Zombie Geek

"Sačuvati dete u sebi" je životno geslo koje možete čuti od mnogih. Nažalost, retko je u pitanju čuvanje. Čuvanje je lepa stvar, čuva se nešto što može da se stavi na tiho i suvo mesto, daleko od sveta i zlih uticaja. Pošto dete nosimo u sebi, a sebe vučemo, prljamo i ranjavamo kroz svet ljudi... shvatamo da je više u pitanju očajnička odbrana detete u nama, svakodnevna, teška. 

Ako je vreme napolju, van vaše betonsko-kartonske kocke od stana, lepo, pentrajte se, skačite, klackajte se, ljuljajte se, mazite mačke i pse lutalice, igrajte se. Ako nije lepo vreme, ako ste ostali sami u svojoj borbi, ako je stanje baš kritično - zamandalite vrata sobe i knjigu u ruke.

A, nema lepših priča od priča koje su vekovima prenošene sa bake na unuke. 

Filip Pulman, poznati i cenjeni pisac fantastike i književnosti za tinejdžere, ovde je u ulozi prevodioca, urednika i... pripovedača. U uvodniku ove zbirke bajki braće Grim (ovde ih ima pedesetak) on napominje da će tu i tamo menjati priče, upotpunjavati ih tamo gde je, po njegovoj proceni, usmena predaja skliznula. Ja nažalost nisam neki poznavalac originalnih verzija, tako da ne mogu u potpunosti suditi o promenama koje nam Pulman ovde donosi, no veliki broj njih on u komentarima na kraju svake bajke nabroji i objasni, pa nam retrospektivno one deluju sasvim na mestu i prirodno uklopljene.

Nisam ove bajke čitao kao odrastao, nisam ih čitao kao kritičar i analitičar, čitao sam ih kao dete, s početka se trudeći da ih tako čitam, a posle shvatajući da me one obuzimaju, prevazilaze, zaobilaze moj um i idu preko očiju direktno u dušu. 

Polako, sa maksimalnom koncentracijom na detalje, bez potrebe da išta analiziram sa stanovišta sociologije, religije, paganizma, psihologije, filozofije... da, sve je to moguće i naravno da velika naučna saznanja o ljudima lako nalaze svoje uporište u pričama koje su tako jako vezane za iste te ljude, priče koje su toliko moćne i večne da bi preživele i da sva pismenost danas nestane, opet bi one u oralnom obliku ojačale i nastavile svoj život i suptilnu evoluciju. Analizirati ove priče, svaku ponaosob, bilo bi zanimljivo, ali nije ono što je suštinski važno. 

Bajka je divan žanr, divan medij, divan oblik pripovedanja. Tako sumanute brzine, da oduzima dah. Na ivici šume živeo je skromni šumar, njegova žena i njihova tri sina - je sva postavka koja je potrebna. Bili su siromašni i  nisu više mogli da izdržavaju svoju decu, pa su najstarijeg poslali u svet da se sam stara o sebi - avantura je počela već u drugoj, trećoj rečenici. U jednoj ili dve rečenice znamo kakav je naš junak - moćni, visoki, jaki ratnik, nizak, sitan, lukav prevrtljivac, predivna princeza... I u sledećih pet, šest stranica imamo sve i nedaće, sukobe, čudnovate susrete, za odrasle nemoguća stvorenja, kraljeve i princeze, veliko blago i večnu ljubav na kraju.

Nema tu vremena za analize, tumačenja, ovim pričama se morate prepustiti i čitati ih automatski, srcem. Bajke su kao ljubav. Mozak nema šta tu mnogo da radi, samo vera, prepuštanje, sloboda.  

Tek dosta nakon čitanja, stvari se slegnu i dođu do svesti, ali to ćete sami spoznati.

Jedino što imam potrebu da pomenem, odnosno da podelim svoje mišljenje koje nije vezano niti za jednu konkretnu priču, koliko upravo za sve, jeste taj na prvi pogled prejaki materijalistički pouk svake priče. Uvek se sve završava sa princezom, titulom i brdom zlata.

No, jasno je da taj srećan kraj, jeste srećan i divan, ali je uvek tu nakon silnih prepreka, koja su maltene uvek u nama. Ako nam svaka druga bajka daje primer da je deliti dobro, da je nesebičnost vrlina, a svaka treća nam priča priču o na prvi pogled nakaznom muškarcu ili prljavoj devojci u ritama... samo luda osoba će nakon toga pomisliti da nas bajke svojim srećnim epilozima uče da moramo postati bogati i savršeno lepi da bi bili srećni. Osobe koje to cene, koje to traže u bajkama i prečesto loše završavaju.

Evo i jednog odličnog primera iz priče u kojoj najmlađa kći kaže ocu da ga voli poput soli (vrednost soli se često potencira u narodskim pričama, "So je vrednija od zlata" je čuvena i jako popularna slovačka bajka, recimo), kralj se na to silno naljuti i otera je od sebe sa džakom soli na leđima, u šumu, da je izjedu divlje zveri, naravno pokaje se i traži je sledeće tri godine, momenat upravo nakon njihovog ponovnog okupljanja:

The king said, "My dear child, I gave my kingdom away. What can I give you?"

"She needs nothing", said the old woman. "I shall give her the tears she shed because of you. Each one is a pearl more precious than any they find in the sea, and they're worth more than your whole kingdom."

Bajke su izvorno, ipak, i zabava i pouka za odrasle. Neke od ovih priča se bave zaista vrhunski mračnim temama. Naletećemo na scene provođenja noći sa lešem, na oca koji u slast pojede čitav lonac paprikaša sa mesom svoga sina, scene u kojima grupa kanibala proždire nesretnu devojku (što sve skupa sa cepanjem njene odeće i bacanjem na sto u mojoj izopačenoj glavi budi određene mračno erotične scene) ili pak oca koji se zaljubljuje u svoju kći i to ga tera u potpuno ludilo požude... upravo u ovoj poslednjoj Pulman "nezvanično" nakon kraja priče, u dodatnom komentaru, pruža svoju verziju podužeg kraja koji pokazuje sve njegovo pripovedačko umeće i maštovitost, kao i savšreno shvatanje bajke kao žanra. 

I šta drugo reći zapravo? Pedeset priča, oko četiri stotina strana, naravno ne svaka jednakog kvaliteta ili po svačijem ukusu, ali svakako izvor velikog uživanja i sreće. Na kraju svake Pulman nam daje i spisak sličnih bajki zapisanih diljem Evrope (mahom po Italiji, Engleskoj i Rusiji) pa se ova zbirka čini i kao odlična tačka za ponovni početak čitanja "pričica za decu".

Čitajte ove bajke.

Čuvajte ih.

Menjajte ih. Zapisujte ih. Igrajte se njima.

Pripovedajte ih dalje. 

Svojoj mlađoj sestri, nekom klincu iz familije, svom sinu i kćerci.

I sebi.