Iratus: Lord of the Dead
Zamislite igru koja na genijalno jednostavan način izvrće već decenijama, što u "papir i olovka", što u komjuterskom izvođenju, poznatu i voljenu ideju dungeon crawling-a, modernizuje i osvežava. Igru koja umesto na same okršaje sa raznim čudovištima i nagrade na kraju tamnica, akcenat stavlja na psiholigiju nesretnika koji bauljaju po tim mračnim, memljivim podrumima čekajući da im zamka otkine nogu ili monstrum iz najcrnje lavkraftijanske more raspori utrobu trulim zubima i prospe drob po podu pećine usred neke vukojebine, podu na kojem će za koji tren ležati i beživotne telesine njegovih pajtaša i saboraca. Zamislite igru u kojoj ne vodite posebno hrabre, časne, a pre svega neustrašive, već šaku vucibatina skinutih s koca i konopca, željnih para i slave, jeftinog pića i žena. Igru u kojoj tamnice po kojima se vukljaju ti vaši odrpanci i čudovišne kreature s kojima se na smrt po njima biju postepeno, ali sigurno, sa svakim sledećim udarcem, sa svakom smrti drugog člana hrabre družine, sa svakom bakljom koja se ugasi, kletvom i boleštinom koju pokupi... postepeno, ali sigurno ludi. Isanjan život avanturiste, ispunjen slavom, novcem i junačkim delima brzo prerasta u proživljenu moru krvi, smrada i straha, pokidanih živaca i vazda bliske, izvesne, smrti za svakog vašeg junaka i sve to da samo sledeća naivna duša dođe na njihovo mesto...
Dve su stvari, prva je dobra - ne morate da sanjate takvu igru, ona postoji već godinama i zove se Darkest Dungeon, druga je stvar lošija - ovaj tekst nije o njoj, nego njenom lošem klonu.
Iratus: Lord of the Dead je reklamiran kao inverzni DD. Umesto borbe protiv horora, mi smo taj horor. Umesto pokušaja da ne poludimo, mi smo ti koji ćemo izludeti druge. Spoj Darkest Dungeona i simulacije posedovanja tamnice, bivanja zlim gospodarom nalik u legendarnom Dungeon Keeperu... To je ono što sam makar ja očekivao. To je ono čemu sam se nadao. Krajnji rezultat je poražavajuće besmislen.
Priča je praktično nepostojeća, tamo gde je DD davao ukus i dubinu svetu naracijom, komentarima, pismima, atmosferom, ovde nema ničega. Vi ste nekromanser koga su rudari slučajno probudili iz sna, rešavate da pobegnete iz grobnice i to je to. Ovakve igre i ne moraju imati kompleksnu priču, prepunu razvijenih likova i zanimljivih dijaloga, no nešto građenja sveta, konteksta zaista nije na odmet. Ono malo od sveta što je predstavljeno je toliko crno - svet je zao i valja ga uništiti - tako da se i druga marketing udica "igrajte kao zli mračni čarobnjak" pokazuje lažnom. U svetu koji je apsolutno zao, stvorenje koje mu želi propast i nije toliko zlo (što je i apsolutni domet modernih edži nihilista kojima još nisu počele rasti facijalne dlake).
Zapravo je neverovatno koliko je sve u ovoj igri pogrešno, koliko su autori uspeli da jednostavnu, a potencijalno zabavnu premisu upropaste. Najpre, kao što je već rečene, u DD, a samim tim i u Iratusu kao njegovom razlupanom klonu, u akciju vodite ekipu od svega četvoro. No, dok je odlazak na ekspedicije u "Najmračnijoj tamnici" događaj koji je iziskivao detaljno planiranje, prepuno kompromisa i dilema na koje ste mogli odgovoriti tačno samo ako ste već nekolicinu puta pre toga polupali zube i doživeli katastrofalne gubitke (pravilan izbor avanturista, kao i namirnica i alata potrebnih za konkretno okruženje), u Iratusu je to prosto kliktanje na sledeću bitku. Dok je bedna grupica četvoro očajnika u DD tematski savršeno odgovarala, u Iratusu u kojem ste vi u ulozi navodnog gospodara mrtvih ona izgleda jadno. Nekromanser koji može maksimalno 16 stvorenja istovremeno da poseduje i samo četiri da šalje u borbe? Bednik.
Sam odlazak u grobnice i tamnice, kao što rekoh, je neuzbudljiva afera. Kliknete na sledeću sobu u kojoj vas čeka neki jednostavni izbor nagrade ili bitka.
Oh... Bitke!
Potezne igre, bile one strateške ili pak više taktičke, kakva jeste "Najmračnija tamnica", žive ili umiru u zavisnosti ot toga koliko dugoročnog planiranja iziskuju, koliko opcija strpljivom igraču nude. Osećaj nakon što se sastav vaše družine, nekoliko poteza potrošenih na pripreme, bafove i dibafove, kletve i blagoslove, postavljanje zamki, tumbanje pozicija u neprijateljskom taboru spoje u furiozan niz smrtonosnih napada zna biti nagrada sama po sebi. Ako se u poteznoj igri sve svede na kliktanje napada... dosada se brzo uvlači u svest igrača. To je nažalost slučaj sa Iratusom. Možemo od organa ubijenih neprijatelja podizati desetak raznih kreatura i svaka od njih ima šest sposobnosti, koji se dalje levelovanjem mogu fino podešavati i unapređivati. Dok to u teoriji zvuči zanimljivo, u praksi nekolicinu od tih stvorenja uopšte nećete koristiti, dok kod onih stvorova koje ćete zapravo slati u grobnice, koristiti tek par sposobnosti. Razlog za sve ovo je upravo navod iz marketinga: dovodite neprijatelje do ludila. Ono što je mogla biti okosnica igre, neshvatljivim rezonom iza realizacije, postao je kamen o koji se čitava igra spotiče, a na posletku pada i tone u dubine nekog mora, smrdljivog i jako, jako dosadnog. Naime, dok smo u DD morali da pazimo na stres koji preživljavaju naši avanturisti, defanzivnim metodima da pokušavamo da ih sačuvamo od nervnog sloma (kada bi stres dostigao nivo od 100, naši bi junaci dobili novu karakternu osobinu, kao na primer kleptoman, paranoidan, depresivan što je zapravo igranje sa njim često činilo još zabavnijim, iako težim, a na 200 stres poena naš bi nesretni avanturista doživeo srčani udar, doživeo da, preživeo ne...) u Iratusu neprijatelji imaju dve linije - jednu za životnu energiju, a drugu za zdravlje uma. Problem je taj što se napadi vaših stvorenja dele u dve kategorije, one koje maltene isključivo nanose fizičku štetu i one koji udaraju na psihu. To samo po sebi ne bi bio problem, da nanošenje stresa i straha krhkim ljudskim bićima odmah donosi nekakve benefite, no to se dešava tek kada se linija sasvim iscrpi, a često zapravo neprijatelje učini agresivnijim i još težim za savladati, dok tek ponekada može prouzrokovati instant smrt... Dakle, svi psihološki napadi su maltene besmisleno gubljenje vremena, što nam ostavlja samo po neki napad koji ćemo uopšte koristiti. Dalje, u DD je pozicioniranje avanturista bilo od izrazitog značaja, no bilo je i smisleno i imalo je važnosti kako u ofanzivi, tako i u defanzivi, dok u Iratusu deluje kao savim na silu i random ugurana dodatna briga koja kao da ni samim autorima nije baš najjasnija - baš kao i kod uzora, i ovde stvorenja ne mogu sve svoje sposobnosti da koriste na bilo kojoj poziciji, već imaju jednu, eventualno dve optimalne sa kojih mogu pucati iz svih oružja, ali to deluje tako nasumično i nelogično, prisutno samo zato što je postojalo i u DD. Novitet ovde jeste to što sam Iratus, odnosno vi, učestvuje u borbi nalik na heroje u određenim iteracijama HoM&M serijala - može bacati magije, napadati ili pomagati svojim minionima, ali sam ne može biti napadnut.
Vizuelni identitet DD-a je bio upečatljiv, iako jednostavan, estetika koja je nalikovala radovima Mika Mignola (Hellboy, Baltimore...) je savršeno legla na mračnu i užasavajuću atmosferu, ovde pak imamo krajnje jeftin izgled koji bi bio prigodan možda u igri za mobilni telefon, odnosno i tamo bi jedva mogao da prođe. Dizajn stvorenja je dosadan i nikako jeziv (sa možda par izuzetaka), dok su razni stražari, vojnici, seljaci ostali koje ćete ubijati posebno dosadni. Svemu tek malo fali da bude pajtonovska karikatura, što samo po sebi ne bi bilo loše, da igra makar i pokušava da bude duhovita i samoironična.
Između borbi po grobnicama, nazad u svojoj tamnici ćete unapređivati razne aspekte svog centra operacije, kao i samog Iratusa, od organa mrtvih nerijatelja praviti nove minione... Ovde je sve. manje više, funkcionalno i dovoljno dobro, ali takvi vidovi progresije su i nešto što gledamo u bilo kojoj igri današnjice. Pored onoga što, eto, nije loše, upinjem se da nađem i nešto što je dobro, što unapređuje formulu. Možda jedina zanimljiva sitnica, gde je zapravo narativna tema iskorišćena u korist igre, jeste to što iza ubijenih ljudi ostaju njihovi mozgovi, kojima možete instant levelovati vaše stvorove na nivo ubijenog čoveka. Ovo eliminiše potrebu za beskrajnim grindom DD, koji je naravno bio epskih razmera i koji je sam i tu igru u mnogome upropastio. Ono što mene lično zaprepašćuje, jeste to što je igra generalno jako pozitivno primljena od strane igrača, sumnjam da su to u pitanju pravi fanovi i DD-a i generalno poteznih taktičkih igara, ali i sama činjenica da je igra našla publiku se mora poštovati i tu se autorima mora čestitati, no za mene taj ishod ostaje misterija, osim činjenice da igra jeste pristupačna, relativno laka i da radi bez bagova.
Uvek volim da tekstom opišem neku dobru igru, igru koja me svojom originalnošću, zanimljivošću inspiriše, natera na razmišljanje, a to razmišljanje me natera da pretočim misli u reči na virtuelnom papiru, kako bi moj um mogo da nastavi da se bavi nečim drugim. Ne uživam u ovome. Činjenica da me je Iratus ipak naterao da pišem o njemu je lično zanimljiva. Valjda zato što sam video potencijal. Autori su sa ovim mogli mnogo više, uz nešto hrabrosti i razmišljanja. Mogli smo imati defanzivne misije u kojima bi našu jazbinu napadali prejaki heroji, pa bi smo njih malo-pomalo lomili od sobe do sobe, u kojima bi postavljali zamke i minione koji su slabiji od napadača, ali bi im makar malo zdravlja, fizičkog i mentalnog, skidali, sve do nekog našeg jačeg stvora, bossa tamnice ili samog Iratusa koji bi ih sažeo ili pak pao u borbi i gde bi smo dobili game over ekran. Ofanzivne misije su mogle biti zaista zle, mogle su nas voditi u pljačkanja manastira, hramova, mogli smo otimati seljane i prodavati ih u roblje, čak bi kao teške misije bili napadi na zamkove, gde bi otimali princeze i tražili paprenu otkupninu, sejali bi strah i trepet po celom svetu, dizali nivo očjanja i haosa, dok ceo svet ne bi goreo... Sama nekromansija je mogla biti deo slagalice, ali bi bilo mnogo zabavnije da u svojim redovima imamo mračne čarobnjake, ubice, veštice, razne zaista zle duše koje bi bile donekle autonomne i specifične, sa svojim manama i vrlinama, a ne samo beskrajni niz potpuno potrošnih miniona... Nažalost, dobili smo samo još jednu igru za zgubidanstvo.
