Zombie Geek

Verovatno odmah na početku treba reći da, bez obzira na naslov, nije muzika mrtva. Samo je... mrtva. Na određeni način. Zauvek. 

Zvuk, muzika i bilo kakvo umetničko stvaralaštvo neraskidivi su deo ljudskog bića. Potreba čoveka da stvara nešto što nema praktičnu upotrebu, suštinski ne pomaže teškoj svakodnevnici (koja je teška bila i našim pradavnim precima i nama danas, iako čini se na sasvim drugačije načine) je u najmanju ruku čarobna. Sesti i misliti o prostoj potrebi čoveka, strpljenju i posvećenosti da stvori sliku, skulpturu, knjigu ili kompoziciju i nekada na jednom delu provesti godine ili čak i čitav svoj, jedinstveni i neponovljivi vek može Vas daleko odvesti u metafiziku. 

Ovde ćemo se baviti muzikom.

Jedno od pitanja koje nam se nekako ubrzano nameće jeste da li je ikada u muzici razvoj zapravo bio putem revolucije? Ili je sve to bila logična evolucija? Drugo pitanje jeste da li je muzika ikada bila više od muzike? Da li je muzika ikada mogla biti način života ili život sama? 

Mogla je i bila je.

Drugo... Uglavnom je to logičan proces evolucije, nadgradnje, reakcije na ono aktuelno ili prevaziđeno. Pa, ipak pronalazak električne gitare je u mnogome promenio svet. Duboko verujući da je to uz film, fudbal i internet najviše dostignuće minulog nam veka - ona svakako jeste promenila muziku i to revolucionarno, stvarajući čitavu jednu granu koja je vremenom postala predominantni zvuk ovog sveta. 

Bez želje da detaljišemo i rasplinjavamo se...

Zapravo, nije gitari i rok muzici bilo potrebno previše da bi osvojila i potresla svet. Rani počeci su vezani za američko tlo, jednostavne, zapaljive ritmove i rifove i hitove za igru. Da bi već kroz jednu deceniju svet zahvatila prava muzička revolucija, pokret nezapamćen ikada pre i posle njega. Nije psihodelični rok nastao sam za sebe, ali jeste bio vezivno tkivo i sauntrek za jednu širu priču. Tih poznih šezdesetih svet je bio spreman za promenu - rok je bio tu, televizija, radio spojio je ljude, svi su bili spremni, osim establišmenta. Zato čitav pokret i jeste ostavio traga. Muzička industrija nije bila spremna, nije imala iskustva, nije prokleto znala šta će sa svim tim. Sa Dilanom, Lenonom sa svom tom ekipom. Bilo joj potrebno vreme da shvati, da zloupotrebi, iskoristi i uništi.

Nakon psihodelije došao nam je progresivni rok. To je već završna faza razvoja jednog zvuka, vrhunac žanra.. U bogatstvu, kompeleksnosti predivne muzike lako je uživati. Bile su to simfonije novog doba, period koji rok muzika više nikada neće dostići. 

Kao reakcija (mada je to, naravno, uprošćen pogled) usledio je pank i... pa, pank je umro vrlo brzo. Već tu je industrija zabave znala kako da se ponaša, šta da čini, kako da od bunta i mladalačke energije pravi pare. I to je bio poslednji put da je muzika živela na globalnom nivou. Da je dašak svežeg vazduha značio nešto, da se osetio diljem sveta.

 I nikad više. 

Preskočićemo čitavu jednu deceniju i naći se na početku devedesetih. Na globalnom nivou nova priča. Grandž. No, toliko tunjava, isforsirana, korporativna da boli. Vrišti na sve strane - laž. Hipsteri novog doba puše gluposti, ali kada je sve prošlo, jasna je mizerija čitavog "pokreta" stvorenog u nekoj kancelariji, sa okupljenim kreativnim menadžerima i sličnima. Nakon decenijske dominacije glam roka, bio je potreban oštar zaokret, revolucija. Kada već nema prave, dobra je i isforsirana, projektovana. 

Nešto pre toga na obalama Sjedinjenih Američkih Država pojavljuje se jedan autentični krik mladosti - gangsta rap. Na zapadnoj obali oličen pre svega u N.W.A. pionirima i kasniju u 2Pac-u, na istoku, sa zapaljivim Public Enemy-jem. Kroz devedesete pojaviće se još nekolicina značajnih imena, no iako će rep i čitava hip hop kultura postati globalni fenomen - snaga je prebrzo izgubljena.

I tu dolazimo do centra naše priče. Daleko na drugoj strani okeana, usred stare Evrope, učmale i mrtve, rađa se poslednji autentični krik muzike - black metal. Iako svoje korene može locirati u osamdesetim i velikanima metal muzika kao što su Bathory i Celtic Forst, tek će se takozvani drugi talas norveškog blek metala (baš kao i u slučaju britanskog hevi zvuka deceniju ranije) koji se formira početkom devedesetih godina prošlog veka, zaokružiti u poslednji autentični muzički pokret sa značajem jednakom životu samom ili čak i nečemu višem.
To je muzički žanr, ali i nije muzički žanr. To jeste osnova međusobnih soničnih bliskosti (brzi tempo, balst bitovi, nekonvencionalne strukture pesama, visoke i distorzirane gitare, vrišteći vokali...), ali i isforsiranih različitosti u potrazi za originalnošću i svojim putem. To je scena, ali je istovremeno i najusamljeniji zvuk na svetu. Ideološki to je anti-žanr. To je način života, to su filozofska ubeđenja, pogledi na svet, to je usamljena, mizantropična šetnja kroz trnovitu stazu koja je samo tvoja, najteža, najružnija, najmračnija, ali tvoja. 

Gotovo sva velika imena norveškog metala devedesetih jeste pronašla sopstveni razvojni put sa krajem koji vodi daleko od svih ostalih. Spektrum zvučnih mutacija, devijacija i svojstvenosti od benda do benda je neverovatno širok i uzbudljiv.
Suštinski, iako ne osećamo potrebu da se odričemo ili pravdamo, čitav satanistički imidž i fama koja je postojala oko same scene je momenat mladalačkog bunta, potrebe da se distancira od ostatka sveta, gurne prst u oko i kurcem lupi po čelu. Mladi ljudi odrasli na Ničeu, Krouliju, okultnom, paganskom, a pritisnuti tradicionalnim i strogim protestanstkim stegama, osetili su jak anti-hrišćanski sentiment i potrebu da ga jednostavno pokažu. Prvobitna uniformisanost scene je, pak, u suštini kontradiktorna sa samom ideologijom posebnosti, pa zaista možemo reći da je žanr odrastao tek kada su maske pale.
I da, blek metal je odrastao. Toliko drugačiji, agresivan, za mejnstrim savršeno neupotrebljiv, jeziv i odbojan, imao je vremena da procveta i raznese svoje đavlje seme, da se raširi. Iako su sami prvobitni akteri tek u decenijama što su usledile dostigli sve svoje potencijale, sazreli kao umetnici i redom počeli da pružaju vanvremenska dela blek metal, metala i muzika uopšte, već su kao klinci ostavili neizbrisivi trag, o kojem mi ovde i pišemo.
Nemamo potrebu uopše detaljisati oko sve agresije vezane za početke drugog talasa. Paljenje crkava, ubistva i samoubistva, sve misterije, abrove, dokazane i nedokazane priče. To je tako. Kao što su se američki reperi ubijali, kao što je dobar deo psihodelične scene šezdesetih završio kako je završio, kao što su se pankeri poraspadali od narkotika... To je tako kada je muzika sve, kada je veća od života. Tako i mora biti.

Samo ćemo ukratko nabrojati neke od velikana scene, njihove najznačajnije albume u ranom periodu formiranja čitave priče i njihove dalje razvojne puteve.
Mayhem je još krajem osamdesetih (1987) izdao svoj debi albuim - Deathcrush - koji je imao silovit uticaj na žanr, ali je ipak tek sa De Mysteriis Dom Sathanas zauvek ispisan krvavim slovima u istoriji muzike. Karakterističan zvuk ostao je vezivna crta svih njihovih izdanja, iako suštinski nikada nisu snimili dva ista albuma. ostajući verni večitom potragom za originalnošću. Godinama kasnije snimiće još jedno remek delo - Ordo Ad Chao, spektakl poremećenih umova, makabre i užasa. Ostajući kreativna sila kroz čitavu svoju karijeru.
Prvih par minuta A Blaze In The Northern Sky... tako zvuči revolucija. Pankerska, korovska energija zavijena u krajnji mrak mlade duše kojoj će slavni Darkthrone, uprkos stiliskim promenama, zauvek ostati verni, uvek tera na mlaćenje glavom, urlanje i sve moguće ostale vidove izliva besa.
Satyricon je 1993. izdao svoj dugosvirajući debi - Dark Medievel Times koji pretstavlja saundtrek umobolnog, razigranog i jezivog srednjevekovnog putujućeg cirkusa. Splet izrazito "zujećeg" blek metala i predivnih folk melodija.
Ulver i njihov debi Bergtatt - Et Eeventyr i 5 Capitler je u relativno sličnom ideološkom maniru, iako je sama egzekucija daleko suptilnija, razrađenija. Mada, istina je, album dolazi već relativn kasno u fazi razvoja žanra (1995. godine). Sa nikako sramežljivom pojavom predivnih čistih vokala, lepih melodija isprepletenih sa klasičnijom (ali ne i klasičnom) bm žestinom. Ono u šta će Ulver izrasti tokom godina, o tome je suvišno govoriti.
U svoj toj priči Burzum je drugačiji među drugačijim. Naš Varg je usmaljen i svoj, hodao je atmosferičnijim, zatvorenijim, umetničkijim vizijama. Njegovo nikako savršeno vladanje instrumentima postajalo je abitno pred nemilosrdnom snagom atmosfere njegovih kompozicija. Svojevrsni umetnik modernog doba, ličnost koja bi u prošlosti stajala rame uz rame sa Vagnerom ili Betovenom, sasvim moguće nadvisila ih. Det som engang var, Hvis lyset tar oss i Filosofem čine trilogiju koja je nezaobilazno štivo svakog iskrenog ljubitelja muzike. Sve ono što se izdešavalo, sve ono kroz šta je Varg (zasluženo) prošao osakatilo je i unazadilo njegovu karijeru. No, poslednjih nekoliko godina jeste krajnje diskografski aktivan, čini se hermetičan, autističan i ne posebno inspirativan. 

Thorns možda nije u vreme eksplozije zvuka bio preaktivan diskografski, nije dovoljno ni poživeo. Tek dosta godina kasnije izdaje svoje do sada jedini full-lenght album, koji ponosno stoji na samom vrhu žanrovskog panteona. No, i tih malo demo snimaka sa početka devedesetih jesu suvo zlato. Produkcijsko, rifovsko i vokalno čudo, zaista!
Emperor je čudovište blek metala. I danas razmišljati o tome šta su tada Ihsahn i Samoth stvorili, te davne '94. godine, kao klinci sa nepunih dvadeset godina ostavlja samo mesta čistom divljenju i čuđenju. Iako se čini da je čitav ovaj pregled nepotreban, taj osećaj posebno mori kada je reč o debi albumu ovog benda - In the Nightside Eclipse. Još manje je potrebno pričati da će bend tek u godina što su usledile dostići vrhunac kreativne moći. Još tri albuma su snimljena, svaki ambicionzniji i veći od prethodnog. Dok je Ihsahn i nakon raspada benda ostao motor čitavog metala.
Enslaved je još jedan od bendova koji će tek sa protokom godina sasvim umetnički eksplodirati. Iako su njihovi radovi objavljivani sredinom i krajem devedesetih i više nego zabavni i značajni, vikinškom istorijom inspirisani pre svega, tek ono što će se dešavati nakon smene mileniju je posebno značajno i nešto što će ove norvežane lagano postaviti na sam tron modernog progresivnog zvuka. Savremeni King Crimson!

Tu negde zatvaramo priču. Ubrzo će se pojaviti noviji bendovi, osnovani sredinom devedesetih godina norveški velikani poput Borknagara (možda i omiljeni bm bend autora ovog teksta), Vintersorga, Solefalda, In the Woods... ili Arcturusa koji jeste osnovan nešto ranije, ali do pune afirmacije dolazi u drugoj polovini dekade.

Uporedo će se žanr širiti i nastajati i van granica Norveške. Ne možemo i ne želimo ga na bilo koji način ograničiti na podneblje dotične skandinavske zemlje. U Grčkoj (Rotting Christ u prvom planu), Češkoj, Japanu (suludi, avangardni Sigh), Francuskoj (Blut Aus Nord, npr.) ili Americi nastajaće siloviti bendovi, jednako drugačiji i kreativni. Žanr će godinama postojano evoluirati, mutirati, širiti se.
Naravno i nažalost, bezvrednih kopija će vremenom biti sve više i više. Ljudi nesposobnih da uvide osnosvnu nit žanra, ljudi koji žele da sviraju i stvaraju, ali jednostavno nemaju genij potreban za to. Kao i uvek, priča će biti razvodnjena, zaprljana, ali retki će uvek shvatiti suštinu blek metala, tu večnu potrebu za osamom, iskazivanjem čoveka kroz muziku. I baš kao što bi svaki čovek morao biti drugačiji, tako i njegova muzika (kao ogledalo duše, intelekta i talenta) mora biti drugačija i samo takva ona ima pravo da nosi naziv crnog metala.
Lirički blek metal je isprva stajao jasno nasuprot grandž i alternativ trendovima koji su bili okrenuti unutrašnjim, nižim, introspektivnim temama čovekovih osećanja i svakodnevnice. Tadašnji norveški klinci se bore sa naturalističkim, (anti)teističkim, istorijskim, paganski i duboko filozofskim temamam koje su veće od života, od njih samih. Nije bilo mesta u zvuku samog kosmosa za jednostavne i plačljive, samosažaljive tirade ružnih tinejdžera.

Za kraj, nameće se pitanje zašto više ne postoje ovakvi novi muzički pokreti? Oni u smislu regionalne pojave zaista više neće postojati. svet je brži, informacije putuju brže i bilo kakve mogućnosti za lokalnu i izolovanu scenu gotovo da ne postoje. A, jasno je kao dan da su upravo lokalne scene uvek bile pokretačka sila muzike (rok i uopšte) bez obzira da li pričamo o britanskom panku, detroitskom tehnu, bay area treš metalu ili londonskom dubstepu.
Takođe, čini se sa ove distance, bila je to ipak svesna odluka, inteligentno poimanje aktera same scene, da se ide u krajnji ekstrem, da se samo tako može ostaviti trag, promeniti nešto, zbuniti industrija, društvo i elita. Svaki od tri pokreta koje smo ovde obradili (60s rok, pank i potonji) jesu bili progresivno agresivniji i nakon blek metala jednostavno nije ostalo prostora - ekstremnije nije moglo.

Muzika je živa u svima nama. Muzika i naša nezasita potreba za njom objašnjiva je samo onostranim, božanskim. Muzika nikada neće umreti, ali čini se nikada više za čitavu jednu generaciju neće biti više od života.
Slušajte svoju muziku, volite je, osećaj te je. Ne dozvolite da to bude samo muzika. Može se uz nju i samo igrati, u klubu, na splavu, ali ni igranje ne bi trebalo biti samo igranje...
Nemojte samo živeti.
Krajnja poruka blek metala.

Brendonu Sandersonu zaista nije potrebno previše stranica kako bi Vas zainteresovao, a zatim i sasvim jako uvukao u svoj svet (epskog) fantaziranja. U pitanju je trilogija (mada je napisana i kraća novela čija se radnja dešava nekih trista godina nakon dešavanja iz originalne priče), sa jasno zaokruženim krajem na koji nismo morali čekati dvadeset godina.
To i jeste deo Sandersonove radne filozovije. Žanru (epske fantastike) kojem mnogi prilaze nonšalantno (da ne upotrebimo neki drugi, grublji izraz) on je prišao ozbiljno, stvarajući, čak, strogo definisane zakone, tačnije čak tri njih. Oni su i ovde upotrebljeni tvoreći tako knjige koje se definitivno mogu nazvati tvrdokornom epskom fantastikom.


Zaplet.
Zaplet u prvoj knjizi deluje jednostavno, buntovnički (u odnosu na tradiciju žanra) i genijalno. Naime, osnovna potka, čini nam se, jeste epska fantastika koja je pošla po zlu - pre hiljadu godina bio je jedna Izabrani, sin kovača iz neke pripizdine, čiji dolazak predviđaju drevna proročanstva terijske religije... On dolazi do cilja, na kraj svog dugog putovanja, svoje teške potrage, zajedno sa svojom družinom... ali moć kojom je trebao da porazi Zlo, grabi za sebe i stvara hiljadugodišnji Rajh - naziva ga Poslednje Carstvo -  proglašava se Bogom i uvodi strogi teokratsko-fašistički sistem.Od njegovog dolaska na vlast - noćima vlada magla, vulkani stalno rade, izbacuju silinu dima i pepela i boje taj svet ružnim nijansama crvenog i smeđeg. Cveća nema, sunce je prigušeno, nebo ogavno. Sve u svemu, jedan jako ružan svet za živeti u njemu.
U samom centru Poslednjeg Carstva, gradu Lutadelu, okuplja se mala družina drskih lopova sa suludom idejom da svrgnu Bogocara sa prestola, da urade ono što nikome pre nije uspelo!
Dakle, pitanja fašizma, teokratije, rasizma ovde su itekako razvijana. Možda odnos Bogocara i sveta nije detaljan i uspešan kao u delima Frenka Herberta, ali ovde jeste postavljen iz drugog ugla i svakako i dalje intrigantan.

To je prva knjiga, nakon toga priča postaje mnogo dublja

Rase.
 Ljudi su podeljeni na plemiće i ska i ta podela u mnogome je inspirisana Amerikom u praskozorje građanskog rata. Ska su sasvim obespravljeni, ugnjetavani, rade po rudnicima, plantažama, čiste naslage pepela sa ulica velikih gradova i srećni su dok im plemići makar daju hranu i krov nad glavom. Dok se čini da malobrojnija vlastela živi ušuškano i mirno, vremenom saznajemo da i njima nije baš fino pod strahovladom Gospoda Vladara.
Terisani su narod takođe proganjan, a sada promenjen, planski i kontrolisano razmnožavan, njihova jedina uloga je da budu najbolje sluge u carstvu.
Tu su i kandre, inkvizitori i kolosi, ali nećemo njih detaljisati, jer bi sasvim sigurno nešto spojlovali.

Magija.
Sistem magije je ono što se izdvaja kao najsvetliji momenat ovih knjiga. Ranije pominjani Sandersenovi zakoni se ovde doslovno upotrebljavaju, posebno prvi koji definiše takozvanu tvrdu i meku magiju.
U žanru je prečesto (još od Tolkina pa na ovamo) upotreba deus ex mašine sveprisutna. Nagomilavanje problema sve do dačke pucanja i bezizlaza, pa onda rešavanje nečim što je ekvivalentn božijoj intervenciji skoro (bitke kod Helmovog ponora ili Minas Tirita, na primer). Sa druge strane, većina autora magiju razume samo, pa, baš tako - magično, svemoguće. Sanderson se više oslanja na mane svoje magije i tako čini svaku borbu zaista zanimljivom i zdravorazumnom. Naime, alomanti vuku svoju moć iz metala, ukupno njih šesnaest, oni mogu koristiti samo jedan, dok maglari imaju pristup svim metalima. Svaki metal ima svog parnjaka, a svaka magijska akcija ima svoju reakciju. Pravila su jasno definisana i predstavljena i svako nadmetanje alomanata deluje kao dobra partija šaha, pre nego beskrajni vatromet mađija.

Presuda
Tokom prve knjige čini se da je pred nama zaista jedna anortodoksna serija - svedena na relativno skučeno područje jednog grada, sa lopovima za glavne likove, sa dubokim uvidom u postanje jednog tiranina... Ipak, kako vreme odmiče, kroz drugu i treću knjigu sve postaje nepšto tradicionalnija epska fantastika. Karakterizacija jeste šablonska i uobičajna - svaki lik ima jednu ili dve upečatljive karakterne crte oko kojih se gradi njegov razvoj (obično su to neke mane koje on tokom stotina strana lagano prevazilazi) i sva interakcija sa drugim likovima. Uz to, pored protivnika od krvi i mesa, vrlo brzo ćemo dobiti i neizbežno omnipotentno Zlo koje vreba i čeka da uništi svet. Takođe, cela priča o grupi sebičnih, samoživih lopova je samo gimmick kojeg se autor i predugo drži, jer je odmah jasno da je to grupa časnih ljudi na čelu sa nekim ko nije čak ni Robin Hud, već mnogo, mnogo više.
No, knjige donose solidnu dozu fino predstavljene i zamišljene, iako sasvim uprošćene, metafizike, teorije religije i politike. Kroz prvu knjigu se provlače citati iz, da tako kažemo, dnevnika Gospoda Vladara iz perioda pre nego što je postao to što jeste (dok je još bio "samo" izabrani Heroj Doba), te misli su prepuni sumnja, preispitivanja. Tako je i sa ostalim glavnim likovima tri knjige - jedan idealista, učenjak, mislilac, sanjar o pravednom društvu biva suočen sa surovom realnošću gde teorija nije primenjiva u praksi, sakupljač svetskih religija gubi svaku veru, i tako dalje...
Mitologija podrazumeva dve sile Očuvanje i Propast, njihov međusobni odnos je kompleksan.  Mnogo je detalja, mnogo nivoa na kojima je priča inteligentna i zanimljiva, ovde smo se dotakli smao onih najznačajnijih (nismo detaljisali o psihologiji ugnjetavanih ska, na primer, koji ne mogu ni da pomisle da im može biti bolje, da su vredni toga čak) i jedino pred kraj, usled krajnje pedantnosti autora i njegove želje da sve objasni, da sve zatvori, malo gubi dah, posustaje... Ali uspešni plot twist vadi sve i jednu od osnovnih ideja kasnijih knjiga: "koliko je teško biti car?", diže na jedan sasvim viši nivo.

Suštinski, iznad proseka i to za par stepenika. Nikako savršeno, nikako vanredno inteligentno i filozofski duboko, ali sasvim dovoljno intrigantno i za mozak goliciljivo da mogu čitati i ljudi koji jednostavno traže više od još jende priče o dobru i zlu, patuljcima i vilenjacima.
Za sve fanove žanra - apsolutna preporuka. Pa, čak i ljudima koji uživaju u Herbertu i Diku ovo jeste preporučivo.

Taman kada su, verovatno, i najzagriženiji fanovi gilijamovog dela od istog rezignirano digli ruke, kultni režiser nam je najavio povratak formi koja ga je i  učinila kultnim - naučnofantastičnom filmu.
I to ne bilo kakvom SF filmu, jer sve što smo o The Zero Theorem znali pre njegovog izlaska, sve što smo videli, čuli, načuli, namirisali vodilo je samo i isključivo ka - spiritualnom nasledniku "Brazila".

"Brazil" svakako nije terijev najpoznatiji film, ali istinski je kult i autoru ovog teksta ubedljivo najdraži iz njegovog relativno širokog kinematografskog opusa. Sama, pa čak i najmanja, mogućnost da ćemo dobiti nešto makar nalik "Brazilu" bila je dovoljna da mu oprostimo sve razočaravajuće pokušaje iz minule decenije i bolno isčekujemo novi... promašaj.

"Brazil". Počnimo još jedan pasus njime. Svakom poštenom geek blogu je potrebna recenzija tog remek-dela. Mi sada nećemo detaljisati o njemu, samo ćemo reći da sve ono što je Teri Gilijam savršeno uradio pre bezmalo trideset godina, neuspeva da ponovi ovde. Bukvalno na svakom nivou je slabiji ili čak jednostavno - loš.

Isprva oči bode vizuelni identitet, stil, atmosfera i čitavo okruženje TZT-a. Za razliku od "brazilskog" retro-futurizma koji je najlakše opisati kao "šta bi bilo kada bi kafka stvarao u dvadeset i prvom veku, a pritom bio naizmenično nasnifan kokainom i lud od LSD-a?", sada imamo gilijamovu novo stečenu blesavu kvazi-bajkovitost u maniru (nama neoposivo dosadnog) Wesa Andersona. Na stranu apsurdni, kao-smešni, kao-trapavi, teatralni momenti (takozvana quirky comedy) koji ovde baš ničemu ne služe i koji su postali jedno, nikome potrebno i zanimljivo, opšte mesto u današnjoj kinematografiji (pogledajte samo poslednju i nesretnu ekranizaciju "Ane Karenjine"), film je u prvih pola sata-četrdeset minuta zapravo mučan za gledanje.
Boje. Boje. Boje na sve strane!
Jasno je, naravno, zašto je to tako. Gilijam tu ne juri šarenu fotorgafiju zbog same fotografije. Qohen Leth, glavni lik, koga glumi ovde solidan Christoph Waltz, je depresivan, otuđen, agorafobičan, asocijalan, neprilagođen. Zastanimo. On je sve to, ali ne u maniru zaista takve osobe. Kroz Qohena stalno vidimo samog Terija - jednog matorca u svetu koji više ne razume, nikakva istinska depresija, samo džangrizavi starac koji stoji sa strane gleda nove generacije i nove pojave i pokušava da donosi nekakav sud.
Loše napisan glavni lik, svakako.
Dakle, šarena fotografija, čudni i vrtoglavi kadrovi, napadni kostimi, razni pišteći, klaparajući zvuci... sve skupa zaista stvara mučninu, vrišti na vas, napada vas. Retki mirniji momenti u ranoj fazi filma dolaze kao blagoslov. Kasnije film vizuelno postaje monotoniji, mahom se odvija u napuštenoj crkvi u kojoj Qohen živi ili u nekakvom virtuelnom svetu koji svojim izgledom potseća na daleko upečatljiviji i uspešniji pokušaj Darrena Aronofskog - The Fountain.

Idejno, tematski, ideološki ovo je jedna papazjanija. Bućkuriš onoga što je Gilijam hteo da radi, onoga što je mislio da se od njega očekuje da uradi i onoga što je smatrao da je popularno, aktuelno i što će dobro proći. Isprva ovo deluje kao alternativni, apdejtovani "Brazil", kao još jedna kritika društva, sistema, opis svakodnevnice, posla, rutine... Zatim se postavlja niz metafizičkih pitanja, čitav repertoar zaista. Sve što možete zamisliti. O smislu života, svemira, o bogu (poziv koji Qohen čeka ceo svoj život je ništa do njegovog Godoa)... Onda upada u kolotečinu aktuelne priče o onlajn bivstvovanju i onlajn ljubavima. Pristojno je to samo i isključivo zbog Mélanie Thierry, koja je vruća u onim čarapama. Način na koji je obrađena ova tematika jasno otkriva da ovo suštinski veze sa SF-om nema - ovo nije svet u bliskoj ili dalekoj budućnosti, ovo je samo jedna izopačena, bajkovita vizija našeg sveta.  Film naposletku eksplodirao u nadrealno, metaforičko, nedorečeno i  slobodno za interpretaciju. Sam kraj čak i nije toliko loš, s obzirom da čitavim svojim tokom film ne ide nikuda. Prizemno to je vapaj za revolucijom, ustankom protiv modernog sveta u kome se prodaje lažna sreća, istina da je sreća u nama. Emotivno, to je egocentričan i ultimativno jak krik očajanja i usamljenosti. To je odbacivanje sve metafizike, čekanja tog misterioznog poziva, bilo kkave intervencije i pronalaženja ličnog smisla u samom sebi.


Zaključak bi bio jasan - ovo je promašaj.
Nije Teri Gilijam ni prvi ni poslednji veliki režiser koji se sa godinama i sedom glavom i (verovatnom) impotencijom istvoremeno suočio i sa slabljenjem kreativnog naboja. Čak šta više, čini se da su reditelji koji su zanimljivi i na vrhuncu svoje igre - ili makar dostojni ranije dostignute slave - uprkos poznim godinama toliko retki da samo potvrđuju pravilo.
Ništa to nije strašno ili za osuđivanje. problem je što Teri nije snimio film kakav je želeo, pa makar on bio i loš, već je skrpio nešto što je trebalo da zadovolji ljude koji vole njegovu ranu fazu, kao i one koji vole ono što je radio nakon "Paranoje u Las Vegasu" (ako takvih, zapravo, ima), kritiku, neke aktuelne standarde, da privuče i novu publiku, pa i njega kao umetnika i autora... Na kraju film koji ne zna gde ide i šta je tačno. "Brazil" je imao jednu dominantnu, jasnu, sjajno obrađenu temu - distopija - pa je uz nju moglo da ide još zilion vrcavih momenata jednako efektnih, ovo je samo, na kraju, bezidejni haos. Trademark film kojem tako često pribegavaju nekada kreativni i zanimljivi reditelji. Ah, kada može ranije pomenuti Wes Anderson, može i znatno stariji Teri, zar ne?
Tužno je što je i ovakav Gilijam i dalje bolji od većine stvari koje smo mogli gledati ove godine.