanimljiv koncpet i dalje nas odvlači u pravcu jedinog mogućeg tumačenja ove priče. 

Zaista, ovo je duihovno putovanje.

Riko, malena, izgubljena devojčica koja se ne snalazi u svetu, ne pobeđuje rupu koja je ostala na mestu njene majčinske figure i Reg (kao i treći lik kojeg sreću u toku priče, ali o kome ne bih dužio) koji je tek bela krpa od osobe, kreću na putovanje koje će ih zaista u potpunosti promeniti, u tolikoj meri da se isti sigurno neće vratati. No, da li se zaista uopšte neće vratiti? Saznaćemo u drugoj sezoni (možda i trećoj, ne znam). No, pratimo li kembelovski monomit (ideju da se većina svetskih epskih i mitskih priča mogu stopiti u jednu priču o heroju) povrtak pobednika je  neizostavni deo storije. Promenjeni junak, koji je pobedio neko veliko zlo, stekao blaga i znanja, uvek se vraća svojoj kući kako bi blaga podelio sa svojom zajednicom, takođe i kako bi došao do novootkrivene ljubavi za svojim rodnim gradom, svojim narodom, svojim nebom i zemljom.

U budističkom smislu, ne vraća se isti heroj, već njegova najbolja moguća inkarnacija - prosvetljena i oslobođena.

U čarobnom svetu ove animirane serije, ljudi imaju tu poslednju avanturu - Bezdan, Ponor... poslednje utočište nepoznatog, neistraženog. Mi u našem svetu i vremenu tu privilegiju - nemamo. Oh, naravno, svako od vas može otići na neku planinu, zaroniti u okean ili nešto slično, možda ćak napustiti okove gravitacije i blagodeti prelepe nam majkle Zemlje, stići do svemira... No, sve je to već poznato, viđeno drugim očima i nigde više nećete biti prvi... osim na duhovnom putovanju u sopstvenu psihu, sopstvenu dušu, najdublje nesvesno, senovito i strašno. 

Kao i svaka bajka ili mit i "Made in Abyss" upravo nam priča o tome. To je putovanje u nepoznato, to je prava avantura, to je jedini bezdan koji je u ovom svetu ostao neistražen i jedini koji samo vi možete istražiti - jer Himalaji su jedni i svako ih može obići i istražiti, vaša duša je takođe jedna, jedina i neponovljiva od početka svemira pa do njenog kraja neće biti jedne koja joj je jednaka, ali za razliku od Himalaja samo je vi možete istražiti, pobediti, osvojiti i vratiti se kao promenjena osoba, takođe za to nemate beskonačno vremena (kako nam se makar čini) i bez obzira na teškoće i muke metaforički slične onima kroz koje prolaze Riko i Reg, kao i na žrtve, to je put kojim bi zaista valjalo da svi krenemo i  na njemu ne stanemo, jer tu leži kletva poraza i sakatosti - pakla na zemlji. 

Ako mangu od devet tomova, što je okvirno oko dve hiljade stranica, pročitate za neka tri dana i to jureći slobodne minute tokom desetočasovnih smena, čitajući pre spavanja, posle spavanja, u WC-u, tokom jela, a onda čak i sanjajući - ne možete zaista učiniti ništa nego hvaliti delo?
Da!

Oh,
Alita.
Zgrabio sam te pohlepno, požudno, željno i nisam te pustio dok te nisam dokrajčio.
"Alita" očarala si me, zabavila, odnela u svet Otpada, naterala me na trenutak da zaboravim na svoj, čistiji i lepši od tvog, no svakako i dosadniji. Čak sam se malo i zaljubio u tebe.
No, oh,
 Alita,
 ne zanosi se!
 Svestan sam svake tvoje varke, svake tvoje žvake, svakog tvog bezobraznog i beskrupuloznog flerta s mojim bićem. Znam te, o Alita, uzduž i popreko, bolje nego tijelo bivše devojke! Prozreo sam tvoje čari! Znao sam da si već prosanjani san, no pustio sam da traje, uživajući u tebi. Ne razmišljajući, upustio sam se u avanturu.


Čitajući dela Karla Gustava Junga i Vladimira Propa (autora sjajne "Morfologije bajki"), kao i ljudi koji su došli nakon njih - Džozefa Kembela, Džordana Pitersona... u mnogome se moje razumevanje priča, pripovedanja promenilo. Kao klinac, pretenciozan i nesvestan sopstvenog neznanja, odveć sam cenio originalnost, post-moderno rasturanje linearnosti priče i smisla, avangardu i eksperimentalizam u pisanju i narativnoj umetnosti generalno... No, sa pomenutim ljudima ponovo, poput feniksa, u meni se rodila ljubav za jednostavnost i večnost mitova i bajki o vilenjacima i vilama, bogovima i boginjama, epovima o junacima i junakinjama sveta našeg, svetova prošlih i svetova što nikada bili nisu.
Previše bi bilo reći da su te knjige nešto odveć mnogo promenile u mom životu, samo su probudile davno izgubljeno, a praiskonsko sećanje koje je ubrzo postalo živo osećanje novootkrivene ispunjenosti i smisla - ono što drogama i alkoholom zamagljena moderna dela (koja sam do tada čitao) nikako nisu mogla da pruže.
Hoću da kažem, nebitno je da li su Isus, Buda, Shiva, Perun, Frodo, Luk Skajvoker postojali, ali su čak i tako izmišljeni mnogo veće baje od Bukovskog; Tompsona i Fantea.



Klasična storija o Junaku postala je moje omiljeno štivo, štivo koje na tako dubok način komunicira sa mojim bićem, hrani ga i jača - ne samo da izgura dan, mesec ili godinu, već da se usudi da mašta i zamišlja najbolju moguću verziju (inkarnaciju) sebe negde daleko u neizvesnoj vetrometini i ništavilu, još iz primordijalnog haosa nedefinisane, budućnosti.
"Alita" je upravo to.

Iako kreće kao (i dobrim delom ostaje to do samog kraja) niz fan servisa, sajberpank i naučnofantastičnih klišea, "Borbeni Anđeo Alita" u sebi, zapravo, krije Isusovski mit u punoj svojoj lepoti i snazi.

Kroz pomenute dve hiljade lepo iscrtanih stranica pratićemno našu Alitu, našu bujnu android ratnicu, u potrazi za smislom.
Ta će potraga konstatno biti toliko teška i surova, da nećemo moći no da osetimo tugu zbog nje. Od prvog dana kada je doktor Ido pronađe na smetlištu i skrpi je dovoljno da postane funkcionalna ponovo - no bez sećanja na svoje ranije postojanje - pa praktičćno do samog kraja ona neće imati mira i sreće dalje od samo par momenata. Njene će muke i boli progresivno bivati sve grđe, pa će se jadnica često sećate minulih dana kao idiličnih (iako nikada ni u njima srećna nije bila, no samo malo manje očajna).

Bežeći od prošlosti, od sebe, od praznine ona će se okušati kao lovac na ucenjene glave, kao učesnik u spektakularnom futurističkom sportu, učitelj borbenih veština... Kao što vidite - sve sami klišei. Ništa neće doneti previše sreće, a ako nešto i priđe tome, vrlo brzo će se njena prošlost (karma) vratiti po nju i sve rasturiti u parčiće.
Ni svet u kome je probuđena nije ništa manje tužan i ispunjen bolom. Deponija je stracište alkoholičara, narkomana, kurvi, sirotinje, kriminalaca, lovaca na glave istih... Većina ipak samo radi u fabrikama koje proizvode hranu i ostale potrepštine za veliki grad koji lebdi iznad njihovih glava - grad koji je za elitu, za izabrane, za one koji nisu stanovnici Deponije.
Ovaj takođe sveprisutan i popularan kliše (odnosno, bezmalo glavna postavka sajberpank žanra) takođe ne smeta.
Mislim, ništa od ovoga ne smeta!
Prokleto je kul gledati kako Alita odseca glave kriminalcima i uzima novnčanu nagradu za to, kako juri po ogromnim futurističkim stadionima u nekakvim nasilnim trkama koje su često na život i smrt, kako napreduje po ligama i (naravno) osvaja titulu šampiona... Sve je to poznato, ali i zabavno.
Pa tako i ova podela na sirotinju obespravljenu i elitu na nebu (no, kasnije će se otkriti i prava istina o toj nebeskoj utopiji) stvara tenziju koja je ugušena agresivnošću robota-policajaca na zemlji, kao i pomenutim igrama i drogama, alkoholom... tokom radnje stripa, situacija eskalira u sve dublju mržnju, a onda i otvoreni rat.
Rat koji donosi samo još više patnje...

Jedini klišei koji su zapravo ovde smetali jesu oni vezani za samu Alitu i to oni koji su komercijalne prirode. Japanci ili ne znaju ili nemaju potrebe da malo lepše maskiraju targetiranje određene publike. Blatantno tangiranje vlažnih snova mlađanih tinejdžera je još i podnošljivo, koliko je i očekivano, ali jasno je da je autor nije želeo samo da publika ponekad olabavi seksualnu tenziju uz Alitu, već i da se zaljubi u nju. I sve to je uglavnom uvek ispadalo jeftino, patetično i bolno očigledno i što je najveća greota - na uštrb toka i kvaliteta priče.


Alita je nesrećna, slomljena, izgubljena. U neko momentu čak nalazi nekog momka kojeg bi možda mogla da voli i koji bi voleo nju. No, nekako, ni u jednom trenutku nisam poverovao u to. Bilo je tako loše nakalemljeno, usiljeno. Smatrao sam da je to do nespretnosti autora s tim da je takve situacije bilo i na samom početku priče, ali Alita je tada bila tek rođena, čista i neuprljana tim užasnim svetom, pa je svemu tome to davalo jednu nevinu i lepu notu devojčice koja se prvi put zaljubljuje, ali ova druga romansa je prosto vrištala da je nebitna. I jeste bila.
Ona nije dovoljni motiv za Alitu!

Poneti teret celog sveta na svojim leđima.

U pradavna vremena ta ideja još je zamišljana kao kazna, pa tako Atlas koji teret nebesa nosi na svojim leđima jeste kažnjen zbog proste činjenice da je u božanskom ratu stao na stranu onih koji su na kraju poraženi.
No, vremenom se rodila duboko produhovljena spoznaja - poneti sav teret ovog sveta je blagoslov i jedini put ka smislu i ispunjenosti života. Buda iako prosvetljen odbacuje da bude spašen odmah, već svestan da svi ljudi moraju biti prosvetljeni on im se vraća i podučava ih. Mit o Isusu nam pripoveda kako je jedan (bogo)čovek poneo svu težinu sveta na svojim leđima u simbolu krsta i uspona na Golgutu i kako je na vrhu tog brda propatio za sav greh vascelog čovečanstva.

Ili kako je Dostojevski napisao:
"Ако те злочин људски збуни до негодовања и несавладљиве жалости, тако да зажелиш и да се светиш злочинцима - највише се бој тог осећања, одмах иди и потражи себи мука, тако као да си ти крив за онај злочин људски. Прими муке и отрпи их, умириће се срце твоје, и појмићеш да си и сам крив јер си могао сијати злочинцима као једини безгрешан, а ниси им сијао. Да си сијао; ти би светлошћу својом и другима обасјао пут..."

Vizantijci su sve do pada svog carstva kao centar svoje pravoslavne vere imali čak i više "život u Hristu", odnosno imitaciju Hrista, nego li molitve njemu. Monasi se i danas u manastirima ne mole za sebe, već za sve nas. Ideja da svako mora da ponese svoj krst, bez samosažaljenja, kuknjave ili daleko bilo ogorčenosti, jeste duboko i sveprožimajuće otkrovenje čovečanstvu.

Alita prolazi kroz duhovno buđenje tokom svoje priče. U momentu nesvesne meditacije (dugog posmatranja nebesa) ima mističko iskustvo "jedinstva sa svemira" koje će je vrlo ubrzo nakon toga dovesti i do konačne spoznaje. Negde na sredini storije imamo naslućivanje budućnosti: masa bednika traže od Alite da se žrtvuje za njih, da izađe pred čudovište koje razara njihove domove upravo tražeću nju, da joj se osveti.
Alita isprva biva uvređena, povređena, začuđena bednošću tih malih ljudi, ali na kraju ipak odlazi na megdan čudovištu - no, to nije bila iskonska žrtva. Borba je i onako bila njena priroda. To nije bila ultimativna žrtva.

Često ovih dana razmišljam o moralnosti. Naiđe tako opsesije poneka, ponekad... kao što čovek može da se zapita o slobodnoj volji, bogu, svesti, pa eto isto tako i o moralnosti. da li ona može biti ikakva drugačija no apsolutna, na primer ili je bilo kakva do apsolutna? I, kako takođe često biva, sasvim nesvesno izaberem neki komad umetnosti koji ima izuzetne veze sa filozofskim pitanjem koje me u datom vremenu muči.
Panišer.
I to run proslavljenog Gartha Ennisa, za koga nisam samo jednom rekao da je možda i najbolji živi strip pisac na svetu. Našoj (pa i svetskoj) publici najpoznatiji po "Propovednik" serijalu koji je imao dugu i mučnu istoriju izlaženja kod nas - davno već beše ga započeo propali "Beli Put", da bi ga tek pre koju godinu konačno kompletirala braća iz "Darkwooda", ista ekipa je počela objavljivanje priče koja iako fenomenalna verovatno ne spada ni u top tri njegove (što više govori o njegovom sveukupnom opusu), za koju, zanimljivo, nisu ni oni umeli da nađu adekvatan prevod naslova, pa je ostao - Panišer.

Zašto je Ennis tako dobar? Zato što je brutalan, direktan mamojeb kojeg nije bilo briga ni za leve, ni za desne, ni za glupe, ni za prefinjene stripove, nije ga bilo briga za "visoke artističke domete" Gejmena, za političku angažovanost Milera i Mura, nije ga bilo briga ni za umivenost i "za sve od 7 do 77 godina" politiku američkog mejnstrim stripa.
"Sudija Dred" pre odlaska u AmerikE, "Propovednik", "Helblejzer", "Panišer" kao nešto što je radio (relativno) blizu komercijali i mejnstrimu su svi redom predrkani (anti)junaci i dugo ćemo pamtiti njegove "trkove" u istoriji tih likova, ali i njegove indie američke užase i ogavnosti poput Crossed, Dicks, Hronike Vormvuda (presjajna blasfemija, indeed), kao i brdo i po njegovih raznih radova koji se bave ratnim tematikama... Sve je to suluda zabava i čisto zlato za svakog kome je dosta proseravanja i političke korektnosti.

Ipak, ovaj Panišer nije pri vrhu njegovih beskrupuloznih, beskompromisnih radova, svakako je to Marvel i kočnice se osećaju na sve strane, no to zaista ne smeta previše, osim ako ste baš alergični.
60 brojeva, deset story arcova koji će nas provesti kroz razne sukobe Frenka Kesla sa italijanskom, irskom, moldavskom mafijom, ruskim generalima koji predstavljaju drevni relikt SSSR-a, ali i senovitom vrhuškom unutar duboke države samih USofA.
Ovo je prosto preterano. Ovo je kompilacija 80ih godina prošlog veka na stranice strip svezaka. Nasilje, mačizam, eksplozije, krv, prosuti drob i otkinuti udovi. Ovo je zabava, ovo je estetika destrukcije i nasilja. Nisam brojao, a sada mi je žao, ali  Frenk ubija nekoliko desetina mafijaša samo u prvom broju, do poslednjeg ta brojka je verovatno negde između petsto i hiljadu.
I tu dolazimo do drugog dela ovog teksta.

"Neko mora nešto da učini..." 

Panišer je naš klasični mračni antiheroj - čovek koji je izgubio sve jedne kobne noći u kojoj mu je ubijena porodica, uz to ceo život ga ganjaju i sene vijetnamskih tura. Čovek koj ito više, po svim merilima o kojima se lažem oda su objektivna i oduvek tu, koj ito više i nije. Čovek koji nosi na sebi četvorocifreni broj usmrćenih i nikada, ni za tren zaista ne trepne zbog toga. I popularan je. To je ono što me je potreslo ponajviše. Čak i u samom stripu je to konstanta - popularan je do te mere da vlasti ne rade ništa povodom njega, a ako u nekom momentu i krenu u okršaj sa njim, moraju da izmišljaju situacije gde Frenk zapravo ne povređuje samo kriminalce, već i civile ili policajce - jer su ljudi sa one strane zakona sasvim dehumanizovani, nisu vredni ni tog svog života, potpuno van svakog oprosta i šanse za rehabilitaciju?

Panišer ima svoju moralnost, to je ono što takođe jeste zanimljivo. Iako je on serijski ubica kakvog svet ne pamti, ima jasne, rigidne i potpuno isčašene ideje moralnosti - poptuno je spreman da ubija i ubija buljuke i buljuke nevinih ruskih vojnika koji dolaze njemu u susret da bi spasao jedno dete. U možda moralno i najproblematičnijoj epizode i velikom propustu samog autora - koji očigledno nije ostao imun na anti-rusku propagandu zapada - obični ruski vojnici ginu i ginu, Frenk ih ubija bez ikakve moralne dileme, jer za njega oni su jednaki sa kriminalcima - dilerima, trgovcima belim robljem i sličnim šljamom s kojima se inače obračunava.
Čitava ta linija priče ("Majka Rusija) ostavlja opor ukus u istima i bila bi možda i loša da nije zapravo najzabavnija od svih i da i sama nije dovoljna za snimanje ludačkog holivudskog akcionog spektakla u kome Panišer, sa još jednim likom, upada u jebenu rusku nuklearnu bazu, zauzima je, preti svetu ratom atomskim naoružanjem i dovodi ga na ivicu istog, i to sve dok talibani, tajno podržani od strane sivih američkih eminencija, vrše teroristički napad na Moskvu, a surovi ex-komunistuički ruski general željno navija za konačni okršaj sa SAD. A, da, sve to je zato što je Panišer poslat da dobavi dete koje u sebi nosi virus koji proždire telo zaraženog u nekoliko sekundi. Sama scena bekstva iz baze je vredna milion dolara!

To je zabava i sjajno je, ali pitanje morala Frenka Kesla ostaje.
Ne samo da je unutar svog sveta on prihvaćemn i podržan, on ostaje u ovom našem realnom svetu jedan od najvoljenih i najslavljenijih heroja - čovek koji radi ono što se uraditi mora.
No, da li se mora?

Vrhunska vrednost zapadne, judeo-hrišćanske civilizacije jeste svetost svakog života. I svaki put kada ista ta civilizacija od tog apsoluta odluta ulazi u opasne teritorije, a čini se da se milenijumima mi kao vrsta borimo sa tom idejom vrhunskom emancipatorskom idejom - svetosti i posebnosti svakog života.
Svetost života u prvo vreme beše zagarantovana samo tiranskim vladarima egipta ili antičkog Bliskog Istoka, da bi se vremenom ona širilaniz piramidu ljudksih klasa , pa su tako u grčkoj "sveti" bili i "slobodni građani"... Tek sa dolaskom hrišćanstav svetost je data svima. NBil isu potrebni vekovi i milenijumi  i revolucija baš protiv crkve koja se hrišćanskom nazivala, pokret humanizma, ljudskih prava i sloboda da tom idealu priđemo dalje - da praštamo i najteža dela i ne kažnjavamo smrću ista, no ubijanje uratovima ostaju muka naše moralnosti ili pomor nerođenih beba koji se pretvorio u industriju.
I dan danas, ako bi sproveli ankete u bilo kojoj državi Evrope procenat ljudi koji su za smrtnu kaznu bi verovatno bio zabrinjavajući, a o potpuno suludom pravdanju abortusa da ne pričamo - da ironija i nenormalnost vrste (napaćene ljudske naše) bude kompletna osobe kojima je okej da čupaju fetuse iz utroba, nije okej da se najteži krvnici ubijaju injekcijama i obratno - zagovornici smrtne kazne, su često protiv abortusa.

Panišer je hodajuća abomijnacija, hodajuća moralna kontradikcija koja je samo karikatura ovih gore navedenih kontradikcija. parodija naših relativističkih moralnih načela.
Čovek koji neće, čak i kada na njega krenu sa idejom da ga ubiju, ubiti niti jednog američkog vojnika (koji je svaki ponaosob ubio verovatno desetostruko više ljudi nego prosečni krimos kojeg Panišer zvekne u sekundi), ali zato na duši (koju nema) "nosi" (ne nosi) desetine i stotine, možda i hiljade rusa, vijetnamaca koji su samo nosili drugačiju uniformu.
Čovek koji sam povlači svoju nakaznu liniju koja deli one sa pravom na život i onima bez. Čovek koji je besan na Boga, istovremeno čovek koji se istog tog Boga igra.

Čitajući suludo se jesam zabavio, mislio sam čitaću po par stranica u pauzi na poslu, pa tako možda i mesecima - a zapravo zgutao sam hiljadu+ stranica u par dana. Ali nisam voleo Panišera ni sekundu, ni kada je čak i uspevao da spase poneko grdno čeljade koje je bilo prisiljeno na prostituciju, zato što je na stranici pre toga nekome isčupao creva i okitio drvo istim i onda tog nesretnika probudio samo da to vidi. Iako je taj "čovek-dekoracija američkih šuma" dno-dna i ultimativni nečovek, put kojim korača Panišer je jednako odvratan, ako ne i odvratniji - jer za razliku od njih sam sebi daje za pravo da ima proklamovanu moralnost, misiju, "radi ono što neko mora da uradi", a sve što čini samo širi i produbljuje pakao na ovom svetu.

Za mene moralnost mora biti apsolutna vrednost, iako ćemo uvek imati diskusije i hiljadu i jednu dilemu - apsolutna svetost svakog ljudskog života mora biti apsolut ispod koga se ne sme ići. Danas je to i dalje nedostižan san, no svako drugo povlačenje linije je arbitrarno i neodrživo - ubijati fetuse, ubijati starce, ubijati uniformisane ljude toko mratnog stanja, ubijati mučitelje životinja, ubijati jevreje/muslimane/hrišćane/pagane...  nebitno je, svaka takva povučena linija se može povući i stepenicu niže.
A, duboko ukorenjeno u idejama hrišćanstva, humanizma, liberalizma i svega što vredi u našoj evropskoj civililizaciji ne postoji opravdanost i datost bilo kome da takvu liniju povlači.

Na zapadu je Isus bio simbolična proklamacija slobode čoveka da bude... vrhunski Čovek. Kada je genijalni Niče uvideo urušavanje tog ideala, sve što je nakon progalasa da je "Bog mrtav" mogao da smisli jeste... sopstvena verzija Isusa za nadolazeće doba - Übermensch. Ili istočnjački Buda... biraj ago što ti drago, no Panišera birati nemoj.
Jer, od hiljada i hiljada duša koje je ubio, makar neka je zalutala samo privremeno i bila je sposobna da se rehabilituje, da se vrati dobru i da spusti neko prometejsko svetlo u naš svet, možda čak i ogromna većina. No, on, Frenk Kesl, Panišer, to sigurno nije.