Zombie Geek

Često ovih dana razmišljam o moralnosti. Naiđe tako opsesije poneka, ponekad... kao što čovek može da se zapita o slobodnoj volji, bogu, svesti, pa eto isto tako i o moralnosti. da li ona može biti ikakva drugačija no apsolutna, na primer ili je bilo kakva do apsolutna? I, kako takođe često biva, sasvim nesvesno izaberem neki komad umetnosti koji ima izuzetne veze sa filozofskim pitanjem koje me u datom vremenu muči.
Panišer.
I to run proslavljenog Gartha Ennisa, za koga nisam samo jednom rekao da je možda i najbolji živi strip pisac na svetu. Našoj (pa i svetskoj) publici najpoznatiji po "Propovednik" serijalu koji je imao dugu i mučnu istoriju izlaženja kod nas - davno već beše ga započeo propali "Beli Put", da bi ga tek pre koju godinu konačno kompletirala braća iz "Darkwooda", ista ekipa je počela objavljivanje priče koja iako fenomenalna verovatno ne spada ni u top tri njegove (što više govori o njegovom sveukupnom opusu), za koju, zanimljivo, nisu ni oni umeli da nađu adekvatan prevod naslova, pa je ostao - Panišer.

Zašto je Ennis tako dobar? Zato što je brutalan, direktan mamojeb kojeg nije bilo briga ni za leve, ni za desne, ni za glupe, ni za prefinjene stripove, nije ga bilo briga za "visoke artističke domete" Gejmena, za političku angažovanost Milera i Mura, nije ga bilo briga ni za umivenost i "za sve od 7 do 77 godina" politiku američkog mejnstrim stripa.
"Sudija Dred" pre odlaska u AmerikE, "Propovednik", "Helblejzer", "Panišer" kao nešto što je radio (relativno) blizu komercijali i mejnstrimu su svi redom predrkani (anti)junaci i dugo ćemo pamtiti njegove "trkove" u istoriji tih likova, ali i njegove indie američke užase i ogavnosti poput Crossed, Dicks, Hronike Vormvuda (presjajna blasfemija, indeed), kao i brdo i po njegovih raznih radova koji se bave ratnim tematikama... Sve je to suluda zabava i čisto zlato za svakog kome je dosta proseravanja i političke korektnosti.

Ipak, ovaj Panišer nije pri vrhu njegovih beskrupuloznih, beskompromisnih radova, svakako je to Marvel i kočnice se osećaju na sve strane, no to zaista ne smeta previše, osim ako ste baš alergični.
60 brojeva, deset story arcova koji će nas provesti kroz razne sukobe Frenka Kesla sa italijanskom, irskom, moldavskom mafijom, ruskim generalima koji predstavljaju drevni relikt SSSR-a, ali i senovitom vrhuškom unutar duboke države samih USofA.
Ovo je prosto preterano. Ovo je kompilacija 80ih godina prošlog veka na stranice strip svezaka. Nasilje, mačizam, eksplozije, krv, prosuti drob i otkinuti udovi. Ovo je zabava, ovo je estetika destrukcije i nasilja. Nisam brojao, a sada mi je žao, ali  Frenk ubija nekoliko desetina mafijaša samo u prvom broju, do poslednjeg ta brojka je verovatno negde između petsto i hiljadu.
I tu dolazimo do drugog dela ovog teksta.

"Neko mora nešto da učini..." 

Panišer je naš klasični mračni antiheroj - čovek koji je izgubio sve jedne kobne noći u kojoj mu je ubijena porodica, uz to ceo život ga ganjaju i sene vijetnamskih tura. Čovek koj ito više, po svim merilima o kojima se lažem oda su objektivna i oduvek tu, koj ito više i nije. Čovek koji nosi na sebi četvorocifreni broj usmrćenih i nikada, ni za tren zaista ne trepne zbog toga. I popularan je. To je ono što me je potreslo ponajviše. Čak i u samom stripu je to konstanta - popularan je do te mere da vlasti ne rade ništa povodom njega, a ako u nekom momentu i krenu u okršaj sa njim, moraju da izmišljaju situacije gde Frenk zapravo ne povređuje samo kriminalce, već i civile ili policajce - jer su ljudi sa one strane zakona sasvim dehumanizovani, nisu vredni ni tog svog života, potpuno van svakog oprosta i šanse za rehabilitaciju?

Panišer ima svoju moralnost, to je ono što takođe jeste zanimljivo. Iako je on serijski ubica kakvog svet ne pamti, ima jasne, rigidne i potpuno isčašene ideje moralnosti - poptuno je spreman da ubija i ubija buljuke i buljuke nevinih ruskih vojnika koji dolaze njemu u susret da bi spasao jedno dete. U možda moralno i najproblematičnijoj epizode i velikom propustu samog autora - koji očigledno nije ostao imun na anti-rusku propagandu zapada - obični ruski vojnici ginu i ginu, Frenk ih ubija bez ikakve moralne dileme, jer za njega oni su jednaki sa kriminalcima - dilerima, trgovcima belim robljem i sličnim šljamom s kojima se inače obračunava.
Čitava ta linija priče ("Majka Rusija) ostavlja opor ukus u istima i bila bi možda i loša da nije zapravo najzabavnija od svih i da i sama nije dovoljna za snimanje ludačkog holivudskog akcionog spektakla u kome Panišer, sa još jednim likom, upada u jebenu rusku nuklearnu bazu, zauzima je, preti svetu ratom atomskim naoružanjem i dovodi ga na ivicu istog, i to sve dok talibani, tajno podržani od strane sivih američkih eminencija, vrše teroristički napad na Moskvu, a surovi ex-komunistuički ruski general željno navija za konačni okršaj sa SAD. A, da, sve to je zato što je Panišer poslat da dobavi dete koje u sebi nosi virus koji proždire telo zaraženog u nekoliko sekundi. Sama scena bekstva iz baze je vredna milion dolara!

To je zabava i sjajno je, ali pitanje morala Frenka Kesla ostaje.
Ne samo da je unutar svog sveta on prihvaćemn i podržan, on ostaje u ovom našem realnom svetu jedan od najvoljenih i najslavljenijih heroja - čovek koji radi ono što se uraditi mora.
No, da li se mora?

Vrhunska vrednost zapadne, judeo-hrišćanske civilizacije jeste svetost svakog života. I svaki put kada ista ta civilizacija od tog apsoluta odluta ulazi u opasne teritorije, a čini se da se milenijumima mi kao vrsta borimo sa tom idejom vrhunskom emancipatorskom idejom - svetosti i posebnosti svakog života.
Svetost života u prvo vreme beše zagarantovana samo tiranskim vladarima egipta ili antičkog Bliskog Istoka, da bi se vremenom ona širilaniz piramidu ljudksih klasa , pa su tako u grčkoj "sveti" bili i "slobodni građani"... Tek sa dolaskom hrišćanstav svetost je data svima. NBil isu potrebni vekovi i milenijumi  i revolucija baš protiv crkve koja se hrišćanskom nazivala, pokret humanizma, ljudskih prava i sloboda da tom idealu priđemo dalje - da praštamo i najteža dela i ne kažnjavamo smrću ista, no ubijanje uratovima ostaju muka naše moralnosti ili pomor nerođenih beba koji se pretvorio u industriju.
I dan danas, ako bi sproveli ankete u bilo kojoj državi Evrope procenat ljudi koji su za smrtnu kaznu bi verovatno bio zabrinjavajući, a o potpuno suludom pravdanju abortusa da ne pričamo - da ironija i nenormalnost vrste (napaćene ljudske naše) bude kompletna osobe kojima je okej da čupaju fetuse iz utroba, nije okej da se najteži krvnici ubijaju injekcijama i obratno - zagovornici smrtne kazne, su često protiv abortusa.

Panišer je hodajuća abomijnacija, hodajuća moralna kontradikcija koja je samo karikatura ovih gore navedenih kontradikcija. parodija naših relativističkih moralnih načela.
Čovek koji neće, čak i kada na njega krenu sa idejom da ga ubiju, ubiti niti jednog američkog vojnika (koji je svaki ponaosob ubio verovatno desetostruko više ljudi nego prosečni krimos kojeg Panišer zvekne u sekundi), ali zato na duši (koju nema) "nosi" (ne nosi) desetine i stotine, možda i hiljade rusa, vijetnamaca koji su samo nosili drugačiju uniformu.
Čovek koji sam povlači svoju nakaznu liniju koja deli one sa pravom na život i onima bez. Čovek koji je besan na Boga, istovremeno čovek koji se istog tog Boga igra.

Čitajući suludo se jesam zabavio, mislio sam čitaću po par stranica u pauzi na poslu, pa tako možda i mesecima - a zapravo zgutao sam hiljadu+ stranica u par dana. Ali nisam voleo Panišera ni sekundu, ni kada je čak i uspevao da spase poneko grdno čeljade koje je bilo prisiljeno na prostituciju, zato što je na stranici pre toga nekome isčupao creva i okitio drvo istim i onda tog nesretnika probudio samo da to vidi. Iako je taj "čovek-dekoracija američkih šuma" dno-dna i ultimativni nečovek, put kojim korača Panišer je jednako odvratan, ako ne i odvratniji - jer za razliku od njih sam sebi daje za pravo da ima proklamovanu moralnost, misiju, "radi ono što neko mora da uradi", a sve što čini samo širi i produbljuje pakao na ovom svetu.

Za mene moralnost mora biti apsolutna vrednost, iako ćemo uvek imati diskusije i hiljadu i jednu dilemu - apsolutna svetost svakog ljudskog života mora biti apsolut ispod koga se ne sme ići. Danas je to i dalje nedostižan san, no svako drugo povlačenje linije je arbitrarno i neodrživo - ubijati fetuse, ubijati starce, ubijati uniformisane ljude toko mratnog stanja, ubijati mučitelje životinja, ubijati jevreje/muslimane/hrišćane/pagane...  nebitno je, svaka takva povučena linija se može povući i stepenicu niže.
A, duboko ukorenjeno u idejama hrišćanstva, humanizma, liberalizma i svega što vredi u našoj evropskoj civililizaciji ne postoji opravdanost i datost bilo kome da takvu liniju povlači.

Na zapadu je Isus bio simbolična proklamacija slobode čoveka da bude... vrhunski Čovek. Kada je genijalni Niče uvideo urušavanje tog ideala, sve što je nakon progalasa da je "Bog mrtav" mogao da smisli jeste... sopstvena verzija Isusa za nadolazeće doba - Übermensch. Ili istočnjački Buda... biraj ago što ti drago, no Panišera birati nemoj.
Jer, od hiljada i hiljada duša koje je ubio, makar neka je zalutala samo privremeno i bila je sposobna da se rehabilituje, da se vrati dobru i da spusti neko prometejsko svetlo u naš svet, možda čak i ogromna većina. No, on, Frenk Kesl, Panišer, to sigurno nije.