Zombie Geek

Razmišljajući o igrama kao mediju i ulazeći u burne vode, čini se, večne dileme da li su one ili uopšte ikada mogu biti umetnost, došao sam do jednostavno zaključka da upravo sami igrači, konzumenti medija, nemaju odnos prema njima kao prema umetničkim delima... ili makar ogromna većina njih.
Grubo govoreći, ljubitelje video igara možemo podeliti u dve grupe: one koji jure iskustvo, artističke vrednosti, eskapizam, imerziju i one koji su tu pre svega zbog kompeticije. Najzagriženiji igrači, oni koji najviše vremena provode za računarom ili kućnim konzolama, često zapravo igraju jedan ili dva online takmičarska naslova. Bez obzira da li je u pitanju DOTA, LOL, WOW, CS:GO, COD ili neki šesti multiplayer komad interaktivne zabave, bitno je postati dobar, bolji od drugara i na kraju celog interneta i potencijalno postati profesionalni igrač. Jednostavno, takav pristup i pogled na video igre ih više smešta u sferu sporta (e-sporta, jelte) nego li hibridne umetničke forme, nalik filmu ili stripu.

Poenta uvodnika nije ulazak u kompleksnu raspravu, već dovođenja do jedne druge činjenice - igrači se takođe prema igrama često odnose kao prema radio hitovima ili pljeskavicama. Niko neće da sluša jeftine hitove prošlog leta, niko neće da jede pljeskavicu od juče, pa tako kao da niko neće da igra video igre iz neke prethodne ere. Naravno, ovo nije potpuna istina na globalnom nivou. Fenomen retro gejminga je jači nego ikada, što se oslikava i na moderne (pretežno indie) naslove koji često pokušavaju da evociraju uspomene na igre iz doba osmobitnih (ili šesnaestobitnih) konzola. No, često je to hobi starijih igrača, koji maltene isključivo zavisi od nostalgije. Mlađe ljude (klince i decu) zainteresovati za istorijat video igara je teško, a na našim prostorima prosto nemoguće.

RETRO GAMING će biti seriajal kratkih tekstova, recenzija igara iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Igre uz koje, uglavnom, nisam odrastao već ih igrao dosta kasnije, mada tu i tamo hoće biti nostalgije (činjenica je i da sam sa prvim računarom, još pre petnaestak godina, instalirao brdo emulatora i proučavao silne biblioteke vintažnih igračkih sistema, kao i da sam kao klinac igrao dobar deo tih osmobitnih parčića zabave na kineskim i ruskim piratskim verzija originalnog NES-a, kao i tu i tamo ugrabio šansu da zaigram Sega Mega Drive i PS1)...

Prva igra u nizu jeste - Batman: The Video Game. U pitanju je klasični 2D side-scroller po današnjim standardima, no zaista nešto posebno nazad u danu. Tanko i usputno povezan sa istoimenim filmom Tima Bartona.
U poređenju sa igrama svoje ere, ima zapravo izražen sinematičan šmek, sa jednostavnim, ali efektnim cut-scenama.
 I generalno, čitava igra deluje kao vrhunski ispolirana i definitivna verzija klasičnoig akcijskog platformera. To i ne treba baš previše da čudi, izdata 1989. godine - u suton osmobitne ere video igara - tri godine nakon, recimo, originalne Castlevanie, komada koji je, iako neosporni klasik, u poređenju sa Batmanom krut, spor i tehnički zastareo.
Kontrole su super utegnute i precizne - možete se laganim dodirima po d-padu pomerati maltene piksel po piksel i može posramiti i mnoge današnje pokušaje. Betmena lako konkrolišete i u vazduhu, što ostavlja prostor za sasvim precizne skokove. Uz to, igra uvodi i tada retkost - wall jumping, nalik onom koji je predstavljen u originalnom Ninja Gaidenu. Ova mehanika nije samo prost trik, već istinski esencijalni deo gejmpleja, bez čijeg usavršavanja kompletiranje igre prosto nije moguće. I tu imamo proste finese koje čine razliku, neki skokovi zahtevaju vražiju preciznosti i tajming, sa sve laganim klizanjem po zidu...
Pored svojih pesnica, Betmen može da koristi još tri oružja - bumerang, šurikene i strelice, svi oni koriste isti tip municije koju skupljate u vidu ketridža koji ostaju iza ubijenih neprijatelja.
Uz sve ove mogućnosti, kao i life bar koji dozvoljava do osam pretrpljenih udaraca, igra i nije toliko surova... maekr ne kada je uporedimo sa najtežim naslovima Nintendo Entertainment System biblioteke. No, svako malo pred vas se postavlja posebno teška deonica, iritantni neprijatelji ili "kraljice" nivoa. Poslednji nivo, pak, predstavlja jedan od najtežih u istoriji platformskih video igara - skokovi koje tu treba izvesti na nekoliko mesta gotovo da podrazumevaju gubljenje dela energije - jednostavno su nemogući. Težinu psolednje etape igre teško je dočarati rečima, wall skokovi hirurške preciznosti čiji i milimetarski promašaj znači kontakt sa mehanizmima koji skidaju crticu života ili pak naletanje na neprijateljske projektile i to sve kao da traje predugo, dok se svakom sitnom greškom (ili prosto skokom koji je nemoguć) linija vašeg života skraćuje. Nakon toga dolazi i jako teška boss borba iz dve etape, od kojih je poslednja, pa koja druga do, borba sa Džokerom.


Grafički u pitanju je jedna od lepših igara ove konzole. Vizuelni stil je jasan i efektno prenosi mračan svet Betmena. Noć, industrijske zone, krovovi zgrada, vatre, pećine, svetla velegrada... sve je ostarilo neverovatno dobro i jako je prijatno oku. Jedina zamerka je ta što je Betmen...  ljubičast (što verovatno jeste odrađeno kako bi jasno bio izdvojen od svega ostalog na ekranu).
Muzika je takođe odlična.

Sve u svemu, u pitanju je žanrovski, ali i klasik čitavog medija i bitan deo istorije žanra koji je efektan i igriv koliko i prvog svog dana

.

Dilema zaista ne postoji, samo zabluda.

Često i prečesto, čak i danas mogu da čujem: "Ne volim klasičan strip, samo grafičke novele" i ostale varijacije na tu rečenicu od koje mi se ježi svaka dlaka na telu. 

Najjednostavnije je objasniti ovako: svaka grafička novela jeste strip, ali svaki strip nije grafička novela. 

Dakle, grafička novela jeste deo stripa kao šireg pojma, umetničkog pravca, medija, industrije, kako vam je volja.

Pošto, pretpostavljam, da svi znamo šta strip jeste, treba videti kako je to grafička novela drugačija... Pa, nikako. 

Pod termin se guraju svakakvi indie, autorski stripovi, ali čak i kolekcije već objavljenih mesečnih serija i često se smatra kao relativnom novotarijom u svetu stripa, revolucijom. 

Grafička novela ni u kom slučaju nije nov koncept, samo je pojam relativno nov i poslužio je industriji da sve starijoj ciljnoj grupi da opravdanje da nastavi sa čitanjem stripova... odnosno, ne čitate vi stripove za decu, već grafičke novele. U najboljem slučaju pojma se koristi za strip koji ima više artističke ambicije od prosečnog stripa glavnog toka (u SAD bi to bila izdanja Marvela i DC-a, kod nas recimo pulpični Bonelijevi mesečnici), ali čak se i oni sabiraju, tvrdo koriče i prodaju kao grafičke novele. To nas dalje vodi do zaključka da su to zapravo samo debeli i skupi stripovi i ništa drugo.

Popularne zablude.

Sendmen je mesečna limitirana serija. Isto je i Nadziračima, Propovednikom, V kao Vendetom i nizom slučnih, mahom stripova izdatih pod okriljem američkog Vertiga (podetiketom velikog DC-a). 

Ni na koji način suštinski drugačiji od bilo kog drugog mesečnog stripa.

Tu i vidimo poreklo fenomena. Sredinom i krajem osamdesetih godina minulog veka nekolicina britanskih strip autora (Alan Mur, Gart Enis, Nil Gejman) ali i američkih (Frenk Miler) menjaju učmali svet superherojskog stripa, donoseći mračnije, moralno ambivalentnije storije i (anti)heroje, baveći se pritom i temama poput ekologije, fašizma, seksizma, medijske mas kontrole, terorizma... Sve to jeste otkrivlao drugačlije lice stripa najširoj američkoj publici, ali te teme (sa i daleko više seksa, golotinje, morbidnosti, nasilja) smo odavno imali u art stripu. Moebius, Hodorvski i bezbroj drugih autora nisu čekali američku marketing industriju da izmisle termin "grafička novela" kako bi počeli da prave stripove za odrasle.

Strip industrija ima svoja pravila kojih se drži tako čvsto da su to već postale tradicije. Američka strip tradicija ležu u jeftini mi kratkim "kiosk" izdanjima od davedesetak stranica, u Evropi češće imamo albume koji ne izlaze sasvim redovno, jer su većeg formata i sa pedeset ili više strana, na drugom kraju sveta imamo i japansku Manga megaprodukciju na jeftinom papiru i jaftinom štampom. 

Sakupljanje tih pojedinačnih izdanja u integrale, TPB-e i slično nije izmišljanje tople vode i stvaranje novog medija, tzv, grafičke novele. 

Jedva desetak uvodnih strana "Poslednje Straže" je bilo sasvim dovoljno da me "navuče". Bez obzira na to što je pauza između ove i prethodne lukjanjenkove pročitane storije bila preduga, zapravo toliko duga da se jedva maglovito sećam dešavanja iz nje, vrlo brzo sam uleteo u dobro poznati oblik postojanja u kojem je malo šta bilo bitnije od same knjige. Baš onaj ritam života koji se meri brojem stranica na sat. Upravo bitisanje pod sloganom "samo još jedno poglavlje".
 Ima nečega u razlici između dobrog pisca i dobrog pripovedača. Neću, naravno, pretenciozno pokušavati da tačno, a ni približno, da dam definiciju dobrog pisca, ali sa lakoćom mogu reći da Sergej Lukjanjenko jeste vraški dobar pripovedač.

Suštinski ništa ne menja ni u četvrtoj knjizi u seriji o Stražama - baš kao i u bajkama, broj tri je ovde izuzetno važan, pa je i u samoj osnovi knjige utkan. Sastavljena iz tri dela koji su, po običaju, često georgafski smešteni na razne krajeve sveta - sve od Škotske, pa do udaljenog Uzbekistana. Svaki akt ima svoj prolog i upravo već tu dolazimo do tvrdnje da Lukjanjenko zna da priča svoje magijske priče. Za razliku od glavnine koja je isključivo prikazana iz prvog lica, kroz oči Antona Gorodeckog (u ovom vremenu storije, višeg svetlog čarobnjaka zapošljenog u moskovskoj Noćnoj straži) prolozi su napisani iz trećeg lica. Svoje uvode Lukjanjenko zapravo skoro i da ne piše, on ih pre režira. To je jedna ili dve otegnute, krucijalne scene veće od života. Napetost sečemo katanom. Atmosfera nas obuzima. Zamišljamo da je momenat filmovan, da u režiserskoj stolici sedi Trir ili Linč. Bez obzira da li je u pitanju edinburška kuća strave ili Moskva usred belog dana - Sergej izuzetno vizuelno dočarava trenutak, čak ostavlja malo čežnje za čitavom knjigom pisanom iz trećeg lica (doduše, druge knjiga jeste dominantno pisana iz te perspektive). Kao i željne odgovora na pitanje "šta se to koji kurac dogodilo".

Za prolozima nas, ponovo, ne čeka suštinski ništa drugačije u odnosu na prethodne komade serijala. Dolazimo do toga da ono što nam ruski autor piše deluje nekako neubedljivo, obično. Ni u četvtroj knjizi, sada kada serijal broji već preko hiljadu strana, zaista ne uspevamo imalo da brinemo za Antona, koji je sve i svja ove priče, dok ostale likove koji su svedeni na mrljave skice ne vredi ni pominjati. Anton je lišen harizme, duovitosti, on jeste lik koji donekle balansira na ivici noža između svetla i mraka, on vuče neka kajanja i tugu iz prethodnih delova, ali sve u svemu, autor ne uspeva da oko njega stvori iluziju života, realne osobe,
Niti u ostalim, hajde da kažemo, tehničkim aspektima njegovog pisanja ne nailazimo na išta spektakularno, posebno. Njegovi opisi su kruti, ne nadahnuti lepotom sveta, dijalozi su tu i  uglavnom prođu tek tako. On nije veliki pisac. Možda najniže dno dotiče kada pokušava da servira poneku šalu. kao momenat u kome Anton pronalazi pokvareni sok od paradajiza  u napuštenom stanu i kaže kako to nije njegova stvar, kako o tome treba da se brine Paradajiz straža. Zaista sam osetio transfer blama nakon te rečenice. Srećom, Lukjanjenko zna da nije posebno duhovit pa su takve šale zaista retkost.

Bivajući prosečan pisac, Lukjanjenko pre priča svoju priču. Zamislite ga u dugoj noći bez struje - vi malo stariji sećate se luidh devedesetih - uz časicu, dve , tri votke... Baš kako bi usmeno pripovedanje teklo, teče i njegova knjiga. To nije linearno pisanje pulpičnog vikend romana, kao što nije ni literarno remek-delo. To je ležerno pripovedanje starog prijatelja konstatno prekidano svakojakim digresijama u kojima, retko kada suptilno, pripovedač izriče svoje stavove o svemu i svačemu - političkim uređenjima, književnosti, muzici, arhitekturi, istoriji, omladini, natalitetu u rusa... sve ono na šta smo već navikli kod njega. Lukjanjenko jeste ostao pomalo tinejdžer i to je čak i simpatično. Ove digresije zapravo dolaze na mesto opisa često. Tamo gde bi Tolkin na široko dočaravao Minas Tirit ili Mordor, Lujkanjenko će pričati o uticaju soc-realizma na arhitetkturu Uzbekistana, recimo.
Ovde mogu da primetim kako je, makar meni, zabavnmo da čitam pojedina skretanja sa teme. Zanimljivo je videti kako autor - sin velike i moćne Ruske imperije - gleda na okolne države, na bivše sovjetske republike, sa jedne strane, ali takođe vuče i niz kompleksa vezanih za zapadni svet.  Na momente kao da pokušava da bude tas protivteže naspram silini zapadnjačke anti-ruske propagande, ali i da izokola kaže kako su možda i sami rusi delom krivi za to.

Nećemo, naravno, ulaziti u prepričavanje zapleta, to možete naći na poleđini knjige ili bilo gde na internetu.
"Poslednja Straža" se bavi suštinskom kosmologijom sveta koji je izatkao Lukjanjenko. Njegova urbana fantastika, naravno, jeste smeštena u naš svet, ali pored njega postoji i Sumrak, i to šest nivoa i sedmi na kojem niko od živih inih nije bio. Dosta toga novog saznajemo o prirodi sumraka, njegovom izgledu i na kraju imamo i  veliko otkrovenje. Ono što krene od klasičnog "ko je ubica" efemernog krimi zapleta u maniru Agate Kristi, po običaju se zavrašava epski, veličanstveno, sa sudbinom čitavog sveta kao zalogom.
Takođe, unosi i mogućnost menjanja boja za čarobnjake višeg nivoa. Imamo primere i svetlog koji postaje tamni - što ne deluje posebno teško za izvesti - ali i obrnuti proces je moguć. Ovo dodatno zamagljuje tako, na prvi pogled, jasno postavljene linije svetla i tmine postavljenih još u prvoj knjzi. Autor ciljano poništava samog sebe, taj osnovni, teški kliše. Postepeno, svakom knjigom malo više. Često dve suprostavljene strane više i ne deluju kao neprijatelji - uzbekistanske straže čak rade u istoj zgradi, gde ih jedan tanki zid deli, zato što je tako jeftinije. Na drugim mestima, pak, deluje kao da je primirje jako tanko i da je samo malo potrebno da rat ponovo počne.
Zanimljivo je i to kako većina priznatih žanrovskih pisaca slovenskog porekla, pre ili kasnije, pokažu da je arturijanska legenda, ipak, veliki deo i njihovog bića. Da li se radilo o Sapkovskom ili Zelazniju (koji je doduše amerikanac, ali poljskog porekla) koji donekle istu legendu ismejavaju, Lukjanjenko je čini bezmalo ključnom u istoriji svog univerzuma, čineću Merlina jednim od najbitnijih i najmoćnijih inih u istoriji. To je ono što tako dobro radi, što sama urbana fantastika u teoriji tako dobro radi, uzima poznate mitove i oživljava ih, smešta ih na ulice velikih gradova, tu pored nas. Vešto čini da njegove priče deluju istinite, sasvim moguće.
Negde naliniji te agende jeste i njegovo stalno insistiranje na pojašnjenju magijskih pravila, što možda ne deluje baš najbolje osmišljeno i dovoljno ubedljivo. Naime, svođenje magije na emitovanje i crpljenje tako neke energije jeste pre svega lenjo objašnjenje, ali dobro, makar ga ima.

Sledeći momenat koji možemo pomenuti i analizirati, jeste lukjanjenkov stav prema ženama, njegov prikaz istih i prisutnost u samoj knjizi.
Sreća njegova što živi i radi u Rusiji, inače bi mu negde u "prvom svetu" već odavno neurotične pripadnice trećeg talasa feminizma skočile za vrat. Ženskih likova ima daleko manje, a kada i jesu tu često su u kuhinji, za šporetom ili u ulozi pakera gaća i čarapa za muškarce ili tinejdž droljice. No, ne treba smetnuti sa uma ni činjenicu da je najmoćniji ini na svetu - ženskog roda, devojčica, kćerka Antona Gorodeckog i Svete, bivšeg radnika noćne straže i velike čarobnice... koja je odlučila da napusti karijeru i postane... domaćica. Strahote. Lukjanjenko, makar u ovoj knjizi, ne ide dalje od upravo podržavanja jednakosti i slobode izbora. I Anton i Sveta su jednake moći i oboje su slobodno izabrali kakvi će njihovi životi biti. Možemo čitanjem između redova doći do toga da autor jeste zadojen patrijarhatom (što je lako razumeti i teško osuditi), ali nikada ne ide u šovinizam, mizoginiju, bilo kakav oblik tlačenja žena.

Može se učiniti da je moj stav prema ovoj knjizi, čitavom serijalu i samom Lukjanjenku kao piscu negativan. To nikako ne bi bilo ni blizu istine. Uživao sam u "Poslednjoj straži" možda i više nego u prethodnim delovima. Ne bi, čak, bilo ni sasvim pošteno da ne kažemo kako se čini da piščev stil jeste uznapredovao u odnosu na početke, ali bi prosto bilo i preterano izreći da sasvim stoji u literarnoj ravni sa veličinama urbane fantastike kakvi jesu Klajv Barker, Stiven King ili Nil Gejmen.
Sa lakoćom mogu preporučiti serijal svim ljubiteljima fantastike, odnosno makar prve četiri knjige. Zabavne, zarazne, ali i sa slojem viših kvaliteta. Koncept tako jasne podele sveta na svetlost i mrak i onda pisanje unutar tih granica kako bi iste srušili, delovati subverzivno na sopstveni svet mašte jeste u najmanju ruku zanimljiva intelektualna vežba koju je sebi Lukjanjenko zadao.
Nakon "Poslednje straže" usledila je višegodišnja pauza, prekinuta sa "Novom", posle koje je došla i (zaista genijalno naslovljena) "Šesta straža". Te knjige, jasno, nisam još uvek čitao. Mišljenja su o njima u najmanju ruku podeljena, polazeći od onih koji se dive Lukjanjenku koji drži isti kvalitet čitavim serijalom (što je retkost, vaistinu), preko onih kojima i nije posebno bitno što dobijamo još istog, pa sve do ljudi koji su razočarani.
O tim knjigama uskoro...