Zombie Geek

Lagao bih kada bih rekao da scenu pratim kao nekada, fan majice su davno izblede, kosa se proredila, vrat više nije rad da se žrtvuje baš na svakoj jebenoj svirci i koncertu. No, da se sluša - sluša se. 

Ko ne prestane da sluša metal sa osamnaest (ili ga nekim čudom tek tada otkrije), osuđen je da mu se, ako ništa više, a ono povremeno vraća. 

Ovako posmatrano sa poludistance, čini se da je prva polovina godine bila čak i blago razočaravajuća, no, ipak, imali smo šta čuti.

Proletećemo kroz izdanja velikana žanra, nešto malo i kroz mlađe ili nove bendove... uglavnom se držeći, makar okvirno, andergraunda, ali proverenih vrednosti unutar njega. No, pitanje da li u današnjem metalu uopšte postoji mejnstrim i koliko je uspešan je već za neku drugu priču. Letećemo preko stonera, proga, det i blek metala, biće nam lepo. Dakle:

Možda i najlegendarniji, subjektivno govoreći - najbolji BM bend u bogatoj istoriji žanra, je ove godine izdao album koji je trebao da bude naslednik Ordo Ad Chao, muzičkom gorostasu, zveri, nenadjebivom titanu. Sedam godina je prošlo, novo, peto puokrvno, poglavlje u jednoj kalsutrofobičnoj, turbolentnoj i nadasve mračnoj muzičkoj priči se pojavilo i... pa, generalno, ostavilo mlak utisak.

Meni lično, pak, ovo je i više nego slušljivo. Naravno, to ne govori mnogo, jer smo verovatno svi ubeđeni da Mayhem i ne može izdati zaista loš album. PsyWar je hit albuma i ubedljivo najbolja pesma, izdata kao najavni singl, pa je u mnogome i odgovorna za blago razočarenje - ostatak jednostavno nije zabavan i pamtljiv koliko ona. Takođe, možda maši na polju atmosfere, gde nema onog pakla, klaustrofobije... više je sve nadrkano, u facu, odlučno, sa osećajem superiornosti. Nadmoći. Snage. Agresivne mizantropije.

Za mene lično, i dalje kvalitetan uradak.

Malo ćemo preseći odmah na početku i sa leđa skinuti nešto što nam se posebno i ne uklapa u koncept. 

Novi album Arkone je zanimljiva zverka. Nakon što su na prethodnim izdanjima počeli sve otvorenije da koketiraju sa komercijalnim zapadnjačkim viđenjem folk metala, na ovom kao da su dobili želju da pokažu kako zaista jesu ozbiljan bend i kako se izdvajaju iz mase kojoj je rok upotrebe prošao.

U tome i jesu i nisu uspeli.

Album je svakako najozbiljniji, najmasivniji u njihovoj karijeri. Brdo rifova, ideja, instrumenata, sjajna produkcija koja sve to nosi. Sve skupa jedno pre svega progresivno čedo od albuma. Problem? Zaista malo pamtljivih detalja. Iako kao sonično putovanje - u granicama dosadašnjih dometa benda - neočekivano superioran i zanimljiv, čak i nakon više slušanja retko šta ostane u ušima. 

Jedna pesma je posvećena Srbiji. <3

Ovde ćemo pomenuti, više reda radi i raznolikosti zarad, i Elvenking i Falconer, oba benda, inače konceptualno jako bliski jedan drugom kroz čitave karijere, su izbacili albume u kratkom vremenskom razmaku i tako pružili silnu radost ljubiteljima tradicionalnijeg folk-power metal zvuka. Ne treba posebno naglasiti da mi je ovakav manir odavno dosadio, ali ne mogu ni reći da u pitanju nisu kvalitetna izdanja, posebno Elvenking i njihov bombastično nazvan The Pagan Manifesto koji je možda i njihov najbolji pokušaj još od sjajnog debija! Skoro se pojavio i novi Vintersorg, sa kojim stari majstor, nažalost, ne plovi  posebno daleko iz mirne luke i kolotečine u koju je davno zapao.

No, to se može reći za ceo taj podžanr, ono čemu se nadamo do kraja godine svakako jeste novi Nokturnal Mortum. A, da, Dornereich je snimio divan album, baš je ovih dana procureo - Freiheit  - koji je mahom folk, sa tek nešto malo blacka tu i tamo. Krasota.
Od čistog power metala izašao je, čini mi se, Edguy, Sabaton...

U vreme kada je Sludge/Stoner zvuk uveliko trend, već dobrano izmužen i ukalupljen, veterani se vraćaju sa novim remek-delom da razjebu scenu, pozeraj, hipsteraj i glupost. Najtežim rifovima tvog života kidaju ti kožu sa lica, dlake sa glave i muda. Krv iz nosa i ušiju. Sperma u jajima drhti, spermatozoidi preplašeno plaču. A, ti bi samo neku debelu da joj ga turiš u dupe, dok ne prokrvari. Udri.

Što se baš stoner zvuka tiče, izašao je novi Down - odličan, ukoliko volite bend - i novi Crowbar koji je prosečan, čak dosadan. Zanimljivo je da je još jedan velikan žanra - Corrosion of Comformity takođe snimio album (IX), sasvim standardan za njih, dakle direktan i odličan. Neke manje poznate ili novajlije baš i nisam ispratio, mada ne sumnjam da je bilo brdo materijala za slušanje.

Čikaški metalci The Atlas Moth su sa prethodnim albumom  (An Ache for the Distance) ušli u užu žižu (hipster) javnosti. Naslednik, fino nazvan The Old Believer, reklo bi se, priču gura čak i dalje. Jedan lep, organski spoj modernije vizije stoner metala sa matorom psihodelijom, nešto doom zvuka, a sve generalno izrazito atmosferično, gradi album koji je lep i opuštajuć za slušanje. Vokali su divni i raznoliki... Sve u svemu, zaista lepota. Iako zna u svojih pedeset minuta smoriti, stopiti se u jedno te isto.

Novi album Mastodona je, kako god da okreneš, spektakl u metal-rok svetu!

Dani zajebanog progresivnog sludge zvuka su, očigledno, ostali daleko iza ovih, sada već srednjovečnih muzičara, punih para i noseva razvaljenih od gudre. Nastavlja se priča sa prethodnog albuma - jednostavnije, kraće, mirnije pesme. Pristupačne, radio frendli, pamtljive, sa jasnim i pevljivim refrenima.
Da li je to loše?
Nikako. Mastodon putuje sam, putovao je sam čitavu karijeru, nekada je bio najzabavniji metal bend, sada verovatno ulazi u kategoriju najzabavnijeg mejnstrim rok benda, a da opet nije ljigavo komercijalan i glup. Daleko od toga! Sladž momenti su i dalje tu (i tamo), sve je dosta psihodeličnije, što je radost. Tu su i izraženi uticaji Ozija Ozborna. The Motherload je hit albumski, jako lepa pesma, koja nekako mami osmeh na lice.
Ključno pitanje ovde jeste - da li je bolji od The Huntera. Pitanje je teško. Ideološki i sonično to su bliski albumi. No, čini se d aje prethodnik više projektovan, sa tačnom namerom da se napravi otklon iz stare priče i primakne pop vodama, dok je novi samo odsviran u zadatim granicama, opuštenije, razigranije, uz bol u kurcu i osmeh na licu. Šta je donelo bolje rezultate? To prosudite sami.
Tombs sa svojim ovogodišnjim uratkom - Savage Gold - verovatno najbolje spadaju u ovu kategoriju bendova, iako ih je zapravo teško kategorisati i strpati bilo gde. Ložački spoj post-metala, blacka, sludgea i hc punka dobro funkcioniše. Jeste to paljevinska muzika za nove generacije, koja nam efektivno donosi bes, ali i dubinu, mrak, težinu, pa čak na momente i lepotu. Suštinski jednostavnije od prethodnih izdanja. Šta znam, kako god, nije to moja šoljica čaja.
Jedno od major izdanja godine svakako je debi EP benda Wild Throne (mada su postojali i izdavali pod drugim imenom). Iako se radi o svega tri pesme, ukupnog trajanja nešto preko petnaest minuta, konstatacija iz prve rečenice zaista lagano stoji. Presjajna progresivna rok/metal svirka, oplemenjena psihodeličnom atmosferom, obeležena mladalačkom energijom i originalnošču lagano razbacuje konkurenciju toliko ubedljivo da se čini da konkurencije i nema - da ponosno stoje u nekoj svojoj ravni. Sa teškom mukom treba sačekati full-length izdanje.
Hark nas je častio zaista zanimljivim stoner rock albumom. uticaji su raznoliki, ali baš fino uklopljeni. Album je definitivno grower, pa će sa svakim novim slušanjem otkrivati deo svojih čari. Opuštena svirka, organska, spuštena na zemlju što bi rekli ameri. Rifovi su masni i kul. Ma, sve je ovde dobro.
Junius je već dobro poznat ljubiteljima modernog progresivnog/art rok izražaja. Sa novim EP-em - koji se pak vrti nešto duže od pola sata - nastavljaju svoju sjajnu nisku bisera. Iskulirano, opuštajuće... U sličnom maniru, samo još dosta mekše i vazdušastije, sa jako gej vokalima, delovali su i Mars Red Sky na njihovom Stranded in Arcadia pokušaju.
Daleko mračniji i epično nazvan Conan je očekivano razvalio sa svojom vizijom doom/stonera (album Blood Eagle), monstruozna demonstracija težine i sile, kurčina koja udara u čelo, slonovska kurčina, što reče neko. Baš, baš vrhunski album. Nešto dosadniji i neubedljiviji je teksaški Wo Fat na svom The Conjuringu, ipak poštena svirka, posebno druga polovina albuma.

Sama činjenica da Godflesh, ti silni velikani metala, u 2014. godini snimaju i izdaju sasvim svež materijal je vredna radosti i vozdizanja tekuće godine u one uspešne, zvezdane. Filozofski i sonično ništa se nije promenilo, zvuk na tragu prvih nekoliko izdanja, rekao bih, svi znamo šta to znači. Hladno, teško i repetitivno. Hipnoza. Vrhunski, svakako. Hvala im.

Sada nekoliko imena kojima žanrovsko izvorište, niti današnja muzička ishodnica van svih kategorija možda i nije zajednička, čak ni bliska. Slični su samo po moćnoj reputaciji i bogatom katalogu iza sebe. I, u najmanju ruku, mršavoj sadašnjici.
Devin Townsend odavno smara. Kada kažemo odavno mislimo: "Bio je zabavan do sredine prošle decenije", a i to u vrh glave. Da je posedovao kreativni naboj i da je bio genije - teško da je diskutabilno. Da li je sve to i danas? Ma koliko javnost - kritika, mediji, fanovi i on sam - želela da to prikaže kao neoborivu činjenicu, ne ide ljudi. Nigde genijalnosti, samo... Ma, ne mogu čak reći ni klasična mašinerija za mužu novca. Ovo je spektakularna mašinerija, retko viđena. Taktika je jasna - zatrpavanje velikim brojem izdanja, činjenicu da su u pitanju progresivno sve bedniji i bedniji polu-proizvodi maskirati plaćenim recenzijama, laganje i ispiranje mozgova hajpu i hipsteraju ne posebno inteligentnim metalcima novog doba. No, želja je biti inteligentan i drugačiji, zato slušamo genijalnog Devina.
Sranje. Laž. Prevara.
Ah, da, album je ogavština. Preko sedamdeset minuta neslušljivog materijala. Njegov atak na kauntri. Smejurija. Bataljujte ovo. Bacite u plejlistu Bob Waynae ili Henka Trećeg ili bilo koji mudasti, prljavi alt-kauntri.
Cynic je jedan od mojih omiljenih bendova. Možda i ne toliko zbog same njihove muzike, koliko čitave njihove priče.
Devedesetih su snimili album koji je umnogome definisao tehnički det metal - Focus - i uz još nekoliko naslova i danas predstavlja krajnje domete podžanra. Onda su se raspali. Godimanam kasnije okupljanje i 2008. svetu daruju najbolji porvatnički album ikada. za razliku od silnih beskičmenjaka, oni ni sekudnu ne igraju na kartu nostalgije, ne uvlače se starim fanovima, već ih nespremne prebacuju na kraj evolutivnog procesa koji s eniakda, zapravo, nije dogodio. Dovode ih do zvuka koji bi se, da nije bilo raspada, lagano stvarao pred pet ili više albuma. Potpuno van det metal priče, potpuno u nekom svom univerzumu. I to jebeno uspešno. Snimiše oni tada jedan od ponajboljih albuma decenije. Ponovo.
Šest godina kasnije donose nam mrtvu dosadu. Iako zvučno u maniru prethodnika, Kindly Bent to Free Us nam ne donosi ništa do praznine. Užasna bezidejnost i mrtvilo. Tek ponegde iskoči neka ideja, neki momenat, možda u vrha glave dve slušanja vredene pesme, a i one su ugušene neodgovarajućom produkcijom. Sredina albuma i nekako, do kraja ste ubijeni u pojam.
Slušajući redom već deseti dugosvirajući studijski album britanski legendi doom-a, deluje mi čak kao eksplozija kreativnosti u poređenju sa prethodna dva beznadežna slučajeva. Instina je tužnija. Ovo je svakako najgora Anathema do današnjeg dana. iako su ovde vokali lepi, melodije takođe, poneki pejsaž je divno atmosferičan, sve skupa je ubijajuća dosada. Poslednje pesme otvoreno koketiraju sa elektronikom, donose određene svežine. Ne znam baš koliko je dotični eksperiment uspeo, ali, eto, makar je nešto drugačije. You're not Alone takođe malo razbija monotoniju.
Baš kao i Cynic - preporučivo samo za ljubitelje elevator muzike.

Mrtvi djent nikad nisam mirisao, ne znam šta je sve na tom polju izlazilo. Vredi, verovatno pomenuti dotične:
Pristojno je to. Instrumentalno kao što znamo. Možda je bolji od prethodnog, tu je negde svakako. Ništa ovde ne vrišti u ogromnoj meri na djent i isvirani monotoni trend, čak ima dosta nekih vintažnih prog. rok fintica, ali, makar meni, ultimativno dosadno.
Killer by Killed je izdao debi album. Supergrupa sastavljena iz članova TDEP (Greg), Mastodona (Troy), Dave Elitcha iz raspale The Mars Voltae, kao i Maksa iz Soulflya. kakvih smo sve skrnavih nazovi supergrupa imali u prošlosti, ovo je čak ispalo i fino. Singl Wings Of Feather And Wax je sasvim slušljiv i zabavan, čitav album onako... Daleko od nekakvog esencijalnog izdanja, ali može da s eobrne, posebno ako volite ove modernije fazone.
Ovi momci snimiše albumčinu. Poznata nam je njihova formula haotičnog hardcorea sa južnjačkim mirisom. U pitanju je beskompromisna lomljava. Krljanje. Vrištanje. Pola sata radosti u besu. Za letnje znojenje, za vežbanje, za strčanje, za šutke, za prebijanje klinaca u kraju zato što nose Ajron Mejden majicu.
Ne znam gde bih ih metnuo, ali - Body Count se vratio. Ako vam to ne mami osmejak na lice, niste živi, niste rasli u mom svetu. Manslaughter.

Doom se ne čini posebno aktivnim ove godine, par zapaženih izdanja, moguće da je, s obzirom da nisam baš fanatik, ponešto prošlo ispod radara. Ono što je i prodrmalo učmalost je uglavnom dolazilo iz potpravaca koji meni nisu posebno bliski. Nadamo se da će neka od funeral mrcina izdati nešto do kraja godine...
Sjajno izdanje!
Epic doom metal album godine. Ne! Top album u mnogo, mnogo godina! Kakva jebena vokalčina, kakva uzvišenost u zvuku, značajnost, osećaj posebnosti, odsudnog. Kao uvertira za armagedon. Prebrutalno. Saundtrek za neku paljevinsku epsku fantastiku. Više od toga. Čak iako nisam iz tog fazona, Kendlmes i te munje, ostao sam sasvim sa :O facom.
Tradicionalni doom u svom najboljem obliku. Teško, masno, mučno, epično. Za ljubitelje poslastica prava. Čak mislim da od Pilgrima tek možemo očekivati, kao i od Below-a,s vakako zvezde u usponu.
Doom:VS je album pod imenom Earthless, za one koji vole nešto melodičniji zvuk. Šta znam, promena vokala i generalno ne posebno ubedljiv pokušaj, ali opet je u pitanju kvalitet, ništa tu posebno ne fali. Možda je samo do stila i mog ličnog ukusa.
Kažem, čekamo neki masni funeral.
Što se metal gotičarenja tiče... Ne pratim.

Progresivnog metala je bilo, bilo je i dobrih izdanja.
Teramaze sa svojim četvrtim studijskim albumom - Esoteric Symbolism - ubo u centar mete. Usnimivši svoj pogled na moderniozoanu verziju u biti tradicionalnog prog. metala, sasvim su se izdvojili među konkurencijom. Album je podugačak, skoro osamdeset minuta, ima baš dosta toga da se posluša i svari. Mirnije, mekše pesme mahom, ali zna da udari žešće tu i tamo. Generalno mračan album, to mu je i najjača karakteristika.
A.C.T. je izdao Circus Pandemonium, nešto više u neo-prog varijanti. Vanishing Point je udarački nastupio sa svojim Distant Is the Sun. Baš onako direktno u facu, žustro, moćno.
Australisjki Voyager je sa prethodnim albumom baš ušao u središte moje pažnje. Naslednik nikako nije razočarao. Možda, dok je u pitanju moj lični uksu, i najbolje progresivno izdanje ove godine, za sada. V je moderan, melodičan, istrzan. To je klasični prog. pomilovan novijim Cynicom, elektronikom... Album lepo teče, pesme su dovoljno raznolike i pamtljive, svoje. Baš divan komadić.
The Kindred - Life In Lucidity. Je baš jedan film albumčić, mislim da je u pitanju debi, da stvar bude lepša. Za fanove ekipa kao što su 3 i Fair to Midland. Taj neki melodični new prog fazon, bend je eksperimentalan i širok u svom muzičkom izrazu, a opet lak za slušanje. Vidim u pojedinim recenzijama opljuvaše nedostatak fokusa, produkcija i vokali sve uspešno drže na okupu, iako je muzički i idjeno šarenolik, no nikako šizofren. Tek od ovih momanak treba očekivati lepotu, mada su i ovde baš super.
Moram pomenuti i skorašnje otkrovenje - Merkabah iz Poljske sa albumom Moloch su baš zanimljivo nastupili. U pitanju je RIO filozofija - avangarda sa džezić, metal i progi elementima. Možda nenadjebivi King Crimson, ali i drugi bendovi sličnog usmerenja, malo Magma, znate već...

Za kraj ostavljamo najbolje - death i black metal.
Počinjemo sa ovim bendom i album zato što bi mogli da ga lagano stavimo u čisto porgerajsku kategoriju., no eto, makar zbog korena ovog benda. Pominjali smo evoluciju Cynica koja se nije dogodila, e pa ovaj album je upravo to, karika koja povezuje Focus sa novom erom benda. S tim da je zvuk provučen kroz modernu post-mešuga-post-djent prizmu. Fuzija je ideološka osnova, jako zaigran i slobodan album. Mnogo stavri da se čuje i savri. Potrebno je malo strpljenja, kao i sa svakim pravim tehničkim det metalom, ali se isplati.
Artificial Brain - Labyrinth Constellation.
Kakav ludački album! Evo zašto volim metal i zašto ću ga uvek voleti. Ludilo uzvišeno. Tehnički grajndi ludački det metal inspirisan naučnom fantastikom. Traba li vam više? Čak toliko slojeva, buke, agresije ne stapa se u jedno te isto, već je silna haotičnost osnova, jer tu i tamo ulete mirniji delovi. Jedno od remek dela podžanra. Ponovo debi, ponovo nada da nas veliko tek očekuje.
Tu sreći ljubitelja ovog stila nikako nije kraj.
Pyyrohon - The Mother Of Virtues.
Koliko volim kada metala gubi granice i odlazi u ništa drugo do čistog ludila. Ovo je muzika za svet koji je voleo i voli Converge, Gorguts, TDEP... jako nojzi, eksperimentalno, besno, čudno pre svega. Ne znam. Nekada uspore toliko da su na granici dooma, nekada si grindcore. Osećaj je da bi mogli da sviraju bilo koji tradicionalni pravac sa jednakim uspehom, ali oni su odlučili da razvale granice. Još jedna od bendova koji iznutra razvijaju metal. Hvala im!
Noneuclid - Metatheosis.
Noneuclid je bend koji svoju muzičku osnovu, u donosu na prethodne bendove, nalazi vše u thrash metalu. E, sada, kada kažemo thrash ne mislio na jalovi neo- pokret koji je svoj vrhunac - u trendovskom smislu - doživeo još pre nekoliko godina, ne mislimo na neko nostalgično govno, na "kako-napaljeni-klinac-klošar-vidi-treš" filozofiju, ne mislimo čak ni na kvalitetno, beskompromisno, ludo i brzo prangijanje u stolu Kreatora i sličnih. Imajte na umu Voivod i Coroner, dakle eksperimentalniju, progresivniju, tehničku stranu žanra. Rifovi, produkcija, vokali, sve je to u maniru stare škole,ali ideologija benda se ne zaustavlja na pokušaju revizije muzike, nemogućoj regresiji. Čak se album nikako i ne može svrstati pod treš ili bilo koji dugi podžanr. Naravno, ljudima kojima je i namenjen ovaj album, do žanrovskih odrednica je stalo samo sa čisto geek strane.
Torrential Downpour - Truth Knowledge Vision.
Još jedan bend u ovoj suludoj turi poremećenog tehničkog iživljavanja. I ovaj je teško objasniti i definisati, a da se ne koriste beskorisne odrednice poput "ludo", "otkačeno", "jebanje keve". Možda možemo samo utvrditi neku početnu osnovu, možda neki mešugin post-thrash. Mada... nekada je to blisko mathcoreu, nekada čujemo atmosferične, laganije instrumentale. baš nekonzistentno izdanje, Hyperion je jebačka numera, ima još nekoliko dobrih, ali ima i nepotrebnih, nejasnih filera. Vredi poslušati, svakako.
Jedan od najuzbudljivijih grindcore bendova današnjice - snimio je poslednji album, objavio ga i lagano otišao u istoriju. Čini se još spektakularnije tehnički, ali i dosta melodičniji no pre, što ga čini, zapravo, jako zanimljivim. Jedan od kandidata za album godine.
Emptiness - Nothing but the Whole
Album godine? Možda je to pre ovaj komad! Belgijski anderground mastodonti nam isporučuju savršen album, ništa manje. Dobro, jebiga - savšrenstvo minus jedan, čisto da se ispoštuje forma i istina po kojoj ništa savršeno nije. Blekerski det metal. Dumerski blek det metal. Uspavanka, uvertira u košmarne sne mog još uvek nerođenog deteta! Mračno, sporo, bajkovito na jedan jeziv način, lepo u svojoj ružnoći.
Morbus Chron i njihov Sweven je još jedan od albuma oko kojih se vozdigla silna galama, pobrao je on brdo pozitivnih kritika... Meni je blago razočarenje - u smislu da sam očekivao nakon čitanja istih mnogo više - u osnovi jasno švedski old skul det metal, ali preko njega idu slojevi i slojevi laganog eksperimentisanja, mešanja, putovanja kroz rok/metal pdožanrove. Lepo je to, druga polovina albuma nekako posebno pogađa, sa poslednjom koja je genijalna gotovo... samo nije to baš moje parče muzike, baš zbog švedskih korena, koje nikada nisam preterano gotivio.
Domains - Sinister Ceremonies. Iskreni i vrhunski death metal. Moćni vokali, jebene gitare, buka. Španski satanisti donose baš, baš pravu radost za sve zaklete ljubitelje žanra. Ancient Ascendant - Echoes And Cinder. Takođe u maniru tradicije žanra, bez mnogo lutanja, posvećeno pre svega muzici i pesmama. Ipak, u pitanju nije baš klasični death metal sirovi. Ima ovde blekerisnaja, malo progeraja u maniru Edge of Sanitya. Zanimljivo, ako ne i više od toga.
Album godine!!!
Ne ozbiljno! Ovo je to!!!
grčki majstori simfoničnog i ezoteričnog death metala su sa novim studijskim albumom baš uboli metu, sasvim, sasvim razjebali. Iako je i svako prethodno izdanje bilo sjajno, činilo se da tonu u ponavljanje samih sebe, pa sam se čak pribojavao, predosećajući album koji će me konačno smoriti. Kad ono! Nije se ovde sonično ništa spektakularno promenilo, filozofija je ista, ali pesme! Pesme su napisane sjajno, uzbudljive, raznolike i sveže. I kako album teče sve je bolje. JES!
BURN! BURN! BURN!

Počeli smo sa crnim metalom, tako i završavamo. Bogovski žanr. Najbolji na svetu. Moja duša i um.
Agalloch, novi album, The Serpent & The Sphere. Sve je ovde profesionaln, ozbiljno i nesumnjivo dobro, samo... Šta znam, možda je do mene, možda je samo ovo blago dosadilo, a možda pesme jednostavno nisu na psoebno visokom nivou. Rekao bih da za ovakav zvuk ipak treba malo više truda. Stilski to je, šta znam, možda korak ka starijem Agalloch zvuku, dakle nema nekog novog eksperimentisanja i širenja muzičkih vidika, već lepih melodija, epičnosti, atmosfere divne. Ma jebiga, volim ja ovo.
Iskald - Nedom og Nord.
Poznati melodični blekeri se vraćaju, možda i najfiniji njihov pokušaj do sada.
Twilight - III: Beneath Trident's Tomb.
Američki metalci svojim trećim albumom nastavljaju da nas voze kroz njihove vizije. blek metal sa elementima svega i svačega ubačenim da začine. Furiozno i kul. ali... u poređenju sa prošlim njihovim albumom ipak slabije. Meni s,e doduše, i dalje ovo dopada.
Zato je novi Panopticon sa svojom avangardnim i opuštenim, gotovo duhovitim pristupom žanru snimio jedan sjajan komad muzike. Njihov novi album - Roads to the north - standardno inkorporira brdo uticaja od indi muzike, kauntrija, do raznolikih metal pravaca.
Čast psihodeličnog bleka - pravca koji raduje moju dušu već dugo i hvala mu na tome - brane grci sa naslovnice iznad. Još početkom godine su izbacili svoj novi pokušaj, novu nadu sa kojom su, možda, trebali konačno da se nametnu kao legitimna alternativa proslavljenijim imenima unutar ovog narkomanskom podžanra. Nisu baš u tome uspeli. Pitanje je da li oni uopšte imaju to u sebi, no ovo je jedan iskulirani, veseli, ludački albumčić koji baš prija. Meni dovoljno.
Teitanblood - Death.
Ratni metal. Usisivač metal. Zovite ga kako hoćete, ovaj misteriozni dvojac iz Madrida jebe.
Furiozna cepačina koja s esluša kroz slušalice, na najjače, dok uši krvare, dok mrzite ceo svet. A, ako ga još mrzite često i temeljno, eto vama omiljenog albuma i benda. Nema kompromisa.
Aenaon - Extance.
Ne znamo šta se to desilo pa su mediteranci, čini se, preuzeli primat, s ponosom nose baklju crnog metala u dubine Hada. Vreli, razigrani i veseli po prirodi i klišeima, donose nam najmračnije sonične vizije.
U redu, albumu o kojem je konkretno po ovim redovima reč, baš i ne odgovaraju potonje reči. Ovo je predivni progresivni blek kakav baš godi mojoj duši. Borknagar. Tačka. Toliko. Dovoljno. No, nije ovo kopija dotičnog benda. Sasvim je ovo originalno. Takođe, bend gazi u pojedinim vodama i avangardnim stazama, poput sjajne "Funeral Blues". "Closer to Scaffold" možda i najbolja...
Spectral Lore je izdao solidan atmosferični album - III. Dok nas Lantlos očekivano miluje post-black fazonima i to nas baš fino miluje, nežno.
Za kraj ostavljamo komadinu muzičku. Triptykon. Pre nekoliko godina su uzdrmali scenu, obeležili godinu u kojoj su izdali debi album. Stari majstor, čovek koji je inspirisao žanr. Koji je u trideset godina dugoj muzičkoj evoluciji, počev od kultnog Celtic Frosta, došao do ove tačke. U nekojoj svojoj dimenziji, sasvim za sebe, sam sebi konkurencija. Triptykon.Neću ni da pričam o ovome, nabavite, slušajte!
Treba smao pomenuti da je, ubrzo nakon objavljivanja, umro čovek zadužen za artwork ovog, kao i prethodnog izdanja  - Gajger. Slava mu.

Na kraju se završi poduža lista, a mnogo toga lepog i poremećenog nas tek čeka do kraja godine...

Lana Del Rey je sa prethodnim albumom ("Born to Die") pogodila središte mete, sasvim lagano. Spajajući pogled bele, bogate devojke na hip hop sa estetikom pop muzike (i vascele američke pop kulture) pedesetih i šezdesetih godina minulog veka - i to čineći na profesionalan način - donela je popularnoj muzici ono što joj je bilo preko potrebno - pomak sa mrtve tačke. Iako umetnički postojeći u post-Ejmi Vajnhaus svetu, donekle deleći filozofiju sa preminulom pevačicom, pokazala je da ipak ima snagu da dopre do šarenolikije publike, zavoleli su je ljudi bez obzira na pol i godine ili političko opredeljenje (bez obzira na jak akcenat na američkom patriotizmu, voleli su je i najveći borci protiv američkog imperijalizma, jelte xD). Svakom je ponudila nešto, a bogami mnogima i sve. Atmosferu nestalog holivuda, lepotu umrle Amerike, kvazi-melanholiju, zapaljive hitove, šta god.

Kao i bezbroj umetnika i zvezda pre nje, tako se i ona našla na prekretnici i pred mučnim pitanjem: šta sada? 

Bila je u takvoj situaciji da je sebi mogla priuštiti kakav god je album želela, sa čak i onaj koji sigurno neće ponoviti ni delić uspeha prethodnika. 

Ultraviolence. 

Neka početna ideja ovog teksta jeste bila želja da se brutalno zakopa ovo parče muzike, no to se ipak neće dogoditi. Previše volimo Lanicu za tako nešto. 

U suštini ono što je, donekle, nagovestio i obećao "Dark Paradise", "Ultraviolence" ispunjava sa morbidnom posvećenošću. To je pre svega odbacivanje većine modernih uticaja i sve jače okretanje muzici koju bi, recimo, mogli čuti u nekom mračnom, zadimljenom baru, negde sredinom prošlog veka, negde na zapadu Amerike. 

Pesme su mahom sporije, mračnije, a Lana pokušava biti melanholičnija i čak depresivnija no ikada pre, toliko posvećeno da na kraju ispada čak i smešno.

No, nije estetski ili ideološki otklon (kojeg zapravo nema) u odnosu na prethodne radove ovde problem. Iako bih svakako radije želeo album stilski uravnoteženiji, u maniru onog što ju je izvorno i učinilo posebnom (o čemu smo pisali u uvodu), ni odustajanje od jednog od glavnih elemenata i pravljenje monolitnijeg dela ne bi bio problem... da su pesme bolje nego što jesu. Na kraju krajeva, Lana i nije neko od koga smo mogli očekivati iste albume iznova i iznova. Niti to ikome treba. 

Prosto - pesme nisu dobre.

Istina je, na albumu su radila neka zaista velika imena današnje muzike. Istina je da bukvalno svaka pesma ima neki zanimljivi momenat, duži ili kraći (između ostalog zato i ne mogu opljuvati kompletno delo onako kako bih želeo), ali da gotovo niti jedna ne funkcioniše savršeno od početka do kraja. U pop muzici album kao celina ne mora biti jak, neodvojiv, neuništiv poput klarkovog monolita, ali mora imati dobre pesme, hitove. 

"Cruel World" je meni jedna od boljih, ali je preduga, vrti se gotovo čitavih sedam minuta. što je mera za neki progresivni metal/rok. "West Coast" je jedina u maniru prešlog albuma, sa modernijim elementima koji podsećaju malo na izvorni dubstep (ili možda bolje reći trip hop), s tim da je u refrenu totalno uljuljkana i smorena, pa je tako u pitanju jedan apsurdan pop singl koji je najzabavniji u strofama. "Sad Girl" ima zanimljivih instrumentalizacija, solidan pre-chorus, ali je sam refren lirički toliko banalan da Lana u njemu dostiže samo svoje poetsko dno. "Money Power Glory" ponovo ima dobrih momenata na gitari, ali boluje od jednako ogavnog refrena. Zaista je teško poverovati da iko normalan može pevušiti takve banalnosti. Sramotno je gotovo.

Neke od ovih pesama - "Old Money", "Other Women"... bile bi efektnije na prethodnom albumu, gde bi bile smeštene između konretnijih, komercijalnijih numera, ovde su, iako solidne (u pravom smislu te reči), svojom eteričnošću samo upale između nekoliko "udav" komada i doprinele celokupnoj dosadi.

Ne možemo ući u glavu naše Lane. Ne znamo da li je ona ovde tripovala umetničko delo, šta li? Krajnji rezultat jeste - umesto pesama koje nam ne izbijaju iz glava nedeljama i mesecima, skup polu-pesama za slušanje dok čitate ili radite nešto. Atmosfera jeste tu, ali nema suštine, nema dojke, kolena, zadnjice, kože, mirisa i ukusa. Mrak je tu, ali nema ni cigarete ni burbona ni lajne kokaina ni gole kurve na krevetu. 

Fast forward na kraj recenzije: "Jedna od najboljih anime serija ikad!"

Stil i suštinu na filmu i televiziji retko ko uspe da sklopi. Svedoci smo modernog, arthouse filma koji dominira na području (vizuelnog) stila, ali sadržinski je prazan i tupav poput nedonoščeta neandertalca. Situacija u kojoj je film sa ideološke strane osmišljen i dubok, a tehnički pak zastareo i već viđen je takođe prirodan sled...

SE: Lain je, da ne verujete, kompletan i dominantan na oba polja. kako literarno-filozofskom, tako i na vizeuelnom nivou. Nikako bez svojih grešaka, ali toliko silovite ambicije da ona na momente čak i lomi, ali niti jednok trenutka ne pušta. Animirana serija koja služi kao intelektualna presa, nedokučiva zagonetka.

Lain je, kako se isprva čini, krajnje introvertna i dosadna mlada devojka. Takođe je "loša sa kompjuterima". Pak, suicid jedne učenice iz njene škole i uznemiravajući, posthumni mejlovi koji stižu mnogim učenicima, između ostalih i Lain, će sve promeniti. Ne volimo se posebno dugo zadržavati na opisu samog zapleta, jer se to neosporno pretvara u prepričavanje viđeno u pismenim zadacima osnovaca. Suštinska postavka na frontu post-modernog sajberpanka je, zapravo, sve što će vam i biti potrebno.

Se: Lain stoji spektakularno aktuelan i neprevaziđen (a što većini sajberpanka ne uspeva). U redu, izviknuće neko iz poslednjih redova, prošlo je nekih 15-16 godina od pojavljivanja serije. Da. Ali znamo koliko se internet, sveopšta moderna tehnologija i društvo samo promeničo u tom periodu i koliko pojedini sf filmovi iz devedesetih već danas deluju naivno, da ne kažemo i sasvim anahrono.

Da, serija jeste, ugrubo, o paralelnoj, virtuelnoj stvarnosti - The Wired - ali je istovremeno i  mnogo više.

Ona je skaladan spoj nekoliko razigranih ideja koncepta koji svoje utemeljenje traže u filozofiji i manje ili više srodnim granama ljudskog umnog delovanja. 

Ideološki serija je pre svega postavljena na osnovama teorije uma, funkcionalizma i kognitivne psihologije. Ona se bavi nekolicinom povezanih i ne direktno povezanih tema i ideja, ali suštinski, osnova jeste - samo postojanje čoveka u modernom svetu. Golica um dubinski, ljušteći ga poput crnog luka, sloj po sloj. Osnovni nivo jeste sajberpank proistekao svakako iz radova Filipa K. Dika i Gibsona, ali ide dubinski do Žana Bodrijara, pa i Platona samog i njegoove pećine, kao izvorišta cele ideje. No, gledanje na problem postojanja kao projektovane simulacije ili u modernom dobu programirane, sajber stvarnosti nije sve ovde. Jako oslonjena na modernu psihologiju, kao i neku vrstu metafizike pamćenja, serija se bavi ljudskim sećanjem, postavlja ideju da samo ono što je zapamćeno jeste se i desilo. Ideja je jasno idealistička, na tragu Kanta i Hegela, kao što se i čitava serija oslanja na radove ta dva filozofa. Sama ideja jeste jeziva, pošto je jasna varljivost našeg pamćenja. Jasna je ideja da je svako sećanje zapravo sećanje na... sećanje, ne na realnu, stvarnu situaciju koja je za nas, pred našim očima odihgrala samo jednom i nikada više. Beskrajni niz fotokopija. Sve bleđe i nejasnije. Ekvivalent igri gluvih telefona. 

Sećanje je sva stvarnost, a sećanje je varljivo i falično. Selektivno.

I tako dalje. Dok vas sasvim ne sludi. Dok ne budete znali šta je stvarno, a šta je virtuelno. Šta i ko je Lain. Da li ona uopšte postoji? A, njen svet? Svetovi?

"Dosije X" teorije zavere, postmodernističke halucinacije i sve više i više pitanja.

Možda sama serija najbrutalnije dominira na nivou nečega što bi morali nazvati sajber metafizikom 21. veka. Gde je ljudska duša zamenjena avatarom u virtuelnom svetu. Gde sam Bog, možda, obitava upravo u toj digitalnoj ravni. avatari u onlajn igrama, profili na društvenim mrežama i svemoćni administratori nad nama.

Uz sve to, dolazi nam i ideja ostvarenog kolektivizma kao posledice-cilja globalnog povezivanja čovečanstva na virtuelnom nivou.

Nemojte se plašiti - ne morate biti načitani knjiški crvić, biti sistematski upoznati sa razvojem filozofije, sociologije i psihologije da bi ste uživali, u suštini i razumeli ovu seriju, samo, eto, što je vaše znanje na tim poljima veće postoji šansa da ćete više nivoa otkriti, više uživati u moćnoj interakciji između autora umetničkog dela i konzumenata istog koja stoji na suprotnoj strani holivudksog serviranja svega u plastičnoj kesi, "drive through mcdonalds" kultura, loše meso, plastično povrće, sažvaće, nagoji se, produži dalje. Ne, ovo je umetnost u svom pravom, nepatvorenom obliku.

Serija ne žuri da postavi sva svoja pitanja, isprva samo gradi određenu mističnost, jaku atmosferu i lagano nas unosi u svoj svet, da bi pred kraj sva ideološka dubina pala na naša pleća, zakucala nas na zemlju, zbunjene, bez daha i uma silovanog jako. Do kraja ne dobijamo konačne odgovore, nego čini se samo još pitanja, još materijala za razmišljanje. Što, nikako, ne znači da je kraj loš - on je upravo onakav kakav bi trebao biti, intrigantan. 

Suštinski, SE: Lain se odvija poput filma Dejvida Linča sa kraja devedesetih godina prošlog veka - postmodernistički nadrealizam u svojoj najboljoj, najmističnoj formi. Razmišljajte u pravcu Mulholland Drive-a i Lost Highway-a.

Poželećete, verovatno, da potrčite u jednom trenu ka internet objašnjenjima pojedinih epizoda ili čitave serije - nemojte. Odmorite. Porazmislite, pa na posletku - pogledajte još jedanput ili dva puta. 

Trinaest epizoda po dvadeset minuta... ukupno neće oduzeti mnogo više vremena od prosečnog filma Pitera Džeksona, a čak će i četvrta repriza ove serije doneti više zabave i saznanja, nego li valov pun pomija pomenutog kvazi-vizionara.

Vizuelno.

Serija je divna. 

Režija je takva da podseća ponajviše na savremenog Džima Džarmuša, sa jako dugim, repetitivnim, prelepim kadrovima koji pucaju od, da tako kažemo, urbane atmosfere, depresije i praznine post-industrijskih gradova. Baš poput Džarmuša i ovde muzička pozadina u građenju atmosfere i određene simbioze sa vizuelnim jeste jako bitna...

Uz to, pojedine scene su ravno prelepe, posebno duge šetnje gradskim ulicama, koje su ekvivalent pregoreloj, predugoj ekspoziciji, sa jako stilizovanim senkama. Ili beskrajnog vrtenja slika bandera i silnih žica i kablova koje povezuju i vezuju ovaj svet. Porobljavaju.

Sve je rečeno.

Jedna od najboljih anime serija ikad!

Elfen Lied je jedna, pre svega, iskrena anime serijica.

Njenih prvih pet-deset minuta efektno svakom znatiželjniku stavlja do znanja - krv, nasilje i sise.
Ona jasno kazuje da u svojoj osnovi jeste jeftini slešer. Perverzna vizija horora sa početka osamdesetih konvertovana u format koji je, izvorno, deci posvećen. 

Bio bih neviđeni hipokrit kada bih glumatao neku zaprepašćenost tim uvodnim ili bilo kojim sledećim prikazom nepatvorenog, glorifikovanog nasilja koje ovaj anime ima da pruži. Mnogo gore stvari smo videli, a nasilje u ovom crtanom filmu je toliko prenaglašeno da je više na granici smešnog nego bilo šta drugo. Konačno, o aman, sve ovo je nacrtano.

Naime, Lucy je diklonius - mutant sa rogovima - zatvorena je u nekakvom centru za izučavanje njene vrste. Vrtse? Da. Njena mutacija je na liniji one iz X-Men stripova, s tim da je društvo daleko netolerantnije prema različitosti u ovoj seriji, nego li u romantizovanim marvelovim stripovima o superherojima. Nije ni čudo - veruje se da je mutacija zarazna, da su dikloniusi sledeća etapa ljudskog razvoja i da je njihova sudbina i svrha da zamene čovečanstvo, ne da mirno koegzistiraju sa njim. Samo - krvoločno - ponašanje rogatih mutanata, naravno, dodatno potpešuje takva uverenja. Takođe, rogovi nisu jedina razlika između vanilla homo sapiensa i dikloniusa jeste ta što potonji poseduje nekoliko parova nevidljivih ruku koje se kreću toliko brzo da glatko odbijaju puščano zrno... ili kao od šale lome kičme i odsecaju glave.
Ipak, dikloniusi su nepoznanica za generalno društvo - mali broj naučnika i veliki broj vojnika brine o njima u pomenutom centru, daleko od očiju javnosti.

U jednom trenutku naša jebozovna Lucy se oslobađa i kreće taj famozni pokolj.

Golu devojku, ružičaste kose i sa rogovima, na obali mora pronalaze studenti Yuka i Kota, koji su u srodstvu i blago incestoidnoj vezi (Yuka je zaljubljena u Kotu). Od krvožednog psihopate nema ni traga, sve što je ostalo jeste devojka bez sećanja, umeća govora i preslatkog ponašanja prikladnog kućnom ljubimcu.
Lucy je podeljene ličnosti.

Elfen Lied i prečesto deluje kao projektovana, konstruisana serija, pre nego stvorena u naletu neizbežne, muzama indukovane, inspiracije. Svaki element ovde kao da je sa svrhom, kao da gađa određenu publiku ili je tu samo da bi dodatno zamračio priču. Alegorični rasizam i diskriminacija, koketiranje sa incestom, bogatstvo pokolja i ostala čudesa i gadosti nisu bili dovoljni, pa smo morali dobiti i dete žrtvu porodičnog, seksualnog nasilja.
Koliko god pojedine scene pred našim očima bile kontraverzne i gadne, činjenica da su tu namerno, kako bi se dopale tinejdžerima i dobro prodale je ono što daleko više uznemiruje.
Kvalitetno i kompletno sklopljena priča od početka do kraja, profesionalno.

Izgleda da niko nije "šopovao" ovu sliku :O

No, serija je u svojoj biti jako humana. Divna. Kao i većina anima njenog doba - a to se nije posebno promenilo ni čitavu deceniju kasnije - ona se pre svega obraća adolescentima, pa su teme najbliže njima, teme usamljenosti, neshvaćenosti, izopštenosti i vršnjačkog nasilja kao osnovni motor, uz generalno ne prihvatanje različitosti koje može da se, kao što rekosmo, posmatra kao metafora i da se prenese na nivo nacija i rasa.
Ono što je nestandardno, a u uskoj vezi sa opštim mrakom - Elfen Lied, iako prenaglašeno, pojednostavljeno i plastično, sasvim lepo prikazuje nastanak naših psihopata, naših serijskih ubica. Psihopate stvaramo mi, društvo, ne padaju nam s neba poput grada i snega. Iako je u pitanju opšte mesto, koje bi trebalo biti jasno i poznati svima, činjenica je, izgleda, da se to mroa iznova i iznova ponavljati... sa jednako poražavajućim krajnjim rezultatima.

Nije u pitanju najbolji anime ikad. U celokupnom panteonu forme - Elfen Lied verovatno ne zauzima niti mesto u prvi deset-petnaest serijala. Predstavlja pre svega dobro mesto sa kojeg možete zakoračiti u ovaj svet - F2 na šahovskoj tabli -  koje će vam na kvalitetan i zaokružen način predstaviti stil i  teme karakteristične za medij.

Elfen Lied je priča o ljubavi. O značaju, snazi, potrebi za ljubavlju. Razumevanju. Prijateljstvu.
I poražavajućoj nedovoljnosti usamljene, jebene ljubavi i dobrote, njihove krajnje nesposobnosti da nadvladaju mrak i mržnju čitavog sveta.