Zombie Geek

Bezmalo nedelju dana me, u mojih dvadeset i dve godine, ne toliko muči, koliko prosto ophodi sasvim neočekivani osećaj - matorosti, starosti, jebene drevnosti.

Naime, nemam braće, ni mlađe, ni starije, ali mi je moj kumić, mlađi nekih osam godina od mene, uvek bio nešto nalik onom prvom. Pamteći ga od najranijih dana, kada bi dolazio kod mene, u haos pretvarao ćitavu kuću, razvlačio i lomio igračke i plakao svako malo, preko svih mogućih geek aktivnosti koje su, osim njega i mene, podrazumevalo i njegovog najstarijeg brata (koji je duplo straiji od njega), pa tako beskrajne partije rizika (u kojem je klinac uvek pušio), ali i vukljanje mog kompa kod njih, pravljenja LAN mreže i celodnevno pikanje TW-Rome ili Warcraft 3. Oh, gospode, još uvek me boli poraz koji mi je naneo tada desetogodišnji slinavac. Sećam se i mojih napora da ga od čeljusti bezumnog FPS-a izvedem na put predivnog RPG-a i mog konačnog uspeha sa Mass Effectom. <3

Eto, vreme leti i taj klinac je izrastao ka konjina (prerastao me odavno), mutirao, svetlo plava kosa dobila je zlatkasto-smeđu nijansu... ali je suštinski za mene i dalje bio klinac, bebac, onaj najgori koji je baš juče smarao porukama sa kojeg torenta da skida Kingdoms of Amalur - novi predrkani RPG u maniru TES-a.

Onda... sestra mi reče da je taj slinavac na fejsbuku (a, gde drugde?) objavio da ima curu. I to kakvu! Sasvim preslatka devojčica neka.

Momentalno čuđenje, zamenio je ponos, a onda se pojavio taj osećaj...

Gospode bože. 

Deca koja pamtim kao bebe oko mene postaju ljudi - eto, ako je pametan, možda će se i već uskoro upustiti i u svet dražesnih odnosa sa nečim primamljivijim od sopstvene desne ruke. 

Vraćajući vreme i sebe kroz njega, sećajući se sebe sa četrnaest, vraćajući se na sebe danas, gledajući tog gotovo odraslog čoveka, opet sećajući se petogodišnjeg deteta... sa osmehm na licu kapiram da je u svemu tome, kroz čitavu tu deceniju naših života, druženja, bratske ljubavi i postojanja stoji samo jedna, jedina konstanta - video igre.

Uskoro će ME3, ja ću zaboraviti na "probleme odraslog čoveka", on na čari deteta koji korača stazom ka odraslom i opet ćemo satima pričati o jebenoj igri.