Zombie Geek

HYPE

Otvorim frižider... kad ono na prvoj polici na kojoj držim osnovne životne namirnice (slaninu i ajvar) niko drugi do Han Solo, onako omatorio i odrtavio, isteklog roka.

Sledećeg jutra, u WC-u, bacim iza sebe onako ponosan pogled da vidim šta sam uradio, kada mi braonkasta masa instant zaliči na Čubaku...

Da se razumemo, marketinškim guruima koji stoje iza opšte pomame za sedmom epizodom epa o galaksiji koja je mnogo, mnogo daleko posao nije bio posebno težak. U pitanju jeste najpopularniji i najuspešniji filmski serijal u istoriji kinematografije. Tih dvanaest-trinaest sati filmske trake su zaradili milijjarade, a ako na to dodamo desetine časova animiranih serija, silne gigabajte video igara i beskrajnu hrpu knjiga i stripova dolazimo do cifre kojom lagano može da se kupi državica poput Srbije. Fanovsko jezgro možda nije tvrdo kao u slučaju suparničkog tabora (popularni trekovci), ali je veoma široko. Histerija je vladala i u vremenu pre izlaska Epizode Jedan, da se ne lažemo, ali je u međuvremenu internet fanatike učinio vidljivijim, pa donekle i društveno prihvaljtivijim - oblačiti se u kostime likova iz filmova više nije štreberska odlika ljudi koji neće umočiti ni do vremena pronalaska svetlonsih sablji, već nešto što je gotovo kul i u trendu. Imati kolekcije akcionih figura nije infantilno bacanje para, već legitiman hobi.

Kako god, meni se lično smučilo. I fanovi, i polu-fanovi, i internet, a i sedma epizoda i  sve to do te mere da ni ne želim da idem i pogledam jebeni film. Od ideje da se ide na premijeru pod obavezno, preko "ajd bar do praznika da ga pogledam", pa sve do "ma ko ga jebe" prezira. 

Uvodnim rečima ovog pasusa sam se jasno distancirao od bilo kakvog elitizma - ovaj serijal je od svojih prvih dana jako uspešan i popularan, ništa sporno. Ali, vođen idejom da neko ko te je zajebao sto puta, zajebaćete i sutra, ne mogu da budem posebno uzbuđen i da slepo verujem u kvalitete novog dela. Odavno ništa objavljeno pod etiketom "Zvezdanih Ratova", bez obzira na medij, me nije oduševilo.
Ironija jeste da je i ovaj tekst samo jedna kap u beskrajnom okeanu hajpa.

"Šta smo imali do sada" - konobar.

Sa moje tačke gledišta vascela dupla trilogije postoji samo da objasni i da kraj za spektakularnu "Imperiju". Hronološki peti film serijala je jedan od najviših holivudskih dostignuća svih vremena i verovatno jedan od poslednjih velikih filmova klasične američke produkcije. Recenzije, eseji, osvrti su pisani o večnim artističkim dometima pomenutog filma, tako da ja vreme ne želim gubiti na to - jednostavno on deluje kao grčka tragedija, odakle i vuče svoje vanvremenske kvačitete. Film koji stoji rame uz rame sa "Prohujalo sa vihorom", "Kazablankom", "Frankenštajnom". 

Hronološki četvrti, a prvi snimljeni - "Nova Nada" služi kao genijalan uvod u priču - ovde se preskače spori i temeljni uvod, već nas autori bacaju usred velikog galaktičkog konfilkta. Šesta epizoda donosi kakav-takav kraj priče, ali pre svega svojom dugom i dosadnom endorskom eskapadom davi publiku, takođe unosi elemente dečijeg humora koji gotovo u potpunosti brišu neprobojni mrak i tragediju "Imperije".

O "novoj" trilogiji (gotovo je teško zamislivo da za koji dan to već neće biti "nova", već "druga" trilogija)  ne treba posebno pričati. Dok je kod nekih, malobrojnih, postalo gotovo trendi govoriti kako to zapravo i nije bilo loše, koliko loše shvaćeno i prihvaćeno, kod mene ti filmovi uopšte ne stare dobro. Ideja da hronološko otvaranje epa bude dečiji, porodični film sama po sebi nije loša, ali je realizacija očajna. Drugi film je, manje-više, loša ljubavna priča - loše zamišljena, loše ostvarena. Dok je treći, pak, igranje na sigurno - svakako najbolji film trilogije i komad koji je najviše "Star Wars", ali sa nekoliko suštinskih rupa i promašaja.

Šta smo mogli da dobijemo sa trećom trilogijom?

Zaista mnogo toga. 

Zagriženiji fanovi čitavog, proširenog univerzuma odavno priželjkuju filmove smeštene u doba Stare Republike, istorijsko doba značajno pre dešavanja iz dosadašnjih filmova. Žal ostaje i dalje, mada i verovanje da ćemo pre ili kasnije i to videti.

Kada su već krajnje finansijski rezoni odlučili da dobijamo nastavak na šesti film, postavlja se pitanje šta smo mogli da dobijemo u najboljem mogućem scenariju?

Prva tri filma pokazuju promast demokratije i uspon fašističke diktature - koja u datim uslovima teškog rata i nesposobnosti glomaznog demokratskog sistema da se sa njim izbori deluje kao najbolje rešenje rešenje.

Sledeća tri prikazuju probleme i konačni pad iste te diktature.

Gde zaista u idejno-ideološkom smislu može ići sledeća trilogija - ne znam. Strah me je da se suštinski neće ni doticati tako visokih i btinih pitanja i sve svoditi na sukobe nižeg ideološkog intenziteta. Preokret, propast pobunjenika i demokratskih ideja i ponovni uspon fašizma uz trajni mir galaksiji bio bi kraj po mom ukusu, ali njega naravno nećemo dobiti.

"Šta pijemo sledeće?" - konobar.

 Nešto nalik Epizodi Tri. U najboljem slučaju.

Dizni neće dozvoliti da stvori jedinstveno loš film, ali neće nimalo talasati i eksperimentisati. Biće to film prepun fan servisa - pojavljivanje maltene svih starih glumaca je tu, samo uz nadu da to neće otići u neke posebno blatantne, bljutave vode (da Han Solo ne reprizira "Znam," odgovor, doduše makar je princeza Leja prematora za još jedan krug u kostimu robinje).

Gledajući novog "Čarobnjaka iz Oza" mislio sam na novi "Star Wars" - biće to ista priča. Fin i zabavan film dok ste u bioskopu, još neko vreme nakon izlaska iz sale radiće vas hajp, nostalgija i onda...

Pričamo o ljudima koji su gledali originalnu trilogiju u bioskopskim salama - to su ljudi u jeseni svoga života, zreli i ozbiljni. Čak i oni koji su rasli uz drugu trologiju su danas školovani i ljudi u najboljim godinama. Govorimo o ljudima koji su sposobni da svare teške teme - intelektualno i vizuelno. Religijske, egzistencijalističke, političke teme mogu lako i uspešno biti obrađene ovde. Ali ja jednostavno ne vidim tako nešto na horizontu. Najveća hrabrost koja može da se dogodi jeste da neki od starih i voljenih likova umre ili pogine, ali je i to u post-GoT svetu jeftino i bezukusno. Doduše, i u prethodne dve trilogije su ginuli bitni likovi, tako da ni to nije neka novost za serijal, već pre obaveznost. Ali bi smrt Han Soloa svakako bila šokantna. naravno sve to možemo očekivati tek u sledeća dva filma.

Nakon premijere neke će guza boleti, neki će biti samo nezadovoljni, neki smoreni, većina zabavljena i srećna. U većini je, kao i uvek, suština.

Ja Vama ipak mogu preporučiti da ne čekate previše sa odlaskom u bioskop, jer će već neka internet seljačina da Vam značajno spojluje užitak... samo da Vam ga studio i autori ne upropaste za sva vremena.

Manjak vremena je ipak učinio da originalna ideja o nekoliko dugih oktobarskih horor maratona ne bude u potpunosti ostvarena, no filmove o kojima ću pisati u ovom tekstu sam odgledao u dva dana, što je veoma blizu maratonu.

*****
 

Ako je Nemačka neposredno po okončanju Prvog svetskog rata bila ekonomski na kolenima, a politički sve plodnija za uspon zla koje će na kraju dovesti do najvećeg razaranja u istoriji čovečanstva, u svakoj drugoj sferi javnog života bila je pokretačka sila Evrope i sveta. Nauka, filozofija, umetnost. Iako će baš sve te grane delovanja nemačkog naroda vremenom biti iskorišćene za ideološko utemeljenje, širenje, uspon i zastrašujuće uspešan početak rata, kao i industrijalizaciju smrti same, one su prvo ostavile dela nemerljive vrednosti.
Nemački ekspresionizam je na posletku našao put i do filma i u nekolicini kinematografskih komada za sva vremena ima i onih sa jakim elementima horora i fantazije.

1920. snimljen je Der Golem, film koji baš zbog budućih dešavanja dobija na jezivoj težini - radnja je smeštena u Prag sa početka sedamnaestog veka, Imperator planira progon jevreja, koji su i inače smešteni u geto. Rabin ne želi to tek tako da dopusti, pa stvara golema kako bi zaštitio svoj narod.
Film možda i nije najbolje ostario, koliko je bitan zbog cele anti-semitske tematike i činjenice da je ostvario ključni uticaj na žanrovski film - u pitanju je jedan od najuspešnijih ranih monstrum filmova (doduše postoji i verzija iz 1915. ali ona se, nažalost, smatra izgubljenom) i možemo je ukratko opisati kao Frankenštajna koji kao osnovu nema nauku već religiju i kvazi-nauku (horoskop). Eskpresionistički elementi su prisutni pre svega u osvetljenju i scenografiji - sam praški geto je baš lepo i ubedljivo sastavljen. Glavna zamerka filmu jeste samo čudovište koje ne unosi ni malo jeze, mada takav je nekako i ceo film.

Iste godine pojavljuje se i magnum opus Roberta Wienea, kao i doktorat nemačkog eskpresionizma -  Das Cabinet des Dr. Caligari. Priča prati Dr. Kaligarija koji drži mladića po imenu Cezar u kovčegu, hipnotisanog i u dubokom snu, budi ga samo na vašarskim predsatavama gde Cezar predviđa sudbinu za novčanu nadoknadu. Jednom mladiću predskazuje da će umreti do zore, kada zora pukne, a mladić osvane mrtav njegov prijatelj, naravno, sumnja na samog Cezara i počinje da ga prati... Upravo je kroz oko tog prijatelja i ispričan film, a taj prijatelj je na posletku završio u ludnici. I vrlo brzo će granica između realnosti i ludila biti zamagljena. Sve je ovde pomereno i pod znakom pitanja - šminka, scenorgafija, osvetljenje, gluma. Perspektiva je iskrivljena i nepravilna, prozori su svakakvih oblika osim onih uobičajnih, vrata kao da su nacrtana nesigurnom rukom deteta i tako dalje... Jeza se lagano uvlači pod kožu i vrlo brzo postaje gotovo neizdrživa, gotovo da osećate potrebu da pauzirate film i prošetate, smirite misli i saberete ih. Film koji vas oduva. Raspameti. Film u čijem postojanju vidimo korene umetnika kao što su Tim Barton i Dejvid Linč. Film koji se gleda nekoliko puta.
Wiene će 1924. snimiti Orlacs Hände sumanuti horor o svetski poznatom klavijaturisti koji ostaje bez svojih ruku, on dobija nove, ne znajući da su nekada pripadale ubici... Iako ne prevazilazi prethodni film, i ovaj je izraženo atmosferičan i jeziv. Gledah ga ranije, planirah ga za ovaj maraton, ali ne stigoh - vama ga svakako preporučujem.
Das Wachsfigurenkabinett takođe iz 1924. godine je ljubavno pismo Wieneu i njegovom Kaligariju. Gledah film upravo prvi put i ostao sam zadovoljan istim, iako ne oduševljen. Suštinski u pitanju je primer stila ispred supstance - vizuelno zadivljujućeg komada, ali suštinski pomalo praznog. U pitanju je antologijiski film fantazije i užasa sačinjen iz tri priče koje se vrte oko voštanih figura. Prva je fantazija u stilu "1001 noći", druga je o Ivanu Groznom i jedina je koja zaista donosi jak sloj jeze uz odličnu glumu. Treća priča je najkraća i vizuelno najupečatljivija, zaista predstavlja visoko dostignuće za tadašnje vreme i nešto što je lepo gledati i danas. Scengrofija je odlična kroz ceo film, često namerno predstavlja omaž "Kaligariju"...

Na posletku imamo - Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (1922). Ovo znate, naravno, Čak sve i da niste gledali film, znate scene iz njega. Znate Nosferatua. Definitivno najranija ikona filmskog horora, toliko ingeniozna da je ostala u svesti ljudi za sva vremena. Danas gledati ovaj film budi toliko intenzivan osećaj jeze i gađenja da je teško izdržati, kako je bilo pre skoro pa sto godina ne mogu ni zamisliti. Od ključnih elemenata nemačkog ekspresionizma ovde je najizraženije igranje sa svetlošću i iskrivljenim senkama i sve to izgleda prelepo koliko i onostrano i nenormalno.
Priča neobavezno prati "Drakulu" Brema Stokera i jedino malo glupav ili zbrzan kraj kvari utisak.

Naš halloween horor specijal nikako nije mogao proći bez makar jednog Universal čudovišta. Bez obzira na to koliko je Universalova galerija onostranih bića spektakularna i prebogata, izbor nije bio posebno težak, naš omiljeni i jedini koji se zapravo zove - Čudovište, je bio najlogičniji izbor.

Kasnije tokom preduge serije filmova će biti jednostavno (i pogrešno) nazivan Frankenštajn, ali sa početka on je Frankenštajnovo Čudovište ili Čudovište i to je samo sebi dovoljno, kao recimo u slučaju Supermena. Jednom rečju, ikona.

Era Universal horora počinje još u dvadesetim godinama prošlog veka, u doba nemog filma. tada su snimljena dva filma - The Hunchback of Notre-Dame (1923) i Phantom of the Opera (1925) iiako su ta dva komada zapamćena i cenjena i dan-danas, tek 1931. godine sa premijerom "Drakule" (u naslovnoj ulozi fenomenalni Bela Lugoši) počinje ono što ćemo decenijama kasnije nazivati zlatnim dobom holivudskog horor filma, iste godine dobijamo i "Frankenštajn", a u sledećih četiri i "Poe trilogiju", "Mumiju", "Nevidiljivog Čoveka" i nekolicinu nastavaka. Zaključno sa "Drakulinom kćerkom" iz 1936. zatvara se prvi talas zlatnog doba...

Mi se ovde, kao što rekosmo, koncentrišemo na "Frankenštajn" filmove i to konkretno na prva tri. 

Kao što smo rekli prvi je snimljen 1931. i originalna ideja je bila da Bela Lugoši zaigra naslovnu ulogu i ovde, ali je on to odbio, smatrajući da nije dorasla njegovom glumačkom talentu i da nije dovoljno izazovno glumiti monstruma prekrivenog šminkom i lišenog bilo kakvog dijaloga. Studio angažuje do tada malo poznatog Borisa Karlofa i to je, ispostaviće se, bio pun pogodak!

Film otvara scena na groblju, scena sahrane, dok Frankenštajn i njegov pogrbljeni pomoćnik Fric čekaju da ožalošćeni odu kako bi mogli da iskopaju leš. Već ova scena pleni svojom minimalističkom lepotom. Malobrojne su lokacije koje će uslediti, ali su sve divne i sa dosta pažnje skrojene, posebno se izdvaja sama laboratorija Henrija Frankenštajna koja je i sama nekako čudnovato sklopljena i iskrivljena, kao da naglašava karakter samog ludog naučnika.

 Oh, Henri!

 Kolin Klajv briljira u naslovnoj ulozi, suluda ambicija i odlučnost čoveka na granici ludila vidi se u svakom njegovom pogledu. Boris Karlof kao Čudovište takođe je na vrhuncu ovde, iako je sama uloga minimalistička, ono malo kreativne slobode iskorišćava u potpunosti, čineći da je svaki pokret za pamćenje, svaki namučeni krik ili retki osmejak. 

 Kao i većinu filmova ovog doba i Frankenštajna moramo uzeti sa dozom rezerve, očekujući ne baš ubedljiv scenario (doduše tome dosta prinosi i dužina od svega sedamdesetak minuta) pa neke stvari nisu najbolje objašnjene, neke nisu jasne, sve je pomalo zbrzano, ali osnovna poruka je dobro prenešena - film o neshvaćenom i neželjenom stvorenju, stvorenju koje još uči o svetu u kome se našlo, čini fatalne greške pritom. Zaista je baš lako voleti Čudovište u ovom filmu, kao i u sledećem, čak i kada slučajno ubije devojčicu...

Ovo je spor i atmosferičan film, bez muzike, koji vas pre dodiruje blagom jezom nego što vas plaši, ne čini se kao nešto što će mlada publika dograbiti i shvatiti u potpunosti, ali je svakako u pitanju remek-delo holivudske kinematografije!

The Bride of Frankenstein izlazi 1935. godine, ponovo pod režiserskom palicom fantastičnog Džejmsa Vejla i možemo reći slobodno da je jedan od retkih horor nastavaka koji prevazilazi original. Sama posvećenost detaljima, kao i neki specijalni efekti su i danas zapanjujući. Na početku filma vidimo Čudovište koje je preživelo kraj prvog filma, ali je isprljanog i ofucanog odela (karakteristični debeli, teški crni sako) sa nešto kose spaljene i kože deformisane, dok će se

Scena gde Dr. Pretorijus razgovara sa Henrijem Frankenštajnom i ubeđuje ga da zajedničkim snagama naprave novo stvorenje - ženku - je takođe ubedljiva, kako zbog samih dijaloga, tako i zbog dostignuća Pretorijusa koji, za razliku od Henrija, svoja bića uzgaja u teglama, ima nekolicinu ljudi i specijalni efekti ovde su, za te godine, zvezdanih kvaliteta.

Zanimljivo je da se sama Frankenštajnova Nevesta (već ovde Universal ne čini sasvim jasno ko je Frankenštajn i čija je to, dođavola, nevesta) se pojavljuje tek na samom kraju, par puta vrisne, odbije Čudovište i to je sve od nje u čitavoj seriji, pa ipak postala je prepoznatljiv lik za sva vremena. 

Ovde se suštinski, po nama, završava nezaobilazni deo ove serije, sadržaj koji svaki ljubitelj ne samo horora, već filma uopšte mora pogledati kao deo opšte kulture, pre svega, pa zatim i kao filmove koji i dan-danas sjajno izgledaju i prenose jezivu, mračnu atmosferu.

Sledećih nekoliko godina Universal u potpunosti prestaje sa snimanjem horor filmova, da bi krajem dekade vratio originalne filmove o Drakuli i Frankenštajnovom Čudovištu u bioskope, pošto je to bio veliki finansijksi uspeh, odlučuju da za monstrume još uvek ima publike i nade, pa brže-bolje snimaju i treći film.

Son of Frankenstein (1939.)

Ja sam ovaj film zapravo želeo jako da mrzim, ali nisam uspeo. Režiser je promenjen (Rowland V. Lee"), bilo kakvog smišljenog kontinuiteta sa prva dva filma nema, Čudovište nije u sakou, već nekim ritama... pa, ipak, u pitanju je remek-delo sasvim na nivou prethodnih komada, ako ne u nekim sferama i ubedljivije.

Kao prvo, film traje dobrih pola sata duže što mu pruža vremena da se razmaše, da ne žuri, da nas zabavi nekolicinom pamtljivih dijaloga. 

Henrijev sin - Vulf - se vraća u rodni kraj kako bi nasledio titulu i imanje, ali ne nailazi na toplu dobrodošlicu, žitelji sela dobro pamte njegovog oca i čudovište koje je stvorio i pustio u svet. Vulf u razgledanju svog imanja dolazi i do razrušene laboratorije gde sreće Igora koji je navodno obešeni pomoćnik njegovog pokojnog oca. Igor je preživeo bešenje, vrat mu je slomljen i igra ga niko drugi do... Bela Lugoši. Legendarni mađar ovde, možda, donosi performans svog života, iako će ga istorija pamtiti kao najboljeg Drakulu ikad (što neosporno jeste), uloga Igora je stelarna. Njegov prljavi izgled, zlokoban smeh, same reči koje izlaze iz njegovih usta, šminka, pogled... sve vas plaši i tera neku grozu, osećaj gađenja. Danas i meni (koji sam video sve i svašta) je neprijatno da ga gledam, mogu samo zamisliti kako su se osećali ljudi pre bezmalo osamdeset godina. Karlof ponovo i po poslednji put igra čudovište pa je zaista prava gozba za oči videti dvojicu velikana zajedno. Igor naime kontroliše Čudovište i koristi ga kao oruđe u osveti sudijama koje su ga osudile na vešanje zbog pljačkanja grobova. 

Karlof je u mnogome skrjanut ovde, ali ono malo scena što ima su upečatljive, poput one ispred ogledala. U ovom filmu ponovo ne govori, ali koristi neke kreativnije i inteligentije načine da usmrti svoje žrtve. Ne znamo odakle to, ali kao što rekosmo, nelogičnosti i nepovezanosti sa prva dva filma su brojna pa na to nećemo gubiti vreme, niti se obazirati na njih. 

Još jedan performans za zlatne strane žanra donosi Lajonel Etvil u ulozi policajca kome je još kao detetu Čudovište odgrizlo ruku, pa sada ima drvenu protezu.
Promena režisera je donela i određenu svežinu, promenu tempa, scene su dinamičnije, glumci angažovaniji tokom dijaloga, nema praznog hoda, nema preterano dramatičnih razgovora, već se pamtljive rečenice sipaju dok se nešto drugo radi, no sve to nije posebno na uštrb atmosferičnosti.

1942. godine pojavljuje se i četvrti filma - The Ghost of Frankenstein. I ovde serija definitivno gubi svoju kredibilnost i nivo kvaliteta. Sveden na svega sat vremena dužine, sa ponovo novim rediteljem, haotičnim, nejasnim scenarijem, većim akcentom na akciju... ovo sve skupa deluje daleko jefitnije. Karlof ne glumi Čudovište, Lugoši jeste ponovo Igor, ponovo je na visokom nivou ali nekako ni on ne sija punim sjajem. Universal će nastaviti da praktično na godišnjem nivou izbacuje slabo ili nimalo povezane nastavke. 1943. izlazi i prvi sudar čudovišta u istoriji žanra - Frankenstein Meets the Wolf Man. Zanimljivo da ovde Čudovište glumi upravo Bela Lugoši koji ga je  na početku svega odbio, odrađuje dobar posao - rečeno mu je da je Čudovište slepo, pa tako i glumi, trom je, ukočen, sa ispruženim rukama, takvog će ga pop kultura i fanovi i zapamtiti i pamtiti do dana današnjeg, iako su isprva kritičari popljuvali performans Lugošija... Nije ni čudo, film ni ne pokušava da objasni slepilo Čudovišta. 

Mi smo ovde zaustavili naš maraton. 

Izaće još dva mash up filma u kojima se pojavljuje i Drakula, kao i jedna komedija, ali sve to skupa je daleko od nivoa koji su postavili prvi filmovi. Tek će krajem pedesetih godina pod produkcijskom kućom britanskog Hammera, Frankenštajn (ali i ostali Universal monstrumi) dobiti valjane rimejkove u boji, sa novim slojem užasa i nasilja u sebi.

Istina je da su nakon drugog svetskog rata ovi monstrumi prestali da budu strašni ljudima. Užasi rata, kao i strahovi od nadolazeće atomske ere bili su preveliki da bi se iko potresao zbog sporog i suštinski dobroćudnog Frankenštajnovog Čudovišta. Istina je da ni decenijama kasnije studio u čijem su vlasništu svi ovi likovi ne zna tačno šta će sa njima. Lično verujem da bi i ribut atmosferičnih horora sa artističke tačke gledišta mogao da bude pogodak, ali ne i finansijski. Verovatno ćemo videti akcioni spektakl poput "Osvetnika" samo sa našim dragim čudovištima namesto marvelovih superheroja, čini se da ni to ne bi bilo lošije od limba u kojem se trenutno nalaze. 

Legende nam i onako niko ne može uzeti.