Zombie Geek

Ako mangu od devet tomova, što je okvirno oko dve hiljade stranica, pročitate za neka tri dana i to jureći slobodne minute tokom desetočasovnih smena, čitajući pre spavanja, posle spavanja, u WC-u, tokom jela, a onda čak i sanjajući - ne možete zaista učiniti ništa nego hvaliti delo?
Da!

Oh,
Alita.
Zgrabio sam te pohlepno, požudno, željno i nisam te pustio dok te nisam dokrajčio.
"Alita" očarala si me, zabavila, odnela u svet Otpada, naterala me na trenutak da zaboravim na svoj, čistiji i lepši od tvog, no svakako i dosadniji. Čak sam se malo i zaljubio u tebe.
No, oh,
 Alita,
 ne zanosi se!
 Svestan sam svake tvoje varke, svake tvoje žvake, svakog tvog bezobraznog i beskrupuloznog flerta s mojim bićem. Znam te, o Alita, uzduž i popreko, bolje nego tijelo bivše devojke! Prozreo sam tvoje čari! Znao sam da si već prosanjani san, no pustio sam da traje, uživajući u tebi. Ne razmišljajući, upustio sam se u avanturu.


Čitajući dela Karla Gustava Junga i Vladimira Propa (autora sjajne "Morfologije bajki"), kao i ljudi koji su došli nakon njih - Džozefa Kembela, Džordana Pitersona... u mnogome se moje razumevanje priča, pripovedanja promenilo. Kao klinac, pretenciozan i nesvestan sopstvenog neznanja, odveć sam cenio originalnost, post-moderno rasturanje linearnosti priče i smisla, avangardu i eksperimentalizam u pisanju i narativnoj umetnosti generalno... No, sa pomenutim ljudima ponovo, poput feniksa, u meni se rodila ljubav za jednostavnost i večnost mitova i bajki o vilenjacima i vilama, bogovima i boginjama, epovima o junacima i junakinjama sveta našeg, svetova prošlih i svetova što nikada bili nisu.
Previše bi bilo reći da su te knjige nešto odveć mnogo promenile u mom životu, samo su probudile davno izgubljeno, a praiskonsko sećanje koje je ubrzo postalo živo osećanje novootkrivene ispunjenosti i smisla - ono što drogama i alkoholom zamagljena moderna dela (koja sam do tada čitao) nikako nisu mogla da pruže.
Hoću da kažem, nebitno je da li su Isus, Buda, Shiva, Perun, Frodo, Luk Skajvoker postojali, ali su čak i tako izmišljeni mnogo veće baje od Bukovskog; Tompsona i Fantea.



Klasična storija o Junaku postala je moje omiljeno štivo, štivo koje na tako dubok način komunicira sa mojim bićem, hrani ga i jača - ne samo da izgura dan, mesec ili godinu, već da se usudi da mašta i zamišlja najbolju moguću verziju (inkarnaciju) sebe negde daleko u neizvesnoj vetrometini i ništavilu, još iz primordijalnog haosa nedefinisane, budućnosti.
"Alita" je upravo to.

Iako kreće kao (i dobrim delom ostaje to do samog kraja) niz fan servisa, sajberpank i naučnofantastičnih klišea, "Borbeni Anđeo Alita" u sebi, zapravo, krije Isusovski mit u punoj svojoj lepoti i snazi.

Kroz pomenute dve hiljade lepo iscrtanih stranica pratićemno našu Alitu, našu bujnu android ratnicu, u potrazi za smislom.
Ta će potraga konstatno biti toliko teška i surova, da nećemo moći no da osetimo tugu zbog nje. Od prvog dana kada je doktor Ido pronađe na smetlištu i skrpi je dovoljno da postane funkcionalna ponovo - no bez sećanja na svoje ranije postojanje - pa praktičćno do samog kraja ona neće imati mira i sreće dalje od samo par momenata. Njene će muke i boli progresivno bivati sve grđe, pa će se jadnica često sećate minulih dana kao idiličnih (iako nikada ni u njima srećna nije bila, no samo malo manje očajna).

Bežeći od prošlosti, od sebe, od praznine ona će se okušati kao lovac na ucenjene glave, kao učesnik u spektakularnom futurističkom sportu, učitelj borbenih veština... Kao što vidite - sve sami klišei. Ništa neće doneti previše sreće, a ako nešto i priđe tome, vrlo brzo će se njena prošlost (karma) vratiti po nju i sve rasturiti u parčiće.
Ni svet u kome je probuđena nije ništa manje tužan i ispunjen bolom. Deponija je stracište alkoholičara, narkomana, kurvi, sirotinje, kriminalaca, lovaca na glave istih... Većina ipak samo radi u fabrikama koje proizvode hranu i ostale potrepštine za veliki grad koji lebdi iznad njihovih glava - grad koji je za elitu, za izabrane, za one koji nisu stanovnici Deponije.
Ovaj takođe sveprisutan i popularan kliše (odnosno, bezmalo glavna postavka sajberpank žanra) takođe ne smeta.
Mislim, ništa od ovoga ne smeta!
Prokleto je kul gledati kako Alita odseca glave kriminalcima i uzima novnčanu nagradu za to, kako juri po ogromnim futurističkim stadionima u nekakvim nasilnim trkama koje su često na život i smrt, kako napreduje po ligama i (naravno) osvaja titulu šampiona... Sve je to poznato, ali i zabavno.
Pa tako i ova podela na sirotinju obespravljenu i elitu na nebu (no, kasnije će se otkriti i prava istina o toj nebeskoj utopiji) stvara tenziju koja je ugušena agresivnošću robota-policajaca na zemlji, kao i pomenutim igrama i drogama, alkoholom... tokom radnje stripa, situacija eskalira u sve dublju mržnju, a onda i otvoreni rat.
Rat koji donosi samo još više patnje...

Jedini klišei koji su zapravo ovde smetali jesu oni vezani za samu Alitu i to oni koji su komercijalne prirode. Japanci ili ne znaju ili nemaju potrebe da malo lepše maskiraju targetiranje određene publike. Blatantno tangiranje vlažnih snova mlađanih tinejdžera je još i podnošljivo, koliko je i očekivano, ali jasno je da je autor nije želeo samo da publika ponekad olabavi seksualnu tenziju uz Alitu, već i da se zaljubi u nju. I sve to je uglavnom uvek ispadalo jeftino, patetično i bolno očigledno i što je najveća greota - na uštrb toka i kvaliteta priče.


Alita je nesrećna, slomljena, izgubljena. U neko momentu čak nalazi nekog momka kojeg bi možda mogla da voli i koji bi voleo nju. No, nekako, ni u jednom trenutku nisam poverovao u to. Bilo je tako loše nakalemljeno, usiljeno. Smatrao sam da je to do nespretnosti autora s tim da je takve situacije bilo i na samom početku priče, ali Alita je tada bila tek rođena, čista i neuprljana tim užasnim svetom, pa je svemu tome to davalo jednu nevinu i lepu notu devojčice koja se prvi put zaljubljuje, ali ova druga romansa je prosto vrištala da je nebitna. I jeste bila.
Ona nije dovoljni motiv za Alitu!

Poneti teret celog sveta na svojim leđima.

U pradavna vremena ta ideja još je zamišljana kao kazna, pa tako Atlas koji teret nebesa nosi na svojim leđima jeste kažnjen zbog proste činjenice da je u božanskom ratu stao na stranu onih koji su na kraju poraženi.
No, vremenom se rodila duboko produhovljena spoznaja - poneti sav teret ovog sveta je blagoslov i jedini put ka smislu i ispunjenosti života. Buda iako prosvetljen odbacuje da bude spašen odmah, već svestan da svi ljudi moraju biti prosvetljeni on im se vraća i podučava ih. Mit o Isusu nam pripoveda kako je jedan (bogo)čovek poneo svu težinu sveta na svojim leđima u simbolu krsta i uspona na Golgutu i kako je na vrhu tog brda propatio za sav greh vascelog čovečanstva.

Ili kako je Dostojevski napisao:
"Ако те злочин људски збуни до негодовања и несавладљиве жалости, тако да зажелиш и да се светиш злочинцима - највише се бој тог осећања, одмах иди и потражи себи мука, тако као да си ти крив за онај злочин људски. Прими муке и отрпи их, умириће се срце твоје, и појмићеш да си и сам крив јер си могао сијати злочинцима као једини безгрешан, а ниси им сијао. Да си сијао; ти би светлошћу својом и другима обасјао пут..."

Vizantijci su sve do pada svog carstva kao centar svoje pravoslavne vere imali čak i više "život u Hristu", odnosno imitaciju Hrista, nego li molitve njemu. Monasi se i danas u manastirima ne mole za sebe, već za sve nas. Ideja da svako mora da ponese svoj krst, bez samosažaljenja, kuknjave ili daleko bilo ogorčenosti, jeste duboko i sveprožimajuće otkrovenje čovečanstvu.

Alita prolazi kroz duhovno buđenje tokom svoje priče. U momentu nesvesne meditacije (dugog posmatranja nebesa) ima mističko iskustvo "jedinstva sa svemira" koje će je vrlo ubrzo nakon toga dovesti i do konačne spoznaje. Negde na sredini storije imamo naslućivanje budućnosti: masa bednika traže od Alite da se žrtvuje za njih, da izađe pred čudovište koje razara njihove domove upravo tražeću nju, da joj se osveti.
Alita isprva biva uvređena, povređena, začuđena bednošću tih malih ljudi, ali na kraju ipak odlazi na megdan čudovištu - no, to nije bila iskonska žrtva. Borba je i onako bila njena priroda. To nije bila ultimativna žrtva.