Zombie Geek

Svako malo, pišući po stranicama ovog bloga uhvatim sebe da mislim o, pretežno, crno-belim horor filmovima velikog Universal studija. Iako smo već imali pozamašni tekst o "Frankenštajnu" čini se da nikako ne uspevam dovoljno ljubavi da pružim tim filmovima.
U tekstu što sledi osvrnućemo se na nekoliko naslova koje ukupno deli čak i do pola veka i kroz to vremensko razdoblje videćemo da li se i kako menjala tematika Universal horora., kako su se furiozne globalne, civilizacijske promene koje su zadesile čovečanstvo sredinom dvadesetog veka uslovljavale i promene u zabavi i umetnosti, kao i kako se (ako se) sumanutom brzinom menjao oblik i naličje ljudskog straha.

Drakula (1931)
Ovaj film je početak zlatnog doba holivudskog horor filma, bio je to prvi zvučni Universal komad užasa i strave. Teško je išta novo reći o samoj kinematografiji ovde. U pitanju je estetsko remek-delo za sva vremena. Tu nema spora. Pustiti ovo čudo od filma u visokoj rezoluciji i biti oduvani lepotom u roku od par minuta je obavezno, svaki put, svaki!


Početak u rumunskim Karpatima, u tim mračnim planinama, na zavojitim, uskim putevima, dolazak u selu što kao da stoji na kraju sveta i deli ovaj naš od onog živom čoveku nedostupnom. Porlazak granice razuma i realnosti, stizanje naravno u sam dvorac grofa Drakule. Svaki frejm. Savršenstvo. Pauzirati možete u bilo kom momentu i ostati sa fotografijom koja je sama sebi dovoljna, apsolutno prelepa. Atmosfera gotik horora je ovde na maksimumu. I onda prvi kadar sa Drakulom, koga ovde glumi malo je reći maestralni Bela Lugoši. Već tu ste jasno svesni da ste živi svedok istorije večne umetnosti i blesave pop-kulture dvadesetog veka istovremeno.
U ovom delu filma prikazani su nam svi mogući i nemogući oblici ljudskog straha. Strah od neptrirodnog i natprirodnog, od mraka, od divljih zveri, od smrti, ali čak i sva ona malena, gamižuća stvorenjca koja suprotno razumnom izaziva užas u nama - pacovi, pauci, slepi miševi i šta sve ne drugo u svakom su drugom kadru.

Kasnijim tokom film malo gubi na snazi, makar kod mene. Čitav deo radnje u Londonu je u poređenju sa početkom bled u najmanju ruku, ako zbog ničeg drugog, a ono zbog same scenografije koja je ovde većinu vremena obična kuća. No, atmosfera tihe jeze jeste uvek tu.
Ono što fascinira i što bi trebalo biti maltene predmet izučavanja i današnjih filmskih autora jeste način na koji je knjiga od tri, četiri stotina strana prebačena u filmski medijum i svedena na nekih sedamdesetak minuta. Naravno, niti je ekranizacija doslovna, niti je sve tu, ali suština jeste i to na krajnje smisleni način dočarana i film lako može da stoji samostalno i biti razumljiv svima.
Epilog filma nas vraća u mračno, teskobno okruženje i ponovo biva lepota za naše oči.

Jedna rečenica je ključna za razumevanje "Drakule", njegovog mesta u vremenu i šta je u tom momentu reflektovao. "Ta vaša nedokazana sujeverja prošlosti, lako mogu postati dokazane naučne činjenice današnjice", kaže profesor Van Helsing. Drakula je živi anahronizam, relikt nekog vremena koje je trebalo odavno biti prošlost. On je otelotvorenje dubinskog užasa. I to kakvo otelotvorenje? Naočito, visoko, prodornog glasa, jakog pogleda, uzvišenog porekla, aristokratskih manira. On u prvoj sceni u Londonu odlazi u pozorište, među najuglađenije ljude svoga vremena. On je naočita slika užasa naše prošlosti, makar se mi uporno i očajno ubeđujemo da je prošlost, da smo uznapredovali, da smo otišli napred,
 On je strah čovečanstva koje je na raskršću između prošlosti bez nauke i budućnosti sa previše nauke. Grofa ne možemo analizirati dalje i posmatrati odvojeno od "Frankenštajna" koji je usledio već iduće godine. Ako je karpatska krvopija strah iz prošlosti, strah od dubokog zla koje je preživelo, ali naša vera u dobro nije, ako je on strah od toga da užas postoji, da beznađe postoji, da večna patnja postoji i da se uopšte ne osvrće na to da li mi u nju verujemo ili ne, onda je frankenštajnovo Čudovište potvrda svega tog i najava još grđih stvari.
U "Frankenštajnu" naša sujeverja prošlosti, postaju naučne činjenice današnjice. Tu se takođe bavimo momentom u kome smrt i život nisu baš najjasnije razgraničeni. Čovek je užasnut od pomisli na smrt, ali makar je naviknut da živi i misli u binarnom svetu - nešto je živo ili mrtvo. Filmovi, priče, verovanja koja zamagljuju tu crtu su baš one koje su najdublje urezane u naše pamćenje. Priče o herojima koji odlaze u svet mrtvih, osnove religija o čoveku koji se vraća iz mrtvih, horor filmovi o neumrlim, ponovo oživljenim, skrpljenim iz nekolicine leševa uz pomoć ukroćene munje (kao simbola osnovne snage božanskog) i naučnim dostignućima novog doba ponovo oživljeni. "Frankenštajn" nam priča o tome šta će biti kada čovek stekne moć Boga/Bogova. Jaka mitološka slika, prisutna diljem sveta u kojoj je gore (na brdu, na vrhu planine, na vrhu drveta sveta) božansko mesto, a u podnožju svet ljudi i ovde je prisutna. Samo... ovde na vrhu planine, iznad doline u kome je selo, nema bogova, tu je samo nauka i naučnik.


Stvorenje iz crne lagune (1954)
Tokom drugog svetskog rata i nakon njega sam studio je poprilično srozao ugled svojih monstruma i kvalitet filmova u kojima su se pojavljivali. Artističke ambicije su se smanjivale sa svakim novim umornim "Frankenštajn" filmićem ili nasilnom mash-up papazjanijom dva ili više monstruma u istom naslovu... Pred kraj četrdesetih godina je čak snimljena i komedija "Abbott and Costello Meet Frankenstein" koja čak i nije loša za to što jeste, ali suštinski dobro pokazuje stanje kako naših samih omiljenih filmskih čudovišta, ali i ljudskog uma tog vremena.
Drugi svetski rat, najveći i najužasniji pokolj ljudske rase je bio završen i sve što je iza spaljenih leševa, razorenih porodica, porušenih gradova i izgubljenih godina ostalo jeste čovek sa snagom boga u rukama. Ono što je "Frankenštajn" jezivo najavljivao nije se ostvarilo. U klasiku Meri Šeli, kao i u filmskim adaptacijama, čovek opijen ambicijom i intelektom stvara život. Ne zaista stvara i ne zaista život, ali stvara. Drugi svetski rat i atomosko doba koje je usledilo pokazalo je da je čovek vrhunski sposoban za - uništavanje, ostvarajući viziju koja je daleko čemernija od one iz predratnih horor filmova.
Sve to se odrazilo na žanr. Kao što već rekoh na kraju teksta o "Frankenštajnu", romantični gotik, viktorijanski monstrumi više nisu bili strašni. Uglađeni grof Drakula i tromo, slepo Čudovište bili su dobri samo za komedije. Jaka atmosfera, spora radnja, nasilje koje je često tek u naznakama, tiha jeza koja gamiže ispod kože poput stotinu paukova nije više bila dovoljna. Došlo je vreme praistorisjkih čudovišta probuđenih iz dubina vremena, svet u filmovima su napadali i uništavali mutantni nuklearnog doba, armije paukova i rrmade vanzemaljaca iz dalekog svemira. Generalno, horor se u ovom dobu udaljava od visokih budžeta i elementarnih pokušaja dostizanja nekakvih umetničkih dometa. Više, brže, razornije, jeftinije je krilatica novog doba.

Ovaj film svakako nije ponajbolji primer svoje ere, iako sasvim udaljen od gotik estetike zlatnog doba, neosporno dosta konkretniji, nasilniji, produkt svog vremena, ipak održava dosta lepote starih filmova, samo u drugačijem ruhu.
Džek Arnold, režiser "Stvorenja iz crne lagune" (godinu dana pre snima "It Came from Outer Space" kultni sf/horor) zamenjuje prelepe snimke drevnih zamkova, mračnih planina i svega onog ostalog što nas je oduševljavalo u Drakuli ili Frankenštajnu i izmešta svoj film u južnoameričku džunglu. Lokacije su zaista divne, fotografija je savršena, ali da - film vrišti za bojom. Sa vizuelne strane, najveća vrednost jesu podvodne scene. Možda ih pred kraj filma već i previše ima, ali sa početka smo oduševljeni. Posebno se izdvaja scena plivanja Džulije Adams, koja na momente odiše perverznom erotičnošću.

Sam zaplet je danas klasičan i otrcan. Naučna ekspedicija u džungli, nailazi na čudnovate fosilne ostatke monstruozne šake nauci nepoznatog bića, ubrzo naleću i na tragove tog stvorenja u današnjem vremenu, još uvek živog.
Na kopnu, Stvorenje je suštinski nalik Frankenštajnovom Čudovištu - sporo i jako, ali daleko krvožednije, divlje. U vodi je na svome. I tu shvatamo insistiranje na podvodnim scenama. Izmeštaju čoveka na teren koji mu je stran, smeštajući ga u još inferiorniji položaj u odnosu na monstruozno stvorenje.
Ako je Drakula bio strah od doba kada je naša civilizacija bila divlja i surova, Stvorenje je strah ranijeg doba, kada nismo bili ništa do bespomoćni plen.

Odjeci atomskog doba, najava velikih istraživanja svemira naravno da stiže i do ovog filma. Jedan od likova saznanje o Stvorenju smatra važnim za naše buduće kolonizovanje stranih svetova. Ali sam film kao da nam lupa šamar. Kao da pokušava da nas spusti, da nam kaže da letimo pre nego što smo naučili da hodamo. Prikazuje nam ambivalentnu planetu Zemlju. Da, zaista divnu. Njenu prirodu, njene prašume, reke, podvodne prizore, pa čak i razgolićeno telo žene, ali sa druge stranei užase grabljivice koja ne samo da je spretnija u vodi od nas, jača na kopnu od nas, već i dovoljno inteligentna da bude pravi lovac, a mi samo plen koji uleće u njene zamke. Da smo stekli moć da uništimo svet koji niti poznajemo, niti razumemo, ali da i taj svet još uvek može da uzvrati.
Ako su "Drakula" i "Frankenštajn" studije o strahu od neprirodnog, natprirodnog, da li iskonskog toliko da je zaboravljeno ili pak toliko novo da je produkt modernog čoveka, nešto što svakako remeti razumno poimanje sveta. "Stvorenje iz mračne lagune" se sa druge strane bavi strahom od stvari koje su oduvek tu, oko nas, od kojih smo nekada živeli, a sada smo od istih otuđeni. Bavi se strahom od divljine, strahom od tišine, strahom od iskonskog mraka koji je prognan iz ljudskih gradova, strahom od nestanka bezbednosti civilizacije.
Strahom od prirode same!


Sledeći veliki Universal horor je - "Psiho", legendarnog Alfreda Hičkoka.
Šta je moglo biti sledeće posle demonskog zla u obličju čoveka, posle oživljenih mrtvaka i vukodlaka?
Šta je moglo doći nakon amfibijskog predatora, vanzemaljaca i mutanata?
Norman Bejts. Običan čovek.