Zombie Geek

Sedamdeseti rođendan jednog od značajnijih autora u istoriji svetskog filma - Dejvida Linča i još jedno naše gledanje Elephant Mana su se slučajno poklopili, pa je to dovoljan razlog - ako je isti uopšte potreban - da prozborimo o  ranom delu pomenutog reditelja.

Linčovu karijeru možemo podeliti u nekoliko faza: ranu, Dine, srednju (koja počinje sa Blue Velvet i okončava se sa Mulholland Drive) i poznu koja je, verovatno i sa razlogom, podelila i najtvrdokorniju bazu njegovih fanova.

Elephant Man je drugi dugometražni rad i dolazi nakon jakim simbolima kriptovanog i na površno gledanje ne sasvim probojnog Eraserhead-a. Naravno ne treba reći da EM nikako nije jednodimenzionalan i površan, ali jeste daleko pristupačnije delo, možda i jedno od najpristupačnijih u čitavoj filmatografiji Dejvida Linča.

U pitanju jeste biografsko delo o čoveku-nakazi iz viktorijanskog doba, do te mere deformisanog raznim tumorima da je nazvan Čovek-Slon. Živi u "šou nakaza" kao privatno vlasništvo izvnesnog Bajtsa koji se prema njemu odnosi kao prema najgoroj životinji. Za nakazu saznaje i ambiciozni mladi lekar - Trivs, odlučuje da ga "pozajmi", prouči i prikaže londonskoj lekarskoj eliti, da tako kažemo. Nakon vraćanja kod starog gazde, nakaza biva prebijena i tu lekar odlučuje da ga spasi... i tako dalje.

Kroz čitav film vidimo patnju stvorenja i odnos ljudi oko njega prema njemu, ali i svemu što nije ljudsko. Pitanje je tumačenja da li je ovaj film antropocentričan ili čak i daleko zlokobnijih misli. Za prizemne ljude on nije čovek, on je nakaza prirode, izrod, on je manje od čoveka, verovatno manje i od životinje. No, čak i taj odnos prema nakazi je iskreniji i naivniji nego odnos naučnika, lekara i više klase viktorijanskog doba generalno. Dok je prvo gađenje i odbacivanje produkt neznanja i iskonskih strahova ljudi, drugi je daleko zlokobniji.

U početku je on za nauku fenomen anatomije i ništa više. Suštinski nije vredan pažnje dok ne progovori, pa čak ni to nije dovoljno. On je i dalje samo debil, idiot na nivou papagaja. Lekari znaju da je on čovek, ali nedovoljno dobar čovek. Ovi delovi filma zaista jesu uznemirujući i podsećaju na najstrašnija nedela nacizma. Tek kada pokaže znake razuma, tek tada zaista skreće pažnju lekara na sebe. I onda ga režiser u nastavku crta kao jednu savršeno dobru figuru - bukvalno bez i jedne zle misli, bez i jednog zlog dela, ništa. Dobija i ime - Džon Merik. Uspešno se oslobađa zlih ljudi i nasilja, ali suštinski ostaje rob - rob svoje ružnoće, jer on dolazi od određenog nivoa sreće, ali je ona jako limitirana upravo fizičkim. No i krutih normi društva. On na neki način prestaje da bude rob jednog lošeg čoveka, već rob jednog lošeg sveta. Kao i u prethonom filmu, Linč i ovde koristi simboliku industrijalizacije dosta jako i često - glasne i stravične mašine svako malo su u kratkim kadrovima, one porobljavaju ljude, deformišu, lome, povređuju ih. Ljudi ga i dalje gledaju kao ogavnu čudnovatost, ljudima je i dalje pokazivan, ljudi i dalje daju novce da bi ga videli, samo u vidu dobrotvonih donacija. 

U momentu kada ga rulja opkoljava i kada je linč neumitno blizu Džon Marik očajnički uzvikuje: Ja sam čovek! Nisam životinja! I ponovo dolazimo do tog antropocentričnog dela koji jako žulja u celoj slici. 

Suštinski film možemo posmatrati kao osvrt na universalove horor filmove o čudovištima iz 30ih i 40ih godina dvadesetog veka. Žanrovsku studiju na temu da li je svaki monstrum zaista monstrum i da li je Frankenštajn i svi ti drugi filmovi zaista morao tako da protekne... što je meni uvek zabavan način da ga gledam, iako verovatno nije onaj najispravniji. 

Čitav film je snimljen u odličnoj crno-beloj tehnici sa sjajnom upotrebom svetla i mraka i svih senki između ta dva. Džon Marik je je jedan od ubedljivijih monstruma u istoriji filma, verovatno u ravni sa Borisom Karlofom u ulozi Frankenštajna. Takođe, njegove deformacije su odrađene maksimalno verodostojne fotografijama stvarnog Čoveka Slona. Njegova leka ruka i genitalije nisu deformisane... upravo je poslednje još jedan simbol o kojem treba porazmisliti. Da li je čovek čovek bez svojih genitalija? Koliko ga one definišu?

Jednostavno, u pitanju je preemocijalan film. prejak. Bujica čista. U ravni sa nekim večnim pričama - Frankenštajn, Zvonar Bogorodičine crkve... preispitivanje onoga što smatramo ljudskim, moralnim - jer, da li je dobročiniteljstvo i ono u kojem imamo lične koristi? Neosporno je da je Džonu bilo bolje u bolnici, među lekarima i posetiocima visoke klase, ali je iza toga stajao lični interes svih njih. Kao i našeg odnosa prema životinjama... Sam kraj smo mogli naslutiti još i tokom prvog gledanja vrlo lako. Drugog načina nije bilo. Moralo je tako da se završi i  dobro je tako.