Zombie Geek

Mijazaki je još sa "Nausicaä of the Valley of the Wind" iz davne 1984. godine počeo da se bavi ekologijom i čovekovim (industrijskim) uticajem na istu, ali je tek sa Princezom Mononoke rekao sve što ima na tu temu.

Ulaziti u detalje ovog filma danas i nema mnog smisla, jer se odavno smatra lektirom i neophodnim štivom u svetu (animiranog) filma, klasikom novog doba i možda magnum opusom pomenutog japanskog režisera. Sve što ovom prilikom želim jeste da se osvrnemo na centralnu temu ovog filma... možda ne baš centralnu.

Ekološka poruka je ovde poprilično jasna i jednostavna. To jeste sav centralni smisao i tu  nema šta da se diskutuje. Ono što je daleko zanimljivije jeste mijazakijev paganizam i... pa... pitanje da li ga zaista ima uopšte.
Mijazaki ne upada u zamku romantičnog i fanatičnog predstavljanaj prirode kao divne, uzvišene sile, već stvari postavlja onako kako one odista stoje - priroda je ambivalentna. Priroda personalizovana u likovima animalnih bogova je moćna, blagodarna, ali i žestoka, surova sila koja može i hoće da udari na čoveka.
Ljudsko društvo ovde je predstavljeno na početku industrijaizacije, na početku procesa zagađenja vazduha i krčenja šuma zarad izgradnje puteva, ubrzavanja protoka ljudi i robe. I Mijazaki nikada to ne osuđuje u potpunosti... on osuđuje samo brutalnost tog procesa. On ustaje protiv ubijanja prirode, ali ne i mnogo više od toga. On tu i tamo prikazuje njenu lepotu, ali govori nam da se tome divimo iz daljine. On nam poručuje da je vreme obraćanja bogovima reka, šuma i goromova prošlo.
U nekom momentu nam čak i ravno kaže da su duhovi šuma i bogovi mrtvi, da životinje postaju sve gluplje i da ih je sve manje, ostavljajući čoveka iznad njih, u ulozi njihovih čuvara.


 Ne govori Mijazaki ovde čak ni protiv industrijalizacije, ne ide u levičarski ekstrem o kojem priča maltene dve decenije mlađi "Ledolomac", propagira samo održivi i pažljivi razvoj. On bolno i jasno odvaja čoveka od prirode, čak i sama Princeza Mononoke je relikt prošlosti, osoba koja se ne uklapa u novi svet koji neumitno dolazi i tu je da ostane, jer je neophodan.
Princeza je divljakuša koja predstavlja lovačko-sakupljačku prošlost ljudske civilizacije - ona je moćna, hrabra, sposobna, ali je usamljena i osuđena na odumiranje. Ona je ekstrem, baš koliko i brutalno silovanje prirode sirovog progresa i prljave industrije. On pričao ljudima čija empatija nije ispratila razvoj inteligencije. Priča nam o ljudima koji jesu stvorili mašine i pruge, ali ne i saosećanje. Mijazaki nije pagan, nije levičar, nije ekstremni ekološki ratnik, on samo moli za malo razuma, očuvanja jedine planete koju imamo.