Zombie Geek

Kako su često "recenzije" na ovom blogu tek povod da se ispričaju neke šire priče, podele neki opštiji stavovi, kako iz ovog teksta stoji jedan pogubljeni um koji teško drži misaoni pravac... teško je zaista očekivati izostanak nekolicine digresija. Čitajući epski - pre svega po obimu - debi roman Patrika Rotfusa misli su mi lutale na dve strane, uglavnom, razmišljah o očajničkoj potrebi da se uvedu novine i ruše klišei žanra koji su postojani kano klisurine, potrebu koju oseća i sam Rotfus i ovde trči za njom sve do tačke u kojoj to ne postane (svesna?) autosprdnja. Druga linija po kojoj su trčale moje misli podalje od povremenih, ali upečatljivo dosadnih delova jeste razmišljanje o najvećim junacima čitavog epsko-fantastičnog žanra.

Uvek sam više uživao, na posletku više i cenio, žanrovske priče koje se koncentrišu na jednog lika i razrađuju ga do detalja (doduše, možda ne nužno do detalja do kojih sa lakoćom i bez srama ide Rotfus). Bez obzira da li pričali o depresivnim, halucinogenim, teskobnim doživljajima Tomasa Kovenanta Nevernika, putovanju blagog i savršeno dobrog, koliko i moćnog Vukodava kroz brutalan i siv svet, lutanja Elrika od Melnibonea kroz multiverzum... pa čak i avanture pulpičnog lopova i varvarina u liku Konana. Svi oni - i još mnogi drugi - jasno i duboko su se ucrtali u mladi (i ne baš uvek mladi) um autora ovog teksta. Dok je silina, sa druge strane, rasnih, civilizacijskih  i mitoloških arhetipova iz žanrovskih dela šireg opsega radnje jednostavno izbledela. Svi ti buljuci raznorodnih, ofucanih družina što se vukljaju fantastičnim svetovima uzduž i popreko kako bi isti spasili od omnipotentnog, ultimativnog zla - njihovih članova se više i ne sećam.

Nisu ta razmišljanja slučajna. Na spisak iz prethodnog pasusa mogu mirne duše da dodam još jedno ime: Kvout. Kratko, jednostavno. Doduše iza njega, pak, dolazi nekolicina nadimaka, od kojih je za nas najbitnije: Kraljeubica, po kome je i čitavi trodelni ciklus dobio ime.
Rotfus već u prvom delu - Ime Vetra - uspeva da pokaže zadivljujuće razumevanje žanra i njegovih potreba u 21. veku. On uspeva da bude plagijator, maltene jedan kroz jedan, a da istovremeno deluje svežije od mirisa lavande na proletnjem planinskom povetarcu. Jasno je od samih početaka da ispred nas jesu maštarije čoveka - koji se baš kao i mi - načitao svakojakih dela i nedela fantastike.
Ako bih njegov rad morao da opišem u jednoj rečenici: Ursula LeGvin i njene priče iz Zemljomorja razvučenena više od sedamsto strana sa nešto Dikensa u sebi.To naravno, kao i svaka banalizacija, ne bi bila potpuna istina, ali dovoljno blisko istoj da svako stekne okvirnu sliku. Sličnosti u opštim temama i celokupnom toku radnje su toliko jasne i neskrivene, da je teško poverovati d asu tu slučajno!
Patrik rotfus je očigledno veliki fan pomenute spisateljice i ne samo to - on je ovde pokušao da je nadmaši u njenoj igri!

Tamo gde je LeGvinova rušila jedan kliše - taj da su junaci bajki mladi prinčevi i princeze, plemići, uglađeni i divni, posebni - pa je svog Geda našla u najnebitnijem selu u planinama, nesvesno postavljajući sama standard za nastojeće generacije pisaca, koji će u potpunosti biti izmuzen tokom osamdesetih godina minulog veka (kao da je svaka knjga iz te ere upravo počinjala u selu na kraju sveta) i koji Patrik izbegava tako što Kvouta ne čini zatucanim seljakom, ali ni plemićem, već sinom vođe putujuće grupe zabavljača, što mu efektivno nudi šansu da vidi sveta, dobije širok dijapazon obrazovanja (poznavanje glume, muzike, narodnih običaja i verovanja, geografije, jezika, dvorskih etiketa, političkih uređenja...), a da ga istovremeno ostavi autsajderom niskog roda. Uz to, Kvout prokleto brzo kapira bilo šta - izuzetne inteligencije, širokog dijapazona veština i talenata., sve to ga čini u neku ruku iritantnim - jer mu pomalo zavidimo, ali nikako na isti način kao što nas je nervirao taj beskrajni niz seljačića bez ikakve veze o životu van njihov sela. ali koji je od jednom u centru pažnje samo zbog nekog drevnog proročanstva.

Putujućoj družini se pridružuje i još jedna lutalica - kotlokrpa, odnosno ezoteričar. Svojevrsna kombinacija čarobnjaka, vidara, veštice, trgovca, majstora u svetu ovog ciklusa Tu Kvout dobija elementarno podučavanje iz "simpatije" koja stoji za vid magije. Istovremeno njegovi roditelji pišu svoj magnum opus - odnosno iz rascepkanih, u narodu loše sačuvanih odlomaka drevnih pesama o misterioznim i stravičnim Čandrijanima pokušavaju da sastave jedinstvenu, smislenu celinu.
U nekom momentu i bukvalno Đavo dolazi po svoje i naš Kvout ostaje bez igde ikoga.

U tom momentu tok knjige se u potpunosti menja i sasvim skreće sa predviđene linearne šine kojom je krenuo da nas vodi. Tu nas čeka veliko skretanje od epske fantastike, koja praktično biva sasvim skrajnuta, i nebitna u celoj priči, stavljena na pauzu. Kvout isprva u divljini, a zatim u velikom gradu pokušava da preživi i ništa više. Njegova obuka za ezoteričara biva prekinuta, a njegov put na univerzutet gde bi dalje trebao da se obrazuje sasvim zaboravljen. Večito švorc, bez krova nad glavom, bez obuće na nogama, promrzao i prečesto prebijen i preplašen, Kvout se kreće mračnim uličicama, i krovovima, preživljava u gradu gde ima malo mesta za milost i dobrotu. Ovo je toliko bitan segment za celu priču i našeg junaka. Dok je za arhetipskog antiheroja dovoljno da znamo da je preživeo traumu u detinjstvu, koja uglavnom podrazumeva ubistvo roditelja, ovde imamo mnogo, mnogo više od toga. Imamo čitav proces očvršćnjavanja, preranog sazrevanja glavnog lika. Dečak koji je preživeo tih nekoliko stotina strana gladi, mraza, samoće, surovosti sveta, morao je postati velik.

Dalje, Rotfus ne staje da mudro i analitički redom izbegava i ispravlja greške svojih prethodnika. Dok je čitavu trilogiju organizovao u tri dana gde sada stariji Kvout, pod maskom skromnog krčmara u nekom nebitnom gradiću, pripoveda svoju priču hroničaru koji je uspeo da ga pronađe, iako je većina radnje u pršošlom vremenu i iako znamo da se našem heroju baš ništa zaista tragično neće dogoditi... radnja teče i u sadašnjosti. Svako malo biće presečeno pripovedanje, često čisto zarad malene atmosferične digresije, da ne zaboravimo na društvo u krčmi, ali će se kroz te segmente provlačiti nagoveštaji mraka koji preti čitavom svetu, pa samim tim i Kvoutu i to u sadašnjosti i budućnosti.

Poput generacijski bliskog Brendona Sandersona i Rotfus može i mora biti opisan terminom hard epic fantasy. Možda čak i više nego bilo ko drugi, Rotfus se ne libi da svoju magiju prikaže kao nauku, kao smisleni sistem koji se izučava i iza kojeg mogu i moraj uda stoje proračuni, jednačline. On nam govori o simpatičkim vezama, provodnicima, neuništivosti energije, procentima koji se gube... No, istovremeno ne ubijajući magično iz magije, jer se kroz čitavu knjigu, kako i sam naslov nagoveštava, provlači - imenovanje. I ponovo nalik delima LeGvinove. Iza njegovih magijskih stvorenja stoji biologija... ili makar svesno limitirani pokušaj iste.
Neke od daljih sličnosti, ne toliko bitnih, sa Zemljomorjem, jeste i provlačenje tematike narkomanije.

Nekada, kao što smo i na početku teksta rekli, autor pomalo i preteruje. Pa tako odlazi toliko daleko u pokušajima da bude originalan i drugačiji od ustaljenih standarda mitologije i fantastike da zmaja - to vrhunsko  biće ljudskog zajendičkog pramita - predstavlja kao dobroćudnog pandolikog guštera od pet tona koji po ceo dan žvaće drveće i plaši se ljudi, pari se veoma retko i na ivici je izumiranja.

U nekom momentu, pak, knjiga gubi dah. Izbegavajući dalje prepričavanje, samo ću reći da je čitav deo njegovih studija pomalo razvučen, nedovoljno dobro osmišljen i jednostavno i prečesto - dosadan. Ovde čak i imamo i kliše u vidu studenta suparnika - nešto starijeg od Kvouta i visokog roda, kao i stalnu jurnjavu za ćudljivom Denom, koju bi mogli opisati kao prvom sponzorušom u svetu epske fantastike. Ostataklikova je tek, pa,.. bezličan. To su skice i alatke u rukama pisca, bez duše i karakteristika, tu samo kako bi radnja tekla dalje To,samo po sebi ne bi bio problem, čak zaista i nije, da knjiga nema nema 700 strana i d ase ti likovi ne pominju xyz puta, bez da imamo ikakve opipljive koristi od - i realne simpatije - za njih
Ideja da se knjige pišu, prodaju i na kraju kupuju na kilo. Da se daleko više isplati napistai knjigu debelu poput svinje u novembru, a takođe i kupiti istu takvu jeste u dobroj meri osakatilo i ovaj naslov. Čak i kada jeste zabavan i drugačiji, opet je prerazvučen i razvodnjen, ali je zato u svojim najgorim momentima pravi festival zevanja i preskakanja praznih redova.
Nastavak - Strah Mudrog - je čak i opširniji, štampan u dva toma, tako da tu ne očekujemo promenu stila, ali možda malo više uzbuđenja nešto odraslijeg Kvouta.

Bez ikakve dileme, Patrik Rotfus ne prevazilazi istinsku genijalnos LeGvinove, ali nam ipak donosi jednu od najupečatljivijih epsko fantastičnih knjiga novog, post-Martinovskog talasa.
Vraćajući se na početak teksta, imamo ispred nas priču o nastanku istinskg junaka - zadivljujućeg i zastrašujućeg istovremeno. Priču o pričama. Legendu o legendama. O njihovoj snazi, važnosti. Priču o pričanju priča. Priču o samom žanru i njegovoj večnoj snazi.