Zombie Geek

Pričati o modernim roguelite igrama često znači pričati o replay vrednosti uzrokovanoj proceduralno generisanoj prirodi tih naslova - od nepredvidljivog izgleda pojedinačnih nivoa, pa sve do rasporeda neprijatelja, oružja, pasivnih predmeta i same progresije lika. Svakako su te stvari okosnica ovog žanra (koji to nije) i često predstavljaju zaista razlog za dalje igranje, pre svega tu mislimo na divnu random prirodu Binding of Isaac igara, ali ipak smatramo da bi te mehanike trebale da budu tek pridodate na samostalno kompetentnu osnovu gameplaya.

Nuclear Throne ćete igrati zato što ga je zabavno igrati. Top-down 2D šuter u tradicionalnom maniru naslova sa početka devedesetih godina je brz, jednostavan i zategnut maksimalno. Nivoi su kratki, nabijeni neprijateljima i bivaju kompletirani u roku od minuta ili manje. Igra je idealna za kratke, adrenalinske šuteve u vremenu pauze i dokolice, baš koliko i za duge igračke sesije. Baš tu dolazi do izražaja proceduralno generisanje ka dugotrajna vrlina. - iako bi u kratkim dozama Nuclear Throne kao klasična pucačina bio zabavan, tek činjenica da je svaki sledeći run malo drugačiji pomaže da ga možemo igrati i satima bez prestanka, ako to želimo i fizički možemo. Nivoi su u potpunosti uništivi, sastavljeni iz pojedinačnih blokova, donekle nalik Minecraftu, nije randomizacija njihova bitna u vizuelnom smislu (u tome da ćete svaki sledeći put videti nešto drugačije, posbeno lepo i pamtljivo) već samo u toj maloj dozi taktičke nepredvidljivosti o kojoj nećete svesno ni razmišljati, ali će ona u pozadini činiti da u letu otkrivate svaki sledeći put da su neprijatelji drugačije rasporođeni i da su mesta na kojima se možete skloniti od direktne paljbe uvek nepoznata.


Autori upravo svesni da je osnova igre moćna i sama sebi dovoljna, ne razvlače igrača prekomplikovanim sistemom stalne progresije nalik onom u Rogue Legacy, već ostavljaju mogućnost da otkuljačamo ukupno 12 različitih karaktera sa kojima možemo igrati (od kojih svaki ima dve posebne osobine) i brdo raznih stvarčica za svakog od njih, ali koje nisu suštinski neophodne za uspešno igranje.
Progresija u toku samog, pojedinačnog run-a podrazumeva skupljanje XP poena (mutagena) koji ostaju iza ubijenih neprijatelja i  biranje između 4 random ponuđene mutacije na kraju nivoa. Mala i zanimljiva opcija jeste ta da će često igra zapravo ponuditi tri mutacije i opciju da sa istom sačekate do sledećeg nivoa, u nadi da ćete imati bolje opcije.
Iza neprijatelja će ostajati i municija, kao i relativno retki HP paketi. I tu dolazimo do sledeće vrednosti ove igre - dok su prostorije u kojima se odvijaju borbe različitih i nepredvidljivih veličina i oblika, dok ne znate šta tačno stoji ispred vas, ali to obično jeste veliki broj prejakih neprijatelja i dok vam zdrav razum govori da je pažljivo igranje jedino prikladno, suštinski to sebi nećete moći dugo da priuštite - brzo će ponestati municije ili zdravlja i moraćete da se zaletite napred i što pre pokupite sve to, rptiom rizikujući dodatno gubljenje HP poena ili pak brzu smrt... koja u Nuclear Throne-u nikad anije daleko, čak i kada sami sebi delujete moćno i neuništivo, to uglavnom znači da će vas irga brutalno ošamariti i kazniti vašu nadmenost.

Izbor oružja je bogat i raznovrstan. Podeljen u nekoliko kategorija, koje su definisane vrstom municije koju koriste (klasična za automatsko naoružanje, sačma, energija, eksploziv...), pa ćemo tako nositi sve od pištolja, preko samostrela, do predimenzioniranih lansera nuklearnog otpada. U svakom momentu možemo nositi do dva različita komada što nas tera na razmišljanje i najbolju procenu, uzimavši u obzir naprijatelje sa kojima se susrećemo, doduše često će to biti samo korišćenje onoga što nam je priruci uz nadanje d aće biti dovoljno. Municija jeste najbitniji resurs u igri i uvek ćete biti na ivici da ostanete bez iste, pa je mogućnost nošenja i hladnog naoružanja dobrodošla - sve od šrafcigera pa do močuga može da posluži. Za ovu vrstu oružja potrebno je malo vežbe, ali nakon nekog vremena se može pokazati makar podjednako korisnim.
Igra je pakleno teška, to ne moramo posebno ni navoditi i naravno da inkorporira permadeath mehaniku. Neprijatelji su često sunđeri za municiju, a na svaka 3-4 nivoa se pojavljuju i mini-boss smradovi koji će često pojačati elemente bullet hell igara i često biti tu pre svega da iz temelja prodrmaju tok igre i taktiku koju koristite - terajući vas da zapravo bežite iz zavučenih i bezbednih ćoškova ili vas u njih upravo saterujući, na primer.
Često na ivici frustracije, često svesni da je ova igra pokvarena, zla i uvek spremna da vas na novi način sjebe ili pak nudeći bezbroj opcija da sjebete sami sebe, a ipak ćete kliknuti i po deseti put na retry dugme.


Grafika je kao što rekosmo već, 2D i primitivnija na prvi pogled od većine retro naslova koji su pretrpali tržište. Rezolucija sprajtova je posebno niska, veliki deo monitora je odsečen, čineći da igra radi u 4:3 i tako pojačava taj vintažni izgled. Ipak, sitni detalji, pre svega na polju animacija vaših karaktera, kao i neprijatelja, pa i sveopšti dizajn svih mogućih prisutnih kreatura (od najmanjeg crva pa do velikih "gazda" nivoa) jeste zanimljiv, često i originalan. Takođe, okruženja se brzo menjaju i redom priliče post-apokaliptičnom tonu - wasteland, kanalizacija, deponije, ledom okovani predeli... Tipovi neprijatelja takođe, što nije samo vizuelni efekat, već suštinski menjaju način igranja i taktike koje u letu moramo primenjivati - pacovi su brzi i u grupama se zaleću na vas, vrane mogu da polete i dođu vam iza leđa...
Zvuk je posebno dobar i odvratan - sve zvuči prljavo, bolesno i deformisano. Muzika je takođe vrhunska.

Svaki posvećeniji gejmer će lako shvatiti šta je suština svega ovoga - vrhunski prikaz dizajna igara kao umetnosti i veštine. Shvatanje svega što igre jesu, svodenja istog na jednostavnu osnovu i onda pažljivo uvođenje roguelite mehanika stvara vanvremensku celinu i sve to bez i trunke očigledne, često pristune indie pretencioznosti. Dizajn same mehanike igranja je suština i umetnost za sebe, dok su grafika, muzika i priča samo dodatni nivoi koji obogaćuju iskustvu. Eto, nismo čak ni pričali o njoj, a ona je prisutna - priča. Tek kroz sitne detalje i upravo stavri koje dodatno utiču na igru, shvatamo više o svetu Nuclear thronea, shvatamo koliko je to nakazno i iskvareno mesto, verovatno i pod brutalnom opresijom diktatorske vlasti...  ali taj vešti komentar nas niti u jednom momentu ne sprečava da... pa, da se igramo.