Zombie Geek

Sredina prve dekade 21. veka.

Ja, kao i ostatak inteligentnijeg dela moje generacije (oh, skromnosti), zaluđen do koske grandioznim strategijama na kućnim računarima. bez obzira da li se radilo o  Total War serijalu, ludačkim, obimnim i kompleksnim delima iz kuhinje švedskog Paradox Interactivea (Hearts of Iron, Europa Universalis...), HoMM serijal i njegovi klonovi i surogati ili pak Sid Mejerova "Civilizacija", sa desetinama svojih 4x poteznih sledbenima (Master of Orion, Galactic Civilization...). Još uvek je tada bila jaka i RTS scena, iako se osećao već lagano zamor materijala, ali igrali su se i dalje uvek prisutni C&C, Star/Warcraft, kao i širok dijapazon naslova koji se kretao od obrađivanja realnih, istorijskih sukoba, pa sve do raznih fantastičnih po tematici: WH40k, Kohan, "Blickrig", "Kozaci" i strategije smeštene u svetove Srednje Zemlje i Zvezdanih ratova...  Na sve to dodati i upravljačke simulacije nalik Anno serijalu, Tropico, SimCity...

I tu dolazimo do jednog imena - Will Wright, upravo tvorac poslednje navedenog SimCity serijala, kao i opšte popularnih Simsa, ali i drugih simulacijskih dela (SimEarth, kao možda najbitnija, iako danas nažalost zaboravljena). I to neko vreme upravo najavljuje igru koja bi trebala da zagospodari svim ostalim - Spore. Igra koja jeste bila ostvarenje svih mojih dečačkih snova. Sve te nevedene i još desetine ne spomenutih naslova jesu pružali brdo zabave i uzbuđenja i slasti i radosti, ali je uvek ostajala želja za nečim većim. Rome Total War je ostavljao čitav svet van Evrope da o njmu maštamo, Civilizacija je ostavljala želju da je nastavimo igrati u svemiru, svemirske igre su zahtevale prolog na površini matične planete... Spore je trebao da bude zlatno runo strateških igara, ultimativni uspeh volšebne dizajnerske alhemije, jedini prsten i sve što će nam trebati do kraja naših života. Spore je trebao sve da objedini. Sve. To je bila igra koja je počinjala od jednoćelijskog organizma i pratila razvoj vrste sve do zvezdanih putovanja, kolonizacije dalekih svetova i osvajanja čitavog univerzuma. 

I onda je krenuo hajp. Nije bilo zaista potrebno mnogo. Mislim, samo ponudiš čitavoj jednoj gejmerskoj generaciji sve o čemu su deceniju+ maštali. 

Znamo kako se ta priča završila. Čak i tada sam sumnjao u sve to. Pitao se da li će zaista sve to biti moguće, odnosno da li će finalni produkt zadovoljiti moje strateške, taktičke i potrebe Boga meni. Da li će svaka pojedinačna etapa biti dovoljno kompleksna ili će sve to biti samo kompilacija zatupljenih verzija igara koje već imamo. Strahovao sam, ali se istovremeno pakleno nadao i jedva čekao. Da bih ostao ipak tragično razočaran - samo zato što su se baš svi moji strahovi u potpunosti obistinili.

Tada sam čekao igru i nikada više.

Deset godina kasnije.

Nova generacije uživaju u nekim drugačijim igrama, onim o preživljavanju i israživanju. Igre nekih novih klinaca više nisu "Heroji Moći i Magije", već Minecraft, Terraria, Don't Starve i njima nalik. I situacija je simpatično slična. Svi ti naslovi imaju objektivnih kvaliteta - iako nisu suštinski meni blikse i simpatične - ali su jednostavno preuski u svom obimu (iako je njihov obim jako širok i dubok, zapravo), ostavljaju toliko toga za čim igrači čeznu i žele i o čemu maštaju. Kao što je nas kopkala ideja da gledamo razvoj čitavog univerzuma i na isti utičemo, tako današnji klinci maštaju o univerzumu koji je njihov za istraživanje. Da u njemu preživljavaju, bore se, trguju, idu gde hoće, kako hoće. Apsolutna sloboda. 

I tu dolazi maleni studio od ni ukupno dvadeset ljudi i upravo obeća tako nešto. 

Retroativno gledajući intervjue u kojima su pričali o njihovoj nadolazećoj igri zaista ostajem bez reči i komentara. Ljudi su bili u stanju da obećaju - sve. Poput jeftine šiparice ne uspevajući baš nikada da kažu ne. Najluđe maštarenje novinara ili fanova, za koje su i tada znali da neće biti deo igre - "da", "možda", "na neki način". No Man Sky je postala tabula rasa u koju je svaki igrač lako ubacio svoje potrebe i želje. Milijarde zvezda i planeta za istraživanje, svaka unikatna, sa svojevrsnim ekološkim sistemima, živ i dinamični svemir koji je podrazumevao nekolicinu suprostavljenih, čak i zaraćenih frakcija, spektakularne svemirske borbe, razvijene sisteme trgovine, multiplejer komponentu... Bukvalno ljudi su očekivali spoj Terrarie, Freelancera, X serijala, Sporea, sve to zavijeno u kompleksnu space operu nalik Mass Effectu i šta sve ne još preko toga.

Šta smo dobili?

Možda i najdosadniju igru u istoriji medija.

Sa prosto tehničke strane mora se odati jedno priznanje - jedan ovako mali studio jeste pomerio granice u sirovom obimu igre. Ovo je najveće sandbox čudovište ikada. 18,446,744,073,709,551,616 planeta za čije bi potpuno istraživanje bile potrebne milijarde godina. 

Ali šta istraživati? 

Iza svega toga stoji limitirani algoritam za proceduralno generisanje sa jako malim brojem ranije napravljnih modela koji se nasumično kombinuju. Planete se razlikuju u izboru boja i opštim geografskim pejsažima, kao i parametrima po kojima su nešto manje ili više gostoljubive. Životinje po rasporedu udova i veličini i to je sve. Nema tu nikakvog kompleksnog lanca ishrane.Samo će blentavo šetati okolo ili vas eventualno napasti. 

I sve je prazno i mrtvo i statično. Idete od planete do planete, skupljate resurse u maniru bilo koje survival igre iz poslednjih nekoliko godina, da bi ste unapredili svoj brod i dopunili gorivo, da biste otišli na sledeću planetu, da bi ste dopunili gorivo. 

Razmišljajući o svemu tome gotovo da ne mogu da ignorišem tumačenje svega ovog. No Man's Sky je brutalan komentar na čitav moderni život. Slučajan ili nameran, od samog starta svog života (najava i lažnih obećanja), pa sve do izlaska na tržište i konačnog kraja same igre - sve savršeno ocrtava moderno društvo. Marketing, kapitalizam, dosada i ultimativni besmisao. 

Odavno je svet mejnstrim igramnja za mene stran i odbojan. Sa godinama je sve manje vremena i strpljenja za igre koje zahtevaju da u ništa sprcam 100+ sati. Sa jedne strane multiplejer naslovi koji iziskuju mnogo vežbanja i nadmetanja sa korejancima, sa druge preglomazne open world nalsovi koji iako sve što imaju pokažu u svojih prvih 5 sati iz nekog razloga traju trideset puta toliko do potpunog kompletiranja. Ali, No Man's Sky prosečnu formulu Ubisofta zaista odnosi do ultimativnog nivo, jednostavno ne može biti dosadnije od ovoga. 

Kada je i igranje počelo da se vaga brojem sati, a ne... pa... igranjem? Zabava. Da li ta reč išta više znači u ovom mediju? Originalni Mario, Zelda, Contra su mogli da se pređu za pola sata-sat i donosili su više sadržaja od ove gomile sranja.

To što ona čak i ne radi kako treba jeste i najmanji problem. To što je ružna i ružnija nego na slikama i trejlerima, to što se vuče u nestabilnom broju sličica po sekundi, to što iskače u desktop, to što ima sitnih bagova pet hljada puta koliki je broj planeta - sve to je očekivano i u redu čak. Što se mene tiče i lažni marketing mi ne smeta. Jasno je da je u pitanju krivično delo, da su ravno, u nekoliko prilika, lagali. To što se ponovila sudbina Sporea - svaki pojedinačni momenat je pojednostavljen izatupljen i loše izveden - FPS je nezgrapan i užasno jadan, svemirske borbe su iste takve samo sa dodatkom odvratnih kontrola, krafting je primitivan i ne vodi ničemu uzbudljivom... 

Ma sve bi to bilo oprostivo, da ima makar neku vrednost u sebi (što Spore svakako jeste imao)... osim, naravno, činjenice da je u pitanju najdosadnija igra u istoriji civilizacije. Od momenta kada je neko pećinsko dete bacilo kamen i reklo drugom pećinskom detetu da ga i ono baci, pa sve do današnjeg dana, ovo predstavlja samo dno. 

Zaista ću pokušati da ga smatram temeljnim komentarom kapitalizma, tako ću makar videti u njemu ingeniozni, subverzivni komad umetnosti... mada ga ni to neće učiniti vrednim igranja.