Zombie Geek

Želja da o ovim knjigama pišem u meni mesecima stoji. Iz dva razloga jeste bilo odlagano i premišljano. Prvo, i manje bitno, što lični blog koliko god bio random ipak ima u osnovi koncepciju "pisanja o svim mogućim divnim geek, fanboy stvarima ovog života". Koncepciju u koju se (popularno-)naučne knjige našoj javnosti slabo poznatog hrvatskog lingviste, filologa, indo-europiste i slaviste Radoslava Katičića baš slabo uklapaju. Druga, daleko ozbiljnija nedoumica, nesigurnost leži u činjenici da su knjige o kojima želim da pišem i pričam, ujedno knjige koje su umnogome promenile moje stavove, poglede na svet, prirodu... jednostavno, promenile sveobuhvatno moj život. Kako o tome pisati u formi analize, kritike, prikaza knjige? Kako preneti i trunčicu oduševljena? Spoznaje vidika koji se proširuju i produbljuju? Kada čitate knjigu u mitu o božanskoj deci i njihovoj svadbi i tragičnom kraju, na silu je ostavite jer ne možete više čitati pošto Vas neizdrživo peku oči i izađete napolje... kako dočarati taj osećaj? Kao da prvi put jeste pod Suncem, međ' drvećem, kao da se prvi put spuštate do reke, kao da tek sada vidite Mesec i zvezdano nebo što se ogledaju na površini vode. Nakon čitanja ovih knjiga udahnuo sam život i prirodu jače nego ikada.

Takođe, poslednja stvar o kojoj ne mogu pisati jeste valjanost ovih knjiga sa strogo naučne tačke gledanja, to je ipak stvar struke i eventualno entuzijasta koji su u tematici duže i dublje od mene.

Na kraju dolazimo do toga da je cela suština u širenju informacije o ovim knjigama i činjenju istih dostupnijim... uz očigledno kršenje autorskih prava, nažalost. 

Biti zainteresovan za slovensku mitologiju je danas maltene opšte mesto među mlađim ljudima. Dobro, kretanje u određenim krugovima (po materijalnoj i/ili virtuelnoj ravni postojanja, svejedno) među uvek istim likovima i avatarima može stvoriti iluziju. No, makar se čini da knjiga inspirisanih slovenskom mitologijom ima više nego ikada, pojavljuju se i rok/metal/etno bendovi, internet stranice, časopisi, udruženja, rodnoverne župe... Verodostojnost, ozbiljnost, vrednost svih tih pojedinačnih poduhvata (čije same ambicije idu od plagiranja narodnih predanja i objavljivanja istih kao autorskih knjiga fikcije, pa do pokušaja da se formira nova religija inspirisana skrnavim razumevanjem rodnoverja) je jako upitna. Jedina konstanta u sveobuhvatom haosu jeste činjenica da imamo malo dostupne, ozbiljne literature. Da je prostor zatrovan fikcijama, željama pojedinaca da od vere naših predaka makar i na silu naprave panteon nalik grčkom, sa bogovima i boginjama kojima nema ni kraja ni konca. Domaća struka se tematikom maltene i ne bavi, a ako istoj i prilazi u pitanju su retki etnolozi koji su osuđeni na limitirane rezultate i često pogrešne zaključke, sve zbog nedostatka materijalnih dokaza o verovanjima i generalno kulturi naših pradavnih predaka, kao i tendencijom da lokalna verovanja nastala znatno nakon raspada sveslovenske grupe plemena dižu upravo na tu istorijsku ravan.
Bez obzira na silinu korisnih saznanja, očajnički pokušaji rekonstrukcije nekog tvrdog, jasno formiranog panteona je izrodio samo gomilu zabuna, poluistina, nedovoljno proverenih činjenica i čistih, jasnih budalaština. Bezbroj domaćih i stranih (neo)paganskih udruženja i pojedinca, ali čak i veliki broj ljudi iz struke, su uspešno raširili tvrde istine i ubeđenja bazirana na maltene ničemo. Te "naučne" istine toliko su ukorenjene da je danas Svarog najpoznatiji slovenski bog, dok je njegovo postojanje u predaji naših predaka zapravo jako upitno... Kada na sve to dodate i neo-nacističku ideologiju, preusiljeni, nedovoljno dobro objašnjeni anti-hrišćanski stav (koji se svodi na kukanje i urlanje nad sudbom ljudi koji su živeli pre hiljadu+ godina i bili "nasilno" pokršatavani i današnje maltene pozive na osvetu), pa zatim i anti-semitizam koji pojedinci i određene grupe tako slatko mešaju sa rodnoverjem, čoveku se lako digne kosa na glavi. Kada u jednoj knjizi pročita da je Svarog vrhovni bog, u drugoj Perun, u trećoj Dažbog/Dajbog lako će i dići ruke od svega toga skupa.

Put saznanja nikada nije lak i za one nestrpljive i nije. Ipak, do saznanja se ne mora baš uvek i nužno plivati kroz reku govana. 

Velike pomake na polju izučavanja verovanja paganskih slovena jesu, u drugoj polovini dvadesetog veka, načinili ruski indo-europisti Ivanov i Toporov. Umesto oslanjanja na lokalne etnološke, materijalne dokaze i prežitke, oni su upotrebili jezik i na osnovu i dalje živih usmenih narodskih predaja uspeli da rekonstruišu dosta toga o drevnim bogovima naše starine i to urpavo na Sveslovenskom nivou (pošto su ostatke istih obrednih pesama nalazili na teritoriji sve tri velike slovenske grupacije naroda). Njihovi radovi nisu dostupni na srpsko-hrvatskom jeziku (koliko je meni poznato), pa su u originalu za većinu nas tek jedva razumljivi, u najboljem slučaju. 

Dela Radoslava Katičića, na veliku sreću, jesu. On jeste umnogome započeo svoje delovanje upravo inspirisan i podstaknut pomenutim rusima, oslanjajući se na njihova saznanja, negde ih proširujući, negde ih pak potpuno pobijajući, dolazeći do novih, ubedljivijih teorija. Rekonstrukcijom staroslovenskih obrednih pesama bavio se decenijama, ali je tek u poznim godinama svoga života sve skupio u tri pozamašne i zahtevne knjige.

Dosta sam razmišljao o redosledu čitanja koji bih mogao da preporučim. "Zeleni lug" je ostavio najjači utisak, to je knjiga koja je zaista promenila moj život, pa bih nju lako i preporučio svima kao prvu. Da Vas raspameti i nepovratno navuče, posle ćete ostale dve lako progutati.

 Sa čisto saznajnog ugla gledanja, početak bi bio "Božanski boj". Knjiga se, kako i  samo ime najavljuje, bavi večnim sukobom sila prirode između kojih čovek (i sav ostali živalj) mora da gura svoja prokleta postojanja. Ona jeste idealni početak zato što postavlja najvažnije, kosmološke stvari na svoja mesta. Katičić se ovde bavi sukobljenim bogovima koji su najsilniji i najvažniji u mitovima naših predaka - nebeskim gromovnikom Perunom, što stoji na vrhu drveta sveta (na suvoj grani, u veličanstvenom gradu) i suvereno vlada nad čitavim postojanjem i njemu suprostavljenom zmijskom, kosmatom bogu Velesu u korenu drveta, na mokrom, u vodi. Jedan je surov i pravedan, otac, vladar, drugi je ćudljiv, podmukao, lukav, nepouzdan čuvar stada, naših mrtvih i svih blaga zemaljskih.

Dok je Perun na nebesima, a Veles negde iza velike vode, mesto njihovog sukoba je baš tu. Tu oko nas. Svesni naši dedovi bili su da je "Perun mnog", kao što je sigurno i Veles mnog, jer ga ubija tu i tamo, u baš ovom drvetu i onom tamo... uvek i zauvek. Što nam, možda, krije istinu i ruši moderno pojednostavljenje po kome su ti bogovi bili samo objašnjenje za prirodne pojave koje ljudi nisu razumeli, u koje su slepo verovali i plašili ih se, sve dok nisu shvatili šta je grom, poplava, silovit vetar... Deluje kao da su i oni to makar podsvesno naslućivali. Znali su da su Veles i Perun imena i predstave koje umiru i rađaju se, dok su nepojmljive, nedodirljive sile iza tih prikaza večne.  

Početak možda jeste malo naporniji, sa uvodima, predgovorima i celim jednim segmentom posvećenim Natku Nodilu i verodostojnosti njegovih radova, na sve to skupa otpadne maltena četrdeset strana, ali kada knjiga zaista krene sve postane daleko zanimljivije. 

Jedan od omiljenih citata iz iste:

"Nema tu dualizma, nego samo različitost funkcija, katkada razroka, a onda opet u ravnoteži. A čovjek snagom svetoga znanja o tome i na tom znanju zasnovanog obreda treba pravim činima popraćenim pravim riječima ploviti s koliko samo može, manje štete među virovima što ih u struji života stvaraju uskovitlane sile božanskoga djelovanja, funkcije koje se sukobljuju i onda opet usklađuju, kojih se ravnoteža stalno narušava i opet uspostavlja."
Čitava knjiga, kao i ovaj izvod, nam oslikavaju malenost drevnog čoveka, prepuštenog prirodi, njegovo svesno i njegovo nesvesno koje mu govori da je ovde, ponajviše, da se bori za život i da pati. Ova drevna verovanja ne daju mnogo utehe, ne nude nam jedinstvenog, svemogućeg Boga koji nas čuva i voli, već ogoljeni pogled na dualnost ovog sveta. Gore-dole, život-smrt, suša-poplava, zdravlje-bolest, dan-noć... I čovek između svega toga, sa svojom malenom ulogom koja je nekada na strani Peruna, nekada na strani Velesa, jer sve je u ravnoteži i ne valja da nijedna od dve sukobljene strane potpuno prevagne.

Sledeća bi bila "Zeleni lug", meni najbolja, najvažnija, najlepša, najdraža i sve drugo naj- što bi dete od sedam godina napisalo za svoju učiteljicu. I ponovo moram ponoviti da dočaravanje osećanja koja su me obuzimala dok sam ovo čitao nije moguće. Mozak koji je probuđen, zabavljen, oduševljen je samo delić svega toga. Duša se hranila, oči su se otvarale. Zeleno posle ove knjige je zelenije, ptice lepše pevaju, proleće nije samo najlepše godišnje doba, već postelja dva pradavna boga, svadba nije samo spajanje muškarca i žene već ritual iza kojeg stoji čitav život, ni sam život nije prosto niz hemijskih reakcija i nasumičnosti, već upravo ritual, deo božanskih sila.

 Jarilo i Mara/Morana, deca boga Peruna i boginje Mokoš. Rodnoskrvna svadba brata i sestre. Brata koji poput junaka iz bajke dolazi iz daleka, mučno i teško prelazi duž postojanja, do svoje suđenice. Venčava se sa njom, gde vidimo da je mit o njihovom venčanju savršeno sačuvan u svadbarskim običajima diljem slovenskih zemalja. Da je ljudska svadba samo prikaz one svete, božanske, neophodne za opstanak reda i života. Slika i saznanje toliko moćno, da čovek koji nikada nije razmišljao o braku, poželi takvu svadbu.

 Dalja sudbina božanske dece užasna i surova je. Jača, moćnija od svih antičkih i šekspirijanskih tragedija. Mit o njima je i ponajbolje očuvan na panslovenskom području, u obrednim pesmama što se pevaju prevashodno o Đurđevdanu, jasno maskiranom Jarilu, mladom bogu koji mačem seče Zmaja (dok njegov prastari neolitski otac Perun, kamenim čekićem/sekirom bije). Materijala zapravo ima toliko da Katičić maltene u potpunosti rekonstruiše praslovenske, sveslovenske pesme. Pred našim očima oživljava nešto davno izgubljeno. Ne, nikada zaista izgubljeno, koliko samo skriveno. Nešto toliko dragoceno, tako duboko usađeno u duše, srca i umove naših predaka, čak i naših savremenika, čak i nas samih, da ni vekovi, milenijumi čak, nisu mogli da ih u potpunosti unište. Mitovi, spoznaje, istine koje je narod zapamtio, preneo, uprkos svim šansama, uprkos svim borbama crkvenih autoriteta, uprkos nepismenosti i svim nedaćama.... Preneo odavno zaboravljajući primarno značenje, pevajući svete stihove, ponavljajući svete obrede (poput onog sa jabukom koju mora da skine mladoženja, da li da se uspentra na drvo il i u modernije vreme pogodi iz puške i to je sve, vreme samo menja naličje) samo zato što su znali da tako treba, da je to red, a da je sa druge strane reda haos, smrt i ništavilo. 

Samo prikazivanje tih podataka ovde nije šturo naučno, već Katičić jasno daje svoju dušu ovde, vodi nas postepeno i vešto kroz nešto što se odvija kao priča, sporadično sklapajući predivne rečenice, bivajući više od naučnika, postajući svojevrsni pripovedač, medijum između nas i prošlosti. 

Uz knjigu slušati Svaricu, nakon čitanja pogledati Paražanov film - "Senke zaboravljenih predaka".

Na posletku dolazi i "Gazdarica na vratima", nju je Katičić zapravo sklopio prvu, ali se čini da bi redosled čitanja trebalo da bude ovakav. Poslednja kockica u presvetom božanskom panteonu koji je sam sebi dovoljan, reklo bi se. Boginja Majka, boginja Mokra Zemlja. Mokoš.
Čak i površno razmišljanje o pravoslavnoj veri i običajima srba će jasno pokazati da je ona u verovanjima našeg naroda preživela i jaka kao i uvek. I dok svi nebeski autoriteti, nazivali ih mi Perunom, Jahveom, Zevsom... u današnje doba nekako blede, gube snagu. Kada i lični Bog ljubavi, Isus Hrist nema značaja... Sveta boginja Majka je prisutna u narodu kao i uvek. Nazivali je mi Petkom, Mokoši ili kako god bilo. Projekcija naših majki na nebesa, projekcije nebesa u naše majke, priznavanje siline ženskog principa svemira, šta god da je u pitanju, jako je i večno. 

Nažalost, u samim obrednim pesmama slovenskih naroda nije previše sačuvano, pa se Katičić ovde, više nego u prethodne dve knjige, oslanja na baltička verovanja, odlazeći korak nazad u prošlost, do tačke gde su grane dve indo-evropske tradicije i dalje jedno - baltoslovensko područje. 

Ambivalentna kao i svi ostali paganski bogovi, Majka je surova i brižna, verna i neverna. Solarna i htonska. Ona daruje život, ali i gospodari smrću. Ona je... sve. 

Deluje tokom cele godine i čitavog postojanja kao pokretačka sila svemira... ili se makar tako nešto naslućuje. Kao što se civilizacija bez žena ne bi uzdgila dalje od kamena u glavu, tako bi kosmos bio mrtav i statičan bez Majke. U svom aktivnom, rastrganom postojanju i delovanju između suprostavljenih sila sa vrha drveta sveta i onih pri dnu, imajući karakteristike i jednog i drugog od silnih bogova, ona je aktivna i direktno u sudbinama običnog, smrtnog čoveka i to u obliku suđenica... I ne samo to, čitajući ove redove, shvatate da je ona zapravo istinski, vrhovni gospodar svih ravni, da ženski princip svete Mokre Zemlje vodi i uzrokuje rat Gromovnika i Zmaja, rađa Jarila i Moranu i tako posredno pokreće prirodu, zaim (poput Persefone ili Freje, a nije od ovog mita daleko ni onaj o Adamu i Evi) pola godine provodi kod Velesa i biva gospodarica smrti.
Ona rađa, hrani, ubija i dočekuje na vratima.

Istina je da bih još mnogo toga mogao da kažem, no čini se da tekst koji samo treba da Vas zainteresuje za ove knjige (koje skupa imaju bezmalo hiljadu stranica) ne bi trebao biti duži. 

Uprkos ideji bloga koji nije tu da širi pirateriju, krši autorska prava i poziva na uskraćivanje autorskog mukom zasluženog dinara, na kraju ću ostaviti link ka ovim knjigama u .pdf formatu. Ukoliko postanu dostupne za našu publiku, isti će odmah biti uklonjen, no do tada, u pitanju jeste preveliko blago koje je neophodno doživeti u bilo kom obliku.

DOWNLOAD