Zombie Geek

Industrija video igara se decenijama, prirodno, razvijala odozdo, tako što su pojedinci i malene drugarske ekipe iz svojih garaža i podruma lansirale nove i inovativne komade interaktivnog softvera... vremenom su rasli, zapošljavali sve više ljudi, a mnogi su počeli da izdaju igre drugih malih timova, koji su opet rasli, pa na kraju bivali kupljeni od većih itd.
Krivicu za sumračno stanje koje danas vlada u delu industrije koji se ponosno kiti AAA pridevom teško je svaliti isključivo na izdavače ili investitore, konzumente, novinare i kritičare ili bilo koju drugu grupu konkretno... jasno je da svi imaju neku svoju odgovornost, ali i da je prosta priroda šoubiznisa, zabave takva i da se uvek razvija u istom smeru: današnje video igre visoke produkcije nisu izuzetak od stanja u holivudskom filmu ili muzičkoj industriji.
Ipak, nije teško videti da je ulazak velikog kapitala koji se desio u poslednjoj dekadi, dobrano poremetio stanje i razvoj celokupnog medija, kao industrije i tržišta koji idu za njim. Još pre petnaestak godina talentovani i priznati timovi koji su želeli da što samostalnije razvijaju svoje AAA igre (Valve, id Software) su sve više gubili korak sa hiperprodukcijom većih izdavača koji su počeli da kupuju i otvaraju studije širom sveta. Periodi razvoja igara su postajali predugi i prebolni za zaposlene, do tačke kada su jednostavno postali neizvodljivi. Pak novi i mladi timovi su prolazili kroz još veće muke, a ne moramo da naglašavamo da baš tu leži izvor nove energije i ideja...
U deceniji koja je usledila jaz se samo povećao. Sa jedne strane imamo monstrume od kompanija u koje se slio ogroman novac sa strane, naše Ubisofte i Activisione koji su u stanju da svake godine objavljuju visokobudžetne nastavke svojih umornih franšiza i indie naslove sa druge, koji često plene svojom kreativnošću i artističkim vrednostima, ali ipak u smislu prezentacije, širine i ambicije ne mogu ni da priđu AAA konkurentima. Neki žanrovi u tom mešanju karata, ulaganju milijardi u marketing, širenja baze kozumenata i očekivanja od prodaje pojedinačnih igara je ostavio u limbu (horor igre, rts...) kao relikte prošlosti koje više niko ne kupuje. Često se vrti priča kako generalno igre za jednog igrača nisu popularne i ne zarađuju dovoljno.

Tu i tamo i dalje se pojavi poneki naslov koji svojom produkcijom i cenom opravdava status B produkta, meni veoma drag jeste Call of Juarez: Gunslinger poljskog Techlanda, recimo nije sasvim loš bilo ni Game of Thrones crpg naslov od pre par godina, kao ni Styx igre koje je isti studio (Cyanide Studio) pravio nakon toga... al isu bile osuđene na negativne kritike upravo zbog limitiranih produkcijiskih vrednosti ili dužine.
Primera igara srednjeg budžeta ima svakako još, posebno možemo pomenuti i jak talas crpg naslova starog kova koji je u minulih nekoliko godina zapljusnuo scenu, no oni svakako nisu predstavljali konkurenciju visokobudžetnim žanrovskim kontrapunktovima (ukoliko isti u post-ME2 svetu uopšte postoje).
I tu, konačno, dolazimo do video igre o kojoj je reč - Hellblade: Senua's Sacrifice, engleskog Ninja Theorya. ekipica je nakon nekoliko akcionih igara visokog profila (Enslaved: Odyssey to the West, DMC - CevilMay Cry) koje i pored pohvala kritike i određenog kultnog statusa, ipak nisu donele svojim izdvačima džakove očekivanog novca, a svojim autorima, rekao bih, docnije robovanje pod Disneyem i neuspeha da nađu finansijera za svoj sledeći projekat, konačno odlučuje da digne ruke od svega i sami stegnu petlju, naprave i objave video igru, preskačući posrednika između sebe i kupca (odnosno, sebe i Steama)... I uspeli su. Hellblade iako ne savršen, predstavlja pravi dragulj "B" produkcije video igara, i to bez ironičnog ili polupanog kvaliteta koji sa takvom kategorijom možemo očekivati. Ispeglan, zategnut, na oko ništa manje impresivan od sličnih igara koje se prodaju za 60 dolara. Igra koja pati od sličnih zamerki kao i gore navedeni - kompletira se za nekih šest, sedam sati, pojedinačni mehaničlki elemnti nemaju dubinu skupljih igara - ali sa dovoljno drugih kvaliteta da joj se lako gleda kroz prste.


Od samog početka autorski tim je iskren sa nama. U podužem uvodu nam u potpunosti oduzima kontrolu i stavlja nam do znanja da ovo neće biti igra u kojoj je sloboda kretanja i širina prostora nešto posebno bitna. U nastavku, kada nam konačno podare sposobnost da hodamo i trčimo, shvatamo da ne možemo da skačemo. To je kod mene odmah minus. Ne postoji jasan razlog zašto nam se nešto što je oduvek deo 3D igara sada oduzima, loš podsetnik na igre poput Firewatch, koje na prelaženje velike količine praznog prostora stavljaju akcenat, ali nas u načinu na koji to činimo, paradoksalno, jako ograničavaju. Kasnije će se pokazati da je ova mana Hellbladea zapravo ozbiljna i možda u njoj leži baš onaj momenat koji je odvaja od više kategorije.
Takođe i pre samog početka, autori navode, u vidu upozorenja, da se igra bavi audio-vizuelnim i tematskim prikazom mentalnih bolesti i da su u procesu izrade konstatovali stručnjake. Očigledno svesni da se bave igranjem na tankom ledu (posebno u današnje vreme)... lično ne bih znao koliko su dobar, odnosno precizan posao odradili, ali u smislu iskorišćavanja tematike za neke zanimljive mehaničko-filozofske momente koje ranije nismo videli u igrama, svakako im valja čestitati.

Dakle, Senua - keltska ratnica -  se nalazi u malenom kanuu, vesla napred, okoliš je prekriven maglom i već tada čujemo niz glasova sa svih strana. U punom surround bogatstvu, glasovi su u glavi Senue, kamera je postavljena jako blizu iza nje što samo još više pojačava efekat i dodaje jedan maleni meta detalj - možemo igrača upravo posmatrati kao samo još jedan glas njene pocepane ličnosti. Ona stiže do obale, glasovi se bore, jedni govore da odustane, drugi da nastavi dalje, ne nema nade za nju, nije ona dovoljno jaka, mora dalje, okreni se... Senua u momentu baca kockicu, gura kanu dalje od obale i tako stavlja do znanja da više i nema izbora - napred.
Gde napred?

Za sada u potpunosti možemo zanemariti tematiku psihičkih poremećaja i primiti igru i njenu priču na površnom nivou i uživati u njoj i tako preko svake mere. Naime, Hellblade jeste najstarija priča ovog sveta. To je priča o nemirenju sa smrću bližnjeg, o očajničkom pohodu na onaj svet, u podzemlje, u ludilo. Gilgameš i Enkidu, Orfej i Euridika... ili u jungovskom smislu praktično svaki arhetipski heroj na putu, bez obzira da l ije on opisan u nekom filmu, epu ili bajci "za decu", ovde su samo imena i uloge promenjene. Dovoljno je, i dalje, da je ova večna priča samo promenila ugao - da žena prolazi kroz pakao da bi spasila dušu svog dragog pa da bude divna. Zaista u pitanju je najveća storija ovog sveta, ove civilizacije i svake pojedinačne duše. Pre ili kasnije pročitati radove Džozefa Kembela na ovu temu, svakako i podići uživanje na još viši nivo.
Nikada se pre nisam, bez obzira na medij, toliko saživeo sa sudbinom nekog heroja/heroine. Konstantni šapati i vriskovi glasova u glavi su zaista uzmerujući i teško svarljivi u dužim sesijama, bukvalno sam morao da pravim pauze samo zbog toga. Prosleđivanje mučnine takvog postojanja je poruka sama za sebe. No, to nije sve. Kada Senua stiže do kapija Helhejma pokušava otvoriti je i valjda magijska zaštita prenosi kletvu na nju koja počinje da se širi njenim organizmom od ruke ka srcu. Taj momenat. Vrisak smrtnog bola, gluma, animacija... zaista sam osetio tugu i zaprepašćenje, empatiju za bol jadne devojke koja to proživljava.
Autori su obilno koristili naprednu motion capture tehnologiju, a devojka koja je glumila je odradila đavolje dobar posao. Sa tehničke strane, recimo, samo jedan mali detalj koji znači sve ovde - nikada nisam video realističnije  (tužnije, napaćenije, prestravljenije) oči u video igrama, a iskreno ne sećam se ni u nekom filmu. Njeni izrazi će ostati duboko urezani u moju svest još dugo, dugo...
Sa druge strane, kletva koja izaziva truljenje ruke je iskorišćena za permadeath mehaniku po kojoj svaka smrt i učitavanje ranije sačuvane pozicije izaziva da se kletva malo proširi i na kraju dovede do konačne smrti posle koje sav napredak biva poništen i vraća nas na sam početak. Iako je na momenat učinila i mene da se uplašim i budem nervozniji kod svake borbe, kasnije se pokazalo da je u pitanju čista laž. I ne razumem zašto je tu. Bez obrzira na broj smrti, kletva nikada ne prelazi određenu granicu. Moguće da je mehanika bila u potpunosti implementirana i da je tek tokom beta testiranja isključena? Mada bi u tom slučaju bilo bolje ostaviti igraču slobodu da izabere... Najverovatnije je od početka bila laž koja je tu da samo dodatno uznemiri igrača.

Sa mehaničke strane igra je grubo podeljena na borbu, pešačenje između lokacija i rešavanje jednostavnih prostornih zagonetki. I tu leži glavni problem. Borba je vizuelno veoma efektna. Animacija je vrhunska, svaki udarac ima težinu, potpomognuta činjenicom da kontrolišete devojku u borbi protiv na oko i dvostruko krupnijih monstruma i ratnika, uz konstatni baraž glasova koji nas savetuju da eskiviramo, da pazimo na leđa, da udarimo, što nekada jeste korisni savet, ali nekada i čista laž (možemo čuti glas koji nas upozorava na naša leđa, da poslušamo i da se okrenemo nakon toga i vidimo - zapravo nema ničega)... sve je to veoma efektno. Takođe, već pominjano pozicioniranje kamere blizu Senue je ovde takođe veliki plus. Iako, odnosno baš zato što, kamera limitira preglednost, moramo ozbiljno paziti na poziciju neprijatelja kada ih ima više od dvoje. 
No, u svojoj biti imamo prilično jednostavan model sa lakim, teškim udarcem, blokiranjem i dodge rollom. Ne postoji bar zdravlja, već je zamućivanje ekrana signal da smo na izdisaju, uglavnom pred fatalni udarac Senua biva oborena na zemlju i ukoliko na vreme pristisnemo odgovarajuće tastere ustajemo i imamo još jednu šansu. Tu je i mogućnost zamrzavanja vremena. Summa summarum, nekako fali tenzije, možda uključivanje ranged borbe, pa makar to imali samo neprijatelji, bi moglo da pojača potrebu da se brzo rešavaju situacije. Ovako kako je, iako prelepo na oko, borba uz dovoljno strpljenja nije teška ni na hard nivou - dodge, dodge, blok, kontraudarac, čekaj da se napuni energija za zamrzavanje vremena, udri što efektnije možeš, što više neprijatelja dok vreme stoji, rinse and repeat. Na moju ličnu sramotu, mada i sramotu same igre, uspeo sam do prvog bossa (bog Valravn) da stignem ne znajući za time stopping mehaniku i pošteno se namučio oko njega, dok nisam pogledao na netu i video šta propuštam. Posle toga borba nikada nije predstavljala ozbiljan izazov, a ja svakako nisam stručan za ovakvde igre, ni najmanje.


Kada se ne makljate sa kreaturama. uglavnom dolazite do neke kapije na kojoj su rune, koje kasnije morate da nađete u prirodnom okruženju, da ih fokusirate iz pravog ugla, druga mehanika je i prolazak kroz kapije koje menjaju okoliš, odnosno otkrivaju skrivene prolaze, otvaraju vrata ili pak čitav izgled sveta u kome se nalazite (prelazak iz mračnog, sumračnog u onaj koji je obojen toplim jesenjim bojama). To jeste većina jednostavnih zagonetaka na koje ćete gubiti vreme. Jedna od efektnijih jeste ona koja je smeštena u lavirint u kome se lako zagubiti i završiti u večnom limbu ponavljanja krugova ili poneke navigacione koje vas teraju da na brzinu nađete put kroz zapaljen okoliš (mada ovo nikada nije zaista izazovno). Upečatljiva je i ona u kojoj dok tražimo rune (u posebno zbunjujućem okruženju) istovremeno bežimo od monstruma koji ima instakill sposobnost, odnosno zapali nas  i ostavi da živi izgorimo. Pronalazak runa kao takav nije loš, samo je previše istog, bez dovoljno razvoja koncepta ka kraju igre. Autori kao da su i sami bili svesni da su naporni, pa su u blizini lokacija stavili nikako suptilne naznake - po vazduhu rojevi tih runa poput svitaca naglašavaju da ste na pravom mestu.
Tu bih se vratio na izostanak skoka i samim tim platformskih elemenata. Jasno je da igra jeste budžetski limitirana, to je i suština svega, ali makar elementarno skakutanje po balvanima, kamenju smatram ne bi trebalo da je preteško implementirati, a malo bi razbilo monotoniju...


Sa gameplay strane igra jeste ograničena, no ovde je bitnija  imerzija i atmosfera. Uživljavanje u ovaj mračan svet i dubinu poremećene svesti Senue je najviši kvalitet.
Grafički igra je divna, kako sa tehničke, tako i sa umetničke strane. Pokrenuta UE4 tehnologijom donosi vrhunske prizore po ne previsokim hardverskim zahtevima, ukoliko zanemarimo štucanja kada ulazimo u nove prostorije, no to nije nešto što utiče na samu mehaniku igranja - i kada smo suprostavljeni ogromnom bossu ili petorici neprijatelja, dakle tokom najfurioznijih borbi, sve glatko teče.
Sama Senua je divno i detaljno modelirana, a o animaciji više ni ne vredi trošiti reči. Okruženja su skučena, ali uglavnom lepa. Izdvajaju se obale sa skršenim ratnim brodovima, kao i momenti koji se odigravaju duboko u paklu, koji predstavljaju užasavajuće prizore klaustrofobije. Kao momenat iz Repulsion, scena kada ruke iz zidova kreću ka Katrin Denev, samo na steroidima bolesti i izostanka mere. Grozomorno.
Glasovna gluma je odlična,  kao što smo već rekli. Valja napomenuti i lore kamenje razbacano po svetu igre koje krije priče iz bogate nordijske mitologije i koje su na divan način čitane.

Kraj.
Kraj je bacio mnoge u dilemu, ostavio ih zbunjene. I mene sa njima, takođe.
Saznajemo sudbinu majke naše Senue, odnosa njenog oca sa njom i kako se on ponašao i "hendlovao" njene mentalne bolesti, detaljnije saznajemo dubinu pakla u kojem ta devojka živi čitav svoj život... Konačno mirenje sa smrću, koje je neizežno, koje i jeste poenta svih ovih mitova.
Nameće se samo jedno pitanje.
Šta je od svega ovog bilo stvarno?
Super je zabavno što se to pitam... šta je stvarno u jednoj VIDEO IGRI?
To samo po sebi govori koliko je naše poimanje stvarnosti varljivo. No, to je filozofsko-psihološko pitanje za neki drugi razgovor.
Da li je Senua zaista otišla u Helhejm? Da li je ubijala demone i bogove?
I jeste, i nije.
Jeste koliko su ti bogovi i demoni stvarni.
Nije onoliko koliko ti isti bogovi i demoni nisu stvarni.
Eh...

Klajv Barker je, uz Stivena Kinga, najznačajniji pisac horora sa kraja dvadesetog veka. Moje lično mišljenje jeste i da je taj dvojac nešto najbolje što se žanru dogodilo još od Lavkrafta.
King kod nas ima široku i fanatičnu publiku koja guta maltene sve sa njegovim potpisom, sa druge strane Barker svakako nije nepoznat, ali jeste dugo bez dobrog, mejnstrim izdavača. O njegovim "Knjigama Krvi" (koje jesu lako dostupne), "Utkanom svetu", "Velikoj i tajnoj predstavi" nešto stariji zaluđenici obavezno pričaju sa mnogo, mnogo ljubavi, fascinacije i grozote u glasu. Pre svega pomenute "Knjige Krvi" objavljene u šest tomova predstavljaju abecedu svetskog literarnog užasa koju svaki prokletnik mora pročitati.
"Kabal" o kojem ćemo reći ponešto danas, upravo dolazi negde na kraju tog ciklusa, predstavljajući relativno kratku, ali efektnu novelu.

Osnovna tematika "Kabala" nije originalna, najvažnija misaona poruka je jasna čoveku od davnina - monstruma ne čini fizička nakaznost. Još je Meri Šeli u svom remek-delu, međašu fantastične književnosti - Frankenštajnu - sve to lepo predstavila. Doduše, istim temama čovečanstvo se bavilo i pre - beskrajna, savšrena niska bajki o nakaznim junacima koje nalazimo diljem našeg sveta.

Glavnina zapleta "Kabala" vezana je za mistični Midijan. Konačno sklonište monstruma prošlosti, devijacija, bagova u binarnom sistemu prirode i našem poimanju iste. Mrtvi, pa ponovo rođeni se kriju u njemu, pod zemljom, pod grobljem, daleko od ubitačnog delovanja Sunca, ali i čoveka koji ih proganja vekovima. Vampiri, zombiji i svakolika, nakazna stvorenja što prevazilaze maštu normalne osobe ovde su poput preplašenih, poraženih miševa, ni nalik nepobedivim predatorama jezivih priča i mitova naše prošlosti.  
Teško je nastaviti priču o knjizi, a ne otkriti centralni plot twist (koji nije baš neočekivan, ali ipak je na vama da ga doživite).
"Kabal" jeste dete osamdesetih godinu minulog veka, dolazi pred kraj dekade, kao labuđa pesma "slešer" filmova koji se bave maskiranim serijskim ubicama. Poznati su eksperimenti koji ljude stavljaju pred komplikovane moralne odluke, poznato je i da rezultati i odluke variraju u odnosu na to da li su ljudi sami u sobi dok odlučuju ili pred sobom imaju ogledalo i svoj odraz. Sam odraz sebe, to naličje čovečnosti je dovoljno da se čovek ponaša, makar prisilno, u skladu sa nekim elementarnim moralnim načelima, ako ne i da navuče na sebe kostim dobre, nesebične osobe. Psihotičnom serijskom ubici potrebno je da stavi kostim na kostim, jer je čovek tolika kukavica da ne sme sebe gledati u oči dok na slobodu, iz okova društva i morala, pušta divlju zver u lov.
Sa jedne strane imamo proganjane monstrume, htonične stvorove što beže od Sunca, kriju se i ne pripadaju našem društvu, sa druge obične ljude koji su jednako divlji, surovi i poremećeni i sasvim uspešno postoje među nama.


Priča se odvija iz dve perspektive - sa početka kroz oči Buna, mentalnog bolesnika kojeg terete za niz svirepih ubistava, posle i njegove devojke Lori.
Negde naleteh na kritiku ovog dela u kojoj se navodi da je osnovna poruka koju nam Barker ovde ostavlje - pratite svoje strasti, svoj kurac/pičku.
Seks jeste jedna od glavnih tema knjige, svakako. No, već na početku vidimo Buna koji je razočaran, skršenog srca, vidimo osobu koja se usudila jednom da voli, da obeća velike stvari (da će uvek biti tu), sada svestan da je ispao budala. Saznajemo još jednu bitnu stvar- seksualni život Buna i Lori je bio nikakav, neuspešan. On zbog svoje bolesti, lekova, ona zbog opet svojih strahova... nemogućnost imanja seksa jeste uticala na njihovu vezu.
Bez obzira na to, kroz sve nedaće, sranja, užase koji prkose logici normalnog čoveka, Lori će pratiti Buna, neće odustati od njega, prilično pomirena da od seksa nema ništa. Barker se ne trudi da dočara njihovu ljubav, shvatajći da za tim nema potrebe - ljubav je neobjašnjiva. Ovde je moramo prihvatiti kao činjenicu i kao glavni pokretački motiv naših junaka.
Ne treba reći da je seks ovde odbačen, naprotiv, on jeste neophodan. Tek kasnije u knjizi imamo jednu dugu, strastima i perverzijom, nakaznošću i dubokim neprirodnostima nabijenu scenu seksa, nakon čega vidimo da je isti za Barkera obred, čin krštenja, dokaz, potvrda ljubavi mnogo više nego puki uzrok.

Da se ne lažemo, nećete čitati "Kabal" zbog ičega od gore navedenog. Sami opisi užasa su dovoljni. Gledali ste barkerove "Helrajzer" filmove verovatno, pa znate kakve fizičke nakaznosti i koji nivo krvi, creva, mučenja možete očekivati. Čitati njega je kao gledati umobolne radove H. R. Gigera i ja ne vidim koja je veća, jača preporuka za kraj moguća.

Svako malo, pišući po stranicama ovog bloga uhvatim sebe da mislim o, pretežno, crno-belim horor filmovima velikog Universal studija. Iako smo već imali pozamašni tekst o "Frankenštajnu" čini se da nikako ne uspevam dovoljno ljubavi da pružim tim filmovima.
U tekstu što sledi osvrnućemo se na nekoliko naslova koje ukupno deli čak i do pola veka i kroz to vremensko razdoblje videćemo da li se i kako menjala tematika Universal horora., kako su se furiozne globalne, civilizacijske promene koje su zadesile čovečanstvo sredinom dvadesetog veka uslovljavale i promene u zabavi i umetnosti, kao i kako se (ako se) sumanutom brzinom menjao oblik i naličje ljudskog straha.

Drakula (1931)
Ovaj film je početak zlatnog doba holivudskog horor filma, bio je to prvi zvučni Universal komad užasa i strave. Teško je išta novo reći o samoj kinematografiji ovde. U pitanju je estetsko remek-delo za sva vremena. Tu nema spora. Pustiti ovo čudo od filma u visokoj rezoluciji i biti oduvani lepotom u roku od par minuta je obavezno, svaki put, svaki!


Početak u rumunskim Karpatima, u tim mračnim planinama, na zavojitim, uskim putevima, dolazak u selu što kao da stoji na kraju sveta i deli ovaj naš od onog živom čoveku nedostupnom. Porlazak granice razuma i realnosti, stizanje naravno u sam dvorac grofa Drakule. Svaki frejm. Savršenstvo. Pauzirati možete u bilo kom momentu i ostati sa fotografijom koja je sama sebi dovoljna, apsolutno prelepa. Atmosfera gotik horora je ovde na maksimumu. I onda prvi kadar sa Drakulom, koga ovde glumi malo je reći maestralni Bela Lugoši. Već tu ste jasno svesni da ste živi svedok istorije večne umetnosti i blesave pop-kulture dvadesetog veka istovremeno.
U ovom delu filma prikazani su nam svi mogući i nemogući oblici ljudskog straha. Strah od neptrirodnog i natprirodnog, od mraka, od divljih zveri, od smrti, ali čak i sva ona malena, gamižuća stvorenjca koja suprotno razumnom izaziva užas u nama - pacovi, pauci, slepi miševi i šta sve ne drugo u svakom su drugom kadru.

Kasnijim tokom film malo gubi na snazi, makar kod mene. Čitav deo radnje u Londonu je u poređenju sa početkom bled u najmanju ruku, ako zbog ničeg drugog, a ono zbog same scenografije koja je ovde većinu vremena obična kuća. No, atmosfera tihe jeze jeste uvek tu.
Ono što fascinira i što bi trebalo biti maltene predmet izučavanja i današnjih filmskih autora jeste način na koji je knjiga od tri, četiri stotina strana prebačena u filmski medijum i svedena na nekih sedamdesetak minuta. Naravno, niti je ekranizacija doslovna, niti je sve tu, ali suština jeste i to na krajnje smisleni način dočarana i film lako može da stoji samostalno i biti razumljiv svima.
Epilog filma nas vraća u mračno, teskobno okruženje i ponovo biva lepota za naše oči.

Jedna rečenica je ključna za razumevanje "Drakule", njegovog mesta u vremenu i šta je u tom momentu reflektovao. "Ta vaša nedokazana sujeverja prošlosti, lako mogu postati dokazane naučne činjenice današnjice", kaže profesor Van Helsing. Drakula je živi anahronizam, relikt nekog vremena koje je trebalo odavno biti prošlost. On je otelotvorenje dubinskog užasa. I to kakvo otelotvorenje? Naočito, visoko, prodornog glasa, jakog pogleda, uzvišenog porekla, aristokratskih manira. On u prvoj sceni u Londonu odlazi u pozorište, među najuglađenije ljude svoga vremena. On je naočita slika užasa naše prošlosti, makar se mi uporno i očajno ubeđujemo da je prošlost, da smo uznapredovali, da smo otišli napred,
 On je strah čovečanstva koje je na raskršću između prošlosti bez nauke i budućnosti sa previše nauke. Grofa ne možemo analizirati dalje i posmatrati odvojeno od "Frankenštajna" koji je usledio već iduće godine. Ako je karpatska krvopija strah iz prošlosti, strah od dubokog zla koje je preživelo, ali naša vera u dobro nije, ako je on strah od toga da užas postoji, da beznađe postoji, da večna patnja postoji i da se uopšte ne osvrće na to da li mi u nju verujemo ili ne, onda je frankenštajnovo Čudovište potvrda svega tog i najava još grđih stvari.
U "Frankenštajnu" naša sujeverja prošlosti, postaju naučne činjenice današnjice. Tu se takođe bavimo momentom u kome smrt i život nisu baš najjasnije razgraničeni. Čovek je užasnut od pomisli na smrt, ali makar je naviknut da živi i misli u binarnom svetu - nešto je živo ili mrtvo. Filmovi, priče, verovanja koja zamagljuju tu crtu su baš one koje su najdublje urezane u naše pamćenje. Priče o herojima koji odlaze u svet mrtvih, osnove religija o čoveku koji se vraća iz mrtvih, horor filmovi o neumrlim, ponovo oživljenim, skrpljenim iz nekolicine leševa uz pomoć ukroćene munje (kao simbola osnovne snage božanskog) i naučnim dostignućima novog doba ponovo oživljeni. "Frankenštajn" nam priča o tome šta će biti kada čovek stekne moć Boga/Bogova. Jaka mitološka slika, prisutna diljem sveta u kojoj je gore (na brdu, na vrhu planine, na vrhu drveta sveta) božansko mesto, a u podnožju svet ljudi i ovde je prisutna. Samo... ovde na vrhu planine, iznad doline u kome je selo, nema bogova, tu je samo nauka i naučnik.


Stvorenje iz crne lagune (1954)
Tokom drugog svetskog rata i nakon njega sam studio je poprilično srozao ugled svojih monstruma i kvalitet filmova u kojima su se pojavljivali. Artističke ambicije su se smanjivale sa svakim novim umornim "Frankenštajn" filmićem ili nasilnom mash-up papazjanijom dva ili više monstruma u istom naslovu... Pred kraj četrdesetih godina je čak snimljena i komedija "Abbott and Costello Meet Frankenstein" koja čak i nije loša za to što jeste, ali suštinski dobro pokazuje stanje kako naših samih omiljenih filmskih čudovišta, ali i ljudskog uma tog vremena.
Drugi svetski rat, najveći i najužasniji pokolj ljudske rase je bio završen i sve što je iza spaljenih leševa, razorenih porodica, porušenih gradova i izgubljenih godina ostalo jeste čovek sa snagom boga u rukama. Ono što je "Frankenštajn" jezivo najavljivao nije se ostvarilo. U klasiku Meri Šeli, kao i u filmskim adaptacijama, čovek opijen ambicijom i intelektom stvara život. Ne zaista stvara i ne zaista život, ali stvara. Drugi svetski rat i atomosko doba koje je usledilo pokazalo je da je čovek vrhunski sposoban za - uništavanje, ostvarajući viziju koja je daleko čemernija od one iz predratnih horor filmova.
Sve to se odrazilo na žanr. Kao što već rekoh na kraju teksta o "Frankenštajnu", romantični gotik, viktorijanski monstrumi više nisu bili strašni. Uglađeni grof Drakula i tromo, slepo Čudovište bili su dobri samo za komedije. Jaka atmosfera, spora radnja, nasilje koje je često tek u naznakama, tiha jeza koja gamiže ispod kože poput stotinu paukova nije više bila dovoljna. Došlo je vreme praistorisjkih čudovišta probuđenih iz dubina vremena, svet u filmovima su napadali i uništavali mutantni nuklearnog doba, armije paukova i rrmade vanzemaljaca iz dalekog svemira. Generalno, horor se u ovom dobu udaljava od visokih budžeta i elementarnih pokušaja dostizanja nekakvih umetničkih dometa. Više, brže, razornije, jeftinije je krilatica novog doba.

Ovaj film svakako nije ponajbolji primer svoje ere, iako sasvim udaljen od gotik estetike zlatnog doba, neosporno dosta konkretniji, nasilniji, produkt svog vremena, ipak održava dosta lepote starih filmova, samo u drugačijem ruhu.
Džek Arnold, režiser "Stvorenja iz crne lagune" (godinu dana pre snima "It Came from Outer Space" kultni sf/horor) zamenjuje prelepe snimke drevnih zamkova, mračnih planina i svega onog ostalog što nas je oduševljavalo u Drakuli ili Frankenštajnu i izmešta svoj film u južnoameričku džunglu. Lokacije su zaista divne, fotografija je savršena, ali da - film vrišti za bojom. Sa vizuelne strane, najveća vrednost jesu podvodne scene. Možda ih pred kraj filma već i previše ima, ali sa početka smo oduševljeni. Posebno se izdvaja scena plivanja Džulije Adams, koja na momente odiše perverznom erotičnošću.

Sam zaplet je danas klasičan i otrcan. Naučna ekspedicija u džungli, nailazi na čudnovate fosilne ostatke monstruozne šake nauci nepoznatog bića, ubrzo naleću i na tragove tog stvorenja u današnjem vremenu, još uvek živog.
Na kopnu, Stvorenje je suštinski nalik Frankenštajnovom Čudovištu - sporo i jako, ali daleko krvožednije, divlje. U vodi je na svome. I tu shvatamo insistiranje na podvodnim scenama. Izmeštaju čoveka na teren koji mu je stran, smeštajući ga u još inferiorniji položaj u odnosu na monstruozno stvorenje.
Ako je Drakula bio strah od doba kada je naša civilizacija bila divlja i surova, Stvorenje je strah ranijeg doba, kada nismo bili ništa do bespomoćni plen.

Odjeci atomskog doba, najava velikih istraživanja svemira naravno da stiže i do ovog filma. Jedan od likova saznanje o Stvorenju smatra važnim za naše buduće kolonizovanje stranih svetova. Ali sam film kao da nam lupa šamar. Kao da pokušava da nas spusti, da nam kaže da letimo pre nego što smo naučili da hodamo. Prikazuje nam ambivalentnu planetu Zemlju. Da, zaista divnu. Njenu prirodu, njene prašume, reke, podvodne prizore, pa čak i razgolićeno telo žene, ali sa druge stranei užase grabljivice koja ne samo da je spretnija u vodi od nas, jača na kopnu od nas, već i dovoljno inteligentna da bude pravi lovac, a mi samo plen koji uleće u njene zamke. Da smo stekli moć da uništimo svet koji niti poznajemo, niti razumemo, ali da i taj svet još uvek može da uzvrati.
Ako su "Drakula" i "Frankenštajn" studije o strahu od neprirodnog, natprirodnog, da li iskonskog toliko da je zaboravljeno ili pak toliko novo da je produkt modernog čoveka, nešto što svakako remeti razumno poimanje sveta. "Stvorenje iz mračne lagune" se sa druge strane bavi strahom od stvari koje su oduvek tu, oko nas, od kojih smo nekada živeli, a sada smo od istih otuđeni. Bavi se strahom od divljine, strahom od tišine, strahom od iskonskog mraka koji je prognan iz ljudskih gradova, strahom od nestanka bezbednosti civilizacije.
Strahom od prirode same!


Sledeći veliki Universal horor je - "Psiho", legendarnog Alfreda Hičkoka.
Šta je moglo biti sledeće posle demonskog zla u obličju čoveka, posle oživljenih mrtvaka i vukodlaka?
Šta je moglo doći nakon amfibijskog predatora, vanzemaljaca i mutanata?
Norman Bejts. Običan čovek.

Manjak vremena je ipak učinio da originalna ideja o nekoliko dugih oktobarskih horor maratona ne bude u potpunosti ostvarena, no filmove o kojima ću pisati u ovom tekstu sam odgledao u dva dana, što je veoma blizu maratonu.

*****
 

Ako je Nemačka neposredno po okončanju Prvog svetskog rata bila ekonomski na kolenima, a politički sve plodnija za uspon zla koje će na kraju dovesti do najvećeg razaranja u istoriji čovečanstva, u svakoj drugoj sferi javnog života bila je pokretačka sila Evrope i sveta. Nauka, filozofija, umetnost. Iako će baš sve te grane delovanja nemačkog naroda vremenom biti iskorišćene za ideološko utemeljenje, širenje, uspon i zastrašujuće uspešan početak rata, kao i industrijalizaciju smrti same, one su prvo ostavile dela nemerljive vrednosti.
Nemački ekspresionizam je na posletku našao put i do filma i u nekolicini kinematografskih komada za sva vremena ima i onih sa jakim elementima horora i fantazije.

1920. snimljen je Der Golem, film koji baš zbog budućih dešavanja dobija na jezivoj težini - radnja je smeštena u Prag sa početka sedamnaestog veka, Imperator planira progon jevreja, koji su i inače smešteni u geto. Rabin ne želi to tek tako da dopusti, pa stvara golema kako bi zaštitio svoj narod.
Film možda i nije najbolje ostario, koliko je bitan zbog cele anti-semitske tematike i činjenice da je ostvario ključni uticaj na žanrovski film - u pitanju je jedan od najuspešnijih ranih monstrum filmova (doduše postoji i verzija iz 1915. ali ona se, nažalost, smatra izgubljenom) i možemo je ukratko opisati kao Frankenštajna koji kao osnovu nema nauku već religiju i kvazi-nauku (horoskop). Eskpresionistički elementi su prisutni pre svega u osvetljenju i scenografiji - sam praški geto je baš lepo i ubedljivo sastavljen. Glavna zamerka filmu jeste samo čudovište koje ne unosi ni malo jeze, mada takav je nekako i ceo film.

Iste godine pojavljuje se i magnum opus Roberta Wienea, kao i doktorat nemačkog eskpresionizma -  Das Cabinet des Dr. Caligari. Priča prati Dr. Kaligarija koji drži mladića po imenu Cezar u kovčegu, hipnotisanog i u dubokom snu, budi ga samo na vašarskim predsatavama gde Cezar predviđa sudbinu za novčanu nadoknadu. Jednom mladiću predskazuje da će umreti do zore, kada zora pukne, a mladić osvane mrtav njegov prijatelj, naravno, sumnja na samog Cezara i počinje da ga prati... Upravo je kroz oko tog prijatelja i ispričan film, a taj prijatelj je na posletku završio u ludnici. I vrlo brzo će granica između realnosti i ludila biti zamagljena. Sve je ovde pomereno i pod znakom pitanja - šminka, scenorgafija, osvetljenje, gluma. Perspektiva je iskrivljena i nepravilna, prozori su svakakvih oblika osim onih uobičajnih, vrata kao da su nacrtana nesigurnom rukom deteta i tako dalje... Jeza se lagano uvlači pod kožu i vrlo brzo postaje gotovo neizdrživa, gotovo da osećate potrebu da pauzirate film i prošetate, smirite misli i saberete ih. Film koji vas oduva. Raspameti. Film u čijem postojanju vidimo korene umetnika kao što su Tim Barton i Dejvid Linč. Film koji se gleda nekoliko puta.
Wiene će 1924. snimiti Orlacs Hände sumanuti horor o svetski poznatom klavijaturisti koji ostaje bez svojih ruku, on dobija nove, ne znajući da su nekada pripadale ubici... Iako ne prevazilazi prethodni film, i ovaj je izraženo atmosferičan i jeziv. Gledah ga ranije, planirah ga za ovaj maraton, ali ne stigoh - vama ga svakako preporučujem.
Das Wachsfigurenkabinett takođe iz 1924. godine je ljubavno pismo Wieneu i njegovom Kaligariju. Gledah film upravo prvi put i ostao sam zadovoljan istim, iako ne oduševljen. Suštinski u pitanju je primer stila ispred supstance - vizuelno zadivljujućeg komada, ali suštinski pomalo praznog. U pitanju je antologijiski film fantazije i užasa sačinjen iz tri priče koje se vrte oko voštanih figura. Prva je fantazija u stilu "1001 noći", druga je o Ivanu Groznom i jedina je koja zaista donosi jak sloj jeze uz odličnu glumu. Treća priča je najkraća i vizuelno najupečatljivija, zaista predstavlja visoko dostignuće za tadašnje vreme i nešto što je lepo gledati i danas. Scengrofija je odlična kroz ceo film, često namerno predstavlja omaž "Kaligariju"...

Na posletku imamo - Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (1922). Ovo znate, naravno, Čak sve i da niste gledali film, znate scene iz njega. Znate Nosferatua. Definitivno najranija ikona filmskog horora, toliko ingeniozna da je ostala u svesti ljudi za sva vremena. Danas gledati ovaj film budi toliko intenzivan osećaj jeze i gađenja da je teško izdržati, kako je bilo pre skoro pa sto godina ne mogu ni zamisliti. Od ključnih elemenata nemačkog ekspresionizma ovde je najizraženije igranje sa svetlošću i iskrivljenim senkama i sve to izgleda prelepo koliko i onostrano i nenormalno.
Priča neobavezno prati "Drakulu" Brema Stokera i jedino malo glupav ili zbrzan kraj kvari utisak.

Naš halloween horor specijal nikako nije mogao proći bez makar jednog Universal čudovišta. Bez obzira na to koliko je Universalova galerija onostranih bića spektakularna i prebogata, izbor nije bio posebno težak, naš omiljeni i jedini koji se zapravo zove - Čudovište, je bio najlogičniji izbor.

Kasnije tokom preduge serije filmova će biti jednostavno (i pogrešno) nazivan Frankenštajn, ali sa početka on je Frankenštajnovo Čudovište ili Čudovište i to je samo sebi dovoljno, kao recimo u slučaju Supermena. Jednom rečju, ikona.

Era Universal horora počinje još u dvadesetim godinama prošlog veka, u doba nemog filma. tada su snimljena dva filma - The Hunchback of Notre-Dame (1923) i Phantom of the Opera (1925) iiako su ta dva komada zapamćena i cenjena i dan-danas, tek 1931. godine sa premijerom "Drakule" (u naslovnoj ulozi fenomenalni Bela Lugoši) počinje ono što ćemo decenijama kasnije nazivati zlatnim dobom holivudskog horor filma, iste godine dobijamo i "Frankenštajn", a u sledećih četiri i "Poe trilogiju", "Mumiju", "Nevidiljivog Čoveka" i nekolicinu nastavaka. Zaključno sa "Drakulinom kćerkom" iz 1936. zatvara se prvi talas zlatnog doba...

Mi se ovde, kao što rekosmo, koncentrišemo na "Frankenštajn" filmove i to konkretno na prva tri. 

Kao što smo rekli prvi je snimljen 1931. i originalna ideja je bila da Bela Lugoši zaigra naslovnu ulogu i ovde, ali je on to odbio, smatrajući da nije dorasla njegovom glumačkom talentu i da nije dovoljno izazovno glumiti monstruma prekrivenog šminkom i lišenog bilo kakvog dijaloga. Studio angažuje do tada malo poznatog Borisa Karlofa i to je, ispostaviće se, bio pun pogodak!

Film otvara scena na groblju, scena sahrane, dok Frankenštajn i njegov pogrbljeni pomoćnik Fric čekaju da ožalošćeni odu kako bi mogli da iskopaju leš. Već ova scena pleni svojom minimalističkom lepotom. Malobrojne su lokacije koje će uslediti, ali su sve divne i sa dosta pažnje skrojene, posebno se izdvaja sama laboratorija Henrija Frankenštajna koja je i sama nekako čudnovato sklopljena i iskrivljena, kao da naglašava karakter samog ludog naučnika.

 Oh, Henri!

 Kolin Klajv briljira u naslovnoj ulozi, suluda ambicija i odlučnost čoveka na granici ludila vidi se u svakom njegovom pogledu. Boris Karlof kao Čudovište takođe je na vrhuncu ovde, iako je sama uloga minimalistička, ono malo kreativne slobode iskorišćava u potpunosti, čineći da je svaki pokret za pamćenje, svaki namučeni krik ili retki osmejak. 

 Kao i većinu filmova ovog doba i Frankenštajna moramo uzeti sa dozom rezerve, očekujući ne baš ubedljiv scenario (doduše tome dosta prinosi i dužina od svega sedamdesetak minuta) pa neke stvari nisu najbolje objašnjene, neke nisu jasne, sve je pomalo zbrzano, ali osnovna poruka je dobro prenešena - film o neshvaćenom i neželjenom stvorenju, stvorenju koje još uči o svetu u kome se našlo, čini fatalne greške pritom. Zaista je baš lako voleti Čudovište u ovom filmu, kao i u sledećem, čak i kada slučajno ubije devojčicu...

Ovo je spor i atmosferičan film, bez muzike, koji vas pre dodiruje blagom jezom nego što vas plaši, ne čini se kao nešto što će mlada publika dograbiti i shvatiti u potpunosti, ali je svakako u pitanju remek-delo holivudske kinematografije!

The Bride of Frankenstein izlazi 1935. godine, ponovo pod režiserskom palicom fantastičnog Džejmsa Vejla i možemo reći slobodno da je jedan od retkih horor nastavaka koji prevazilazi original. Sama posvećenost detaljima, kao i neki specijalni efekti su i danas zapanjujući. Na početku filma vidimo Čudovište koje je preživelo kraj prvog filma, ali je isprljanog i ofucanog odela (karakteristični debeli, teški crni sako) sa nešto kose spaljene i kože deformisane, dok će se

Scena gde Dr. Pretorijus razgovara sa Henrijem Frankenštajnom i ubeđuje ga da zajedničkim snagama naprave novo stvorenje - ženku - je takođe ubedljiva, kako zbog samih dijaloga, tako i zbog dostignuća Pretorijusa koji, za razliku od Henrija, svoja bića uzgaja u teglama, ima nekolicinu ljudi i specijalni efekti ovde su, za te godine, zvezdanih kvaliteta.

Zanimljivo je da se sama Frankenštajnova Nevesta (već ovde Universal ne čini sasvim jasno ko je Frankenštajn i čija je to, dođavola, nevesta) se pojavljuje tek na samom kraju, par puta vrisne, odbije Čudovište i to je sve od nje u čitavoj seriji, pa ipak postala je prepoznatljiv lik za sva vremena. 

Ovde se suštinski, po nama, završava nezaobilazni deo ove serije, sadržaj koji svaki ljubitelj ne samo horora, već filma uopšte mora pogledati kao deo opšte kulture, pre svega, pa zatim i kao filmove koji i dan-danas sjajno izgledaju i prenose jezivu, mračnu atmosferu.

Sledećih nekoliko godina Universal u potpunosti prestaje sa snimanjem horor filmova, da bi krajem dekade vratio originalne filmove o Drakuli i Frankenštajnovom Čudovištu u bioskope, pošto je to bio veliki finansijksi uspeh, odlučuju da za monstrume još uvek ima publike i nade, pa brže-bolje snimaju i treći film.

Son of Frankenstein (1939.)

Ja sam ovaj film zapravo želeo jako da mrzim, ali nisam uspeo. Režiser je promenjen (Rowland V. Lee"), bilo kakvog smišljenog kontinuiteta sa prva dva filma nema, Čudovište nije u sakou, već nekim ritama... pa, ipak, u pitanju je remek-delo sasvim na nivou prethodnih komada, ako ne u nekim sferama i ubedljivije.

Kao prvo, film traje dobrih pola sata duže što mu pruža vremena da se razmaše, da ne žuri, da nas zabavi nekolicinom pamtljivih dijaloga. 

Henrijev sin - Vulf - se vraća u rodni kraj kako bi nasledio titulu i imanje, ali ne nailazi na toplu dobrodošlicu, žitelji sela dobro pamte njegovog oca i čudovište koje je stvorio i pustio u svet. Vulf u razgledanju svog imanja dolazi i do razrušene laboratorije gde sreće Igora koji je navodno obešeni pomoćnik njegovog pokojnog oca. Igor je preživeo bešenje, vrat mu je slomljen i igra ga niko drugi do... Bela Lugoši. Legendarni mađar ovde, možda, donosi performans svog života, iako će ga istorija pamtiti kao najboljeg Drakulu ikad (što neosporno jeste), uloga Igora je stelarna. Njegov prljavi izgled, zlokoban smeh, same reči koje izlaze iz njegovih usta, šminka, pogled... sve vas plaši i tera neku grozu, osećaj gađenja. Danas i meni (koji sam video sve i svašta) je neprijatno da ga gledam, mogu samo zamisliti kako su se osećali ljudi pre bezmalo osamdeset godina. Karlof ponovo i po poslednji put igra čudovište pa je zaista prava gozba za oči videti dvojicu velikana zajedno. Igor naime kontroliše Čudovište i koristi ga kao oruđe u osveti sudijama koje su ga osudile na vešanje zbog pljačkanja grobova. 

Karlof je u mnogome skrjanut ovde, ali ono malo scena što ima su upečatljive, poput one ispred ogledala. U ovom filmu ponovo ne govori, ali koristi neke kreativnije i inteligentije načine da usmrti svoje žrtve. Ne znamo odakle to, ali kao što rekosmo, nelogičnosti i nepovezanosti sa prva dva filma su brojna pa na to nećemo gubiti vreme, niti se obazirati na njih. 

Još jedan performans za zlatne strane žanra donosi Lajonel Etvil u ulozi policajca kome je još kao detetu Čudovište odgrizlo ruku, pa sada ima drvenu protezu.
Promena režisera je donela i određenu svežinu, promenu tempa, scene su dinamičnije, glumci angažovaniji tokom dijaloga, nema praznog hoda, nema preterano dramatičnih razgovora, već se pamtljive rečenice sipaju dok se nešto drugo radi, no sve to nije posebno na uštrb atmosferičnosti.

1942. godine pojavljuje se i četvrti filma - The Ghost of Frankenstein. I ovde serija definitivno gubi svoju kredibilnost i nivo kvaliteta. Sveden na svega sat vremena dužine, sa ponovo novim rediteljem, haotičnim, nejasnim scenarijem, većim akcentom na akciju... ovo sve skupa deluje daleko jefitnije. Karlof ne glumi Čudovište, Lugoši jeste ponovo Igor, ponovo je na visokom nivou ali nekako ni on ne sija punim sjajem. Universal će nastaviti da praktično na godišnjem nivou izbacuje slabo ili nimalo povezane nastavke. 1943. izlazi i prvi sudar čudovišta u istoriji žanra - Frankenstein Meets the Wolf Man. Zanimljivo da ovde Čudovište glumi upravo Bela Lugoši koji ga je  na početku svega odbio, odrađuje dobar posao - rečeno mu je da je Čudovište slepo, pa tako i glumi, trom je, ukočen, sa ispruženim rukama, takvog će ga pop kultura i fanovi i zapamtiti i pamtiti do dana današnjeg, iako su isprva kritičari popljuvali performans Lugošija... Nije ni čudo, film ni ne pokušava da objasni slepilo Čudovišta. 

Mi smo ovde zaustavili naš maraton. 

Izaće još dva mash up filma u kojima se pojavljuje i Drakula, kao i jedna komedija, ali sve to skupa je daleko od nivoa koji su postavili prvi filmovi. Tek će krajem pedesetih godina pod produkcijskom kućom britanskog Hammera, Frankenštajn (ali i ostali Universal monstrumi) dobiti valjane rimejkove u boji, sa novim slojem užasa i nasilja u sebi.

Istina je da su nakon drugog svetskog rata ovi monstrumi prestali da budu strašni ljudima. Užasi rata, kao i strahovi od nadolazeće atomske ere bili su preveliki da bi se iko potresao zbog sporog i suštinski dobroćudnog Frankenštajnovog Čudovišta. Istina je da ni decenijama kasnije studio u čijem su vlasništu svi ovi likovi ne zna tačno šta će sa njima. Lično verujem da bi i ribut atmosferičnih horora sa artističke tačke gledišta mogao da bude pogodak, ali ne i finansijski. Verovatno ćemo videti akcioni spektakl poput "Osvetnika" samo sa našim dragim čudovištima namesto marvelovih superheroja, čini se da ni to ne bi bilo lošije od limba u kojem se trenutno nalaze. 

Legende nam i onako niko ne može uzeti.

Oktobar - najstrašniji mesec u godini. 

Kao da poslovično odvratno vreme nije dovoljno, tu je i praznik strave i užasa, noć tokom koje svakojake grdobe šetaju površinom zemlje, a deca - buduće psihopate, silovatelji, buduće ubice po predgrađima, šumama, kampovima, jezerima - traže od vas slatkiše. Mesec Frankenštajnovog čudovišta, Drakule, Mumije, beskrajnih hordi zombija... Bolji način da provedete tih mahom kišnih i sivih tridesetak dana od pravljenja tradicionalnih horor maratona ne postoji - osim da ga, ako možete, prespavate - tako ga makar mi provodimo, pa ćemo u danima što slede imati nekoliko tekstova od po tri filma (manje ili više) u njima, što je verujemo taman dovoljna doza da se čovek razlije od boja, prestravi od jeze, zgrozi od užasa, a ipak pritom ne pokoči i ne oslepi.

Prvi na redu je maraton u kome gledamo originalnu romerovu "...of the Dead" trilogiju. Svaki od tri filma nastao je u drugoj deceniji - šezdesete, sedamdesete, osamdesete i efektno obeležeio svaku od njih, stvorio podžanr i na kraju praktično stavio tačku na isti.
 Svaki od tri filma je suštinski bitan za podžanr zombi filma, kao i za horor uopšte, ali uticaji se šire i dalje na modernu televiziju i film generalno. To koliko ja lično volim ove filmove, koliko su duboko uticali na mene u svakom smislu, povrh svega na književno delovanje, teško je sažeti, objasniti... možda je najbolje pogledati moj nadimak ovde. 

Verovatno samo zbog internet puritanaca, nerdova i cepidlaka moramo pomenuti kako "Night of the Living Dead" nije prrrvvviiii zombi film u istoriji kinematografije. Vaistinu nije. Nešto najbliže proto-zombi filmu bi bio "The Last Man on the Earth" iz 1964. godine koji priča istu priču koju će decenijama kasnije ispričati i "I am Legend", pa ipak nacrtati osnove žanra koje će i do današnjeg dana pratiti svi uspelo je upravo Romeru četiri godina kasnije.

NIGHT OF THE LIVING DEAD (1968)

Kada pričamo o najboljim naslovima horor filmova ikada! Sam naslov u meni i dan-danas budi jak osećaj straha, jeze.
U pitanju je crno-beli horor film i to verovatno jedan od poslednjih svoje vrste. Dug je put žanr prevalio od svojih nemih početaka, preko prvih zvučnih filmova pomalo naivnih scenarija i dijaloga pa sve do ovog komada.
Obično popodne... Vesti o napadima... Groblje... Bračni par... Muž koji gine, žena koja prestravljena uspeva da pobegne. Film nam kasnije postepeno uvodi i galeriju drugih likova od kojih neki predstavljaju prave arhetipove koje možemo gledati u filmovima i serijama i dan danas. Svaki od ova tri filma nosi jake političke i društvene poruke, jedna od glavnih ovde jeste ljudska potreba za vlašću i nesloga.
Iz gomile naravno da se izdvaja Ben - tamnoputi čovek snažnog karaktera, fizički sposoban, odlučan da preživi, ali neverovatno baksuzan. Verujemo da smatrati za spojler nešto što je deo pop kulture već bezmalo 50 godina jeste glupo - kao kada bi smo u prikazu originalne trilogije "Zvezdanih Ratova" rekli da je Dart Vejder otac Luka Skajvokera - ali ipak nećemo naglabati o samom kraju, no samo reći da je jedan od najnepravednijih u istoriji žanra.
Između scena napetih dijaloga, ojačavanja odbrane kuće u kojoj su se našli i sjajnih scena nasilja i proždiranja živog mesa - efekti su perfektni - naši likovi gledaju televiziju ili slušaju radio sa kojih dolaze kontraverzne i čudnovate vesti koje polako objašnjavaju šta se događa u spoljnom svetu - od početnih kontradiktornih naklapanja ka sve čvršćim činjenicama.
Atmosfera je ovde posebno jaka. Noć i b&w tehnika, izolovanost u kući usred ničega, saznanje da su oni napolje, a da je situacia i unutar salbo zabarakadirane kuće napeta i na samo dva trenutka daleko od eskaliranja u sukob, nestanak struje...
Ukratko, u pitanju je remek-delo koje je odlično prošlo test vremena. Atmosfera, priča, vizuelni prikaz nasilja, likovi sve je ovde na nivou i to uprkos krajnje skromnom budžetu.

DAWN OF THE DEAD (1978)

Pogledajte taj predivan artwork!

Situacija u kojoj nastavak nadmaši već jako uspešan original je generalno u filmu, a posebno u hororu jako retka. "Frankenštajnova nevesta", "Osmi putnik 2" i...  i...? Pa, naravno - "Zora živih mrtvaca". Dok je original bezmalo celim trajanjem, do samog kraja, zadržavao sukobe sa zombijima do granice niskog intenziteta, već sam početak "Zore" donosi više - vojska i policija i haos u uskim hodnicima i malenim stanovima... Dok je prvi film bio atmosferični horor, drugi počinje kao akcioni spektakl jakog "B" šmeka.
Videvši da je đavo odneo šalu i da je samo pitanje trenutka kada će sve upotpunosti otić' k vragu simpatična četvorka - dva policajca i novinari, odlučuje da ćapi helikopter TV stanice i pobegne daleko na sever, prebegne iz SAD u  Kanadu i kakvo-takvo preživljavanje nađe tamo daleko.
Na putu ka severu zaustavljaju se na krovu napuštenog šoping mola i odlučuju da se tu zadrže. Sjajan, genijalan seting za zombi film. Mrtvaci se vraćaju po instinktu na mesto koje su toliko voleli, mestu koje im je toliko značilo, u kome su toliko voleli biti - tržni centar vrvi od zombija, ali takođe i siline slatkiša, nakita, gardarobe, oružja, mesa, alkoholnih pića... vredi se boriti za njega.
Od samog početka, ali posebno nakon dolaska u tržni centar vidimo koliko su likovi ovde preterano kul! Dok maltene u svakom horor filmu prosto preziremo ljude i jedva čekamo da svi oni pocrkaju na što kreativnije načine, ovde zavolimo sve njih. Posebno su zabavni samouvereni policajci koji lagano vršljaju tržnim centrom, već ovde unose jak element komedije u žanr uz samospoznaju da su zombiji ipak samo tromi, smotani leševi. Za razliku od horor arhetipova, ovi likovi su pametni, istina je da imaju za nadmudriti samo braindead reanimirane leševe, ali ipak to konstantno rade i to na jako kreativne načine. Vidimo i klasičnu transformaciju novinara šmokljana u bad ass lika, a i njegova trudna devojka napreduje kroz film. No, i ovde kao u sva tri filma titulu najzanimljivijeg karaktera odnosi tamnoputi muškarac.
Postoje tri verzije filma - US, E i directors cut koja traje dobrano preko dva sata, ali čak je i ona zabavna svakog trenutka i suštinski nju preporučujemo svim tvrdokornijim fanovima zombi filma, dok je za opuštenije gledanje i verzija za američko tržište odlična.
Glavna tema ovog filma je svakako ljudska površnost, sebičluk, potreba za materijalnim, no čak ni to nije odrađeno jednodimenzionalno, već upravo tako da sve te luksuzne stvari u doba pada civilizacije pružaju malo prekopotrebne lepote i mira, da čovek odvojen od tih stvari vrlo brzo biva sveden na ekstremno nasilnu jedinku.

DAY OF THE DEAD (1985)
Inicijalni planovi za treći film su bili spektakularno ambiciozni, glasine, izjave i vlažni snovi koji su kružili govorili su o epskom zombi filmu koji će trajati satima. Novaca za tako nešto jednostavno nije bilo, čitav scenario je prepravljen, sveden tako da može biti ostvaren u okvirima malog budžeta, pa je "Dan živih mrtvaca" ugledao svetlost dana u toku 1985. godine koja je i ostala ključna za zombi podžanr, kao godina kada je sve što je trebalo bilo rečeno.
Situacija u kojoj megalomanski planovi autora nisu u istoj ravni sa surovom realnošću nije uopšte retka u surovom svetu filmske industrije, tako da nema potrebe za lamentiranjem nad sudbom ovog filma, već samo treba videti i oceniti ono što je na kraju snimljeno.
Film je dočekan na nož od strane kritike, a posebno fanova. Čak ni veliki Džoržd A. Romero nije uspeo da prevaziđe prokletstvo trećeg filma. Pa ipak, baš kao što je slučaj sa "Sinom Frankenštajna", i njegov treći film je vremenom dobro ostario, stigao do kultnog statusa i na kraju zaslužene ljubavi fanova.
Verovatno glavne zamerke ovom filmu jesu te što je nakon budžetnije "dvojke", generalno veselije, opuštenije, komičnije, sa manje, ali dobro napisanih likova, akcenat vraćen na gomilu koja će vas samo nervirati, što umesto šarenog tržnog centra imamo vojnu bazu odsečenu od sveta (koji je koliko likovi u filmu znaju možda i u potpunost pao) sa laboratorijom u kojoj ludi naučnik vrši eksperimente, ulazima u napuštene rudnike odakle vojnici vade zombije potrebne za pomenute eksperimente. Sve u svemu, umesto veselijeg setinga, imamo povratak standardnijim horor prizorima.
 Napetost u bazi raste sa brojem poginulih vojnika i činjenicom da naučnici ne pružaju nikakve rezultate...
Ludi naučnik od strane vojnika nazvan Frankenštajn radi na pripitomljavanju zombija i ima solidne rezultate u tome, čineći da jednog živog mrtvaka sasvim smiri i uljudi - jednostavnim uslovljavanjem osećaja sreće, dresiranjem, ali to vojnike ne zanima posebno, čak im se sama ideja gadi ili ih vređa.
Napetost eskalira u pravi sukob u momentu kada saznaju da naučnik hrani zombije komadima njihovih poginulih saboraca i tu sve odlazi dođavola.
Film je jako mračan i siv, depresivan. Romero kao da nikada i nije voleo ljude, ali ovde ih iskreno prezire. Vesti sa radija i televizije su tokom serije postali efektni način pripovedanja opšte, globalne priče i prikaz stanja stvari, ali ovde toga nema jer je civilizacija očigledno pala. Romerov prezir klasičnog klišea akcionog heroja je i ovde prisutan, pa umesto belog, mišićavog lika imamo jaku ženu, i fizički i karakterno i intelektualno, ali ipak sa svojim granicama kada je pred naletom ludila u bazi. Simpatični tamnoputi karakter je i ovde prisutan, sada doduše u ulozi pomoćne role i sa nekim rečenicama za pamćenje, pre svega one kada naša glavna junakinja kuka nad neslogom ljudi i kako bi bilo mnogo bolje da se svi ujedinimo, mudri crnja odgovara "da je to normalno, da ljudi generalno imaju drugačije planove, očekivanja i načine da do njih dođu", odnosno da svi koji govore o ujedinjavanju i slozi misle na ujedinjavanje oko njihovih ličnih ideja.
Ako se mene lično pita, ja obožavam ovaj film. Svakako da i tokom ovog maratona dolazi kao razočarenje nakon sjajnog drugog komada, ali je zapravo u široj slici baš ono što je trebalo seriji.
Ključno je truljenje unutar truljenja.
 Svaki film, iako suštinski nepovezan sa prethodnim, donosi novi nivo razaranja ljudskog društva i civilizacije, vremenom sve ružniji i ružniji karakteri se pojavljuju - u "Zori" iako imamo četiri ljupka lika, imamo i bandu ogavnih, post-apokaliptičnih kreatura u koži i na motorima - zombiji su sve brojniji, a na posletku polako uče da se ponašaju kao ljudi, što ih ne čini ništa boljim - pre svega nauče da koriste vatreno oružje.
Gledano sa ove razdaljine "Zora" kao veseliji film dolazi samo kao slavljenje propasti ljudi, uživanje u njihovim poslednjim trenucima, dok je "Dan" otrežnjenje tokom koga samo vidimo taj surovi, bolni kraj.

*****
Devedesete će proći bez "...of the Dead" filma, ako ne računamo solidan koliko i nepotreban "Noći" (na kome Romero nije radio), da bi u "dvehiljaditim" dobili čak tri nova, od kojih je jedino "Zemlja živih mrtvaca" iz 2005. godine relevantan i kvalitetan. Iako smo mogli bez njega, iako nije na nivou originalne trilogije, iako čak nije ni najbolji zombi film svoje dekade (u kojoj je inače podžanr izmužen do besmisla) on jeste sasvim korektan pokušaj. Hronološki se nastavlja na trojku, prikazuje vaspostavljeni feudalni poredak, zombije koji nastavljaju evoluciju i tako dalje... "Zemlja" ipak nije deo ovog maratona i mi ga ne preporučujemo za gledanje odmah nakon prva tri.

******
Neki poseban zaključak nije potreban, ono što mnogim AAA filmovima nije uspelo, ovim nezavisnim ili pokušajevima B produkcije jeste - promenili su svet filma zauvek. istina jeste da su istovremeno stvorili podžanr, ali ga i obesmislili jer nikada nije snimljeno nešto kvalitetnije i kako stvari stoje teško da će biti ("Shaun of the Dead" je jedini film koji je dostojan da stoji pored ova tri). Verujemo da ste svi gledali ove filmove, ideja i nije da vam ih otkrijemo, već samo da vas podsetimo, da ih obrnete još jedared.

Sledeći na redu je "Frankenštajn" maraton...

American Horror Story

Dok je prva sezona, iako neosporno dobra, manje-više na publiku željnu kvalitetnog horora ipak ostavila blagi "meh" utisak (na nas i ne baš, nama se dopala), sa drugom je ova antologijska serija zaista ušla u samu žižu žanrovske, geek publike željne televizijskog užasa i straha.
Koncept serije je prikazivanje ukletih mesta širom SAD-a, pa smo tako u prvoj sezoni imali kuću prepunu duhova (odatle "meh", jelte), u drugoj ludnicu, a  u trećoj školu za mlade veštice.


Ako izuzmemo "Čari", kao krajnje simpatičan, ali ipak izrazito mejnstrimovski i zbog toga ograničeni, nedorasli pokušaj, tema veštica na televiziji i nije nešto valjano istraživana. Naravno, to važi za celokupni horror žanr (a posebno u poslednjih dvadesetak godina, tokom kojih vlada stravična suša), pa je AMC, sve i da nije kvalitetan kao što jeste, pravo blago za sve nas.
Sve je ovde profesionalno odrađeno.
To je ta jedna rečenica koja najbolje opisuje, koju ćete i sami sebi često ponavljati. Da, često. Kada god krenete da zevate tokom epizode ili kada vam bude potrebna snaga volje da se naterate na gledanje sledećeg poglavlja ove priče.
Sve je pro, sve je do jaja, sve je kul.
Ali...


Koliko god sve bilo dobro osmišljeno i jednak odobro sprovedeno u delo, ovoga puta će izostati i najmanji trag empatije, ljubavi i elementarnog interesovanja za likove koji će se motati na vašim malim ekranima. Galerija tinejdž sun-tu-bi veštica ostaće prilično nesimpatična (debela crnkinja, cura retard, plavušica kučkica željna kurca, plavušica hipi iz močvare...), a publiku ostaviti u najmanju ruku ravnodušnom (mnog će i želeti njihovu što raniju i bolniju smrt). Nekolicina starijih veštica je vervotano još gora i jedino ona koju glumi, sada već zaštitno ime čitavog serijala, Jessica Lange je zapravo zanimljiva.

Možda smo pregrubi.
Možda nismo.
Na nas je ostavila takav utisak.
Osnova televizije jeste adiktivnost, te slatke male muke u isčekivanju sledeće epizode. AMC nikada u tome nije bio baš dobar, ali sada je dotakao samo dno.

A, sama priča je "pf" - veštica je sve manje i dalje žive u strahu i progonjene. Nova generacija mladih devojaka stiže u školu... U to neko vreme, vladajuća veštica (supreme), koju glumi pomenuta Jessica, saznaje da ima rak. Polako gubi svoju snagu, što može značiti samo da se pojavila nova vrhovna veštica, koja crpe njenu životnu moć i postaje sve jača.
Ubrzo u priču ulaze i crne vudu veštice (sa kojima dolaze naporna i dosadna pripovedanja o rasizmu, sve u znaku godišnjice i činjenice da nas vasceli holivud gađa i msra tom tematikom), lovci na veštice, a uskoro i sveobuhvatni rat koji će uključiti sve njih... Ipak, taj momenat ostaje više sporedni narativ, ne baš posebno zabavno obrađen. Dok su peripetije oko pronalaska i izbora nove vrhovne veštice ono glavno.
Bilo je tu potencijala za mnogo više.

Ono što je krasilo prethodne sezone, između ostalog, bila je i nelinearna, razbijena priča koja je lutala kroz vremenska razdoblja. Takva je, posebno, bila prva sezona i to je radila fantastično, druga već u manjoj meri, dok treća taj koncept gotovo sasvim bataljuje. Putuje se kroz vreme, ali ne mnogo i ne na posebno zabavna mesta.
Druga stvarčica koja je bila zabavna jesu omaži celokupnom žanru, pa smo tako u prošloj imali isterivanje đavola i vanzemaljce... Ovde je to urnebesni tinejdž omaž Frankenštajnu (trebala nam je snaga da ga progutamo i preguramo), serijskim ubicama i možda jednoj suludoj, rasističkoj varijanti Eržebet Batori.


Tehnički serija je i dalje bombonica. Celokupna kinematografska egzekucija je, za televizijske standarde, fenomenalna. Treba pohvaliti i muzičku podlogu, kao i kostimografe.

Jasno je bilo da će ovakav koncept serije sa sobom donositi i varijaciju u kvalitetu, tako da to nije ništa strašno. Moguće je da autori nisu umeli baš najbolje da se nose sa uspehom prethdne sezone, da su sve ovo radili malo na silu... Zanatski, na oko, sve je tu... ali kad zagrebete površinu, shvatate da sadržaja ima jako, jako malo. Ne da nema neke istinske dubine, već nema ni jeze, straha, užasa, zabave.
Bolno isprazno.
Bolnije je to što je ovo, bez obzira na sve mane, i dalje najbolji horor koji možete gledati na televiziji.

Pojava nove verzije (8.9) anoficijalnog peča za VtM:B je povod, good as any, za pisanje ove recenzije. Ili je to činjenica da će još malo pa čitavih deset godina od izlaske jedne od najboljih igara svih vremena. Kada je već "jedna od najboljih"... nikakav povod za još jedan prelaz i još jedan tekst o njoj nije potreban.
Koji je ovo put po redu da je igram? 

Tvrdnja iznešena u uvodnom pasusu je diskutabilna, no ono što je svakako posebno, divno i tužno istovremeno, jeste sudbina ove igre, sve ono što ju je pratilo od samog početka razvoja (koji je započet još davne 2001. godine), pa do dana današnjeg. 

Da bi u potpunosti razumeli značaj ove igre, njenu duboku simboliku, prikaz sudbine čitave industrije, a posebno RPG žanra, u samo jednom naslovu, moramo se vratiti čak i dalje u prošlost. U prethodni milenijum, čak.

1997-8. godina je, tri možda i najveća imena starog "Interpleya" - Tim Cain, Leonard Boyarsky i Jason D. Anderson - rade na "Fallout 2", naslovu koji i dan-danas važi za možda i najboljeg predstavnika žanra i usred posla odlučuju da napuste studio, jer nisu imali dovoljno slobode. Prvog aprlia (gle zanimljivog li datuma) osnivaju "Troika Games" . Tokom 2001. izdaju igru koja će i zatvoriti knjigu zlatnog doba kompjuterskog roul plejinga - "Arcanum: Of Steamworks and Magick Obscura", komad koda pretvoren u umetnost i gotovo kreacionistički dizajn apsolutnog bića (svetog trojstva, jelte). No, "Arcanum" je jedna druga priča...

Dakle, još dok se prva igra ovog studija nije pojavila na policama ili odmah pošto to jeste učinila, isti taj studio kreće da razvija svoju, kako će se ispostaviti, poslednju igru. 

Bilo je to trogodišnje mučenje. Godine koje su sa sobom donele brdo problema, kako eksternih (sa Valveom. čiji je "Source", grafički motor u nastajanju, korišćen za ovu igru), preko kompletne promene spisateljskog tima u toku pravljenja igre, odustajanja od multiplejer komponente... Razvoj se odužio, pa izdavač željan profita (danas već uveliko zloglasni "Activision") je odlučio da preseče - povećao je budžet, kako bi mogli biti zapošljeni dodatni ljudi i zadao krajnji rok - septembar 2004. godine.

Igra koja se na kraju te priče pojavila na policma game shopova bila je sve, samo ne završena. Pojedini bagovi nekad j ednosatvno nisu dozvoljavali nastavak igranja, dok je silina manjih gličeva čitavo iskustvo linila neugodnim, u najmanju ruku. O zbrzanog suštinskom sadžraju igre - o čitavoj drugoj polovini koja gotovo da i nema sporednog sadržaja, da i ne pričamo.

Igra je, naime, izašla kao 1.1 verzija, istog dana kada i najisčekivanija irga minule decenije - Half Life 2, sa kojoj je i delila famozni "Source" endžin. I dok je HL2 i dan-danas dizajnerski stejtment, VtMB je i na dan svog izlaska izgledao ružno, kockasto, muljavo i ktuto. Razvojni tim koji je do tada pravio 2D igre, jendostavno nije imao dovoljno iskustva da se nosi sa 3D motorom koji, čak, nije ni gotov u potpunosti. 

I, tako, noseći se sa veličanstvenim HL2, kao i još brdom igara izašlih te pozne jeseni, uoči božićnih praznika, naša vampirska igra doživela je spektakularni tržišni krah. Vrlo brzo svi zapsoleni u "Troika Games" bivaju otpušteni (iako nekolicina ostaje da završi peč koji bi digao igru na 1.2 verziju i makar koliko-toliko je učinio igrivom), a tokom 2005. (pošto gore pomenuta osnivačka trojka) nije uspela da nađe finansijere za njihove sledeći, post-apokaliptični, projekat, stavlja katanac na vrata jedne od retkih, vizionarskih gejmerskih kuća. 

No, rekli smo da ova priča nije isključivo tužna priča. 

Ono gde cela stavr postaje čarobna jeste pojava takozvanih "noaficijalnih" i "fan" pečeva. Ukoliko s ene varam, isprva su postajale dve linije, jedna koja je samo krpila postojeću igru i druga koja je uz to nudila i restoraciju izgubljenog/izbačenog/preskočenog sadržaja, kao i dalje i dublje poliranje igrivosti i, zapravo, svih pojediničanih aspekta igre. Uz to, niklo je i nekoliko modova koji donose nove kvestovem klanove, iteme... 

Uz to, da stvar bude lepša, pojavom servisa za digitalnu distribuciju ("Steam" i slični) igra je doživela i svoju drugu mladost. 

Dakle, da sumiramo, imamo ultimativno polupanu igru - neosporno ružnu, na granici igrivosti, katastrofalno zbrzanu pri kraju, melee borba koja je često nepregledna i rogobatna, upotreba vatrenog oružja koje je tromo i neprirodno, neprijatelji bez trunke mozga u svojim digitalnim, programiranih glavama... i još na milion načina kvarnu igru - koju autori sasvim džabe krpe, pošto su već dobili otkaze, koju fanovi lickaju čitavih deset godina, koju i danas neki novi ljudi kupuju na raznim sajtovima, na preporuku svojih prijatelja. 

Kako je to moguće?

Vidite, sve gore navedeno ni u jednom momentu ne znači da je igra loša. Ona je fe-no-me-na-lnaaaa. I to samo govori  o silnom potencijalu koji je posedovala, kada je tako katastrofalno razlupana (toliko duboko da nikakvi pečevi to nikada neće u potpunosti pokrpiti), a da je i dalje odlična, sjajna, najbolja. Zaista izgleda neverovatno, ali je tako. Dok je igrate, uživate, divite se, baš kao što i psujete, cokćete, kolutate očima, osećate bol u duši što nije ispala onako kako je zamišljena... 

O samoj priči ne osećam potrebu da dužim. 

Igra počinje tako što u noći strasti i nepažnje, vi postajete vampir. Neogovorni tvorac ostaje bez glave, a Vi započinjete novi život (za dlaku izmičući sudbini vampirskog roditelja), vrlo brzo bivajući upleteni u hiljadama godina dugu borbu za prevlast nad svetom nemrtvih krvopija. To je ono što "VtMB" perfektno radi - taj osećaj malenosti, osećaj da konstantno ispadate glupi, da vas vuku za nos, koriste baš onako kako to žele, slabi ste i glupi da bi ste se suprostavili. 

Možemo ovo gledati kao alegoriju na raznolike subkulture i nihovu unutrašnju organizovanost, ali i na politički sistem čitave civilizacije.

U jednačinu će vrlo brzo biti ubačeni sargofag iz drevnog Egipta, dalekoistočni vampiri koji nisu vampiri, vampirska aristohkratija, anarhični teroristi i sto čudesa. 

Cela storija se može završiti na četiri (ili da kažemo četiri i po) različita načina.

Brdo kvestova vodiće vas preko mračne, gotične, krvlju i seksom okupane vizije Los Anđelesa, lokacija koje će se kretati od predivnih i upečatljivih, do jednostavno bledih. Od nivoa koji će zlatnim slovima ostati upisani u istoriji "game" dizajna (ukleti hotel, na primer), pa sve do nekih koji su odurni (kanalizacije). Pojedini niovi i kvestovi doneće simaptične omaže i drugim horor tematikama i zverkama - zombiji i groblje, na primer.

Jedan od osnovnih koncepta igre, po čemu i nosi ime, jelte, jeste "Masquerade" - na početku igre svaki lik ima pet poena i svako otkrivanje vampirizma među ljudima nosi penale, msanjenje poena, vrlo brzo će se na vas okomiti lovci na vampire, drugi hladnokrvi stvorovi će vas prezirate jer odajete tajnu njihovog postojanja, a ukoliko izgubite i peti poen - "game over".

Uz to su i humanity poeni, koje gubite ubijanjem nedužnih civila, određenim izborima tokom glavnih i sporednih zadataka, niža ljudskost uglavnom sa sobom donosi lakše uapadanja u "frenzy", berserker stanje u kojem vam pada mrak na oči na napadate koga i kako stignete.

Na početku igre kreirate svoga lika i najbitniji izbor je izbor jednog od sedam klanova. Ukoliko igrate sa anoficijalnim dodatkom, postoji širok mogućnost izbora istorije vašeg lika (slut, striptizeta, dominatrix, ratni profiter, industrijski lobista...), koje donose određene bonuse, ali i penale, što može dodatno da personalizuje vašeg lika. 

BRUJAH: su u neku ruku najprimitivniji klan. Po svojoj naravi pobunjenici, militantni, nepredvidive i prgave naravi. Izrazito jaki i izdržljivi, savršeni za melee borbe. Iako ih masa ljudi ne voli, smatram d asu možda i najbolji za prvi prleaz (posebno zbog lošeg balansa igre u poslednjoj trećini, o kojoj smo već pričali).

GANGREL: su animalisti, najbliži zverima od svih klanova. Poreklo često vuku među ekološkim aktivistima, paganima i sličnim, za njih su livade, šume, da bezbrižno jurcaju i love. 

TOREADOR: umetničke duše, kod njih je, nasuprot Gangrelima, humanost izražena. 

TREMERE: su jedan od zanimljivijih klanova. Krvna magija je njihova specijalnost. 

VENTRUE: vampirska aristokratija. Jake krvi, često u vlasti. Veliki penal je što članovi ovog klana ne mogu da se hrane životinjama, a od krvi kurvi i beskućnika mogu povraćati. Mislimd a nikada isam ni igrao sa njima...

NOSFERATU: jedan od dva klana koji igru tumbaju sasvim. Ružni kosedam paklova, moraju s esakrivati od ljudi, vucarati se po senkama, kanalizacijama i hraniti pacovima. Nije sa njima lako igranje, ali je unikatno, svakako.

MALKAVIAN: I sa njima igra je značajno drugačija, svi dijalozi su za njih posebno pisani. Potpuno ludi. Ulični znaci su njihovi arhi-neprijatelji. Jedna od omiljenih klanova, svakako.

Generalno, ova igra zahteva prelaz sa jednim od prvih pet klanova, a pa zatim i nosferatuom i malkavianom, a i to je čist minimum! 

Karakteristike lika podeljene su u tri kategorije: atrbite, talente i discipline i svaka od njih je podeljena na još tri potkategorije. Neki od skilova su, usled nedovršenosti igre, sasvim beskorisni, neki daleko isplatljiviji, ali šta je tu je.

Iskustvo ne stičete ubijanjem, već isključivo završavanjem kvestova. Ogroman plus!

Igri ne treba više od sat vremena da vas potpuno obuzme, kroz još sat-dva kupuje vas uprkos svemu. Ulazite dublje u njen svet, u političke spletke, u sukob suprotstavljenih strana, razmišljajući s kojima ćete manje najebati (jer vam se stalno čini da ćete, kako god da okrenete, samo vi najebati). Šunjate se, hakujete, pucate, makljate se, sve u zavisnosti od situacije, imate izbor i mogućnost. Nižu se zanimljivi kvestov i još zanimljiviji likovi, lepi nivoi... Atmosfera je onostrana, magična, igra oko vas baca volšebnu koprenu, upija vas u sopstveni svet mraka, dekadencije, ludila i armagedona koji vreba iza ugla. 

Vremenom... situacija se menja, nedovršenost, ispraznost i otaljavanje postaju sve očigledniji. Nivoi više nisu ni približno tako dobro osmišljeni, ne pružaju dovoljno slobode i izbora, likovi koji su građeni tako da ne budu strogo borbeni, već suptilniji, skloni šunjanju, ne mogu da budu konkurentni čisto makljarskim likovima po tim nivoima prepunim neprijateljima i ničim drugim.  

Ljubav je iracionalna.

Ili je...

Ljubav prihvatanje svih mogućih i nemogućih mana objekta kojem se ljubav pruža.

Kako god bilo, mi volimo VtMB.